ŽIVOT SA RUSIJOM

Ubrzano uključivanje Rusije u transatlantsku zajednicu je neophodan element dugoročne strategije SAD u učvršćivanju stabilnosti na evroazijskom mega – kontinentu. Postizanje tog cilja zahtevaće strpljenje i stratešku istrajnost. Na tom putu ne postoje prečice. Geostrateške prilike moraju biti oblikovane tako da uvere Ruse da je u interesu same Rusije da postane istinski demokratska i evropska post-imperijalna . Međutim, istovremeno,obe države su svesne svojih ograničenja i prepoznaju svoj interes u saradnji sa Zapadom. Kina je,u tom smislu, jasnije opredeljena, iz razloga što joj to omogućava ekonomski uspeh. Kina jača zahvaljujući stranim investicijama, Rusija se pribojava mogućih pretnji sa susednog juga i istoka. Kina je samouverena, Rusija je samosvesna

Iz toga razloga bi obe, i Rusija i Kina mogle biti sklone strategiji koja ima za cilj njihovo uključenje u međunarodne strukture, zasnovane na saradnji. Za postizanje tog cilja dva moćna evroazijska trougla moraju biti promišljeno uklopljena i direktnije povezana: jedan koji obuhvata SAD, EU i Rusiju i drugi koji obuhvata SAD, Japan i Kinu. Da bi takvo povezivanje bilo i uspešno, konstruktivan pristup Rusije je više nego potreban.

Jedni je sigurno, niti Amerika, a još manje Evropa mogu same navesti ili transformisati Rusiju. Preobražaj Rusije mora doći iznutra, kao što je ranije u 20. veku bio slučaj sa propašću Otomanske imperije i pojavom moderne države Turske. U tom smislu, i Amerika i Evropa mogu doprineti u stvaranju ne samo srodne i poželjne i već i prinudne povezanosti u cilju poželjne promene. Iz tog razloga, i pored kratkoročnog pesimizma u pogledu sadašnjeg izgleda političke elite (vođstva) u Rusiji, postoje razumne osnovi za dugoročni optimizam.

Istorijske okolnosti

Pojava demokratske, istočnoevropske, post-imperijalne i nacionalne Rusije će ponuditi odgovore na dva istorijski relevantna i u strateškom smislu bitna pitanja, koja u današnjem vremenu nameću politički mislećim Rusima: šta je Rusija i gde je Rusija? Ova pitanja se postavljaju u ambijentu, koji se nalazi na rubu socijalne katastrofe i u geopolitički nestabilnom sistemu.

Naime, ne može se potcenjivati šteta koja je naneta ruskom narodu tokom sedamdeset godina trajanja komunizma. O trenutnom stanju Rusije ne bi trebalo suditi na osnovu samo površinskog blještavila Moskve i Sankt Petersburga, glavnih korisnika finansijskih priliva sa Zapada. Bolna stvarnost je takva, da je komunistički eksperiment ostavio u nasleđe ruskom narodu uništenu poljoprivredu, zaostalu i u mnogim mestima primitivnu socijalnu infrastrukturu, nazadnu ekonomiju, koja je sve više suočena sa ubrzanom deindustrijalizacijom, uništenim okruženjem i demografski ugroženom populacijom.

Precizna procena svih efekata pomenutog nasleđa je gotovo nemoguća. Oni su i veliki i dugotrajni. Trenutna kriza u Rusiji se podudara sa kolapsom 500 godina starog Ruskog Carstva, koje se u Sovjetskoj eri proširilo u čak i veće komunističko carstvo. Domaća kriza ugrožava blagostanje ruskog naroda; državni kolaps, dok se još uvek nameću geopolitički izazovi, dezorijentiše i stavlja na iskušenja političku elitu države-elitu koja u protekloj deceniji nije samo doktrinarno zaglupljena, već je vremenom značajno (kadrovski) pročišćena. Reč je o eliti, koja je stasavala naviknuta na privilegije globalnog položaja Rusije, položaja za kojeg danas ne postoje tako čvrste osnove.

