Војислав Крнета

Како сместити у Устав Војвод(ов)ину, а сачувати Републику?

Сама по себи, чињеница да је Србија хришћанска земља не значи да демохришћанин Владан Батић мора да буде политички фактор у њој, или да демохришћани морају да буду заступљени у њеном парламенту. Исто тако, чињеница да у Војводини живи два милиона Војвођана, уопште не значи да треба да постоје аутономаши, а још мање да они имају легитимитет да представљају покрајину, а тек не да условљавају њен уставни положај (пошто добијају само од 4% до 8% гласова у покрајини).

Како објаснити следећи парадокс. У Војводини никад није било четника, али је свако староседелачко партизанско село у Срему данас радикалско упориште и гласа за радикале, док сва сремска села која су 1938. гласала за посланике ХСС (све уз властити пристанак 1942. кооптиране у Павелићев усташки парламент) од првих слободних избора гласају за аутономаше. Тако је у целој Војводини. Унуци партизана су радикали (без обзира били староседеоци или колонисти), а иста места која су некад давала бројне домобране, хонведе и усташе данас већински гласају за Чанка и Касу. Ову су непорециве чињенице, јер су очевидне. У сваком случају, можда нам све ово објашњава ону, на први поглед анахрону, аутономашку опсесију антифашизмом, и неумерено бусање у груди са новооткривеном породичном љубави према покрајини. Наравно, ради се само о теоретичарима антифашизма. Гласати за Павелића, Хортија, па за Чанка и за његову Војводину - то је традиција у многим Бачким и Сремским местима. Није их политички коректно именовати, али је неморално ћутати. Нарочито када изгарају од љубави према покрајини, они исти који су се згражавали од професионалних патриота из Милошевићевог времена, а који сада раде исте ствари, као "професионални Војвођани". Били су против Милошевићевог устава, а сада су и против новог који треба да буде донет у демократији. У пракси, биће против сваког устава који се буде писао у овој држави, јер се њима у ствари не свиђа држава. То не смеју јавно да кажу, па препричавају на други начин, тражећи судску, законодавни и извршну власт, и боре се против замишљених српских фашиста. Јадном је Пат Бјукенен рекао да су фашисти 21 века нарко дилери, који убијају америчку децу. Присећајући се телевизијских наступа Н. Чанка у коме он за осуђеног наркодилера изјављује да му је пријатељ и да је добар човек, кога се он никад не би одрекао, не можемо да се отмемо утиску да војвођански лидер баш и није искрени борац против фашизма.

Историја се понавља. Чанкова личност и политика већ годинама наликују на лик Стјепана Радића и дело Влатка Мачека. Провокативност Радића а стратегија Мачека, оно је како се најкраће може дефинисати та политичко-субкултурна појава. У њему се обе ове ствари сливају у једно.

Као што се савојевремено Радић умео да додвори Београђанима, Чанак наступа на тв Пинку, одржава везе са џет сетом, и радо гостује на престоничким журкама. Са друге стране идентично Радићу, који је у Београду био Југословен а код куће екстремни Хрват, Чанак је Србин само у Београду, а чим се врати у покрајину постаје нескривени сепаратиста и непријатељ било каквих идеје српске присутности северно од Панчевачког моста. Кратко речено, у Београду је естрадна звезда, а код куће би да руши православне цркве. Ово би била појавна страна Ненада Чанка, коју најбоље знају Војвођани, јер га људи овде највише воле али и далеко највише мрзе.

Са друге стране, стратешке, као што је Влатко Мачек у касним тридесетим годинама интересе великохрватског национализма међу Србима успешно представио као опозициону борбу против недемократске београдске владе, и добијао српске гласове за свој пројекат од кога је убрзо настала НДХ - исто тако, истина са много мање успеха, Чанак узима неки проценат српских гласова под велом приче о децентрализацији, како је камуфлиран његов пројекат одцепљења овог дела Србије. Из свих програмских докумената његове ЛСВ, и медијских изјава, виде се да је права природа Чанковог покрета кохабитација малих национализама војвођанских мањина, који немају бројчану снагу да пређу изборни цензус, као што су Словаци, Румуни, Хрвати, Русини и банатски Мађари. Мимо реалне политичке снаге Срба и Мађара, ове мањинске групе су биле фаворизоване у комунизму развијеним системом етничких кључева и свакојаке несразмерне представљености, те је Чанак наследио један читав персонални апарат (и што је најважније амбиције) из прошле епохе, чему је само придодао најпримитивнији балкански вокабулар, што је и једина његова лична заслуга.

