NATAŠA IMA PETLJU, A VI?

Postoje dva suprotna stereotipa o politički profilisanom NVO sektoru (što je samo "deo priče"), prvi je da su blagotvorni korektiv demokratskog društva, a drugi da predstavljaju "petu kolonu" u našoj zemlji. Prvi istrajno gaje oni koji se deklarišu kao "reformisti", a drugi "patriote". Oba pristupa nisu samo jednostrana već i neproduktivna, jer se i sa glorifikacijom i sa demonizacijom istih sputava objektivno i celovito sagledavanje ovog izuzetno bitnog fenomena u modernom društvu. Da bi se shvatila laž neke ideje i njene primene u praksi, mora se shvatiti njena istina – njene pozitivne strane.

Kada se govori o nevladinom sektoru često se poistovećuje sa grupom organizacija koje imaju jasnu ideološku poziciju sa koje deluju. A nju čine predstavnici "misionarske inteligencije" čiji je krajnji cilj promena svesti našeg čoveka u pravcu koji je, po njima, jedini pozitivan i ispravan. No ta namera sama po sebi nije sporna, jer svaka intelektualna elita nastoji da menja društvo u skladu sa svojim idejama i ciljevima. Mi se možemo duboko neslagati sa njihovim idealima multikulturalizma i globalizma, sa njihovim metodama rada i izvorima finansiranja, ali im ipak moramo odati priznanje za mnogo šta, a pre svega za "idejnu doslednost".

Iako smo na suprotnoj strani idejnog spektra mi ih poštujemo jer pokazuju posvećenost svojoj ideji. I ne samo što veruju, oni istrajno rade godinama na svom "projektu", a pri tom su spremni da trpe napade da su "domaći izdajnici i strani plaćenici". Oni u velikom broju slučajeva veruju u to što rade, bez obzira što je to često i "finansijski probitačno". Ne potcenjujući faktor novca i društvene promocije u njihovoj motivaciji, mi samo kažemo da su mogle izabrati i mirnije zanimanje u okviru univerzitetske zajednice, i da udobno žive uz honorare od manje "politički senzitivnih" temama. Braniti sada Ahtisarija koji govori o «kolektivnoj krivici Srba», što čini Kandićka, je možda glupo ali pokazuje da dotična ima petlju.

Ma koliko verovali da je njihov pristup jednostran i instrumentalizovan, mora se reći da su se neki od njih hrabro držali u vreme Miloševićevog režima i odolevale žestokim medijskim napadima. Cenimo njihovu odlučnost. Naročito na spremnosti da se primi na sebe odijum javnosti zbog onog što govore i čine, sa uverenjem da je to dobro za naše društvo. Takvim agresivnim nastupom su uspeli da se nametnu kao savest društva koja sebi daje pravo da sudi i presuđuje.

Neki nevladinim organizacijama osporavaju pravo na to da budu arbitri u vitalnim političkim i društvenim pitanjima. Ko ima autoritet da im to pravo potvrdi ili oduzme. Očigledno niko, jer su oni na sebe preuzeli onu ulogu koju je tradicionalno u Evropi imala hrišćanska crkva (od koje i potiče civilno društvo). No tu nije jasno da li je ta zamerka principijelne prirode ili pak dolazi od onih koji se sa njima politički ne slažu. Mislimo da je ta primedba jalova jer oni su jednostavno tu kao politička i društvena realnost. Takvi prigovori, iako predstavljaju opravdan otpor ideološkom moralisanju, često predstavlja izraz nemoći njihovih protivnika iz "patriotskog bloka".

I ne samo da su postali "neprijatna savest" koja naše društvo gura i prisiljava na pokajanje i "posipanje pepelom po glavi", već su i politički centar moći. Tako ispada da par žena iz NVO sektora drma političkom scenom više no najjači političari u Srbiji. Pri tome nimalo ne zarezuju ni jednog ovdašnjeg lidera: pa Nikolića mogu olako da optuže da je učestvovao u ratnim zločinima, Koštunicu da je klero-fašista, pa čak i da Tadića za šurovanje sa crkvom i nacionalistima zbog rejtinga i sl. Svi ti balkanski mačo političari im očigledno ne mogu ništa, bez obzira da li su vlast ili opozicija. Ovo nam govori dve stvari, prvo da imamo slabu državu i konfuznu situaciju u kojoj se lako lovi u mutnom, a drugo da moć ni u formalnoj vlasti, ni u milionima glasova ni u medijskim kampanjama, već u rukama odlučnih ljudi (u ovom slučaju žena) koji se bore za svoje ciljeve i koji vešto koriste raspoložive resurse. Idejna neodlučnost i medijska slabost oficijelne politike, a naročito vladajućeg DSS-a, se poklopila sa agresivnim i ambicioznim "liderima" NVO sektora, što je dovelo do sadašnje disproporcije političke moći i uticaja.