Poslednjih deset godina su više produbile nego što je razrešile ove izazove. Odmerena otvorenost Rusije učinila je da su Rusi potpuno svesni istinski velikog gubitka razdvajanjem svoje sudbine od sudbine njihovih zapadnoevropskih suseda. Sve rasprostranjenija svest da susedna gusto naseljena Kina posluje neuporedivo bolje, dodatni je razlog za zabrinutost. Konačno, za državu koja je dugo naviknuta na razmišljanje o sebi kao glavnom suparniku Amerike, bolno je prihvatanje činjenice da je bruto nacionalni proizvod(GDP) Rusije, izmeren po analogiji ukupne kupovne moći, deseti deo od američkog, upola od istog proizvoda Indije i nešto manji od (GDP-a) Brazila.

Za informisane Ruse, takođe je problematična činjenica da je Kina u 1999-oj godini primila na ime stranih investicija (ulaganja) blizu 43 milijarde dolara, kao i da je dosta manja postkomunistička Poljska po istom osnovu u 1999-oj primila 8 milijardi dolara, dok je u Rusiju investirano u isto vreme između 2 i 3 milijarde dolara. Oskudne strane investicije proizlaze delom iz loše međunarodne ekonomske slike (pozicije) Rusije. U Globalnom Izveštaju o konkurentnosti iz 1999. god. Rusija je bila svrstana poslednja u konkurenciji 59 zemalja ( Kina je bila na 32-om, Zimbabve 57-om i Ukrajina na 58-om mestu). U uporednom određivanju visine korupcije od 99 država, Rusija je zauzela 82. mesto (iza Jermenije). Sve to ukazuje na činjenicu da u Rusiji u poslednjih deset godina nije bilo većih novčanih ulaganja. Od 1997. ukupno ulaganje kapitala u sektor proizvodnje opao je za oko 17 % od nivoa iz 1990, i posle neznatno porastao. Takođe je procenjeno da je potrebno uložiti preko 25 milijarde dolara u novu industrijsku infrastrukturu Rusije, koja je, u proseku,tri puta starija nego u zemljama OEBS-a. Zaista, čak i sa ujednačenim ekonomskim oporavkom brzinom od 5 % na godišnjem nivou, Rusija bi trebalo da ostvari samo oko 2% od ukupnog svetskog bruto nacionalnog proizvoda do 2015. Poređenja radi,SAD i EU će zajedno ostvariti približno između 45 i 50 %, i Japan i Kina zajedno verovatno ostalih 25 % ili isto. Kvalitativne razlike u tehnološkoj inovaciji i ekonomskoj konkurentnosti između Rusije i njenih zapadnih suseda mogu biti još i uvećane.

