Друштво: DUŠAN TEŠIĆ: PRIRODNI RESURSI U SVETSKOJ POLITICI Постављено 18.06.2006
Тема:
DUŠAN TEŠIĆ LUŽANSKI
PRIRODNI RESURSI U SVETSKOJ POLITICI
DVA LICA GOSPODSTVA
Dve revolucije Irana začete su sedamdesetih godina proteklog veka: Jedna je šaha Reze Pahlavija koji je sanjao o povratku iranskog naroda sjaju stare Persije iz vremena Kira i Darija, ali na ceni nafte od 40 dolara po barelu u vreme kada se barel fluida prodavao po ceni od šest dolara. Druga je revolucija Imama Homeinija o uznošenju duha islama i šerijata koju bi planetom pronela iranska armija na ceni nafte od 35 dolara za barel. Prva revolucija pala je istog trena kad je uspostavila svoje gospodstvo. Druga je otvorila put u siromaštvo bez kraja
(Iz knjige Zapadno od Orijetna; poglavlje Scenario treći)
Ako je u moći prirode da nudi neiscrpnost dobara, u moći čovekovoj je da uspostavlja gospodstvo nad tim dobrima da bi ih priveo korisnoj svrsi. I čovek se kao i priroda stara o tome da dobra budu dostupna na način i po principu kako bi se osigurala neprekinutost ljudskog stvaralaštva. U okolnostima kada se ovo ne dogodi, kada izostane odgovornost u racionalnom korišćenju i raspodeli bogatstva koje priroda nudi da bi se osigurala neprekinutost ljudskoga rada i proizvodnje, onda ona mogu da se preobrate u svoju suprotnost, pa umesto da ljudima koriste na dobrobit, razaraju najpre ono čemu treba da služe.
Ljudsko iskustvo i istorija obiluju nebrojenim primerima u kojim se događalo da, u određenim okolnostima, značajnim resursima zagospodare zajednice koje nisu dorasle takvim oblicima odgovornosti i ne poznaju doktrinu upravljanja dobrima. Svojim nerazumevanjem pozicije gospodstva nad bogatstvima prirode i odgovornosti za njihovu upotrebu i raspodelu, ove zajednice uzrokuju potrese svetskog ekonomskog razvoja, iza kojih obavezno slede oružani sukobi među narodima i državama.
Nagomilanost evropskog bogatstva drži Evropljane u stalnoj prednosti; njihova sposobnost i veština da gospodare bogatstvima – i onima što su data od prirode i onima što ih je stvorio čovek, stavlja ih u poziciju da upravo oni oblikuju svet i određuju šta se u čemu i dokle u svetu može. Evropljane u takvoj poziciji drži, ne samo bogatstvo kojim sami raspolažu, već i bogatstvo koje je priroda podarila nekim drugim narodima, a Evropljani ga samo stavljaju u funkciju. Činom dovođenja u funkciju darova prirode oni i gospodare tim bogatstvima, jer ih troše, reprodukujući na taj način i bez prestanka svoju moć i gospodstvo nad svetom. Srednji istok i severna Afrika su prostori gde se dinamičnije nego bilo gde drugde u svetu događaju sukobi naroda i država upravo na osnovi nesporazuma oko upravljanja i distribucije prirodnog bogatstva između onih koji ta bogatstva poseduju i onih koji ih ne poseduju, a imaju potrebe da ih poseduju i da njima gospodare.
Prostori večnog gospodstva
Dugo se pamte veze Evrope sa ovim područjima nad kojima su Evropljani mnogo vekova pre Hrista i u dva veka posle Hrista uspostavljali i gubili svoje gospodstvo. Tek su s početka dvadesetog veka Evropljani pokazali odgovorniji odnos prema ovom svom prirodnom zaleđu kada su počeli da investiraju u istraživanje i proizvodnju nafte i gasa. Evropljani su ih ovde otkrili u prekomernim količinama i tim su bogatstvima gospodarili.
