СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У
ОЧИМА СВОЈИХ НЕПРИЈАТЕЉА
(Једно поглавље из Књиге мржње)

Повод за овај оглед

Када је пре Другог светског рата у неком никшићком листу објављен напад на Владику Николаја, отац Јустин Поповић је, између осталог, записао: „Гоне њега? Авај, они гоне најдаровитијег проповедника вере наше и најнеустрашивијег исповедника Православља и Светосавља од Светог Саве до данас. Смета им он? Он – понос наше историје, он највећи беседник после Светог Златоуста у целом хришћанском свету! Ућуткују њега? Гле, хоће да ућуткају највећег и најдубљег мислиоца рода српског у свима временима. Уклањају њега? Лепрозно слепило ударило им у зенице: уклањају нашег највећег народњака, од Светог Саве до данас”…

Ово је писано 1939. године, а као да је писано сада. И данас хоће да угуше глас Владике Николаја. Зато и ово што сада наводимо јесте једно поглавље из те страшне Књиге мржње, коју разна теофобна и србофобна пискарала сваког дана исписују. Аутор ових редова признаје да, пишући, није могао да сачува тзв. „објективан тон”, sine ira et studio. А читаоцу ће, надамо се, бити јасно зашто је то тако. Једном смо већ доживели забрану уношења и ширења Владикиних дела у земљи. Службени лист СФРЈ, бр. 9 од 18. фебруара 1977, објавио је такву забрану. Непријатељи Николајеви, од којих је већина била у служби Титовог режима који је одлуку донео, волели би кад би и данас тако могло. Али, не може: Србија зна за Светог Николај Жичког, Новог Златоуста! Србија га воли, Србија га чита!

Пред читаоцем је мали прилог познавању лика највећег Србина после Светог Саве, сагледаног у кривом огледалу душа и умова оних који су га мрзели и мрзе. Потписник ових редова, скупа са оцем Јустином, може само да каже: „Тугујем и жалим: комарци јуришају на орла; зечеви се дали у лов на лава: кукавице вијају сокола. А Владика Николај иде кроз нашу несрећну данашњицу као Свети печалник рода нашег: тугује, плаче и моли се за све нас рањене разним пороцима и манама. Нека ми Свети и смирени подвижник Жички, преосвећени Николај, опрости што ово чиним. О, ја не апологирам њега, већ себе и сву ону малу браћу по вери, коју ожалостише, узбудише и расрдише горњи написи. Веома сам свестан: Преосвећени Владика Жички је толико велики, да га ни наше похвале не могу уздићи, ни наше покуде унизити”…

Опрости, Свети Владико Николаје, овом комарцу који излаже речи непријатеља твојих о теби и о Богу твоме и о народу твоме. Помоли се и за њих и за потписника ових редова: за њих да прогледају, а за њега да му се опрости ако је у нечему био преоштар. Из срца је, Бог види, писано.

Шта су све говорила уста богоборна?

Владику Николаја нападали су многи – и за живота, и после смрти. Није ни чудо. Јер, ако су Христа Господа, ваплоћену Љубав Божију, гонили, гониће и Његове следбенике; ако су Свеце Божије омрзнули, Богочовека су омрзнули пре њих (Јн 15, 18).

Још док је био јеромонах, Николај је сметао свима онима који су у њему видели опасност по ширење безбожја и бездушништва међу Србима. Тако је Крста Цицварић, уредник листа „Балкан” (10. април 1915) напао Николаја зато што је овај рекао да је наука „светлост под лонцем”, и да је светски рат плод чињенице да је културно човечанство себи за вођу узело науку. Цицварић оцу Николају поручује: „Е, оче Никола, нећемо вас послушати! Остаћемо и даље код наше „светлости под лонцем”, а ви идите па тражите светлост на Истоку!” Нишко „Ослобођење” од 8. августа 1915. назвало га је једним фртаљем слугом Христовим, а три фртаља комитом; „Београдски дневник” га је 1919. именовао „салонским калуђером” и поредио, ни мање ни више, него са Распућином. Веселин М. Вукићевић је у „Новој Европи” 11. новембра 1921. поручивао да „револуционарна Шумадија зна врло добро да је г. Велимировић у суштини контрареволуционар” који „производи вртоглавицу код слабих умова”. Милан Богдановић, књижевни критичар који је, пре Другог светског рата прешао у ислам, и чији наследник Богдан Богдановић, архитекта и бивши члан ЦК СК Србије, наставља да учествује у хајкама на Жичког Златоуста, говорио је о стилу Владике Николаја као „блеску лажног метала”, а после Николајеве смрти се чак хвалио како је он, безбожник, бранио појам Бога од Николајевих злоупотреба („Политика”, 11. август 1963). Никшићка „Слободна мисао” (25. 12. 1938) га је оптуживала да Светосавску Цркву „туђом смјерницом уводи у пуну опасност”. Неки хаџи Тодор Димитријевић у ревији „Наше село” (28. октобар 1938) сумњичи Николаја да је за време Првог светског рата у Енглеској и Америци крао паре дате за србски Црвени крст. У Америчкој „Слободној речи” распоп Дреновац напао је, одмах по доласку Тита на власт у Београду, Владику Николаја због говора „Национализам Светог Саве”, и први га, од свих који ће то радити до дана данашњег, оптужио за криптохитлеризам. Дреновац, издајник Цркве и вере, тада је рекао да Николај проповеда „фашистичког Бога”. Ево цитата: „Јуначка ослободилачка војска под вођством маршала Тита донела је народима Југославије ослобођење. Југославија је ратом опустошена, крвљу натопљена и сузама заливена. Пустош, крв и сузе проузроковао је у Југославији Адолф Хитлер, кога је Епископ Николај упоредио са светитељем, генијем и херојем. И данас тај исти Епископ Николај иде по америчким катедралама и под маском „апостолске фигуре” проповеда најотровнији фашизам, клевеће своју рођену земљу и спречава акцију за помоћ болнима, гладнима и голима”.

Шта су нацисти мислили о Николају? У свом акту од 22. маја 1941. немачки „Reichssicherheitshauptammt”, Уред IV В, пише о првом претресу манастира Жиче и првом саслушању Владике Николаја: „Николај је тип лукавог, бруталног и тупог Балканца, који је као црквени политичар најважнији. Његов утицај међу народом и међу свештеницима, који су у великој већини на његовој страни, веома је значајан… Посетиоци Жиче, сељаци и свештеници, више пута су после разговора са њим изражавали да им се чини као да разговарају с Богом. Николај је прави иницијатор српско-црквеног мушког и женског калуђерства и црквених организација”. Тако нацисти. А усташе? „Хрватски народ” од 7. маја 1941. објавио је текст „На столици Светог Саве – енглески агент”, који Николаја оптужује као „црнорукца” и енглеског шпијуна. Он је био „национални и духовни идеолог ове пансрпске борбене организације, чији невидљиви људи управљаху цијелим државним апаратом бивше Југославије”.