Socijalna situacija je čak i nepovoljnija. Približno 70 miliona Rusa živi u gradskim delovima pogođenim nivoom zagađenosti, koja prelazi najveće nivoe zagađenosti u SAD od faktora pet ili više. Oko 75% Rusa upotrebljava vodovod, koji je prema američkim standardima (merilima)zagađen. Zdravstveni sistem Rusije, nekada izvor ponosa, je urušen, sa mnogim bolnicama (u negradskim područjima) u kojima nedostaje topla voda i u kojima se ne mogu sresti čak ni minimalni higijenski standardi. Zabeleženo je približno 100.000 slučajeva tuberkuloze i samo 40 % dosadašnjih porođaja imalo je za rezultat potpuno zdrave bebe. Prema jednoj analizi, kod približno 20 % ruskih osnovaca je utvrđen neki oblik mentalne zaostalosti. Životni vek muškarca je smanjen sa približno 64 godine, koliko je iznosio 1990. na 59 godina u 1999-oj(uporedne analize upućuju da bi ta cifra mogla da iznosi 61 godinu, što je još uvek jako malo za zapadne standarde). Svetski izveštaj o zdravlju iz 2000- te, svrstao je zdravstveni sistem Rusije na 131. mesto, jedva ispred Sudana. Stanovništvo Rusije je opalo sa 151 milion koliko je iznosilo 1990-te, na blizu 146 miliona u 1999-oj godini – sa godišnjom stopom smrtnosti u prethodnim godinama, koja prevazilazi broj rađanja za nešto više od 50 %( oko 2 miliona smrtnih slučajeva i 1,5 milion rođenja na godišnjem nivou). Dok bi ekonomski oporavak i poboljšanje u javnim zdravstvenim programima mogao konačno usporiti ogromno opadanje stanovništva, neke demografske studije opominju da bi se broj stanovnika Rusije mogao spustiti ispod cifre od 135 miliona do 2025. godine. Zatim, takođe, mnogo Rusa se iseljava iz napuštenih severnih i dalekih istočnih delova Rusije u mnogo sigurniji centralni deo, na zapadu Urala, pa otuda i neuspeh dugogodišnjih pokušaja da se nasele retko naseljeni severni i istočni krajevi. Isto tako, Rusija je suočena sa pretećom kombinacijom demografije i geografije. Daleki istočni sused Kina ne samo da ima blizu 1,2 milijarde stanovnika, već i ekonomiju koja je prema GDP-u stanju četiri puta veća od ekonomije Rusije. Takođe, činjenica da je ekonomija Japana pet puta veća od ekonomije Rusije ne predstavlja za istu izvor geopolitičke sigurnosti, i to da EU u širenju dobija oblik, sa ekonomijom koja je već približno velika kao deset ekonomija Rusije i sa stanovništvom od 375 miliona. Pored toga, mnogo uspešnija Evropa je u savezu sa SAD, koja ima stanovnika kao dve Rusije i sa bruto nacionalnim proizvodom većim više od deset puta. Izgledi na jugu su, čak štaviše, mnogo zloslutniji. To područje je trenutno organizovano u devet država, koje su naseljene skoro isključivo Muslimanima. Njihovog stanovništva ima ukupno 295 miliona, ne računajući stanovnike evropski-opredeljene Turske, koja sama ima oko 65 miliona stanovnika. Dodatnih 20 miliona Muslimana živi trenutno unutar granica Rusije. Prema trenutnoj tendenciji rađanja, do 2025. islamsko stanovništo koje živo neposredno kraj juga Rusije moglo bi brojati 450 miliona (ne računajući, kako se predviđa, 80 miliona Turaka).

Moguće je da će većina susednih muslimanskih zemalja biti ekonomski slaba, što će povećavati verovatnoću da će takođe biti i politički nestalna(nestabilna). Njihovo stanovništvo – sastavljeno u osnovi od mlađe generacije, koja je nespokojna, sa pojačanim osećanjem nacionalne samosvesti i mnogo snažnije islamska u samoopredeljenju, mogla bi se pokazati prijemčiva za poziv teroriste. Ukoliko ne budu postupali sa velikom veštinom i sa istinskom umerenošću prema svom bivšim imperijalnom susedu, njihovo političko buđenje zadobiće anti – ruski karakter, a čega bi mogao biti samo predznak - činjenica lošeg postupanja Rusije u vezi sa Čečenijom .

Stoga, mnogo zavisi od učinka sadašnje ruske političke elite koja je očigledno drugačija u sastavu i izgledu od postkomunističkih kopija u Centralnoj Evropi. Današnje vodstvo Rusije ne sadrži bivše političke disidente, čak ni jednog .Štaviše, antikomunistička opozicija u Centralnoj Evropi, Solidarnost u Poljskoj, Sajudis u Litvaniji i Čarter 77 u Pragu – predstavlja je kritičnu masu koja je kasnije bila u stanju da preduzme demokratske reforme. U većini država Centralne Evrope, komunističke partije su se takođe brzo preobrazile u socijal-demokratske, koje generalno podržavaju reforme i tesnije veze sa NATO-om i EU.

