POLEMIKE


Kako Sonja Biserko vidi mesto i ulogu Srbije u tranziciji Balkana u jedinstveni region Srpska bolest po helsinskom odboru Sonja Biserko posmatra drustvene procese kao patoloska stanja. U takvom modelu se implicite koristi autoritet lekara (Sonja Biserko) koji bolesniku (srpskom narodu) objasnjava prirodu bolesti i nacin lecenja



U Helsinskoj povelji za maj ove godine Sonja Biserko pise: "Srbi ce tek shvatanjem novog istorijskog konteksta u kome se nalaze stvoriti uslove za vlastitu evropeizaciju. U tome ce sigurno glavnu ulogu imati evro-Srbi iz Vojvodine i Hrvatske." Nedavno je Sonja Karadzic htela da Srbe u Srbiji poboljsa Srbima sa Romanije. Pogledajmo na nekolikim primerima iz uvodnika Sonje Biserko u Helsinskoj povelji od januara 1999. do leta 2001. kako ona to zamislja.

DIJAGNOZA


Za pocetak, sa lekarom se ne raspravlja o dijagnozi i lecenju. U broju za 5.2001. SB pise: "Ono sto Komisija (za utvrdjivanje istine) ne shvata jeste da nije u pitanju utvrdjivanje istine, jer je ona vec globalno poznata." Po njoj postoji samo jedna istina i ona je zna. Ta istina je da se "Srbija opredelila za ekspanzionisticke ratove" i da je "u tome rezim imao punu podrsku celokupne politicke i intelektualne elite" (9-10.1999), da "Srbija kao centralna i strateski znacajna zemlja Balkana stalnim generiranjem haosa znacajno odlaze ozbiljniji pomak Balkana kao jedinstvenog regiona." (12.1999), da zato "istorija nece imati milosti za kratkotrajne "podvale" srbijanske elite koja veoma organizovano siri istinu o "gradjanskom ratu" (04.2000), te da je "otvaranje srpskog pitanja neminovno dovelo do otvaranja hrvatskog i albanskog, ali i drugih nacionalnih pitanja." (3.2001) Istorijski procesi imaju slozene uzrocno-posledicne odnose, cije tumacenje zavisi od istoriografskih, i ideoloskih i politickih stavova istrazivaca. Posto je to elementarno gradivo za studente drustvenih nauka, i posto je o raspadu Jugoslavije napisano stotine knjiga, prvo se moguci kriticar mora staviti u karantin.

ELIMINISANJE KONKURENTNE DIJAGNOZE


Unutarnja kritika dijagnoze sprecava se izjednacavanjem vlasti, opozicije, drzave, nevladinog sektora i naroda, jer ako su svi isti, onda su oni jedinstven pacijent sa jedinstvenim patoloskim stanjem: U izvestaju "Slucaj Racak u beogradskim medijima" u broju za 2.1999. optuzuje nezavisne medije, posebno Danas i B92, za saucesnistvo, u broju za 9-10.1999 pise da su se "drzavni i nedrzavni mediji kompletno zatvorili za pravu informaciju", a u broju za 12.1999 tvrdi da "unitaristicki i centralisticki koncept Beograda (...) dele i opozicione partije, nevladine organizacije i mediji". Spoljna kritika dijagnoze eliminise se tvrdjenjem metastaze patoloskog stanja na okolinu; oni koji spolja osporavaju dijagnozu, vec su i sami zarazeni: "I pored ocigledne bioloske vitalnosti koju Albanci poseduju, oni nisu ravnopravni sagovornici u politickim pregovorima sa Beogradom, pre svega zbog nedostatka profesionalnih kadrova doraslih slozenim diplomatskim igrama. To Beograd vesto koristi stalno lansirajuci tezu da Albanci nisu sposobni za organizovanu drzavu u cemu ih podrzavaju i mnogi zapadni diplomati, posebno specijalni izvestilac UN za SRJ Jirzi Dinstbir." (05.2001)