Комунисти су Владику нападали бесомучно. Миша Брашић, агент Коминтерне, који се пре Другог светског рата увукао као новинар у кругове СПЦ, тврдио је да је Николај, као немачки заточеник у Љубостињи, био главна Дражина веза са Лондоном и непријатељском емигрантском владом. У зборнику радова са научног скупа посвећеног НОБ-у у Краљеву и околини (објављеном 1985), извесни Драгомир Митровић вели да је Владика био кључни Дражин сарадник: „Од првог момента Николај је одржавао везу са Дражом Михаиловићем, давао му савете за организацију и био главни инструктор у његовој тактици вероломства и издаје народно-ослободилачке борбе… Николај је био један од главних покретача здружене акције свих реакционарних и колаборационистичких снага, њихове борбе противу партизана, комуниста, народног отпора”… Милош Минић, комунистички првоборац који ће у нашем народу остати упамћен Титов послушник у улози тужиоца на монтираном процесу ђенералу Михаиловићу, у свом памфлету „Четници и њихова улога у време НОР-а 1941–1945” („Комунист”, Београд 1982), о Владици Николају каже да је био „писац црквених беседа у служби верског фанатизма”. Минић, иначе као дечак питомац у Николајевом интернату за децу у Чачку, даље пише да је Николај верни сарадник квислинга – Драже, Недића, Љотића, а да је у избеглиштву у САД активно водио кампању против нове Југославије… Није онда ни чудо што су комунисти одузели држављанство Светом Николају Жичком (др Димшо Перић: „Одузимање држављанства Епископу Николају”, „Хришћанска мисао” 1–3/1995); учинили су то зато што је био „припадник противнародне политичке организације „Збор” и као сарадник окупатора побегао из земље пред ослобођењем”… (Тако, по комунистима, испада да је Николај „побегао” у логор Дахау!).

Дакле, Николај је био и четник, и љотићевац, и енглески агент, и сарадник Немаца, и црнорукац, и крадљивац пара србског Црвеног крста, и Распућин, и кормилар Србске Цркве ка опасним водама… И наравно, „народни непријатељ”…

Тако онда. А данас?

Шта о њему данас веле идеолози „грађанског друштва” и „друге Србије”?

Легенда о Великом Фалсификатору

Да потписник ових редова има више књижевног дара, он би однос Мирка Ђорђевића, просечног преводиоца и неубедљивог „интелектуалца” из „Београдског круга двојком”, према Владици Николају описао парафразирајући „Легенду о Великом Инквизитору” Достојевског. Уместо ренесансне Севиље, пред нама би се нашао Београд с краја 20. и почетка 21. века; уместо Христа, улицама Београда би, дочекан одушевљеним народом, корачао Свети Николај Жички, Христов Србин; а уместо Великог Инквизитора, мршавог и бледих усана, појавио би се исто тако мршави и избледели Мирко Ђорђевић, са очима које ретко гледају у саговорника… Мирко Ђорђевић, Велики Фалсификатор, би одвео Николаја на састанак, рецимо, редакције листа „Република” или „Хелсиншког одбора за људска права”, и почео са пашквилом, која би садржала и овакве реченице: „Најчешће се помиње Николајево „мучеништво” у време боравка у логору Дахау, али сви подаци који постоје, укључујући и сећање самог жичког проповедника, не потврђују никакво мучеништво… То легендарно „мучеништво” је једноставно у функцији прећуткивања неугодних страница једне потиснуте историје – у време окупације један део епископата наше Цркве је био пристао уз Недића, а када је реч о ставу према прогонима Јевреја ствари стоје још неугодније и то је оно о чему се још не говори код нас. „Бог је послао Немачком народу једног далековидог фирера”, стоји у Патријарховој изјави за „Münchens neuseste Nachrichten” – и ми верујемо њему и његовој искреној речи, а Митрополит Јосиф је службено забранио прелазак Јевреја на Хришћанство, што је значило запечаћивање њихове судбине о чему, уосталом – да не бисмо наводили оно што је познато – сведоче и речи доктора Х. Турнера који је јављао Хитлеру да је „у Србији јеврејско питање решено”. Велимировићев антисемитизам – и не само његов – се једноставно прећуткује… Велимировић је био речити проповедник демагог који у својим беседама, као и књигама уопште, „све замењује великим опсенарством символа и сигнала”. И управо томе – тој популистичкој умешности – он и дугује највише, управо тој вештини он дугује и своју постхумну славу идеолога проповедника у једном времену – то су важни знаци времена – које је томе погодовало више него што је то било раније, за живота великог проповедника… Он дубоко осећа човекову тескобу у свету, свест о човековој недовољности је код њега трајно узнемирена, али ту тескобу и то „стање” он никада не успева да искаже теолошким или филозофским језиком… Све оно код Велимировића о „пророку чије је лице било окренуто Азији” – његово опонашање „евроазијаца” – о Европи која је трула и без духа – једноставно су варијације, доста невеште, познатих места из Розенберговог „Мита XX века”… И у теолошком и у филозофском смислу – па и шире у домену мисли – Велимировић остаје једна карактеристична провинцијална појава. Он се формирао у паланци и уистину нечим изван паланке он је тек озрачен, па се ни његова мисао не може поимати без духа паланке”…[1]

Тако би Велики Фалсификатор говорио о Николају на састанку редакције „Републике”, која му је 1999. објавила књижицу „Слобода и спас”, и за коју је рецензију писао још један од представника „грађанске опције”, професор Чедомир Чупић, тврдећи да су Ђорђевићеви приступи филозофији, теологији и антропологији „плодно и изазовно реализовани”… У тој књизи се налазе наведене речи о Николају, смештене испод наслова „Популистички заклон личности”[2].

На Легенду о Великом Инквизитору би могао да личи приказ Ђорђевићеве „плодне и изазовне мисли” да потписник ових редова има бар део талента Достојевског. Али, пошто га нема, остаје нам само да препишемо Ђорђевићеве ставове о Светом Николају Жичком, и да дамо понеки, успутни, коментар. А читаоци нека сами просуђују.

Ђорђевић се у нашој „грађанској”, иначе по много чему незнавеној и недоученој, јавности сматра за врхунског „стручњака из области црквених питања” па чак и „теоретичара теологије” (Миланка Шапоња-Хаџић, „Данас”, 20–21. јул 2001). Човек се „прославио” нападима на Светосавље, као доктрину коју нам је, вели он, наметнула Руска загранична црква, али и поређењем деспота Ђурђа Бранковића са Слободаном Милошевићем, само зато што мудри српски деспот није хтео да пошаље своје делегате на преговоре с папистима у Фиренци и Ферари, када је заблистао атлант Православља, Свети Марко Ефески. Ђорђевић је деспота Ђурђа прогласио претечом Милошевићевог изолационизма и антизападне политике (Више од православља, „Данас”, 5–6. фебруар 2000).

