Грађанско преваспитавање Срба

Зашто је баш Србима заведена грађанска шок терапија

Заводљиви слогани: Чувари осмеха, речи су прозори или зидови и дечја наивност • Зашто треба Србе предозирати грађанским и како је то замишљено • Како изгледа примена секташке технике “бомбардовање љубављу” • Препоручује се одрицање од објективног знања и глуми оно што треба да осећаш

Пише: Владимир Димитријевић

Кад човек погледа наслове лекција овог предмета први разред средње школе, све изгледа занимљиво: “лични идентитет”, “откривање и уважавање разлика”, “стереотипи и предрасуде”, “толеранције и дискриминација”, “гласине”, “Не оптужујуће поруке”, “вођење дебате и дијалога”, “стилови поступања у конфликтима”, “налажење решења”, “вршњачко насиље”, итд. Кад дође трећи разред средње школе, ђаци уче о подели власти, појму грађанина, грађанској иницијативи, цивилном друштву.

Елиминисати национално из образовног система

Из књиге “Грађанско васпитање у основним и средњим школама у Републици Србији / Евалуација прве године, 2001-2002, из препоруке сазнајемо да је, поред когнитивног и афективног учења један од “међународних задатака” грађанског васпитања “социјално учење путем развијања вештина за остваривање демократије у свим областима и фазама живота – током детињства, адолесценције и зрелог доба у школи, на радном месту и добровољним удружењима” (прилично свеобухватна претензија!)

Грађанског васпитања има у Бугарској (али не као посебног предмета, него распоређеног у различите предмете); у Чешкој (1-2 часа недељно, не постоје “јасно изражени очекивани исходи”); у Немачкој (уводи се тек у седмом разреду основне школе, с једним часом недељно); у Грчкој – “друштвено и политичко васпитање” (5. и 6. основне) и “елементи демократске власти” (нижи разреди средње школе); има га у Мађарској, Пољској, Румунији, итд. Земље које имају грађанско васпитање настоје да децу прво упознају са домаћим институцијама и традицијама, а четири главне области овог предмета су: “демократија и демократске институције; национални идентитет; међународне и регионалне организације; друштвене кохезије и разлике”.

Грађанско васпитање је у Србији припремано деведесетих година 20. века кроз програме разних невладиних организација (НВО). Сорошев Фонд за отворено друштво, основан код нас 1991, финансирао је низ програма с циљем да “демократизује Србију”: био је ту програм за медије, правни програм, програм за жене, Роме и етничке односе (с циљем да се из образовања елиминишу “национализам, сексизам и предрасуде према другима; програми за младе и њихове иницијативе, издавачки програм (с циљем да се “демонополизује” издавање уџбеника). У Гашиној реформи школства Сорош је подржао рад “експертских тимова”, објављивање документа “Квалитетно образовање за све”, “Разговоре о реформи”, с циљем да се измене наставни планови, програми и уxбеници. Такође, Сорош је од 1996. финансирао пројекат “Трећи миленијум” да би “промовисао моделе наставе усмерене на децу”: од 1994. улагао је у дебатне клубове по средњим школама; помагао Програм за образовање мањина и Програм за толеранцију и против предрасуда за децу и одрасле. Ту је и “Мрежа отворених клубова”, првобитно окренута деци – избеглицама, а затим претворена у радионичарско-уметничке центре за развијање идеја “толеранције, ненасиља и демократије”.

УНИЦЕФ је, по ауторима анализе домаћег грађанског васпитања, подржавао “развој школе по мери детета /.../ у којима се уче СОЦИЈАЛНЕ, ЕМОЦИОНАЛНЕ И ЖИВОТНЕ ВЕШТИНЕ, промовишу права детета, подржава учешће у животу школе, породице и друштвене заједнице”. Кроз УНИЦЕФ-ов програм “Чувари осмеха” (за децу и одрасле погођене ратом деведесетих година XX века!) прошло је 8,000 одраслих и 100,000 деце. Програм је развио Центар за ненасилну комуникацију, а применио га Институт за психологију Одељења за психологију Филозофског факултета у Београду. “Чувари осмеха” су основа грађанског васпитања током првог полугођа првог разреда основних школа. “Речи су прозори или зидови / Језик жирафе” је “образовање за ненасилну комуникацију”, које је почело 1995. Циљ – обука одраслих и деце за “коришћење ненасилне, емпатичке комуникације и конструктивно решавање конфликата”. Тај програм је основа грађанског васпитања у другом полугођу основних школа.