Vremena su nastala drukčija; sada narodi ovih područja sami ubiru ogromne prihode od prodaje petrolejskih fluida, a u sezoni od tri poslednje decenije na samom izmaku dvadesetog veka, osvojili su i poziciju u kojoj sami odlučuju o elementima njihove proizvodnje i raspodele. Ali se i pokazalo da su ovi narodi daleko od mogućnosti da se u tome iskažu u potpunosti i na racionalan način. Valjda stoga što nisu navikli da imaju, a sada kada im se dogodilo da imaju, nedostaje im veštine da time što imaju uspešno i na racionalan način gospodare.
Od tradicionalnih okvira privređivanja u kojima je preovladavao oblik agrarno-stočarske proizvodnje i karavanske razmene, ovi su narodi najednom stekli bogatstvo u takvim razmerama koje bi, u smislu gospodarenja i uspešnog upravljanja, predstavljalo osetan teret i za same Evropljane.
Svoju poziciju samostalnog odlučivanja i gospodarenja nad ovim bogatstvom, narodi Srednjeg istoka i severne Afrike osvojili su u trenutku smanjenog opreza Evropljana. Oni, evo već četvrtu decenije čine da se svet trese u petrolejskoj groznici. U njoj cene čas klize, čas se uspinju, stvarajući haos na tržištu od čije konjunkture ovisi produkcija u svim sektorima privrede i nauke na sve četiri strane sveta. Niko ne spori zahtev da se vrednost sirovina i roba na tržištu valorizuje prema optimalnim cenama. Ali, revolt i pobuna počinju u onoj kritičnoj tački kada takvi zahtevi prelaze granicu razumnosti i preobraćaju se u lakrdiju. Kada razaraju tkivo moćnih privreda od čega sve posrće i sve dobija oblike besmisla.
U poslednje tri decenije dvadesetog veka cene naftnog fluida su, sa četiri dolara za barel koliko je bure od 159 litara stajalo početkom 1972. na primer, porasle na 42 dolara, pa su pale na sedam, pa su se nizale do 35 dolara. Onda su padale do 12, pa opet do 35 dolara i na početku veka zaustavile se na 27 dolara... I na ovome nivou do kojeg su stigle cene nisu konačne.
Stanje na svetskom petrolejskom tržištu postalo je nepodnošljivo; poput kompjuterskog virusa razaralo je privredne sisteme svuda po svetu. Ne bi bilo sporno da cene dostignu i stotinu dolara za barel, ako takav njihov nivo predstavlja objektivnu vrednost. Ali, nedopustivo je da se šetaju i da raspon od jedne do druge sezone bude onakav kako smo ga već predstavili. Nepodnošljivo je stanje njihove nestabilnosti u kojem niko ništa ne može ni da predviđa, ni da planira. Razvijene privrede svoju razvijenost i baziraju na planiranju. U drukčijem smislu ne bi bile razvijene. Takva neodgovornost sopstvenika sirovina u smislu gospodarenja resursima daje poleta svakome za intervenciju. A to su pokazali sopstvenici petrolejskih resursa na Srednjem istoku i u severnoj Africi.
U jednom drukčijem poimanju problema što se pletu oko sirovog petroleja, ekonomski motivi iz kojih izrastaju cene, decenijama se zasenjuju jednom neobičnom tendencijom, duhovno-političkim pokretom svojstvenim jedino siromaštvu. Taj je pokret započeo svoj hod na Srednjem istoku, a Evropljani su mu u samom začetku pronikli u trag i bez milosti ga osujetili. Dogodilo se, međutim, da su u procesu osujećivanja ovog pokreta Evropljani izgubili svojstvo gospodara nad petrolejskim rezervama ovog prebogatog područja.
