Власт је усвојила разне стратегије – за искорењивање сиромаштва, за пораст запослености, за борбу против корупције, за заустављање “одлива мозгова” у иностранство, за подстицање наталитета... Да све буде озбиљније, формирани су савети, националне службе, агенције, скупштински одбори за надгледање спровођења остављених циљева. У животу, међутим, расту беда и незапосленост, више од трећине незапослених су млади, најобразованији одлазе у иностранство, многи од оних који завршавају школовање сањају о одласку на Запад, наново се јављају старе заразне болести, као што је туберкулоза, на пример, скраћује се просечни животни век, све је мање новорођенчади, Србија стари и смањује се...
Стратегије као спискови жеља
Зашто? Могући су различити одговори. Један је тешко одбацити – не постоји политичка воља да се негативни трендови зауставе и покрену позитивни процеси. Политичке воље, пак, нема зато што у власти, у структурама најважнијих институција, преовлађују политичке снаге које имају друге интересе, друге приоритете од оних записаних у поменутим стратегијама. Поједностављено? Можда. Али, питање, зашто стратегије друмом, а сиротиња и незапослени шумом, ипак, остаје без уверљивог другачијег одговора.
Транзиција је свуда болна, треба стрпљења, нема средстава за све потребе одједном, сутра ће бити боље – поручују представници власти, губећи из вида да то “сутра” доста дуго траје, да мало коме може бити утеха и да звучи познато, као ехо из неких давно прохујалих времена. Шта ћемо данас јести, како се данас лечити, облачити, од чега плаћати грејање, струју, школарину, одећу – питања су која свакодневно постављају бар два милиона социјално најугроженијих грађана – незапослених и пензионера. Не рачунајући чланове њихових породица, избеглице, расељене и друге.
Транзиција као универзална скривалица
Транзиција, реструктуирање, реформе, оскудица средстава – не могу бити прихватљива објашњења што држава нема развојну стратегију која једино може да буде основа за све друге стратегије, за социјални програм, политику запошљавања, образовање, искорењивање сиромаштва. Макро-економска стабилност свакако је пожељан циљ, али не може се третирати изоловано, изван и изнад стратешких развојних циљева и основних социјалних стандарда.
Неприхватљиво је да се захтеви за формулисањем основних развојних циљева друштва анатемишу као антиреформски, или супротни природи тржишне економије. Свака озбиљна држава води рачуна о својим природним, привредним, геостратешким, тржишним и другим погодностима, о својим државним интересима, настоји да их на најбољи начин искористи у развоју и кроз међународну поделу рада. То се постиже стратегијом развоја која код нас, нажалост, не постоји.
Пет година након почетка реформи, тешко да постоји оправдање зашто индустријска производња или пољопривреда и даље стагнирају или опадају, зашто немају адекватну царинску заштиту какву имају све гране у другим земљама, укључујући чланице Европске уније, зашто у земљи не постоје развојне банке, зашто се све негативне тенденције и проблеми покушавају објаснити “тешкоћама транзиције”, неопходношћу хармонизације и деловањем “слободног” тржишта, када се зна да није тако и да не мора да буде тако. Да ли онда треба да изненађује што ЕУ у студији изводљивости оцењује да је стопа незапослености у Србији 32,4%, што млади – до 30 година старости – чине 31% свих регистрованих незапослених у Србији, што је незапосленост те популације 2,4 пута већа од опште незапослености у Србији, што три оброка дневно, лекови и лечење све више постају привилегија једних и све теже достижна потреба за друге.
Ако је друштво суочено са оскудицом, ако је неопходна штедња, растерећење привреде (производње), зашто, примера ради, нема реформе државне администрације, смањења бирократског апарата, јер је потпуно јасно да су управо ту могуће енормне уштеде? Откада то да разне агенције и други абоненти буџета ничу као печурке после кише? Великим звонима покрећу се истраге око тога ко је и одакле исплатио аутобуске карте за превоз пар стотина избеглица са Косова и Метохије до Београда, да би јавности предочили своје проблеме, а нико се нарочито не потреса што је влада Србије потрошила милионе евра за обнову аутомобилске флотиле апарата власти, што се изговара да нема минималних средстава за јавне кухиње.