POGODNA ETIOLOGIJA


Posto je iskljucena alternativna dijagnoza, treba utvrditi pogodnu etiologiju patoloskog stanja, a to je ona u kojoj je izvor bolesti u samom bolesniku. Idealno resenje se sastoji od mesavine sovinizma i psiholoske patalogizacije kolektivnog pacijenta - on tezi bolesti koju ima i sam je regenerise: "Uloga NATO treba da bude na liniji suzbijanja balkanskih etno-nacionalizma i denacifikacije regiona, posebno Srba." (2.1999); "Mogu li drugi biti odgovorni za to sto Srbi nisu znali svoju meru i prave granice - ne samo drzavne." (6.1999); "zbog nje (NATO vojne kampanje - Lj.R) na povrsinu je izbila opsta konfuzija i "zagadjenost" celokupnog stanovnistva (...) Srbi nikada nisu priznali svoja ocekivanja niti zelju da budu jednaki." (7.1999); "Izostaje napor da se shvati nova realnost, te da je proslo vreme njihove (srpske - Lj. R) dominacije" (12. 999); "srpski nacionalizam je metastazirao, ali se istorijska svest jos nije promenila" (03.2000); "srpski etnicki prostor dobijen proteklim ratovima" (10.2000); "Visegodisnja priprema pohoda na Jugoslaviju nije imala u vidu emancipaciju i jacanje identiteta svih drugih naroda koje su Srbi oduvek osporavali, kao sto su Crnogorci, Muslimani, Makedonci, da ne pominjemo Hrvate" (10.2000) Tome dodaje tipicne zapadne rasisticke predrasude o Balkanu i Orijentu: "Srpska elita se jasno opredelila protiv Zapada zbog sustinskog nesporazuma i nepoimanja zapadnih vrednosti( ...) Srbija ima jos jednu komponentu u svom identitetu(...) rec je o onoj orijentalnoj (... ) te dve komponente srbijanskog mentaliteta, pravoslavni kao tlapnja i anahrono orijentalna kao realnost, trajno Srbiju odvracaju od Zapada, jer su u sustini obe antizapadne." (01.2000). Da bi se ta autogenerativna etiologija zaokruzila, potrebno je iskljuciti spoljnji uticaj, ali na nacin koji pojacava unutarnji cinilac bolesti: "Iseljavanje Srba sa Kosova posle ulaska medjunarodnih trupa, te povratak albanskih izbeglica i jedinica UCK, takodje se koristi u stranackim nadmetanjima." (7.1999); "zahtev NATO da Pristinski korpus, koji je odgovoran za "brutalnu represiju na Kosovu od pre dve godine" napusti jug Srbije kako bi se dao "podsticaj miru na ovom podrucju" i "steklo poverenje albanskog stanovnistva", nazalost nije prihvacen" (2.2001). Pritom je najvaznije da se iskljuci bilo kakav negativan uticaj SAD i NATO: U uvodniku za broj od 2.1999. tvrdi za razgovore u Rambujeu da su "pregovori vodjeni izmedju Albanaca i Srba", te da su "SAD pokazale suvise strpljenja i za svoje partnere i za svoje klijente", u izvestaju o Racku u broju za 2.1999 zaobilazi stvarnu ulogu Vilijama Vokera, a u broju od 6.2001 pise da je "prisustvo VJ, MUP i paravojski na Kosovu bilo u funkciji planiranja etnickog ciscenja Kosova, kako bi se smanjivanjem broja Albanaca izbegla trazena autonimija ili pak izvrsila podela Kosova". Iako je u medjuvremenu cak Dzejms Rubin u jednom intervjuu detaljno objasnio kako je obradjivao Hasima Tacija, iako je dobro dokumentovana uloga Vilijama Vokera, iako se zna da tokom pregovora u Rambujeu albanskoj i srpskoj delegaciji nije dozvoljeno ni da se sretnu a kamoli pregovaraju, iako je potvrdjeno da je Operacija Konjska potkovica izmisljena, iako su principi maksimiranja kriza i intervencionizma u americkoj spoljnoj politici predmet velikog broja studija, SB se i danas pravi kao da nista od toga ne postoji. Naprotiv, iako je uloga americkih savetnika u dizanju albanske pobune u zapadnoj Makedoniji opstepoznata, ona u broju za 7-8.2001. ipak pise: "Stoga je NATO prisustvo u Makedoniji i na celoj teritoriji bivse Jugoslavije vazna brana nacionalizmu."