Sve je ovde početkom sedamdesetih godina proteklog veka delovalo poput magije – in cognito, tajanstveno i bez očekivanja. Vreme sedamdesetih, vreme je petrolejske krize, vreme koje je potreslo svet – teže i tragičnije od samog Drugog svetskog rata. Literatura to vreme još nije valjano dotakla. Nije ga objasnila, a teško da će ikada i uspeti da ga objasni. A trebalo bi da se objasni. Jer, u veku u kojem živimo, nafta će činiti osnovu u kojoj će se preplitati vazda zamršeni i nikada do kraja jasni ekonomski i političkih odnosi u svetu. Ti će se odnosi dvosmerno prelamati na zamišljenoj liniji: evropski hrišćani-islamski Arapi uz sadejstvo islamskog Irana.
Srednji istok je oaza u kojoj su, u decenijama na isteku dvadesetog veka, Evropljani demonstrirali svetu kako ni jedna tendencija, zbivala se ona spontano ili uz volju, ne može sebi da nađe puta bez njihovog prisustva i saglasnosti. Demonstraciju svoje moći Evropljani ovde izvode sa dozom promenljive uspešnosti, ali krajnji ishod zbivanja na Srednjem istoku neće se iskazati kao povoljna okolnost za Evropu. Neće se iskazati ni za sam Srednji istok. Posrednik kojim se i jedni i drugi služe u ovom delu sveta jeste petrolej, ali učesnici zbivanja su sami ljudi – pojedinci ili grupe sa svojim zamislima, potrebama, ambicijama, ludostima...
Petrolejska izvorišta Srednjeg istoka i severne Afrike, resurs je na kojem su Evropljani izgradili deo svoje moći – ekonomske i političke. Kada govorim o Evropljanima mislim i na Amerikance. Ista je to struktura po svim osobenostima; samo se prema načinu organizovanja života ljudi i delovanja u svetu ponešto razlikuju. Oni su petrolejski dar prirode otkrili, svuda na planeti, pa i na Srednjem istoku i u severnoj Africi, Otrkili su je najpre kao mogućnost, kao prirodu koja prema potencijalnosti osigurava čudovišnu moć svakome ko je poseduje. Oni su otkrili izvorišta na Srednjem istoku i u severnoj Africi, oni izvlače fluid iz izvorišta, oni su izgradili postrojenja, izveli su instalacije, organizovali prodaju i... zavadili i bez njih dovoljno zavađene narode na ovim prostorima.
Pritisnuti tolikom količinom hegemonije Evropljana – ekonomske, finansijske, tehnološke, tehničke, organizacione... ovi narodi, pretežno Arapi, ali sa zamašnim učinkom Iranaca, još se nisu ispoljili kao značajan politički faktor u međunarodnim odnosima. Naftni resursi koji čine basnoslovno bogatim svakoga koji ih poseduje, trebalo bi, prema večno važećim standardima političke moći, da sopstvenika takvih resursa čini i politički uticajnim.
Ovde se to nije dogodilo, pa je nafta, taj najmoćniji oblik međunarodnog posredovanja, na Srednjem istoku i u severnoj Africi, očuvala atribut samo sredstva politike, a ne i objekta politike. Možda je tako bolje: ako su Evropljani tako zamislili onda bi tu malo mesta za prigovore bilo. Nafta je opak resurs u rukama onog koji sa njom ne ume i, najbolje je držati je dalje od prostora na kojem se kreiraju i donose političke odluke. Iskustvo Evropljana sa naftom opravdava njihove postupke.
Ćudi mladoga Šaha
U političkoj literaturi izostalo je objašnjenje slučaja iranskog šaha Reze Pahlavija, monarha i zanesenjaka, čoveka čijom je zaslugom stvorena najmoćnija organizacija sveta – OPEK. Od svih organizacija sveta koje pod svoje okrilje okupljaju države kao članice, OPEK je jedina organizacija koja stiče kapital: vrednost izvoza sirovog petroleja i gasa njegovih članica
Ali, OPEK je i jedina asocijacija u svetu sa tolikim kapitalom koja je u svome delovanju ostala izvan sfere politike.