Познат је Ђорђевић и по томе што не признаје светост већ поменутог Марка, Митрополита Ефеског, Исповедника Православља, за кога увек пише да је тобож Свети, и додаје да је Марко Ефески „све оне који нису пристали на његово мишљење”, проглашавао „плаћеницима који се продадоше за шаку сребра”. Те речи се, по Ђорђевићу, користе и данас за „сваког ко се усуди да о нечему, хришћански савесно, размишља својом главом” („Република”, 175–176/1997). Ђорђевић пише као да је Свети Марко Ефески имао подршку силе и световних власти, па да силу и власт нагони против јеретика, односно, као да није било сасвим супротно од онога што он жели да читалац прими на знање. Истина је да је светитељ остао сам са Христом, Ваплоћеном Истином, сам и храбар против свих окупљених на лажним саборима у Фиренци и Ферари: од папе Еугена IV и цара унијате Јована Палеолога, до оних епископа Цариградских који су примили унију с Римом и папу признали за „Христовог намесника”…

На једном другом месту, када клевета Руску заграничну цркву, Ђорђевић тврди да је њен оснивач, Митрополит Антоније Храповицки, писао посланице Хитлеру, називајући га спасиоцем Европе (а Храповицки је умро 1936, пре него што је Хитлер кренуо у своје ратове), или да је Руска загранична црква Павелићу дала свог епископа Гермогена да буде поглавар „Хрватске православне цркве” (Руска загранична црква је истог Гермогена одмах осудила и избацила из својих редова). Ако се о Ђорђевићу то све зна (а знају сви, осим представника „грађанске опције”, који у Ђорђевићу виде ваплоћење „теорије теологије”), није чудно што дотични такве своје методе примењује у блаћењу Светог Николаја Жичког.

Међутим да ми кренемо редом, доказујући да Ђорђевић не зна чињенице.

У тексту „Повратак проповедника”, Ђорђевић пише да је Николај своје дело „Национализам Светог Саве” објавио 1938, а то је у ствари било три године раније; пише о некаквој непостојећој посланици Васељенског Патријарха из 1923, усвојеној у манастиру Ватопеду, коју је Николај одбио (а скуп у Ватопеду, на коме је био и Николај, био је 1930, и није било на дневном реду никакве „посланице”); пише о томе да Николај није био догматичар, и да нема „догматских списа” (а цело Николајево дело прожето је узвишеном догматиком – доксологијом, пре свега Христологијом – зар није докторирао са темом о Васкрсењу Христовом?); пише да је Николај био под утицајем идеја Шарла Мораса (а Николај са Морасом није имао никакве ни личне, ни интелектуалне везе), итд., итсл.

Ђорђевић се прави да не зна о чему говори Владика Николај. Најбољи је пример стално нападање Николајеве тзв. „молитве против културе”, коју Владика описује у „Речима Српском народу кроз тамнички прозор”. Ђорђевић се ишчуђава и пита како је „човек васпитаван на том Западу и у крилу његове културе могао тако да мисли о култури и молитви”. О каквој култури је реч и какву молитву против културе је Владика Николај желео усред Другог светског рата?

То је потпуно јасно из контекста његове књиге „Речи Српском народу кроз тамнички прозор”. Свети Николај Жички је у Другом светском рату коначно осетио гађење пред Западном Европом као Белом Демонијом, која је, уместо културе која извире из култа Христовог, почела да се клања делима својих руку, материјалној култури, и тако постала идолопоклоничка. Ево шта каже Свети Николај Жички (а то Ђорђевић стално прећуткује), говорећи о Европи 20. века: „Одбацила је Бога у чије име се крстила и који је извео из сатанског Мисира глупости и неморала, одбацила га је потпуно, а направила себи идоле од камена и дрвета, и хартије и земље, и безброј других немуштих и мртвих твари земаљских. Све је то Европа назвала једним именом, сав тај немушти мртви пантеон именовала је она речју: култура. Што је Златно теле било за Израиљ у пустињи, то је култура за Нови Израиљ, то јест крштену Европу (подвлачење наше, В. Д.). Култура је проглашена од залуђених и сумашедших Европејаца за мајку свих богова наших. Култура изнад свега. Може неко одбацити живога Бога, неће му се замерити, али културу не сме одбацити, замериће му се. Може неко грдити Христа до миле воље, неће се сматрати несавременим и неуким, али ако културу буде ружио – сматраће се несавршеним, неуким и неурачунљивим. А култура није друго до материја, прашина, блато, пепео”…

И онда ту пристиже г. Ђорђевић, да каже да не може да разуме како је Николај био против културе кад је „молитва најрафиниранији вид људске духовне културе”. (А зна ли Ђорђевић колико се Николај молио и колико молитава написао и изговорио?). Али, г. Ђорђевићу, Николај није био против духовне културе, него против културе као материјалистичког идола људи отпалих од Бога, који су због те и такве своје „културе”, направили Аушвиц и Јасеновац, и гасне коморе, и атомску бомбу, и који су од коже мртвих Јевреја, згуљене у логорима, правили абажуре за лампе… То је она култура због које је Српски народ смислио реч „битанге”, јер су његови окупатори, Германи, у Првом светском рату, кад су од Срба отимали, стално викали „bitte” („молим”) и „danke” („хвала”!). „Bitte-danke”, „bitte-danke” (србски: битанге) на једној страни, а на другој стрељања талаца, ругање србским црквама и олтарима, мародерство и злочин… Николај је против културе био исто као и директор једне школе, који је преживео Други светски рат, и који је својим наставницима на почетку рада поручивао: „Поштовани наставниче! Ја сам један од малобројних који је преживео концентрациони логор! Моје су очи виделе такве ствари које нико не би требало да види: гасне коморе које су конструисали и изградили чувени инжењери; људе које су отровали високообразовани лекари; дојенчад коју су убиле квалификоване медицинске сестре; жене које су спалили дипломци средњих школа и универзитета. Стога ја не верујем у образовање. Моја је молба: помозите ученицима да постану човечнији. Плод вашег рада не сме бити учени друштвени шљам, висококвалификоване психопате, образовани Ајхмани. Читање, писање, аритметика важни су само ако нашу децу учине човечнијом”. Да ли је овај човек био против читања, писања и аритметике? Или он говори о нечему другом?

Да ли је Николај против културе или говори о нечему другом? Зна Ђорђевић о чему је реч, али се прави наиван, и истрже Свечеве речи из контекста, да би „опсенио простоту”, а пре свих оне који га сматрају врхунским „теоретичарем теологије”. Није ли управо то типично паланачки менталитет, који Ђорђевић приписује Николају?

Остатак Ђорђевићевог репертоара је познат: Николај је исказивао симпатије према Хитлеру и тоталитаризму; Николај је био антисемита; Николај је био љотићевац (мада, ако је већ био за неку „странку”, био је „дражиновац”, и причи о Дражиној борби против нацизма посвећена је цела његова књига „Земља Недођија”); Николај је своје мисли преузимао од руских „евроазијаца”, итд. Ђорђевић даље рафално пали: Николајева мисао није била „стваралачки креативна”, Николајев боравак у Дахау није мучеништво („Колико сам ја то разумео, ни о каквом се мучеништву ту не ради. Николај јесте био у Дахау, био је један од затвореника, али је занимљиво да је управо у том свом делу написао оно што је најнеприхватљивија антисемитска квинтесенција”): Николај се „бојао културе”, његову мисао је преузео, ни више ни мање, него Добрица Ћосић, а, по Ђорђевићу, и Мира Марковић „има извесних сличности” с Николајем; имао је „бунџијску потребу” која је код њега била јача од „интелектуалних полазишта”, итд. итсл.