TOK BOLESTI I KOMPLIKACIJE


Pacijent koji nije u stanju da sagleda svoje stanje ne moze biti sam svoj lekar, i zato svako poboljsanje stanja moze nastati samo spoljnom intervencijom: U broju za 3.2000. tvrdi da je intervencija NATO pokrenula otpor rezimu, u broju za 4.2000 pise da "rezim odrzavaju ovakva opozicija i gotovo celokupna alternativna scena", a u broju za 9.2000. navodi intervenciju kao jedan od najvaznijih razloga za pad rezima. Kolektivni srpski pacijent pokazuje i odredjene patoloske sindrome, jer namerno siri zarazu: U broju za 10.2000 tvrdi "pobuna Albanaca, (...) kao i da jeste cilj nove vlasti u Beogradu"; a u broju za 11.2000. pise povodom napada albanskih pobunjenika u zoni bezbednosti da "ovi dogadjaji slute na "saoizaciju" Kosova u cemu bi medjunarodna zajednica jos jednom stala na granicu podele, sada, izmedju Srba i Albanaca. To bi ujedno otvorilo i pitanje Makedonije, ali i albansko pitanje, i to prema scenariju srpske elite." Osim toga, pacijent bira put kolektivnog samozavaravanja i svesnog varanja lakoverne okoline o toku lecenja, pa SB u broju za 12.2000 pise "U medjunarodnim medijima pojavljuju se analiticki clanci o tome ko je zapravo skinuo Milosevica, u cemu se velika prednost daje medjunarodnim akterima. Domaci akteri, medjutim, zdusno brane "oktobarsku revoluciju" i svoju ulogu u njoj. Ipak, sve ukazuje da se radi o dobro osmisljenoj i upakovanoj srbijanskoj paradi, sada i dobro unovcenoj". Zato je pacijentu potrebno skrenuti paznju na stvarno stanje, pa u broju od 6.2001 pobedu opozicije na izborima naziva "podvig" stavljajuci tu rec pod znake navoda. Posto su takva kombinovana patoloska stanja trajna i opasna po okolinu, a pacijent neodgovoran, nesposoban i zlonameran, potrebno je pozvati konzilijum da donese odluku o merama za trajno izlecenje: "Polazeci od konstante o nesposobnosti elite, medjunarodna zajednica ima obavezu da donese odluke koje ce pomoci srpskom narodu da se izvuce iz zamke koja mu je nametnuta. To se odnosi pre svega na definitivno demontiranje srpskog nacionalnog projekta, bez Kosova, Crne Gore i Republike Srpske. (11.2000)", odnosno "Srpski nacionalizam generisao je SFRJ dezintegraciju koja jos uvek nije okoncana. Regionalna stabilnost ce biti moguca kad se ta dezintegracija dovrsi, sto ce zauzvrat dovesti do svodjenja Srbije na njenu pravu meru." (7-8.2001)

VISI CILJEVI TERAPIJE


Svako izlecenje bolesnika treba da omoguci njegovu reintegraciju u drustvo zdravih i radno sposobnih, dakle treba da tezi nekom visem cilju od partikularnog cilja licnog zdravlja. Stav o raspracavanju Balkana na monoetnicke drzavice pod nekom vrstom americkog tutorstva ili protektorata vec dugo postoji kao ideja o trajnom resenju koje se uklapa u dugorocne strateske interese SAD. To je jasno i Sonji Biserko: "Medjutim, kako se pokazalo, dinamika Balkana i dalje trazi angazman SAD, jer kriza u Makedoniji zadire u njihove prave strateske interese. Stabilizacija Balkana je kljucna kako bi se obezbedila "ledja" Turskoj kao njihovom glavnom partneru u bliskoistocnom i centralno-azijskom regionu. (...) Pauelova poseta Balkanu imala je jasnu poruku za region: (...) zajednicko upravljanje krizom sa EU. (...) SAD (...) preko Kfora sprecavaju podrsku pobunjenicima sa Kosova." (4.2001.) To se postize time sto se resavanje kriza zamenjuje dobro doziranim upravljanjem krizama, i u tom kontekstu vlada jedne Velike Albanije treba da na Balkanu igra ulogu vlade Izraela na Bliskom istoku: Moze da radi sta god hoce sa kim god hoce ako podrzava americke strateske interese (sto se jasno vidi po razvoju situacije u Makedoniji). Posto Helsinski odbor u Srbiji ipak ne moze da bez ikakvih ograda podrzi visi cilj koji se svodi na posebne americke interese, Sonja Biserko mora redovno da podseca na stav iz broja za 11.1999. da je intervencijom NATO " definisan pojam humanitarne intervencije" i da tu ulogu ekipe "Hitne pomoci" mogu da obavljaju samo SAD i NATO: " Ono (prisustvo NATO - Lj. R.) isto tako otklanja opasnost po mir i predstavlja glavnu polugu za sprecavanje korupcije." (7-8.2001) Medjutim, humanitarne intervencije nisu zasnovane na vazecem medjunarodnom pravu, formulacija nove strategije NATO toliko je maglovita da se moze tumaciti kako je tumacu volja, NATO je tim izmenama - koje nije ni razmatrao ni usvojio nijedan parlament NATO-zemalja - uzeo na sebe ulogu zakonodavca, javnog tuzioca, advokata odbrane, sudije, apelacionog suda, izvrsioca kazne i nevladine organizacije za ljudska prava, naravno, sve mimo UN. SAD preko NATO, kao medjunarodne vojne korporacije u kojoj imaju kontrolni paket akcija, ne samo da krse postojece i samovoljno pisu novo medjunarodno i ratno pravo, vec stvaraju i etiku po kojoj SAD imaju pravo da intervenisu gde god i kad god vlada SAD proceni da su ugrozeni njihovi vitalni interesi, pa cak i po cenu ugrozavanja svetskog mira. Naravno, nasuprot njihovim plemenitim interesima, stoje neplemeniti interesi u Srbiji: "Nazalost, novi rezim u donosenju Uredbe o saradnji (sa Haskim tribunalom Lj. R.) nije se rukovodio moralnim razlozima, vec cisto pragmatskim, da prezivi - ili Milosevic ili on." (6.2001)