Како отцепљење Косова представити као “успех” Београда?
У условима растуће беде и бриге за преживљавање, нација има све мање могућности да размишља и готово никакве да утиче на разрешавање судбинских националних и државних притисака, као што су стање у Државној заједници Србија и Црна Гора, очување Покрајине Косово и Метохије у оквиру Србије, сузбијање сепаратизма у Војводини и другим деловима земље. Народ захваћен сиромаштвом и апатијом има све мање енергије за праћење и учешће у јавном политичком животу. Све мање пажње обраћа се чак и на афере и скандале чија је сврха управо да одврате пажњу од сурове реалности. У условима сужених перцепција и отупелог сензибилитета највећег дела нација све су присутније тезе – понуде одређених лобија – “или Косово, или ЕУ”, што треба да значи – или Косово, или бољи живот. Јасно је да изумитељи оваквих понуда рачунају да беда, незапосленост и сиромаштво “омекшавају” одбојност према трговини државном територијом и појачавају примамљивост понуда. На тај начин уједно се прави простор да управљачки слој, који је и даље без сопственог државног и националног концепта, добије одрешене руке, да без већег ризика, у име свих, прихвати губитак дела државне територије.
Утисак је да су кључни међународни играчи тренутно преокупирани, како да се пристанак (потпис) власти у Београду на отцепљење државне територије, бар формално, прикаже и прогласи као њихов велики успех. Албанцима је довољна и суштинска независност. Они знају да ће се форма, пре или касније, усагласити са суштином. Ипак, такве калкулације, ма како тежиле да се представе као свеобухватне и реалне, не могу обезбедити суштински циљ – мир, безбедност и развој. За то није довољан чак ни евентуални пристанак (потпис) власти из Београда. То се једино може постићи праведним решењем, поштовањем међународног права и потпуним извршавањем резолуције СБ УН 1244. У том случају чак ни потписи супротних представника нису нужни. Решење ће трајати.
Страначка подобност важнија од стручности
Досадашњи реформистички и монетаристички метод очигледно не могу ништа суштински променити на боље – ни у економији, ни у социјалној сфери. Поготву не могу покренути производњу, обезбедити раст запослености, искоренити сиромаштво. Тим методама и политиком нису успостављени услови једнаких шанси за све грађане, поготово није обезбеђена конкуренција способности приликом запошљавања и пропорције по критеријуму стручности.
У свим областима доминирају критеријуми страначке подобности. Друштво због тога трпи двоструку штету. Прво, зато што места где је стручност услов сине љуа нон масовно заузимају нестручни, али странкама, односно лидерима одани. И друго, што стручни људи, несклони страначким клановима, или припадници “недемократских партија” не добијају шансу да своје знање ставе у службу привреде и друштва, већ бивају распоређени на споредне послове, или су сасвим без посла.
Данас, можда више него икада раније, шансе за запослење зависе од припадности странкама на власти. Поготову када се ради о уноснијим позицијама, местима у државном апарату, парадржавним организацијама и јавним предузећима. Страначки лидери су запосели одређене ресоре, или више ресора, поистоветили се са њима као са својим феудима и у “своје забране” примају готово искључиво “своје људе” – страначке истомишљенике, рођаке, пријатеље, родбину и пријатеље финансијера својих странака, партнера. Такви критеријуми и таква пракса узрок су немерљиве штете по друштво, не само на економском и социјалном плану, већ и у погледу морала, мотивације, друштвене климе.
Поред “реструктуирања” јавних предузећа и великих система, што се у пракси профилисало као синоним за масовна отпуштања радника и припрему распродаје економских и друштвених капацитета за познате купце, време је да се реструктуира и сама политика. Наиме, нужно је на дневни ред поставити кључно питање, а оно гласи: шта је за Србију, са свим њеним реалностима боље – да настави путем либералног капитализма и беспоговорне послушности према ММФ-у, или да се јасно определи за концепт друштва социјалне правде. Од тог стратешког опредељења зависи и решавање проблема незапослености и сиромаштва. Ефекте досадашњег развоја пассеро знамо. Већина становника Србије је осетила на сопственој кожи шта значи тзв. шок терапија, либерализација увоза, линеарно укидање царинске заштите домаће производње, увођење светских цена уз домаће плате, масовна отпуштања с посла. Нико нема илузија да би било једноставно елиминисати незапосленост и сиромаштво уколико би се изменила садашња политика и прихватио концепт изградње друштва социјалне правде, али је извесно да би решавање тих проблема постало део система, приоритет.