Али, ако Ђорђевић нема разумевања за Николаја, за кога има? Има, рецимо, за „блаженог Алојзија” (Степинца). Ево неколико реченица из текста „Беатификација и неке сенке” („Република”, 200/1998), где се види према коме Ђорђевић уме да буде објективан: „Педесет година већ покојни кардинал стоји у колективној свести широм Балкана као митски лик са променљивим предзнаком; за једне је био светац и пре беатификације, за друге „усташа” и злочинац, иако на послератном суђењу ни једно ни друго доказано није; кардинал је осуђен и робијао је због свог одлучног антикомунистичког става, али све до данас га прате – уместо анализе његове историјске улоге – обичне легенде… Кардинал је био убеђени антикомуниста, али је Степинчев удес био управо у превеликој блискости са једним другим тоталитарним режимом за време рата; и ту није био – ваља то истаћи – једини; црквени календар је препун још горих случајева, како у Источној, тако и у Западној Цркви; папа Јован Павле II је, наравно, знао све то јер је он управо отворио процес критичког осветљавања „мрачне прошлости у Цркви” – то су његове речи – као да је знао да антикомунизам није довољан за исказивање такве части”… Наведосмо Ђорђевићев узгредни еску(р)с, тј. извињење Степинца, тек толико да се зна.

„Српска црква у рату и ратови у њој”

Књига извесног Милорада Томанића „Српска црква у рату иратови у њој”, изашла недавно у Београду (Медијска књижара Круг, 2001), одушевљено је дочекана у круговима „еуропоклоничке” – „грађанске опције”, што није ни чудо с обзиром на количину мржње према Србској цркви и народу коју је дотични писац успео да излије. Такође, обрадовали су јој се поједини представници „Цркве у Хрвата” (видети приказ у додатку). Од Средњег века до наших дана за тог Томанића и компанију (јер реч је о колективном раду више сродних умова и душа) Срби и њихова Црква су ваплоћење свега гнусног и патолошког што је могуће замислити (рецезент књиге је, очито радо, био Иван Чоловић, који је у својој списиманији отишао толико далеко да је Томанића, иначе непознатог широј научној јавности, здушно препоручио).

Књига почиње последњом деценијом 20. века и улогом СПЦ у рату на просторима бивше СФРЈ; наставља се погледом у прошлост (лик Владике Николаја), дотиче се Првог србског устанка и Карађорђа, да би на крају ударила на Немањиће и Светог Симеона. Томанић креће од тврдње да су србски епископи били слични Хитлеру и Гебелсу, служећи својом ратнохушкачком пропагандом геноциду. Рецимо, Владика Амфилохије је једном изјавио: „Хоће Бог нешто велико од овог народа чим га ставља у жижу светских збивања”, а Томанић нам то тумачи тако да су и Немци пре и током Другог светског рата добијали такве поруке од својих вођа. И још додаје: „Пси рата били су распомамљени опојним мирисом српског тролатичног цвета (УКС – САНУ – СПЦ) и режећи, искежених зуба, тргали су ланце којима су били везани… Пси рата коначно су пуштени с ланца и кренули у черечење плена”. Патријарха Павла (ругајући се чињеници да је изабран после девет кругова гласања) Томанић назива „Патријархом Српским из деветог круга”. Затим га пореди са Хитлером и Павелићем, зато што је 1991. Патријарх лорду Карингтону написао да су Срби били, вољом Јосипа Броза, присиљени да живе с Хрватима у неправедним авнојевским границама! Руга се и томе што Епископи, који су били „спремни на жртву”, нису изгинули на фронту: „И поред ове задивљујуће спремности на жртвовање, из ратова су сви Епископи изашли и живи и здрави. (Изузев непажљивог Владике Атанасија Јевтића који је пао са висине и сломио врат)”. Вађење костију Срба из јама, које су усташе побиле у Другом светском рату, вели Томанић, била је ратнохушкачка пропаганда Епископата СПЦ: „Ископавање костију из јама, које су они иницирали, претворило се у светковину, у неукусну параду која је, показало се то касније, за циљ имала једино да крв ионако „виолентних, силних, огњевитих људи” динарског типа (Јован Цвијић) још више прокључа”. Ту је, даље, и ругање целој србској крштеној историји: „Могло би се рећи да је српски народ кроз историју трпео две врсте вођа своје крви и вере. Једни су били чврстог става, несавитљиве кичме и непопустљиви пред јачима од себе. Речи образ, понос и достојанство користили су као поштапалице. Други, пак, склонији дипломатији, знали су да се сагну и без туђе помоћи, избегавајући тако додатне и непотребне непријатности. Они први, који су из не сасвим разјашњених разлога Србима увек били дражи, обично су завршавали на три начина – гинули су, попут Кнеза Лазара, остављајући народ на милост и немилост противнику; после пораза бежали и спасавали главу, попут Карађорђа, такође остављајући народ на цедилу; и накнадно се сагињали, попут Слободана Милошевића, пружајући народу задовољство да ужива у плодовима њиховог претходно израженог поноса и достојанства”. Томанић се руга Карађорђу, као ономе ко, опонашајући кнеза Лазара, ипак није успео да ослободи Србе од Турака, јер је Турска, иако „болесник”, била јача од Срба. А о Немањи? – Пред Византинцима је „савио кичму и прихватио понижења”; према богумилима је спровео „брз и ефикасан геноцид и изгон”; богумили су побегли у Босну под „Немањиним терором”. Кнезу Лазару није пало на памет да се понизи и да „без узалудних губитака прихвати услове моћнијег противника”, па је „не слушајући савете ни самога Господа… за само један дан до пропасти довео државу коју су његови претходници градили два и по века”. И још додаје Томанић: „Упоредимо ли понашање српских витезова са понашањем самога Исуса Христа пред распеће, рекло би се да је Син Божији са мање одушевљења прихватио жртву за читаво човечанство него храбри Срби за своје Отачаство”. Тако је говорио Томанић, нови инквизитор над Србском црквом који, осим новина и из контекста истргнутих цитата, изгледа да је слабо шта у животу читао. Јер да јесте, знао би да монахиња Јефимија није била удовица „краља Вукашина Мрњавчевића”, и да никаквог геноцида над богумилима није било (било је рата, у коме су се судариле војске, а не убијања ненаоружаних). Пошавши од Владика Атанасија и Амфилохија, Томанић је стигао да Немању прогласи „великим истребитељем” и његову борбу против богумила назове „геноцидом”, упоредивши га са усташама у Другом светском рату; на крају, ударио је, у свом неокрижарском походу, на Светог Атанасија Великог и његово објашњење праведне борбе у хришћанском смислу те речи… Тако је спроведен прави језуитски пургаторијом над Србима.