Sa ekonomske i finansijske tačke gledišta OPEK je snažniji od Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Ali politički uticaj ovih dveju ustanova u svetu toliko je moćan da nadmašuje uticaj, ne OPEK-a, već uticaj mnogih velikih država grupno i pojedinačno. One su, a ne OPEK gospodari sveta. Zemlje i narodi se upravljaju prema obrascima kakve im nalažu Svetska banka i MMF. U svetu verovatno i nije moglo drukčije. Svet je takav kakav jeste upravo zbog prirode i metoda kojima se njime upravlja. Ove su dve ustanove, od samog svog osnivanja u vreme dok su topovski pucnji Drugog svetskog rata još odjekivali Evropom, delovale i sa svojim poslovima bile prisutne i u zemljama, članicama OPEK-a i učinile su mnogo da te zemlje dospeju u poziciju u kakvoj jesu. Od jedanaest članica ovoga kartela osam ih je sa područja Srednjeg istoka i severne Afrike, a ako se za trenutak isključi Venecuela, svi su narodi čije su zemlje okupljene u OPEK-u islamske vere. I uglavnom su Arapi, ne računajući još Irance, Indonežane i Nigerijce. Arapi i čine njegovu osnovnu snagu.
Ekonomsko uzdizanje Arapa Srednjeg istoka i severne Afrike počelo je znatno pre nego što su u svet biznisa i politike stupile Svetska banka i MMF. Njihovo uspinjanje do ekonomskog bogatstva bilo je spontano, a njihovo interesovanje za politiku Evropljana i interesovanje Evropljana za njih dobilo je uzlete u vreme Drugog svetskog rata kada su Evropljani, tukući se između sebe, na arapskim prostorima otvorili ratni front. U svim ostalim vremenima Evropa i Amerika su svoje interesovanje za ove narode ograničavale uglavnom do linije na kojoj su se pružale obilate mogućnosti za istraživanje, uglavnom u dva sektora: u sektoru nafte i u sektoru arheologije. Sektor politike ostajao je izvan, ali ovaj deo sveta neumitno, dugo i strpljivo krči sebi put do nje.
Proboj Arapa na političku scenu sveta početkom sedamdesetih dogodio se sa treskom koji su narodi Zapadne Evrope i Amerike doživeli kao dolazak kataklizme. Nesrazmera između ekonomskog značaja ovih naroda za narode Zapada i njihove političke marginalnosti za same sebe, proizvela je ovaj naboj, gomilan dugo, a ispoljen u jednom trenu: zbio se u godini 1972, kada je OPEK, po nagovoru iranskog šaha Reze Pahlavija, nazidao cene sirove nafte.
Iranski šah Reza Pahlavi je tih godina među svetskim vladarima prihvatan kao ugledna, najsnažnija i najuticajnija vladarska ličnost naroda Srednjeg Istoka i severne Afrike. Ta okolnost i okolnost prebogatih izvorišta sirovog petroleja najvećih na planeti, ohrabrivali su šaha u ambiciji da, koristeći se njima, potpali baklju pod kojom će iranskom narodu, potomcima drevne Persije, vratiti valičanstveni sjaj iz vremêna helenskih, vremêna egipatskih, vremêna vavilonskih i judaističkih, vremêna rimskih i hrišćanskih... Iz vremêna koja današnjoj civilizaciji ljudske zajednice bez prestanka izmamljuju uzdah ushićenja i predah čuđenja. Iz vremêna kada je Persija predstavljala najmoćniju silu sveta. Silu koja je srušila Vavilon i razorila Egipat.
Povratak sjaja Persije iranskom narodu bila je veličanstvena zamisao iranskog šaha. Misao koja prevazilazi svaku maštu i slama svaki otpor. Zamisao da se prekorači istorija unazad, da se prekorači i zaviri u vreme staro dva i po milenijuma, pripada samo hrabrima, obdarenima ludošću.