“Учионица добре воље” почела је 1994, а допуњена 2001. Циљ: “развијање знања и вештина потребних за толерантно, конструктивно и одговорно социјално понашање и мирољубиво решавање конфликата”. Тај програм је основа грађанског васпитања у другом полугођу основних школа.

“Учионица добре воље” почела је 1994, а допуњена 2001. Циљ: “развијање знања и вештина потребних за толерантно, конструктивно и одговорно социјално понашање и мирољубиво решавање конфликата”. Кроз програм је прошло 2000 запослених у образовању и 50,000 ђака. Иза програма је стајао Центар за антиратну акцију, а спроводила га је НВО “Мост” из Београда.

Ово је основа за први део програма грађанског васпитања у средњим школама.

“Југословенски центар за права детета” основан је 1997, а подржали су га “Саве тхе цхилдрен УК” и “Саве тхе цхилдрен Норњаy” . Издали су за наставнике приручник о правима детета под насловом “Како можемо заједно?”, који је основа за други и трећи део наставног плана и програма грађанског васпитања за средњу школу.

УНИЦЕФ подржава и следеће пројекте, пред којима лежи сјајна “грађанска” будућност: “Буквар дечјих права”, “Родитељи и васпитачи у акцији”, “Права детета у медијима”, “Активно учење”, “Подршка образовања Рома”.

Срби “најнапреднији” грађани

Срби су, што се тиче грађанског, најнапреднији у Европи – они почињу од првог онсовне (Немци од – седмог, Чеси од шестог, Грци од петог, Румуни од трећег). Евалуатори нашег првог основе (за грађанологију) опрезно су упозорили да су код тако мале деце “веома наглашене теме које се баве чисто личним, психолошким питањима (страх, бриге, снови, итд.), а не постоји чврста веза између тих питања и потреба и брига друштвене групе – одељења, школе, заједнице или мањине”. Уочено је да је програм прављен “атипично”, на брзину, од разних, већ постојећих, програма, “због политичких контекста у којем је уведено грађанско васпитање”.

Поред поменутих садржаја овог предмета, веома су битне и игре које се, на разним узрастима, примењују. За школски рад их је одабрала Сунчица Мацура – Милошевић. Ево неких, занимљивих за размишљање: “Онај ко почиње игру (имена А – ХА) учиниће следеће: десном руком се лупи по левом рамену и каже “А”, а затим левом руком по десном рамену и каже “ХА”, па десном руком по десној бутини и каже своје име, а онда левом руком по левој бутини и каже име онога кога хоће да позове” (за средњошколце). У играма типа “Интервју И” треба да за три минута сазнате што више о особи коју слабо познајете, а која вам је пар. Млађи узраст треба да имитира фудбалера који се враћа са утакмице, робота, пијанца, дете од две године, жену која се враћа с пијаце. Средњошколци треба да се слободно крећу по целом простору, глумећи атоме. Ако водитељ викне “Атом 3”, троје се ухвате за руке и формирају тројку (и то је игра за средњошколце).

Секташка техника – “бомбардовање љубављу”

Средњошколци и старији основци могу, седањем једно другом у крило, да формирају стоногу. Бомбардовање похвалама веома је слично секташкој техници “бомбардовање љубављу” (лове бомбинг). Ту је и игра “Да ли си ти ПРУИ?” Игра “ЗУМ – ШКРИП” подразумева окретање главе час на једну, час на другу страну, да би се пратио имагинарни “тркачки аутомобил”. Ту је и играње замишљеног фудбала, тениса, одбојке. “Ловац” везаних очију јури “звечарку” са звечком у руци. Средњошколци, у радионици “Извини”, сазнају и ово о свом народу: “Тешкоће које има ова радионица врло су индикативне за судбину “извини понашања” уопште. Наша култура не подржава овај тип понашања, оно је у нашој култури виђено као знак слабости, као неко понижење које мораш доживети да би друга страна била задовољна, као пораз. Овакав културни образац врло рано прихватају и деца, посебно дечаци”.

Али, шта је све ово?