Suprotno tome, današnja politička elita Rusije je u velikoj meri u povezana sa bivšim činovnicima, kriminalizovanim oligarsima, vođstvom KGB-a i vojske. Njihovo odricanje od sovjetske prošlosti bilo je samo prividno: zadržavanje mauzoleja u centru Moskve u kojem se daje počast balzamovanom lešu osnivača gulaga zaokuplja njihov mentalni sklop. U suštini, novi tim predsednika Vladimira Putina sačinjen je od pojedinaca, koji bi i sada u Sovjetskom Savezu, bez izuzetaka mogli biti u službi, na višim položajima u Sovjetskoj vladi (naročito u KGB-u). Putinova politička prošlost je, u tom pogledu, potpuno jasna. On je činovnik treće generacije, njegov otac je bio partijski funkcioner, dok je njegov deda služio čak u Lenjinovom, a zatim i u Staljinovom ličnom obezbeđenju.

Sadašnje (političko) vođstvo u Kremlju stasalo je u godinama nestajanja Sovjetskog Saveza. Propast Sovjetskog Saveza predstavljao je za većinu njegovih pripadnika ne samo istorijski udarac, već i propast koja je mogla i trebalo biti sprečena. I pored toga što mnogi od njih „utešeni“ profitom koji je poticao iz krađom onesposobljene državne ekonomije, oni su se osećali bespomoćno zbog gubitka međunarodnog statusa koji je Rusija (nekada) imala. Putin je zaokupio njihova osećanja kada je na svojoj inauguraciji govorio o Rusiji kao o velikoj, snažnoj i moćnoj državi.

U obnovi Rusije „ koja upravlja odnosima u svetu“, Putinov dobar osećaj za taktiku je nalagao da otvoreno neprijateljstvo prema Zapadu bude izbegnuto. Zaista, nekakav kompromis sa SAD je poželjan, naročito ako se on nameće u anti-islamskom savezu u slučaju da problemi Rusije na jugu otrgnu kontroli. Preostali nuklearni potencijal Rusije takođe obezbeđuje osnovu za specijalan dijalog (Rusije) sa SAD, na taj način se povećava ugled Rusije i možda čak stvara utisak o postojanju specijalnih odnosa. Selektivni kompromis Rusije u odnosima sa SAD se može pratiti paralelno sa pažljivo odmerenim naporima u podsticanju antiameričkih osećanja u Zapadnoj Evropi, u prvom redu da se oslabi odlučnost Zapada u pogledu nekog daljeg proširenja NATO-a i da se prodube već postojeći raskoli unutar evro-atlantske zajednice. Tradicionalna diplomatija u odnosima sa Berlinom i Parizom može biti takođe iskorišćena da podstakne evropski rivalitet i tako oteža nastanak mnogo integrisanije EU, koja je povezana sa NATO-om, na zapadnim granicama Rusije. U svakom slučaju, popuštanje Rusije prema Zapadu je neophodan uslov za produžetak pružanja zapadne finansijske pomoći Rusiji.

Prema trenutnim vlastodršcima (u Rusiji), pojava nekoliko novih nezavisnih država, nastalih raspadom Sovjetskog Saveza, predstavlja istorijsku grešku, koju bi trebalo postepeno ispraviti, kada Rusija (ponovo) obnovi svoju snagu. Ipak, čini se da su shvatili da krajnji rezultat možda neće biti jedna imperijalna država, tako da izgledaju odlučni da ostvare postepenu podređenost post-sovjetskih država unutar okvira Zajednice Nezavisnih Država (ZND), na način koji će ograničavati njihov praktični suverenitet u ključnim oblastima vezanim za bezbednost i inostranim ekonomskim odnosima.