Ово интелектуално раскошно аргументисање и његова методологија („reductio ad absurdum”) којима се Томанић служи познати су нам још из поука Светог Аве Доротеја, монаха из Свете Земље, који је описао случај свог сабрата. Тај „редукциониста”, кога је свети Доротеј покушао да уразуми, почео је презирући и понижавајући своје најближе, а на крају дошао до порицања и Светитеља и саме Свете Тројице! На крају, погордивши се против самога Бога, себе је лишио ума. И Томанићев пут је исти: од ругања Владикама Српске цркве и Патријарху Павлу, преко спрдања са Карађорђем и србским страдањем под Аустријом и Турском, до обрачуна са Светим Симеоном и Светим кнезом Лазаром и тврдње да је Српска црква „створена, учвршћена и увећана на људској крви, и то углавном делањем тројице најистакнутијих представника династије Немањића: Стефана Немање, Краља Милутина и Стефана Душана”. На крају, Томанић истиче да је и сам Исус био „пацифиста”, који се уклањао (Мт 12, 14–15) и сакривао (Јн 8, 59) од оних који су желели да Га убију, што је, по Томанићу, директно супротно понашању Кнеза Лазара, а, изгледа, препоручљиво за Србе за однос према свим србским непријатељима: Срби, наиме, треба да се од свих сакривају и беже, да буду податљиви и лакеји свакоме, попут Томанића и сличних му лумена.

Ако Томанић овако пише о најсветијим личностима србске историје, онда није чудо што о Владики Николају пише као о „човеку који је носио одликовање нацистичке Немачке и који је у тренутку луцидности открио да постоје значајне сличности између Адолфа Хитлера и Светога Саве”. Он замера „Гласу Цркве” који је „самовољно”, без одлуке Сабора, почео да слави Николаја као Свеца (а не зна да већина Србског Православног народа и добра половина Православних у свету признају и поштују Николаја као Свеца, давно пре „Гласа Цркве”). При том се претвара да не зна да је Хитлер те 1935. године, када је Николај држао говор о Светом Сави, па рекао да вођа немачког народа покушава оно што је некад урадио Свети Сава, али да ће му то тешко поћи за руком (то јест, оснивање националне Цркве), у Европи још увек словио за великог и уважаваног државника! То је време када Енглеска тетоше Хитлера, а банкари са Вол Стрита сарађују с фиреровом привредом (познати амерички мултимилионер Рокфелер је, рецимо, пословао са „IG Farbenom” све до 1942). У то време, Запад се диви Хитлеру који диже Немачку из пепела… Али, по Томанићу, једини „хитлеровац” је Николај!

Томанић оптужује Цркву да је тај Николајев рукопис „крила”, што додатно само показује какви бескрупулозни клеветници нападају Николаја и СПЦ! И он, као и Ђорђевић, тврди да је Николај у Дахауу био само у „почасном затвору”, у коме му није фалила ни длака с главе, а Немци га нису чак ни обријали. Хранио се храном коју су јели „немачки официри”! Николај је могао и да пише, што показује његов „антисемитски спис” Кроз тамнички прозор. Николај је Хитлеров „истомишљеник бар кад су Јевреји били у питању” итд. итсл.

И још вели Томанић, за крај: „Ако сте неонациста и желите своје мишљење да поткрепите цитирајући неки ауторитет који афирмативно говори о Адолфу Хитлеру, завирите код Владике Николаја и, као што смо већ видели, наћи ћете оно што вам је потребно”. Наравно, као ни Ђорђевић, тако ни Томанић, и остали из „совјета лукавнујушчих”, неће ни да помену вишеструку, и пре и током рата, и после рата Николајеву критику фашизма и нацизма, као и сваког тоталитаризма (па и савременог америчког „демократског тоталитаризма”).

Књижевници, фарисеји итд.

Помодно ругање Владики Николају је „опште место” за сваког представника новолевичарске мисли у нас. Сматра се питањем части да сваки од њих нешто каже о овом „фанатичном антисемити” и „борцу против Европе”. Има га чак и у много пута хваљеним (књижевно убогим) делима младог покољења писаца згађених над србским „национализмом” и „ксенофобијом”. Тако је Биљана Србљановић, у својој драми извођеној код нас, али и по Европи (жељној да покаже какви су Срби „фашисти”), уградила један цитат из беседе Владике Николаја поводом 550-годишњице Косовског боја, како би доказала да је овај „мрачњак” био „симпатизер Хитлера”. Ево тог цитата: „Ми смо деца Божија и људи аријевске расе које је судба поставила за чуваре најопаснијег друма и за стражаре најсудбоносније капије – капије Европе”… Два лика драме, националистички интелектуалци карикатуре, Стратимировић и Глогов, као парафразирајући Николаја изговарају следеће „мудрости” (које им у уста ставља списатељка): „Европа, колевка људског греха, несрећу је у овај дом донела! Водовод, водовод, водовод! Канализација, канализација, канализација! То су та добра која нам је подивљала Европа донела. А шта ће та добра поштеном човеку? Шта ће му чесма, кад је чист изнутра?”

Сасвим у овом, карикатуралном стилу, наставља Веселин Марковић, писац романа „Израњање” и добитник „Виталове” награде за 2002. годину. У листу „Данас” (од 6. јула 2001) Марковић је рекао да су књиге Владике Николаја „гнусна дела препуна патолошке мржње према Јеврејима (и према католицима, протестантима, култури, чак и личној хигијени)”. Чланкописац недељника „Време”, Теофил Панчић, у својој збирци колумни „Урбани бушмани”, напада „љотићоиде” који се диве „необично високим мислима Николаја Велимировића”, а затим вели да су „николајевци” они који имају „улоге у слабо посећеном freak-show” (=представи лудака – В. Д.). Тако наши нови књижевници и фарисеји, бљештава будућност србског „отвореног друштва”, од чијег се бљеска смркава свугде где год она зрачи.

Оснивач и уредник тзв. антрополошке библиотеке „XX век” Иван Чоловић, носилац, заједно са Борком Павићевић и другим „културним деконтаминаторима”, француске Легије части, обожавалац лика и дела Маркиза де Сада, који је, по њему, био „великан људског (само)ослобођења”, никако није могао да се помири са „нездравим” занимањем Срба за Владику Николаја (и оца Јустина, наравно). У својој књизи „Политика симбола” он вели да су Николај и Јустин „западну Европу описивали као простор без праве, живе вере”, што је „фундаменталистичка позиција”. Николај је, у „Рату и Библији”, такође истицао да „разврат у рату доноси несрећу”, и још је уздржан однос према сексуалности „приписивао балканским сељацима”. Николаја критикује и зато што је Србском народу и његовој мисији давао „универзално значење”… Чоловић још вели и да је „Српска православна црква организовала неколико спектакуларних ритуала посвећених земним остацима двојице Светаца, Саве и Василија Острошког и једног Црквеног великодостојника – Николаја Велимировића” (какве су то свечаности са моштима светог Саве, за које и врапци знају да су их Турци спалили 1594, овај антрополог не објашњава!).

У књизи „Бордел ратника” Чоловић је, на веома вешт начин, хришћанску мисао Владике Николаја доводио у везу са Милошевићевом квази – патриотском пропагандом, желећи да докаже оно што су доказивали и непрестано настоје да докажу, најпре себи, сви наши евро(по)љубиви, – а то је да су Срби непоправљиви изолационисти, који никад неће стићи у Европу, ону која је, још у доба Маркиза де Сада, ослобођена сваког конзервативизма, заосталости и учмалости.