Pored nepoverenja ljudi u klasične političare za uspon našeg nevladinog sektora do nivoa nezavisnog (sa i bez navodnika) političkog centra moći, što je i globalni fenomen, su znatnim delom zaslužne i same organizacije. Ne retko ove organizacije rade ozbiljno i studiozno i imaju određene rezultate iza sebe. Neke su ozbiljnije i aktivnije od naših velikih partija ili nekih sklerotičnih institucija. Iako se tu muva mnogo osoba sumnjivog moralnog i ljudskog kvaliteta ne može se sporiti da je ova sfera apsorbovala dobar deo intelektualne elite. Mnogi mladi i ambiciozni ljudi koji nisu mogli da se probiju u rigidnim partijskim i univerzitetskim strukturama su to uspeli u nevladinom sektoru. Iako je i tu faktor novca značajan, ne treba potceniti sposobnost civilnog sektora da zadovolji ljudsku potrebu da se u nečemu iskaže i promoviše. Za razliku od nekih drugih (partija) oni slede Staljinovu ideju po kojoj "kadrovi rešavaju sve".

Mi možemo misliti o njima šta hoćemo, ali moramo priznati da su veoma dobro organizovani i međusobno tesno povezani ("umreženi"). Oni znaju šta hoće, imaju planove koje ispunjavaju, sredstva i medije kojima solidno vladaju. Organizacije kojima rukovode su često primer profesionalnog i dobro organizovanog posla. Kod njih često nije primarna lična promocija, već oni "guraju svoj projekat" kao grupa disciplinovanih pojedinaca. Nekima to izgleda sektaški, ali je efikasno.

Mnoštvo malih i mobilnih organizacija povezanih u mrežnu strukturu je ideal modernih organizacionih struktura. Te organizacije su u međusobnim tesnim vezama i lako koordinišu svoje aktivnosti. Grupe i pojedinci, spolja gledano nepovezani, operativno sarađuju i međusobno su solidarni. Tako im činjenica da ih je velik broj ne samo da nije smetnja, već zbog združenog delovanja i ideološke bliskosti predstavlja snagu koja se ne sme potceniti. Sposobni su da za 24 časa povodom nekog događaja ili izjave da "dignu sistem" i da sa svih strana bombarduju medije svojim stavovima. Sa nečim takvim ne može da se pohvali ni vlada, a kamoli opozicija.

Izuzetno vešto vladaju medijima i vrlo su uticajni u univerzitetskoj zajednici, medijima, kulturnim radnicima i mladima. To omogućava da, i mimo otpora, otvore sebi medijski prostor koliki im je njima potreban. Relativno lako obezbeđuje publicitet za sebe i svoje ciljeve, jer s jedne strane imaju "svoje medije", a sa druge znaju način da prodru u one glavne. Kada dođu u medije disciplinovano šalju jasne poruke javnosti, koja može da reaguje pozitivno ili negativno na njih, to njih često nije briga. Iako vešti sa medijima oni svesno rizikuju netrpeljivost dela javnosti jer iznose "neprijatne istine". Koliko je njihovo vladanje medijima i uticaj na javno mnjenje superiorno pokazuje da su naspram njih u defanzivi dve najjače parlamentarne stranke DSS i Radikali (osim DS-a). Ko ne poznaje medije i ne vlada tehnikom komunikacija nema danas šta da traži u politici.

Aktivno i kontinuirano prisustvo u medijima kroz razne kampanje postepeno uspeva da menja stavove javnosti. Ne na način i u meri u kojoj bi to oni želeli, ali ipak sa uspehom. Oni znaju da su mediji oruđe u rukama onih koji žele da transformišu vrednosti jednog društva. Sfera ideja i stavova je ključno bojno polje na kojem se dešava politička borba, što naši uskogrudi političari gube iz vida. Politička moć je sve manje u "tvrdoj moći" (vlast, institucije, zakoni, policija...) a više u "mekoj moći" (ideje, ideali, stavovi, trendovi...) koja se najviše ispoljava kroz medije, civilni sektor, kulturu i zabavu. Neko ko težište stavlja na klasičnu političku kampanji, nema velike šanse protiv onoga koji "baca mrežu široko" i dobija posrednu medijsku podršku iz sfere biznisa, NVO-a, kulture, sporta

Ta "meka moć" koju ima civilni sektor je kod nas još veća nego na Zapadu, jer su političke stranke nevešte sa medijima i jer političke institucije nisu izgrađene. Civilni sektor u sprezi sa medijima predstavlja novi centar društvene moći. Ona se sastoji pre svega u "proizvodnji pristanka" javnosti na neke stavove i ideje. U ovim radionicama mišljenje se formulišu stavovi za narednu sezonu, doduše kao i u modi preuzeti iz zapadnih centara, koje posle manje ili više poslušno slede masovni mediji. Medijski artikulisano mišljenje preko javnosti vrše pritisak na političke odluke. Kao ideološka institucije oni nameću svoje viđenje stvarnih ili naduvanih problema. To neretko sprovode preko krstaških pohoda protiv nekoga ili nečega.