Aspiracija predstavlja osnovni razlog žestokog protivljenja Rusije bilo kakvom ekonomskom prisustvu Zapada na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Stav Kremlja u tom pogledu je još uvek zasnovan na starom lenjinističkom pristupu: bolje je ekonomski ne razvijati neruska područja, ukoliko takav razvoj iziskuje prisustvo Zapada. Iz tog razloga je direktan pristup novih nezavisnih država globalnoj ekonomiji preko višestrukih cevovoda iz regiona Kaspijskog mora protumačen od strane trenutne ruske elite sa isto toliko odbojnosti koliko je pokazano i u slučaju ukrajinskog “flertovanja” sa NATO-om. Kao što je jedan funkcioner ruskog ministarstva inostranih poslova naveo,

Značajan iznos sredstava koji je već investiran ili planiran od strane američkih kompanija za investiranje u poslove vezane za kaspijsku naftu, određen je tendencijom ostvarivanja političkog i naposletku vojnog prisustva SAD na Kavkazu.

U suštini,inkorporacija Kaspijskog regiona u sferu „vitalnih interesa“ SAD će se desitii bez prethodne saglasnosti.

Posebno je značajno zapaziti insinuaciju da je neophodan „pristanak“ Rusije za zapadne investicije u nove nezavisne države.

Strateški posmatrano, ruska politika u vezi onoga što Kremlj naziva „bliskim inostranstvom“ u suštini ima svoja tri segmenta . Prvi je da se izvrši pritisak na Gruziju i Azerbejdžan i time poveća njihova ranjivost koja bi dovela do eventualne destabilizacije nakon silaska njihovih aktuelnih predsednika sa vlasti. Drugi, povratak Ukrajine u neku vrstu specijalnog „slovenskog“ odnosa sa Moskvom bi trebalo podsticati rusko– beloruskim „savezom“ koji obezbeđuje neki oblik „bratske slovenske solidarnosti“, a kojem bi i Ukrajina trebalo da teži.

Treći, primeniće se pritisak u cilju sprečavanja baltičkih zemalja u njihovom priključenju NATO-u, koji se oslanja na činjenicu da su one nekada, „pravno“ gledajući, bile deo Sovjetskog Saveza.

Ukratko, trenutni „stanari“ Kremlja veruju da bi „snažna“ ruska država trebalo da bude mnogo više od nacionalne države, koja sa drugima egzistira unutar bivšeg sovjetskog prostora. Iako mnogi članovi postojeće elite shvataju da je ekonomski oporavak neophodan preduslov za povraćaj istorijske slave, neki takođe stavljaju naglasak na vojnu moć Rusije kao preduslovu njenog globalnog ugleda. Nije iznenađujuće, da je takvo stanovište blisko vojnom vrhu i da se eksplicitno na novu vojnu doktrinu koja je usvojena u Decembru 1999. Vođe vojnog vrha su, takođe, posebno snažni pobornici ponovnog uspostavljanja političke moći u novom „evroazijskom savezu“ .

To, dakle, pokazuje da je današnja elita mnogo preokupiranija restauracijom dominantne ruske države, nego sa istorijskom reorijentacijom Rusije. Savremena Rusija je jednostavno isuviše slaba da bi održala regionalnu dominaciju iako nostalgično pretenduje na status supersile. Uprkos mnogobrojnim unutrašnjim nedostacima, nove postsovjetske države su jasno opredeljene u stavu da zadrže svoju nezavisnost. To će iziskivati ogromne napore, daleko iznad (postojećih) trenutnih mogućnosti Rusije, da iste (države) podredi sebi. Osim toga, malo je verovatno da će Zapad, čak i da bude sklon da prihvati neke regionalne aspiracije Rusije kao legitimne, ostati u potpunosti pasivan ukoliko bi nezavisnost Ukrajine i Gruzije bila ugrožena.

(Deo teksta preveden iz poglavlja studije – „Living with Russia“, „ Život sa Rusijom“)

Naziv originala (studije) : THE GEOSTRATEGIC TRIAD- LIVING WITH

CHINA, EUROPE, AND RUSSIA

GEOSTRATEŠKO TROJSTVO

ŽIVOT SA KINOM, EVROPOM I RUSIJOM

Autor: Zbigniew Brzezinski, Zbignjev Bžežinski

Izdavač:The CSIS Press

Center for Strategic and International Studies, Centar za strateške i međunarodne studije, 2000.

Preveo sa engleskog : Vanja. J. Vučenović