Петар Луковић, рок новинар, дугогодишњи колумниста различитих часописа „грађанске опције”, чак постављен за „судију части” Независног удружења новинара Србије, огрезао у мржњи према свему што припада народу од кога и он води биолошко порекло („прослављен” интервјуом из марта 2002, датом листу „Права човека”, у коме је рекао да би он, да има власт, новинаре националисте стрељао и вешао), није могао да не спомиње Владику Николаја, и то кад год му се пружи прилика. О каквом „судији части” је реч, довољно је погледати у Луковићевом тексту „Шампон за монструма” објављеном у „Репортеру” (1. августа 2001). Разгневљен због тога што је „Светигора” издала CD „Изнад Истока и Запада”, Луковић каже да се „Николај Велимировић никад у животу није окупао, па је тако смрдљив доживео да му српско-македонски рокери посвете Трибјут албум”… На питање новинарке „Базара” (18. јануар 2002) да ли су његови „политички коментари наставак рокенрола другим средствима”, Луковић одговара: „Апсолутно. Нема догми, табуа, недодирљивих. Летос сам имао вербални дуел са таксистом зато што сам у неколико махова у медијима напао Николаја Велимировића. Питао ме: како ме није срамота, да ли је он за мене светац, и да ли за мене постоји ишта свето? Рекао сам да га не волим, да он за мене није нико, и да не постоји ништа свето. Зауставио је такси, прекрстио се и рекао да изађем из кола, јер такву сотону одавно није возио. За мене нема недодирљивих и светих, и по том свом осећању радио сам свих ових година. Црква није света, држава још мање, патриотизам не постоји, вера је приватна ствар и одбијам да о њој говорим. Не осећам се припадником небеског народа. Родио сам се у Краљеву, а могао сам у Стокхолму. Не видим ни један разлог да пишем о величини српства, у томе не налазим ништа свето ни паметно”. У истом том интервјуу Луковић је признао да није читао ништа од Владике Николаја, али да су му његови пријатељи слали одломке на основу којих је он писао своје, условно говорећи, текстове. (Условно говорећи, понављамо, јер нису то и нису толико текстови, колико изливи мржње човека који је у себи срушио све племенито и лепо).

Писмо „Групе интелектуалаца”

Крајем 2002. сви значајнији медији су (опет јединствено, као у време Тита и Милошевића) пренели „Писмо упозорења” групе „забринутих интелектуалаца” (Мирко Ђорђевић, Милан Ђорђевић, Филип Давид, Драган Великић, Предраг Чудић, Владимир Арсенијевић, Радмила Лазић, Ласло Вегел, а њима се придружио и Богдан Богдановић), који су јавност упозорили да се Србија тешко ослобађа бремена скоре прошлости, да јој се намеће „конзервативна мисао органицистичког правца”, да заговорници такве мисли наступају „са претњама, са говором мржње и нетолеранцијом, као да не живимо у мирнодопским условима”. Велеумни интелектуалци су уочили опасну спрегу између САНУ, Генералштаба и СПЦ (опет Срби кују заверу против „међународне заједнице”, зар не?) и крикнули у етар: „Не сме бити двоумљења у бирању пута између модернизације и заостајања, између нацизма и демократије, паланке и Европе”!… Ови „храбри” и са свих страна „угрожени” интелектуалци (што се може закључити и по чињеници да су се једва пробили до РТС-а и „Политике” да тамо објаве своја саопштења и потом двадесетак дана испирају мозак становништву Србије својим наступима и приступима) опет су уочили да је највећа опасност у Србији данас од „тоталитарне и недемократске идеологије Милана Недића и Димитрија Љотића”, али понајвише од „тријумфа филозофије паланке Николаја Велимировића”. Открили су да чак постоји и група „николајеваца”, која, поред „Образа” и „Милетићеваца”, „угрожава највредније тековине српске културе” (вероватно су, барем бивши члан ЦК СК Србије Богдан Богдановић, мислили на „тековине револуције”, јер је код неких „револуција” исто што и „српска култура”…)

Тумачећи свој став, који га је довео до потписивања апела, писац Владимир Арсенијевић, аутор романа „У потпалубљу” и човек који се од НАТО бомбардовања Србије, захваљујући везама са „отвореним друштвом”, склонио у Мексико, у „Сведоку” (од 19. новембра 2002) изјављује: „Био сам запањен кад су познате београдске групе снимиле CD на текстове Николаја Велимировића.[3] Мислим да је дно сваког кича спајање субкултурних појава, каква је рок музика, са религијом. А као друго, ту је и личност Владике Николаја и тај чудни еротизам све те српске деснице из четрдесетих, који наилазе на необично плодно тло код нас, данас. По мени, то више од свега говори о високом степену збуњености међу људима који на овај или онај начин траже упориште у оним стварима које из овог угла представљају једну ретроспективну утопију… На страну сам Владика Велимировић. Питање је само да ли је нама таква личност потребна, у овом тренутку, шта ми то добро можемо да извучемо, ако бисмо доследно пратили оно о чему је он писао. Реч је о човеку који је одбијао да се купа, јер је и чистоћу сматрао злом које долази са Запада”.[4]

У „Блиц њузу” (148/2002) појавио се текст Весне Ташић и Радета Станића: „Ко је ко на српској десници”, у коме се тврди да су „рехабилитатори Владике Николаја Велимировића, Милана Недића и Димитрија Љотића – Отачаствени покрет Образ, Свети Јустин Филозоф, Патриотски део српске омладине скинхедса, Збор”. Новинари кажу да су међу нама и „транснационалисти”. Шта је то: националисти у трансу? Националисти који слушају транс музику? Интернационалисти, који би да трансцендирају националне границе? Поред „четничких групација”, „милетићеваца”, редакције листа „Двери српске”, међу „транснационалисте” је убачена и група тзв. „николајеваца” (за које нико не зна ко су, шта су, одакле су и где су). Међу опаке десничаре увршћени су Матија Бећковић, Коста Чавошки, Радош Љушић, али и Матеј Арсенијевић и потписник ових редова…

Дакле, Владика Николај је опет крив зато што нас никако не пуштају на том просвећеном Западу, који је наш највећи, ако не и једини, идеал у овом тренутку. Николај је, дакле, тај који кочи, иначе бисмо давно били у Европи. Он је рекао да је Европа „Бела Демонија”, и то само зато што је био родом из паланке и „није се купао” (бар тако кажу „девет јахача денацификације” преко свог гласноговорника Арсенијевића). А да су видели макар фотографије Николајеве као господина на светским скуповима – нпр. у Еванстону 1954. г. – не би „чупавци” тако говорили о овом Светом човеку, како га назива, нпр., светски познати енглески бискуп Џорџ Бел.