У изврсној студији Рона Роудса “Покрет Њу Ејxа”, наводи се шта је утицај овог покрета донео у америчке учионице (које треба да постану и наше учионице). Према Мерилин Фергасон, писцу књиге “Завета Водолије” и једном од кључних идеолога Новог Доба, ова окултна квази-духовност у школама значи наглашавање измењених стања свести, разне врсте усредсређивања, медитације, релаксације, јоге и биофидбека. Нарочит нагласак треба ставити на дечју аутономију. Фергасонова каже: “Ово се заснива на веровању да деца треба да буду слободна чак и од нас самих, од наших ограничавајућих веровања и стечених укуса и навика. Повремено то значи да их учимо здравој побуни, побуни каква је потребна, а не конформизму” (зато је толики нагласак у последње време у Србији стављен на “дечија права”, “право детета да само одлучује о свему што се тиче његове добробити”).

Како се одрећи објективног знања

Њу Ејџ образовање назива се “трансперсоналним образовањем”, заснованим на “надилажењу објективне стварности и потрази за оним што је субјективно и мистично по природи” (Роудс). У све то спадају разне врсте медитације, вођене имагинације, “вредносно неутралних” тестова (типа: “Кога бисте оставили у атомском склоништу, а кога бисте пустили да погине?). Нарочито се наглашава прича о учењу које се заснива на активацији десне хемисфере мозга која је, по тврдњама поп-психолога, задужена за креативност и маштовитост. (“Креативност и маштовитост”) (“Креативни центар”, домаћи Њу Ејx издавач у области васпитања деце, један је од кључних стубова “нове школске парадигме” у Србији). Јога, медитација, мантрање и визуелизација саставни су делови “учења путем десне хемисфере”. Ова искуства децу воде ка мистичним стањима. Уношење нових техника учења (“учимо како да учимо”, кажу Гаша и гашисти) треба да помогне да се ослободимо “крутог рационализма” леве хемисфере, то јест објективног знања.

Медитација се деци нуди као “средство опуштања” и долажења до “дубљих стања свести”. Дебора Розман, која је радила курсеве дечије медитације за калифорнијске школе, каже да је певање будистичке мантре “Ом” начин да малишани дођу до свог унутрашњег “Извора”, где ће открити “Светлост, Разум, Љубав и Моћ”. Дубоко дисање и вођена имагинација саставни су део “холистичког образовања” какво нуди Њу Ејx. “Вредносно неутрално” образовање подразумева да ђаци треба да се етици уче из самих себе, а не из спољашњег извора (“Чини оно што хоћеш и нека ти то буде једини закон”, вели Алистер Кроули, најутицајнији сатаниста двадесетог века). Такође, Њу Ејx подразумева и глобално образовање: деца себе треба да доживе као грађане планете, а не припаднике својих народа; братство свих људи света, једнакост свих религија као “разних путева ка истини”, потреба за јединственом светском владом – то су циљеви новог школства, школства Доба Водолије.

Основа предмета “грађанско васпитање” код нас су, између осталог, идеје и технике поп-психолога и Њу Ејx пропагандисте, Маршала Розенберга. Његова ученица и ширитељка “просветљења” међу Балканцима званим Срби је психолог Нада Игњатовић-Савић, аутор уџбеника грађанског васпитања које је понуђено као алтернатива веронауци. Розенберг је оснивач и директор Центра за ненасилну комуникацију. Уз помоћ глобалистичке врхушке невладиних организација у САД, држао је тренинге у “дивљим земљама”, с циљем да дивљаке научи “ненасилној комуникацији”. Био је у ратом захваћеним областима: Руанди, Бурундију, Нигерији, Малезији, Индонезији, и тако даље, наравно, није заобишао ни варварски Балкан, где је обучио своје верне следбенике, међу којима Нада Игњатовић-Савић заузима почасно место. Госпођа Игњатовић-Савић срела се са Розенбергом у Центру за друштвени развој Института за психологију у Београду, у јесен 1991. године. Она и њене колегинице биле су “узнемирене драстичним променама у свим аспектима живљења”. Почео је ужас на просторима Титове Земље Дембелије, у којој су разни утописти причали бајке о “братству и јединству” и учили ђаке да код нас више неће никад бити “братоубилачког рата”. Али, ко је читао Колодијевог “Пинокија”, зна да се деца заведена уживањима Земље Дембелије претварају у магарце. С обзиром да је Брозова утопија пропала, а да Брозови “србски” интелектуалци нису могли да се помире с чињеницом да свет не одговара њиховим убогим представама о ружичастој, “хуманистичкој” стварности, они су се окренули “грађанској” утопији тобожњих “светских интеграција”. Нада Игњатовић-Савић и њене колегинице постале су “розенберговци” и одмах су понудиле своје услуге деци изложеној ратном стресу.