Номинално декларисан као Србин, он може јавно да каже све оно што не би могли рећи Фејзулаху, Каса, Костреш или Кравић - да су Срби нацисти, клерофашисти, или кривици за геноцид. То он и зна, и очигледно ужива у својој улози стожера око којег се окупљају мањински националисти. Његов програм је према Србима представљен као безбојно и безоблично грађанско друштво, у Европи, без икаквог српског идентитета (што је по њима само хендикеп за европеизацију), али са друге стране према војвођански мањинама покрајина треба да буде збир мањинских корпорација, заснованих стриктно на етничком начелу. За странке националних мањина, и чанкове гласаче из редова мањинских популација ово значи наду за нова радна места у свесно предимензионираној покрјинској бирократији (на којима би они као познаваоци матерњег језика имали предност при запошљавању), тј. наду да ће се повратити етнички књуч из епохе титоизма. На сличан мачин се по Тејлору развијао и национализам у Аустро-Угарској, кад су школовани синови сељака немађара пожелели места у државном апарату, која су етнички Мађари монополисали, због знања службеног језика. Отуд је и предлог Основног закона Војводине, из времена Ђинђићеве владе неодољиво подсећао на устав расистичког Трансвала (Јужноафричка република), јер се у њему предлагала нека врста апартхејда за (у покрајини) већинске Србе, пошто им се изборно право обсмишљавало са скупштинским домовима мањинских националних заједница, потпуно несразмерно представљених. Презаступљени мањинци, по овом предлогу који је за чудо подржала и ДС, би требало да имају право вета на сваку битну одлуку у покрајини, и ингеренције невиђене чак ни у дејтонској Босни. У суштини радило би се се о ултра конзервативном моделу етничке демократије, са примесама расизма, пректично неодрживом, јер би фрустрирао покрајинску већину, а покрајинско друштво се додатно сегментирало по етничким шавовима. Можда су предлагачи тачни то и хтели, јер се сва њихова политика од 2000. и завршавала на изазивању српске фрустрације. Како друкчије објаснити њихово толико инсистирање на покрајинским грбовима, заставама и химнама, и то искључиво фалсификованим новокомпонованим или позајмљеним из мађарске и хрватске хералдике и вексиологије (са очито намерним изостављањем сваке везе са аутохтоним традицијама Војводства Српског а на чији континуитет се данашња аутономија иначе позива при својој аргументацији, кад јој не преостане ништа друго из аустро-марксистичког арсенала). Парадоксално је да се све ово преузимало искључиво из традиција оних држава које су укинуле деветнаестовековну војвођанску аутономију, док је сваки српски знамен брижљиво игнорисан, иако се ради о нацији која је утемељила покрајину и данас чини 65% њених житеља. Исто се односило и на покушаје рехабилитације аустријских хабзбуршких празника као празничних дана локалних самоуправа, на симболичко васкрсавање иституција из комунистичког режима као што је Војвођанска академија наука (у којој су Срби такође само симболично заступљени) и на многе друге примере, а све кршећи устав и закон, што раде до данашњег дана поред флегматичне Коштуничине владе.

Чему све ово? Одакле потреба за манифестовање покрајинске симболике (на грбовима, у институцијама, у празницима, у ширењу чанкове заставе на врховима Киламанџара). Зашто је аутономашима битније да деца у покрајини имају школски распуст у различитом термину од деце из остатка републике, него да на пример та иста деца у свим покрајинским школама уче енглески језик или ms office. Одговор се налази у њиховим мотивима. Када се жели разбити једна друштвена група, онда се прво разбијају сви знаци њеног симболичног јединства. Прво се разбијају заједнички симболи. У кокретном случају, аутономаши би хтели да покидају сваку везу Срба са ове и оне стране Дунава, док љубоморно бране исте такве везе својих мањинских гласача широм планете. Они у суштини Војводину схватају као деветнаестовековну Аустро-Угарску, у којој желе изборити етничку партиципацију, као да се није десио Версај и Тријанон. Све те мале војвођанске нације су и формиране у хабзбуршком 19 веку, и оне и не умеју да функционишу мимо етнополитике, тим пре што им је Тито као "последњи Хабзбург" једно време и омогућавао ту илузију. Ради се о илузију због тога што је њихов удео у становништву покрајине сувише мали, за било шта друго, осим да у повољној констелацији буду контролни пакет акција, у борби између великих српских странака. На западу се у оваквим ситуацијама мањине скоро увек опредељују за тренутно најачу политичку опцију, а овде је обрнуто, и то је проблем, јер се онда почињу понашати као класичне политичке странке, губе се елементи косоцијативности, и јавља се ризик да силаском са власти мањинских странака буду редукована и мањинска права. Зато снага војвођанских мањина није у Војводини, него у Београду, и у иностранству, јер се тамо кроји њихова судбина. Њихов суштински интерес није ова улога. Суштински, задатак свих мањинских странака, на целом свету, је да увек буду на власти, кад год је то иоле могуће. Превасходни интерес сваке мањине је да живи поред нефрустриране већине. То су на овим просторима најбоље схватили Срби из Хрватске, али не жалост прекасно. Ипак више од половине војвођанских мањинаца је ово увек схватало, да је интерес одговорне мањине партиципација у властитој држави, а не инструментализација против ње, те они гласају за своје националне странке, за Г 17 и ДС, а својевремено су гласали и за СПС. Отуд је у Војводини и за време Милошевића постојао грађански мир. Само они који то не схватају постају плен аутономашке пропаганде и беспрспективне манипулације.