Тако говоре и пишу наши демодирани интелектуални помодари, док највећи интелектуалци Запада, укључујући најсавременије философе постмодернисте и либералну левицу, прозиру и презиру тај исти Запад који жели да поништи све Друго и Другачије. Ево шта о томе каже Жан Бодријар у листу „Le Monde Diplomatique” (новембар 2002): „Мисија Запада (или, боље речено, бившег Запада, пошто он одавно нема сопствене вредности) јесте да разноврсне културе потчини окрутном закону једноумља (подвлачење наше, В. Д.). Култура која је изгубила своје вредности мора да се свети другим културама… за такав систем, сваки вид побуне виртуелно постаје терористички”…

Оно о чему данас пише Бодријар Николај је писао још пре Другог светског рата и зато је, у горким речима из Дахауа, Европу назвао Белом Демонијом. Очито је да су „девет јахача денацификације” управо на страни таквог, од Бодријара дефинисаног, западног тоталитаризма, чиме се показује да су управо они, а не „николајевци”, људи који говоре језиком мржње и желе да пониште сваког Другог и право на Другачијост. Једини за њих пожељан Други је онај Други који једноумно мисли као Они, тј. Први…

Нарцисоидност, поготову интелектуална, увек је тоталитарна.

Март 2003

[1] Ова гомила лажи у једној реченици морала би се анализирати у читавом историјском огледу. Срећом, постоје озбиљне историографске студије о Српској Цркви за време Другог светског рата. Међу њима је и „Голгота Српске Православне Цркве 1941–1945” др Вељка Ђурића, у којој се јасно види да Немци уопште нису могли да наметну било какву озбиљнију сарадњу СПЦ. Велики Фалсификатор, Ђорђевић, не наводи који је то део епископата пристао уз Недића, кад Свети архијерејски сабор није хтео да изда или потпише ниједан његов апел за борбу против комуниста (чак ни против комуниста!, иако су они били злотвори Цркве и народа), нити је то учинио Патријарх Гаврило, ни његов заменик Митрополит Скопски Јосиф, за кога је поручник Мајер, задужен у београдском Гестапоу за послове Цркве, предлагао да се интернира, јер је главни виновник пасивног отпора Цркве према окупационим властима. Србским епископима није дозвољавано да путују и стално су шпијунирани. У логору на Бањици је било 38 свештеника СПЦ, од којих је 15 стрељано, због антинацистичког става и сарадње с покретом ђенерала Михаиловића. Што се прогона Јевреја тиче, влада ђенерала Недића није издала уредбу о том прогону, за разлику од Степинчеве НДХ-зије, и злочин уништења Јевреја у Србији на себе су преузели Немци. Ево шта о томе каже Нора Коен у својој књизи „Холокауст: Уништење европског Јеврејства 1933–1945” (Toman Kroul and comp.): „После немачког освајања Југославија је престала да постоји као држава и њено предратно јеврејско становништво од око 75 000 издељено је новим господарима… Уништење српског Јеврејства било је брзо… Поступак је скоро сличан убијањима у Русији путем Ајнзац трупа, само што су у Србији улоге биле обрнуте. Ајнзац трупе су спремале жртве, а само убијање су извршиле трупе редовне војске. Претходно су људе сатеривали у гета… Најмање 6 000 јеврејских жена и деце из логора у Земуну било је убијено гасом у металним оклопним теретним возилима. У мају 1942., преурањено, RSHA је био извештен да је Србија очишћена од Јевреја… У Хрватској су нацисти такође постигли своје решење. Марионетска држава Хрватска образована је веома брзо – 10. априла 1941… Анте Павелић, оснивач терористичког усташког покрета, постао је поглавник државе… Усташе су биле фанатици, одлучно предани уништењу и Срба и Јевреја… Један од најзлогласнијих логора у Хитлеровој Европи, Јасеновац, био је у Хрватској… Један извор процењује да је 777 000 Срба, 40 000 Рома и 20 000 Јевреја уморено у Јасеновачком логору (Давид Алкалај: „Судбина Јевреја Југославије”, „Јад Вашем”, билтен бр. 405, октобар 1959, стр. 18)”. Који је Патријарх Српски хвалио фирера? Патријарх Гаврило? Због тога га је Хитлер заточио у Дахау, као свог хвалитеља?! Ако је реч о интервјуу Патријарха Варнаве, он је дат 1935, много пре почетка Другог светског рата (Патријарх Варнава је, по свему судећи, отрован због антиконкордатског става, умро 1937), и у доба кад је Хитлер глуматао „хришћанство”. Али, највећи фалсификат Великог Фалсификатора јесте да је Митрополит Јосиф забранио прекрштавање Јевреја. Ево шта каже Милан Ристовић у својој озбиљној студији „У потрази за уточиштем југословенски Јевреји у бекству од холокауста 1941–1945”: „Склапање бракова током рата Срба са Јеврејима, као и покрштавање, било је такође забрањено наредбом немачког војног заповедника. Упркос томе, таквих случајева је било. Пре свега удавале су се Јеврејке за Србе, а овакве бракове су склапали свештеници, заводећи у матичне књиге младу под лажним именом… Магда Фење се венчала у манастиру Студеници 1942. Уз дозволу измољену у Патријаршији од Владика Круља (Нектарија) и Јована Илића, хитно је склопљен брак почетком децембра 1941. г. Јеврејке Ане Шотен и Алексе Куртовића”… Дакле, није прекрштавање забранио владика Јосиф, него нацистичка окупациона власт! А Србска црква је спасавала Јевреје онолико колико јој је то било могуће.

Турнерово пак писмо Хитлеру о „решењу” јеврејског питања нема никакве везе са Србском православном црквом.

Што се тиче Владике Николаја и његовог „антисемитизма”, треба да се подсетимо и погледамо чињенице. У Србији је од 1941. на снази била најстрожа забрана скривања Јевреја, коју су донели немачки окупатори. Војни заповедник Србије је 22. децембра 1941. прописао смртну казну за сва лица која скривају Јевреје, примају их на преноћиште, узимају и чувају њихове ствари. Владика Николај, будући под присмотром окупатора у Љубостињи, није се обазирао на опасност која му је претила, и лично је спасао две Јеврејке, мајку и ћерку. Он, немачки роб, спасао је два живота која су могла страдати у логорима!