IMUNIZACIJA OD SUPERREVIZIJE DIJAGNOZE


Posto uvek postoji mogucnost da neko zatrazi superreviziju dijagnoze koju Sonja Biserko postavlja, takve zahteve treba unapred odbiti odredjujuci ih kao obracanje nadrilekarima ili slicnim pacijentima: "Veliki deo Srba izbegao je u vakuumu koji je nastao izmedju odlaska srpske vojske i dolaska medjunarodnih snaga, ciji je dolazak bio odlozen zbog nenajavljene pojave ruskih vojnika." (6.1999); "Rusi, medjutim, svoju ulogu na Balkanu vesto naplacuju Zapadu. Tako se stalno javljaju u dvostrukoj ulozi: podstrekaca i mirovnjaka." (7.1999); "Kosovo je vec de facto podeljeno onog trenutka kada su Rusi po dogovoru sa Beogradom iz Bosne usli na Kosovo pre Kfora i time Srbima omogucili kontrolu severnog dela Kosova u koji Kfor i ne zalazi." (5.2001); "Njen (Rusije - Lj.R. istorijsko-strateski interes u regionu jos uvek nije nestao, vec se prilagodio trenutnom potencijalu ove zemlje za remecenje stabilnosti." (7-8.2001) Upotrebom stereotipa o Balkanu, Orijentu, opoziciji u Srbiji, Srbima, pravoslavlju i Rusima, te stavljanjem citavog postupka dijagnostike i lecenja u opsti neoliberalni istorijski kontekst sukoba izmedju nazadnih i naprednih snaga i procesa u svetu, pokazuje Sonja Biserko pokazuje da pise vise za zapadnu, prvenstveno americku nego za domacu publiku: "Globalizacija (...) oblikuje nove medjunarodne odnose. Te odnose ne diktiraju cak ni Sjedinjene Americke Drzave (...) Globalizacija, u svom dubljem znacenju, znaci univerzalnost demokratskih vrednosti, promovisanje dijaloga, razumevanja i saradnje medju kulturama, religijama i civilizacijama (...) S ekonomske tacke gledista to znaci pomeranje fokusa s drzavnih na transnacionalni interes i u tom smislu vecu ekonomsku medjuzavisnost sveta." (2.2000) Posto svakodnevno lecenje pacijenta ipak ne obavlja ceo konzilijum vec sobni lekar, SB se preporucuje u citatu sa pocetka ovog teksta, e da bi time ucestvovala u ostvarenju Fukujaminog kraja istorije u Srbiji.

ZAKLJUCAK


Tako je pisala Sonja Biserko. To sto u nekim od njenih ocena ima elemenata istine, koji bi mogli da posluze kao osnova za plodnu raspravu o uzrocno-posledicnim odnosima, potpuno je eliminisano ekstremnim pojednostavljivanjima i ekstremnom jednostranoscu. Naime, Sonja Biserko nije ni u jednom meni dostupnom tekstu ikada napisala ijednu kriticku rec o bilo kome drugom akteru raspada Jugoslavije i rata u njoj, nijednom recju nije osudila makar jedan zlocin koji je pocinio OVK, a kamoli etnicko ciscenje ne-albanskog stanovnistva na Kosovu, i nije revidirala nijedan svoj stav. Sonja Biserko je ucinila sve sto je bilo u njenoj moci da se u Srbiji ne dodje ni do istine ni do demokratizacije, a da se omalovazi i pobije trud onih koji su cinili ono sto je bilo u njihovoj moci da do toga dodje uprkos rezimu, delu opozicije i Zapadu, uz neretko ogromne licne zrtve. Njeno pravo je da igra ulogu Mire Markovic sa obrnutim predznakom, a moje da na to ukazem

Autor teksta je Ljubisa Rajic