Будућност друштва у Србији није у томе да има шачицу богаташа и масу сиротиње која ће чинити резерват радне снаге коју крупни капитал, уз подршку власти, уцењује, већ у тако уређеним односима и постављеним циљевима који ће свим грађанима обезбеђивати једнаке шансе за живот достојан човека. То може да се постигне само јасном стратегијом изградње друштва социјалне правде скандинавског типа. Тај концепт није резервисан само за богате земље, већ је превасходно шанса за све оне које желе да постану богате.
Како то раде Словенија и Хрватска?
Монетаристички концепт који доминира у Србији, неопходно је да уступи место развојном концепту. Словенија је један од примера за то. Нити је прихватила диктат ММФ-а, нити је листом затварала домаће банке, нити је домаће тржиште одједном препустила страној производњи. Словенија дуги низ година води осмишљену политику експанзије словеначке привреде према Балкану, у првом реду према Србији и Црној Гори. “Меркатор” на Новом Београду је само најновији пример словеначке политике. Иза “Меркатора” стала је словеначка држава и словеначке банке. Капитал је можда аустријски, или немачки, свеједно, али држава је словеначка.
Србији је, поред приватног, неопходан и снажан, модерно организован и високо продуктиван јавни сектор у привреди. Све што је вредно и битно за стабилност националне економије и државе – није за продају. Напротив. Криминално је мирно посматрати како се разним методама умањује вредност релативно добрим фабрикама и угледним фирмама, да би се припремиле и оправдавале јефтине приватизације, сумњиве докапитализације које се након преноса власништва тешко или никако не остварују. Последице уништавања домаћег српског банкарства треба узети као ширу опомену.
Хрватска такође пролази, или је већ прошла, кроз процес приватизације. Али, у многим стратешким битним секторима задржала је већинско државно власништво. То је резултат политике, избора циљева, а не аутоматског деловања понуде и потражње. Уз то, Хрватска је нашла начина и финансијских средстава да њене фирме купе многе профитабилне капацитете у Војводини, Херцег Босни, Црној Гори. Ко би још поверовао да је то искључиво резултат деловања “слободног” тржишта, да у томе нема државне политике. А где то, ван Србије, српске фирме учествују у процесу приватизације купујући стране капацитете, или инсталирајући своје? Има ли Србија као држава било какву политику у том погледу, какву подршку даје домаћем капиталу и домаћим фирмама заинтересованим да се инсталирају у окружењу? Има ли у Србији банака које кредитно подржавају ту врсту привредне експанзије? Или је све то искључиво ствар тржишне утакмице, држава нема ништа са тим!
Разуме се, апели, жалопојке и прокламације, у том смислу, нису довољни. Да би се прихватио и применио одговарајући концепт развоја, да би се у такав концепт интегрисали, а не накалемили стандарди и правила друштва социјалне правде, нужно је да се измени садашњи распоред политичке моћи у главним институцијама државне власти – парламенту и Влади. Велика већина грађана у Србији представља губитнике транзиције и политике како је вођена последњих неколико година. Ко и на који начин заступа интересе те већине у институцијама власти, како се то огледа у законима, како у буxету? Многи лидери и странке тврде да су баш оне заступници тих слојева становништва. Логика политичке борбе упућује их да се тако декларишу. У стварности су нешто сасвим друго. Већина политичких странака, нарочито оних у власти, али не само њих, на један или други начин, повлађује интересима крупног капитала. Закон о раду који запосленима не даје чак ни нека права загарантована међународним конвенцијама, један је од примера који то илуструју.
