Пре две године (4. март 2004.) У великом пожару пострадао је манастир Хиландар. Стручњаци кажу да је потребно још најмање шест година рада на обнови Хиландара како би ова највећа српска светиња била враћена у пређашње стање.
...Подигнут на Гори Атонској, у једном од најлепших залива на свету, Хиландар је, рекло би се, тешко одолевао изазову те природне чаролије, духовно и делатно се уздижући до самих божанских висина. Не зна се шта је овде лепше и вредније:постојана лепота монаштва, чудесна архитектура, фасцинантно мајсторство иконаписа, непроцењиво богатство ризница, непроцењиво благо писане речи (Мирослављево јеванђеље, најстарија књига у Срба, дуго је чувано овде), фреске из 13. века, минијатурно сликарство, чудесни везови, важне повеље, печати, крстови, диптиси...
Александар Дероко ће, овим поводом, записати: “Хиландар је предњачио и био увек, и у средњем веку, и у време када су Турци посели били цео Балкан, једини центар, где је све што је изван Свете Горе у поробљеним територијама од вредности и постојало, ту донешено и чувано.
То није било могуће ни у Студеници, ни у Дечанима, нити у ком другом великом манастиру у Србији. Слично је било и са другим светогорским манастирима. Временом су они постали трезори драгоцености многих прохујалих векова.
А то, зацело, није било нимало лако. Јер у тим, прохујалим временима тешко је било на балканској ветрометини сачувати и главу а камоли какву драгоценост изузетне вредности. Зато је историја Хиландара својеврсна хроника људских невоља, храбрости, прегалаштва, постојаности, и жртава. На хиландарску самосталност, богатсво и лепоту многи су насртали.
Почело је још пре него што је изграђен, напали су га арапски гусари, потом Власи, крсташи, Каталонци, пљачкаши, разбојници, Турци, Немци...
Било је земљотреса, болести (куга), пожара...
Хиландар и Хиландарци су одолевали свим тим невољама, додуше не без великих жртава, људских и материјалних. Ваља рећи да је ова најзначајнија српска богомоља одувек помагана од своје матице. (Предуга је листа ктиторских подухвата српских владара на Светој Гори и Хиландару, као и других прилога и облика помоћи)
Хиландар је, због свега тога, већ осам векова највећи неупоредиви центар српске духовности, православне традиције и културе, трезор колективног памћења.
Живи музеј религиозне, културне, политичке и свеколике историје српског народа. Речено је већ да “народи који имају такво место знају ко су и одакле су и не могу се изгубити, а што год се са њима збива из те семенке се могу обновити”.
Хиландар је један од бисера Свете Горе, један од четири камена темељца Монашке републике, јединствене у свету.
Између двадесетак велелепних светогорских манастира, Хиландар је одувек зрачио лепотом посебног сјаја и чаролије. Зато нико ко је током ових осам дугих и бурних векова посетио ово монументално здање није одавде отишао празног срца, духа и душе. Хиландару се, стога, увек ваља враћати, јер су његова уздарја благотворена, вечна и чудотворна.
Хиландар је капија небеска.
Постоји једно место на коме Срби нису никада пролили ни кап крви, ни појели комад меса. Место на коме већ осам стотина година нису крали ни лагали, ни пиле заклали, ни мрава згазили, ни криво се заклели, ни лажно посведочили. Место на коме нису ништа друго радили него се молили, исповедали, постили и умивали сузама покајања. Осам векова сваког дана по дванаест сати, онолико и онако како је рекао свети Сава. Место на коме се и данас моли истим жаром као и првог дана, црнорисци с именом својих духовних праотаца, чије лобање чувају и гледају у манастирској костурници, а за своје знају које ће место заузети на дрвеној полици. Место на коме нико други ни данас не наређује и не издаје послушања до свети Сава. Место на коме се не рађамо него само умиремо и једино постојимо.
То место се зове Хиландар, на Светој Гори Атонској, родно место наше уметности и писмености, најдоњи камен нашег духовног постојања. Када бисмо се спустили на дно себе стигли бисмо у Хиландар. Коју год жилу да одигнемо и кренемо за њом, одвела би нас до Хиландара. У Хиландару ћемо затећи на окупу све оне које смо изгубили, тамо ћемо пронаћи и себе и свој сопствени мозак.
Народи који имају такво место знају ко су и одакле су и не могу се изгубити, а шта год се са њима збива из те семенке могу се обновити. Ту је жилиште оног запис-храма чији је животок доспео широм земљиног шара, врх му је Сентендреји, а доле срце већ бије са Врачара. Наше иконе знамо окрњене и изранављене. Остало је од њих колико и од нас. Само су у Хиландару целе, а целе су зато што смо осам векова рађали људе који су живели само зат да би их сачували. По њима можемо срачунати колико нас недостаје и одрачунати колико смо нагорели.
Хиландар је старији од наших раздора и нико није био толико осион да полаже право да буде само његов. Хиландар је тамо где нема страна. Тако је остао изван наших земаљских распри, размеђица и међусобица. Можда и зато што је озидан изван наше отаxбине, Хиландар је остао и неразорив темељ и зенит духовности и живи извор чији нас огањ обасјава. (Ogledalo srpsko)