“Ненасилна комуникаторка” сматра да, по њеним истраживањима, у само једном до сто осамдесет случајева деца од одраслих “приме емпатију” кад им је тешко. Одрасли их слабо разумеју, спречавају их у изражавању осећања, говоре им речи типа: “Немој да ми бесниш“. Милошевићево Министарство просвете одобрило је Нади Игњатовић-Савић и “розенберговцима” да од 1995. до 1998. године “преваспитају” хиљаду васпитача у српским вртићима, с циљем да их науче “ненасилним, саосећајним” вештинама комуникације. Програм се звао “Узајамно васпитање: језик жирафе у вртићу и школи”. Настале су и књиге под насловом “Речи су прозори или зидови”. Требало је и одрасле и децу научити да јасно изразе своје потребе и вредности, да “дају емпатију”, да избегавају доношење “апсолутних судова”. А циљ је да се “прошири срце” (Бертранд Расел). До сада смо живели у цивилизацији ума, а сад ћемо у цивилизацији срца... (“Скок из царства нужности у царство слободе”, говорили су Маркс и Енгелс). Розенберг је, очито, “ненасиље” схватио као идеолошки став. Кад сви постану блентави и с пасивном, привидном емпатијом буду приступали другима, завршиће се епоха ратова и настаће “вечни мир”... Још ако се развије и самопоштовање типа “Сваког дана у сваком погледу све више напредујем”, успех је загарантован.

Глуми оно што би требало да осећаш

Основна “врлина” америчке поп-психологије је да човек учи да глуми оно што би требало да осећа. Уместо да се истински жртвује ради ближњег, човек треба да се прави да га разуме, поима, усваја његов систем вредности. Овоме је Розенберг придодао и далекоисточно учење о “ахимси” (ненасиљу), какво је проповедао индуски политичар и гуру Махатма (Маха-атма=велика душа) Ганди. Розенберг је по верском опредељењу пантеиста, човек који верује у безличног “Бога” (он то зове “Вољена Божанска Енергија”). Пантеизам је основао учење Њу Ејџа (“Све је Бог”; “Бог је Све”; “Ја сам Све”; “Ја сам Бог”). Његов језик “емпатије” је у ствари, окултистичка прича о томе како су сви на свету “Једно”, утопљени у безлични океан Божанства. Зато није нимало чудно да му је главно надахнуће у писању, поред безвредне психологије Карла Роџерска, био Абрахам Маслов, једна од оснивача Њу Ејџ “трансперсоналне психологије”, који је говорио о самоактуелизацији човека путем достизања “врхунског искуства” мистике – сједињења с безличним “океаном блаженства” какво описују далекоисточна верска учења. Такође, Розенберг је учио и од Рам Даса, хипи-гуруа из седамдесетих година двадесетог века. Рам Дас је, пре него што је отишао у Индију и постао гуру, носио име Ричард Алперт. Скупа са Тимотијем Лиријем био је професор на Харварду. Заједно су превели “Тибетанску књигу мртвих” и, што је најважније, обављали огледе на студентима, дајући им ЛСД као дрогу “мистичних увида”.

Лири и Алперт, најпознатији идеолози хипи-револуције, протерани су са Харварда, али су наставили деловање. Овај потоњи је, рекосмо, постао Рам Дас и својом “духовношћу” утицао на Розенберга. Књигу идеолога “ненасилне комуникације”, коју је превела Нада Игњатовић-Савић и која се под насловом “Језик саосећања” појавила у издању Завода за уxбенике и наставна средства 2002. године, читаоцима је здушно препоручио Дипак Чопра, рекавши да нам “Маршал Розенберг нуди најефикасније технике за унапређење здравља и међусобних односа”. Чопра је, иначе, ученик Махариши Махеш Јогија, кога је оснивач секте “трансцедентална медитација” даривао сувим златом јер је, тобож, “научност” ТМ-а. Касније су се посвађали, али Чопра је и даље ширитељ. Махаришијевих идеја у другом паковању. Очито је да Розенберг и он марширају у истом строју.