Šah Reza nije, istina, delovao u tom smislu. On je samo iskazivao više senzibilnosti od uobičajene količine ovoga poroka koji se jednom ovovremenom suverenu dozvoljava da ga ima. Njegova senzibilnost nije bila izraz paranoične svesti koja umišlja da joj pripada više i drukčije nego što joj pripada. Šah je svoju mladost proveo je u Britaniji.
Najveći deo mladosti svoje proveo je u britanskoj prestonici. U njoj je učio i završio najviše škole. U njoj se naslađivao tekovinama i sjajem britanske imperije. U Britaniji je učio i naučio sve osim onog najvažnijeg: nije se naučio životu koji bi ga uspešno i sigurno vodio kroz svest o realnosti. U svesti njegovih podanika, mahom agrarne i stočarske strukture, nomadskog i karavanskog porekla, počivala je nada, ne da ih vrati u atavizam, već da ih dovede pred mogućnost u kojoj bi se ublažila njihova beda – duhovna i materijalna beda koju su tako sigurno i tako dugo utemeljivali islamska vera i beduinski način života.
Mladi prestolonaslednik Irana nije u Londonu naučio da je istorija rđav saveznik svakome onom koji joj se približi, a prethodno nije savladao moć otpornosti prema magiji koju ona sobom nosi i nameće. On istoriju nije nosio u svojim mislima, već je istorija nosila nosila, raspaljujući mu maštu mladića i viziju sanjara. Ambiciozni mladi šah nije razumevao da se centar svetskih zbivanja odavno premestio sa južnih na severne obale Mediterana, sa Srednjeg istoka u Zapadnu Evropu. London za njega nije predstavljao sredinu u čijoj bi atmosferi sazrevao i pripremao se za preuzimanje uloge koja mu je bila od rođenja namenjena i poznata.
Londonska dinamička atmosfera pogubno je delovala na mladog kraljevića-zanesenjaka. U njoj on nije plodio svoju misao o mogućnostima da podanicima čiji je gospodar trebalo da postane, osigura dovoljno posla. Posla i rada za sve. Imao je Britance na svojoj strani koji mu sasvim sigurno ne bi odbijali pomoć, ni želje, makar i ne bile skromne. I Britanija je, kao i Evropa, ulagala u istraživanje i proizvodnju nafte na izvorištima Srednje istoka. Osećanja i misli mladog princa, međutim, morila je istorija. U njegovoj mašti mesta su bila rezervisana za Kira, Darijusa i Perikla, za Kserksa i Artakserksa, za sve vladare koji su dobijali i koji su gubili bitke sa Helenima, sa Egipćanima, sa Vavilonjanima, sa Rimom, Vizantijom i Arabljanima, sa Turcima Seldžucima, Mongolima, Rusima... Šah se usred demokratske atmosfere Londona preselio u sferu metafizike i istorije.
Kada je na prestolu zamenio preminulog oca šaha, dugo se sam nije proglašavao za kralja; za sebe je rezervisao do tada nekorišćeno dostojanstvo šah in šah. Zaogrnut plaštom toga dostojanstva pripremao je svoj mamutski plan. Mladi šah je sanjao kako da svoj narod koji je, siromašan i ubog, izdržavao pod preteškim poretkom feudalnih naslaga i feudalnih stremljenja uz to, vrati dalekoj prošlosti. Kao huk oluje njegov se san prelio preko iranske nacije tek oslobođene kolonijalizma, ali ne i dominacije stranog elementa i pod vladavinom dinastije Pahlavi koja je na iranski presto zasela 1924. godine. Prelio se onog trenutka kada se mladi Reza ovenčao kraljevskom krunom.