[2] У Ђорђевићевом стилу, чак да нам Бифон то није рекао, заиста се може видети лик овог „теоретичара теологије”. Пишући, у својој књижици „Слобода и спас” (по обиму, али и по интелектуалној дубини, реч је о књижици – памфлету), о личности, Ђорђевић вели да личност „није нешто, већ неко”, а то је „стајаће место” персонализма (израз „стајаће место” означава устаљену формулу епске народне поезије); затим тврди да личност „баца изазов Творцу” (где га баца?); говори о „великој тајни – мистерији” (а мистерија је, свакако, исто што и тајна). По Ђорђевићу, људска драма има, „речено Фаустовим речима, пролог на небу” (те речи нису Фаустове, него Гетеове, јер „Пролог на небу” је написао Гете, а не Фауст, који, као лик драмског спева, чак ни не зна да се тај пролог одиграо пре но што је он дошао у додир са Мефистом). Ђорђевић помиње и „динамичну снагу” (а „динамис” је исто што и снага, на грчком). Уместо икономије (домостроја), Ђорђевић говори о „економији спасења”; по њему, Берђајев је, као да је анимир-дама „анимирао сећања”, а персоналисти су „анимирали своју средину”… За Ђорђевића је мисао Светог Златоуста „стваралачки креативна” што значи „стваралачки стваралачка”, итд. Какво му је познавање нијанси српског језика, такве су му и реченице, пуне баналних компарација, као што је поређење есхатологије са „четвртом димензијом”. Али, овај памфлетиста, који Светог Николаја Жичког проглашава полуписменим провинцијалцем, врхунац свога провинцијализма достиже у дилетантском „теологисању”, које личи на то „како мали Перица замишља учење Хришћанства”. Пишући о личности, и настојећи да прикаже теологију персонализма, Ђорђевић о Богу, Који је Света Тројица, и човеку сазданом по лику Тројице, каже: „Човек-особа-личност једина на себе прима дар милости по вољи једне надперсоналне структуре која се зове Бог” (ево новог „теолошког” – „откривења”: Бог је „надперсонална структура”, или кад се на српски преведе, „надлична грађа”). Нарочито је „стваралачки креативан” Ђорђевићев диспут о исихазму, у коме прави разлику између исихазма и тиховања (а тиховање је, на српском, исто што и исихија на грчком, па су се код нас исихасти називали молчалницима или тиховатељима). Ево шта је, по Ђорђевићу (који се, изгледа, начитао Рајмонда Мудија и његовог „Живота после живота”) тиховање: „На исихастички мир и мировање подсећа једна чешћа пракса позната под именом тиховање. У мучним тренуцима или у предсмртном часу постоји један тренутак када физички болови као да нестану или се барем умире на начин који омогућује неким верницима посебно суочење са божанском светлошћу (подвлачење наше, В. Д.), односно са последњим истинама које нам се управо откривају у том предсмртном часу. У тим тренуцима тиховања не чује се више ни реч молитве јер мирују и тело и дух па су речи сувишне”. Замислите да је неко од оних који Ђорђевића сматрају корифејем богословља читао макар Светог Јована Дамаскина, и у његовој Догматици, уместо „надперсоналне структуре”, срео истинске богословске речи о Богу Живоме и Истинитоме, о Светој Тројици, о личном јављању и оваплоћењу Сина Божијег, Господа Христа, и тако редом, како хришћани верују и теолошки исповедају! Зар не би рекао да је Ђорђевић прави дилетант у теологији и притом провинцијалац из паланке? Или, да је редакција „Републике” обавештење о тиховању добила од правог теолога, а не од свог чланкописца! Ево, нпр., како тиховање дефинише велики савремени богослов, Митроплолит Јеротеј Влахос: „Исихија (безмоловије, тиховање) има суштински значај за човеково очишћење и за његово савршенство, које уједно значи и човеково спасење”. Свети Григорије Богослов лаконски каже: „Човек треба да буде молчаљив (=тиховатељ) да би јасно беседио са Богом и да би ум удаљио од прелашћених”. Какве то везе има са Ђорђевићевом визијом „тиховања у мукама”?

После овога, схватамо да писац дела „Слобода и спас” ништа није схватио. За њега је и исихазам повод да прича политичку причу, и да усвоји или одбије оно што се његовом политичком укусу свиђа или не свиђа. И тако наш „филозоф паланке” не зна ни исихазам, ни Св. Григорија Паламу, ни Епископа Николаја. Ђорђевића је нарочито погодило то што грчки мислилац Христо Јанарас (кога он, незнано зашто, стално зове „Јанарисом”) истиче Светог Григорија Паламу далеко изнад, Ђорђевићу омиљеног, „Светог” Томе Аквинског, који, по Јанарасу, није знао за појам нестворених Енергија Божијих, јер је Тома учио да је благодат Божија, дакле, енергија Божија, тварна, створена! Уосталом, Ђорђевићев излаз и излет из паланке у Европу био је само до Ватикана. Зато он само то, и толико зна.

[3] Запањени Арсенијевић би се још више запањио да је прочитао ставове најозбиљнијег домаћег рокера, певача „Партибрејкерса”, Цанета, који, у интервјуу „Новом виделу” (27. март 2001) каже: „Пошто смо ми одрасли у бетонском атеизму, ниси нешто могао да причаш о Богу, јер би те сви гледали као да си ненормалан, али увек је Бог био присутан, па макар у фазону „немој да ме питају данас у школи”. У тешким часовима очајања звали смо Бога… Унутрашњост човека је као гумица на чесми. Она се временом потроши и прокапље. Вера у Бога је та која „подмазује” човека… Вера у Бога је борба против аутоматског живота. Мени је драго кад видим децу од 3–4 године како се крсте и љубе иконе. На млађима је будућност, а на нама је само да се достојанствено повучемо, достојанствено – у земљи где нема достојанства… Дешава се парадоксална ствар да о томе, да ли ће се увести веронаука у школе не одлучују деца него маторци, који су показали да је све што одлуче без везе. Постоје и мудри људи који имају памети и могу да раде на ползу отечеству… Јеромонах Јован Ћулибрк, који је до 1991., док се није замонашио, писао за магазин „Ритам”, имао је идеју да се генерација, која се одузимала, сабере. Односно, да се по текстовима Владике Николаја направи музика. Ми смо нашли песму „Кога ћу да хвалим” у његовој Лири и направили смо хит…”

Тако Цане, озбиљан рокер. Владимир Арсенијевић не може то да разуме, али Цане, који је прошао пут од „бетонског атеизма” до Цркве Христове, може. Зато је и певао, скупа са друговима:

„Кога ћу да хвалимУ Њега је крепост,

сем Живога Бога?  у Њега је радост,

Кога ћу да славиму Њега је сила,

сем Господа свога?у њега је младост”…

[4] Напади наших „интелектуалаца” на Владику Николаја због тога што се није купао (а није се купао, наводно, јер хигијена, опет наводно, долази из Европе!) плод су интелектуалне убогости тих и таквих „интелектуалаца”. Наиме, у „Речима Српском народу кроз тамнички прозор” Свети Николај Жички подсећа Србе да су Европљани, одрекавши се Христа, себи подигли многе идоле. Један од тих идола је и идол физичког здравља, које треба трошити на грехе и страсти. Да би се то здравље сачувало, Европљани се непрестано перу, купају и дотерују, не мислећи о чишћењу душе покајањем. Ту Владика Николај следи реч Христову упућену фарисејима: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што чистите споља чашу и здјелу, а изнутра су пуне грабежа и неправде. Фарисеју слијепи, очисти најприје изнутра чашу и здјелу, да буду и споља чисте” (Мт 23, 25–26). Овакав став Николајев неко од „интелектуалаца” је схватио као рат против личне хигијене, а остали „интелектуалци” су то преписивали – прво од „еурека мајстора”, па онда један од другог. Тако наши квазилиберални велеуми пишу у стилу „старих, добрих” титовских писама и песама (сећамо ли се стихова: „Друг је Тито послао нам писмо / да чувамо братство и јединство”?) и из тог духа настају њихова „писма упозорења”.