No prigovor da se ponašaju kao "komiteti" u koje se "ide po mišljenje" iako ima utemeljenja, ne sagledava stvar u celini. Naime svako društvo ima svoje idejne i ideološke institucije, a u modernim društvima to su intelektualne elite koje generišu i održavaju dominantnu paradigmu. NVO sektor radi na učvršćivanju "reformske" ideje u našem društvu (ma šta to značilo) slamajući preostale "džepove otpora" novoj etapi demokratizacije srpskog društva. Njihova misija je da "vakcinišu" srpsko društvo protiv virusa nacionalizma, u čemu, moramo priznati, imaju značajnog uspeha.

No stvar nije tako jednostrana u odnosu "tvoraca mišljenja" i javnosti, kako bi zaključili analitičari skloni pristupu "frankfurtske škole". Proces je dvostran jer postoji i odgovor javnosti u vidu prihvatanja, otpora ili kontrareakcije. Naši "proizvođači mišljenja" nastoje da ubede javnost u svoje iskrene i dobre namere, ali ne uspevaju onda kada ih zaslepe ideološke himere i dvostruki aršini. Primeri toga su ekstremistički ispadi Bebe i Čede. Tada izazivaju aktivan otpor javnosti prema ovim pokušajima "promene svesti". Tako npr. agresivna i jednostrana kampanja povodom zločina u Srebrenici u kojima pominju žrtve sa jedne strane izaziva kontraefekat u opravdanom ogorčenju umerenog javnog mnjenja.

Odgovornost za jačanje Radikala odbacuju, kao uostalom i prigovore da ne funkcionišu transparentno, da nisu demokratske institucije ili da rade protiv interesa naše zemlje. Zaista bi nas interesovalo da vidimo ko su osnivači, finansijeri i zaštitnici određenih organizacija, ali kako ni partije nisu transparentne što bi bio i NVO sektor. Čitava naša politička i privredna scena je netransparentna i ono što se vidi je samo vrh ledenog brega ispod kojeg je težište satkano od skrivenih veza, klanova i interesa. Sada je aktuelno pitanje u javnosti koji sve tajkuni i na koji način utiču na srpsku politiku. Koji bogataši finansiraju koje političare, kako se kupuju novinari i medijski prostor za fabrikovanje skandala itd. A što se tiče kritike da nisu demokratske institucije, jer ih niko ne bira i nisu odgovorne javnosti na izborima, možemo reći da nisu. Nisu to ni na zapadu, pa što bi bili kod nas. Što bi o tom marili kada ključne institucija npr. američkog društva nisu demokratske (Pentagon, Vol Strit, CIA, FBI, CNN, Coca Cola, Harvard...). Optužbe da su štete nacionalnim i državnim interese, prezrivo odbacuju kao obnovu zloduha "starog režima" ili pak moralističkom pričom da je od toga "ko koga finansira" važnije "suočavanje sa sopstvenom prošlošću". Umesto da se brane, odmah prelaze u kontranapad. Sve u svemu, nastupaju sa takve pozicije, da političke i ideološke protivnike teraju na kompromise i defanzivu.

Da zaključimo – oni "reformisti" koji podržavaju rad i "svjetonazor" naših NVO organizacija bi morali razviti kritičku svest u odnosu na njihovo delovanje, a "patriote" koje misle suprotno od njih, treba da napuste poziciju kuknjave nad "srpskom sudbinom" i nemoćnog "bacanja kletvi na izdajnike", već da se late posla i da se organizuju u sopstvenu NVO mrežu. Onda bi se mogli sučeliti argumenti i mišljenja, pa bi javnost mogla da se opredeliti za ono što joj izgleda realnije. No znajući kakav sujetni individualizam i neorganizovanost vladaju među patriotama (sa i bez navodnika) mislimo da oni koji veruju u zaveru "antihaškog lobija" mogu slobodno da odahnu. Odatle im preti nikakva opasnost, jer su se patriote "perući biografije" u odnosu spram drčne Nataše, Biljane i Sonje pokazale "kano ženetine".