Zamisao je predstavljala čin iranske revolucije – generalno, provučenu kroz svest iranskog šaha – lično. U tu svrhu poslužila je milenijumska proslava Persijskog carstva kojoj su prisustvovali gotovo svi državnici sveta. Proslava je organizovana u Persepolisu, na razvalinama veličanstvene prestonice Darijevog Ahamenidskog carstva, sagrađene oko 500 godina pre Hrista, pod čadorima koji su imali da dočaraju tu daleku prošlost. Ali samo zvanicama iz beloga sveta. Bio je to početni meč-udarac šahove revolucije. Nju je trebalo da iznese sirova nafta snagom od 40 dolara za barel. Na samom početku sedamdesetih šah je nagovorio ministre OPEK-a da nazidaju cenu sirovog petroleja do nivoa na kojem počinje vrtoglavica. Što je zamišljeno, to je i učinjeno. Nafta sa Srednjeg istoka trese tih godina svet od čega ne može da se osvesti. Stabilan privredni poredak sveta počinje da posrće i uvija se kao pod naletom stogodišnjeg povodnja.
Plan Imma Homeinija
Protivudarac šahovoj revoluciji uzvraćaju najpre komunisti koji traže više pravde i više posla. Nisu komunisti izronili sami sa iranskih feudalnih prostora. Njih su podstakli Evropljani i Amerikanci. Jer, za Evropljane i Amerikance je, a ne za iranski narod, zamisao šahova bila suviše teška, a volja njihova, volja Evropljana i Amerikanaca pokazala se kao presudna i ispoljila se u dvostrukom smislu. Ekonomski – plan šahov bio je preskup. Politički – oživljavanje tekovina starih civilizacija, pa makar i persijske, nije ni po čemu nalazilo sklada sa tokovima civilizacije koju su dostigli kapitalistički poredak i hrišćanska religija a koju dve hiljade godina Evropljani šire i razvijaju.
Takav nesklad nije bio dopustiv. Ni po čemu. I, presedan revolucije makar i šahove, osvedočenog prijatelje Zapada, morao je da bude uklonjen. Za sva vremena.
Munjevitim zamahom šahovu je revoluciju, u ime stare persijske civilizacije, zapretala jedna druga revolucija. Revulucija islama sa ajatolahom Ruholahom Homeinijem na čelu. Istorijsku osnovu revolucije nadomestila je religijska osnova revolucije. Šahovu revoluciju trebalo je da iznese snaga iranske nafte podgrejavana visokim cenama; imamovu je trebalo da izvede iranska armija snagom islamskog duha inspirisanog šerijatom. Ali, ne prema zamisli Ajatolaha Homeinija, već prema zamisli Pentagona, Londona i Pariza. Pentagon, u ime Zapada, drži naftne resurse na Srednjem istoku; London je bio izvorište šahovog nadahnuća; Pariz je pružao utočište imamu u vreme u kojem ga je šah izgnao iz zemlje. Komunisti su završili u mrtvačnicama, a revolucija u atavizmu. Ne u atavizmu tvorevine Persije, već u atavizmu tvorevina islamskih mula Irana.
Krug koji se zatvara na zamišljenoj liniji ravnanja: Srednji Istok – Zapadna Evropa – Sjedinjene Države čvrst je i postojan, mada su iz njega ispale nekadašnje snažne karike. Ispali su i šah i imam. Obojice više nema u životu. Mesto u lancu tih ispalih karika namenjeno je, u vremenu ovom, OPEK-u. Samo, kartel mora najpre biti uvučen u sferu politike čije je prisustvo u njoj i do sada bilo, istina, uočljivo, ali ne kao subjekta politike, već kao – sredstva. Moćnog, ali nedovoljno efikasnog sredstva politike. Sada bi to trebalo da se obrne.
Na ovoj se liniji postojanja oseća delovanje OPEK-a. U delovanju preovlađuje suviše mnogo voluntarizma u vreme kada ni u ekonomiji, ni u politici ništa više nije izvesno. Ni stalno. Ni pouzdano. Jednako kao što je nepouzdane nade ostavio samit šefova država ili vlada zemalja, članica OPEK-a u Karakasu krajem septembra pretposlednje godine drugog Hristovog milenijuma na kojem je zamišljeno da se postavi startna linija sa koje će ove zemlje iznalaziti svoje mesto u svetskoj politici.