Левица тешко препознатљива, десница у социјал - демократском руху
Странке деснице, од прилике до прилике, изјашњавају се за циљеве социјалне правде, што је политичко лицемерје чији је једини циљ завођење бирача ради придобијања подршке на изборима. Десница, укључујући и ону која се заодела фразеологијом левице, која је чак ушла и у Социјалистичку интернационалу, у пракси је успела да придобије делове сиротиње, малог бизниса и националних мањина, обезбеђујући њихову, бар привремену, подршку на изборима, али то није ни мало изменило њихову суштинску везаност за интересе крупног капитала.
Десница у Србији – она која се маскира социјалдемократским рухом, она народњачко-либерална, ројалистичка и она експертска – уједно је експонент интереса крупног капитала земаља чланица НАТО-а и САД, представљајући их у јавности као националне и државне интересе Србије, односно Србије и Црне Горе.
Међу различитим крилима деснице постоји својеврсно утркивање ко ће за такву промоцију бити заслужнији, ко ће добити више политичког кредита у Вашингтону, или Брислу. То им је утолико лакше јер у Србији дуже време не постоји политичка равнотежа која је уједно претпоставка политичке и социјалне стабилности. Левица у Србији је слаба, у кризи, без самопоуздања, без јасног курса и без социјалног програма. Као таква, левица је доста изгубила од своје распознатљивости, постала је подложнија на ударце, манипулације и уцене. Делови политичког програма левице практично су остали без правог политичког титулара и постали лаки плен демагога, квазилевичара, па чак и деснице.
Последице политичке неравнотеже у Србији већ су такве да треба да изазивају забринутост, а како се ствари крећу, могу постати још теже и озбиљно угрозити будући развој. У основи те равнотеже лежи чињеница да је највећи део осиромашеног, незапосленог становништва остао без заштите у институцијама политичког система. Увозни модели уређивања државе (сетимо се како је укинута СРЈ и створена Државна заједница СЦГ), привреде, образовања, војске (генерал НАТО чланице саветник министра одбране СЦГ), дипломатије, здравства, културе, спроводе се без уноса домаће памети и искустава, без икаквог отпора. Нико не размишља куда такво политичко држање и садашњи трендови воде српско друштво, шта ће садашњи учесници у власти и политици оставити у наслеђе будућим генерацијама.
Домаћи капитал мутирао у страни
Оцењено је већ да се проблеми незапослености и сиромаштва у Србији заоштравају делом и због недовољних директних инвестиција из иностранства. Спори прилив страног капитала објашњава се и даље присутним неповерењем у политичку стабилност у Србији и Црној Гори (споре реформе, правна несигурност и сл.). С друге стране, уколико власт не уважава оштрину проблема незапослености и сиромаштва, уколико не усвоји и не приступи спровођењу реалног социјалног програма, извесно је да ће доћи до даљег заоштравања социјалних проблема, до социјалних тензија и коначно до потреса који би продубили не само економско-социјалну, већ и политичку нестабилност. То ће онда још више одвраћати стране инвестиције и убрзати улазак у зачарани круг из којег ће бити веома тешко изаћи.
Социјални мир се досад одржавао добрим делом дознакама из расејања које, уз то, у великој мери ублажавају огроман дефицит платног биланса и ојачавају девизне резерве. Однос монетарних, финансијских и других власти које по слову закона треба да брину о привредном развоју према том извору девизних средстава и могућих нето инвестиција, благо речено, је индиферентан, уистину – арогантан.
Шта је са домаћим капиталом? Тај капитал је највећим делом преливен у потрошњу. Капитал деценијама акумулиран у фабрикама и другим привредним и инфраструктурним капацитетима је распродат, средства сливена у буxет и, уместо да буду реинвестирана, да се преко њих обезбеде нова радна места – потрошен. А шта ће продавати кад све распродају, а то ће се убрзо десити, чиме ће онда пунити буxет? Где су те нове фабрике, нови производни капацитети који ће надоместити усахле приходе од распродаје?
Други део домаћег капитала представљају средства штедње грађана. Милијарде евра девизне штедње депоноване су у стране банке. Да ли су баш све те милијарде евра изнете из Србије или је нешто остало овде и није толико битно. Са становишта теме која је предмет разматрања, битно је да та средства нису у функцији домаћег развоја, повећања производње и запошљавања. То је домаћи капитал који је постао страни. За утеху, можемо га позајмљивати. И то, по домаћим каматним стопама! (Српско огледало)