Elemenat ekonomske moći Srednjeg istoka i severne Afrike zamrsio je u Karakasu, prestonici Venecuele i predsedavajućem OPEK-a, ionako teško zamršene odnose među ovim narodima i zemljama. Pozicija elementa ekonomije OPEK-a će, u godinama koje stoje pred nama, porađati i uobličavati poziciju elementa politike OPEK-a. Stajaće tako u procesu ispunjenim teretom naslaga prošlosti – surevnjivošću lidera, mržnjom ekstremista, krvnom osvetom naroda, ratobornim četovanjem nezadovoljnika, međusobnim razaranjem država, ubogim siromaštvom ljudi i basnoslovnim bogatstvom elite.
Napor OPEK-a da u velikom svetu osvoji pozicije politike, podseća na šahovu revoluciju koja je imala utvrđene ciljeve i imamovu revoluciju koja to nije bila, ali je tendenciozno forsirana kako bi šah bio brzo zaboravljen. Na kraju su i jedna i druga proizvele samo bolan grč i ostavile mučan trag na siromaštvu iranskog naroda i naroda Srednjeg Istoka i severne Afrike u kojima leže najveće rezerve sirovog petroleja i energetskog gasa. Trag siromaštva ostavljaju resursi (!) a Evropljani su ih naciljali da nad njima povrate svoje gospodstvo.
Šah je pao. Ajatolah nije. Ako bi istorija ostala pravična i šahovu dramu objasnila do kraja i prema načelu po kojem se objašnjavaju istorijski događaji, čin pada Reze Pahlavija sa prestola u Teheranu bio bi ravan činu raspeća Isusa Hrista na Golgoti. Istorijska i filozofska nauka bi se uzvisile ako bi se posvetile naporu da povežu političke ambicije iranskog šaha sa ekonomskom pozicijom naroda Srednjeg Istoka i severne Afrike u to vreme.
Ovo vreme, a ne raspad sovjetske imperije čini prelomni istorijski trenutak od kada u Evropi više ništa nije kako je bilo. Niti će biti. U vlasti OPEK-a ostali su resursi nafte i gasa koji i pored svog višedecenijskog iskustva u upravljanju, nije ovladao ovom veštinom. Svojom neukošću OPEK čini da se cene petroleja vrtoglavom brzinom i u nezamislivoj nesrazmeri pomeraju čas u jednom čas u drugom smeru. Nafta je u privrednoj strukturi sveta najvažnija supstancija.
Proizvodi koji se dobijaju od njenih derivata uselili su se čoveku i u postelju i na trpezu. Uselili su se siromašnim narodima, jednako kao i bogatim. Nema razlike. I, nije bitno ko gospodari ovim resursom niti se postavlja pitanje njegovih cena: ono što je nedvosmisleno jeste da taj resurs ne sme da razara svetski privredni poredak na čijim osnovama počiva.
Sama okolnost nestabilnosti cena sirovog petroleja, Evropi i Americi predstavlja večni izazov za intervenciju. Samit šefova država ili vlada zemalja, članica OPEK-a u Karakasu i ambicije šefa države Venecuele koji ga je sazvao i organizovao sa ciljem da OPEK izvede na svetsku političku scenu, deluje lakrdijaški kao što je lakrdijašku predstavu svojim snom o revoluciji za povratak duha drevne Persije u svet feudalnog islama, izvodio šah Reza. Na stazi ovakvih svesti prednost je obavezno na strani sposobnosti za gospodarenje onim što majka priroda tako obilato nudi.
I, opet smo, i bez svoje volje, u prisustvu svetoga trojstva u kojem počiva ideja rada. U prisustvu svih oblika neumitnih razlika između onih koji imaju i onih koji nemaju. Mudrost nas uči da nije važno imati; važno je znati. I hteti. A, u biti htenja siromašnih leži njihov večni zahtev prava na sopstveno postojanje i zahtev za pravo na odbranu sopstvenog siromaštva. Ovu prastaru potrebu svoju siromaštvo postavlja samim sebom, ispoljavajući ga kao svoj iskonski nagon.