Какве све ово везе има са актуалним уставом.

Јавност се обавештава да ће аутономаши бојкотовати уставни референдум, због тога што наши уставотворци оправдано сматрају да је 35% војвођанског радикалског гласачког тела битнији политички фактор од 4%-8% аутономашког. Радикали неће повећање аутономије, а њихов бојкот референдума је неупоредиво опаснији. На први поглед изгледа да далекосежни интерес и вољу већине грађана у покрајини тренутно бране радикали, али пре ће бити да смо сведоци неистрчавања (без стварне потребе) ДСС-а, пошто бити против аутономија у Србији није популарно у западним центрима моћи, а радикалски вето ће већ бити сасвим довољан да обави посао. Тим пре што је и сам ДСС до пре пар година и свом програму имао регионализацију по окрузима (на које би се разложила и покрајина). Исто тако може бити и да се нови устав у ствари и не доноси само због Косова (које је у саставу Србије и по старом уставу) него и због мале али немерљиво битне одредбе о изручењу домаћих држављана страним судовима.

Чуди и условљавање Пајтића и тзв "војвођанских демократа", и њихових наводних партикуларних интереса, који су током година поприлично попримили аутономашки вокабулар. Београдска централа ДС тиме невешто кокетује, и непримерено тргује, пошто је и лаицима јасно да нико за листу ДС у покрајини није гласао због Бојана Пајтића (са биографијом једне велике афере) него због Бориса Тадића. Демократама ово више служи за унутрашњу пропаганду у Шумадији и Београду, а да би прикрило немоћ или одсуство воље централе да се разрачуна са феудализованим одборима по покрајини (што ће кад тад морати да се деси уколико ДС има намеру да постане одговорна српска странка). По природном току ствари, тешко је замилива јединствена политичка организација у којој се Гавриловић у Ужицу позива на традицију Немањића, док истовремено Пајтић у Новом Саду седи у влади са људима који проповедају забрану византијске архитектуре у свом шору. Овде се очигледно не ради само о неприродној кохабитацији ДС-а са супротстављеним опцијама, него о кохабитацији културе и некултуре, пошто иоле образован човек зна да је сваки сремски манастир из 16 века византијски. Уопште, једна општа некултура и примитивизам се провлачи из сваког јавног наступа главног коалиционог партнера ДС-а у покрајини, и тога ће у ДС-у кад тад почети да се стиде.

А шта је у ствари предмет спора око Војводине? У пракси, сва прича око покрајине се своди на 500 директорских места и нешто више апанажа по управним одборима, те на моћи и дескреционо право да се запошљава у бирократски апарат (која је Милошевићевим уставом и Омнибусом дислоцирана у Нови Сад). Апликанти на ова места и на ову моћ, из редова свих наших странака, једини имају опипљив интерес од политичке инфраструктуре покрајине. При овом требамо изизети мањине и њихове културно-просветне интересе. За све остале грађане Војводине, која остварује доходак за само 17% већи од остатка земље овај проблем је трећеразредне природе, али нам се медијски намеће. За обичног човека, заиста се чини да је једном Кикинђанину потпуно свеједно да ли ће се правити пут Митровица-Рума, док му је му је неупоредиво потребнији добар пут Београд-Ниш, или Београд-Подгорица, како би са породицом безбедно дошао на море, у Солун или Будву. Постоји велика вероватноћа да у Руми никад није ни био, нити ће бити. Да не помињемо да и роба за фирму у којој тај имагинарни кикинђанин ради највероватније путује преко поменутих стратешких коридора, и зато су они за њега немерљиво важнији него нпр. сремски путеви, за које он практично и нема интерес да издваја новац. Али то има покрајинска прегломазна администрација, да би оправдала своје постојање.

Једна Мађарска, територија идентичног земљишног састава као Војводина, исте климе и пољских култура, са развијенијом пољопривредом, само 6% националног доходка остварује у пољопривреди, а код нас аутономаши пољопривреду проглашавају за круцијалну грану, наводно кључну за нашу будућност и нешто битно што покрајину дели од остатка републике. И то је наравно тако, искључиво зато да би се оправдавала многобројна непотребна места у новосадској администрацији. У стварности, ради се о реду величина једноцифреног броја процената националног доходка.

Цела аутономашка пропаганда се заснива на оваквим флоскулама, на стилским фигурама, општим местима, полуистинама, и просто је поражавајуће колико мало има воље у Београду да се она аргументовано и компетентно разобличи. Да се покрије медијском завесом, и да се објасни грађанима да је у нашу земљу стигао капитализам, у коме ће путеве градити приватници, у коме ћемо се осигуравати код приватних фондова, и у коме територијалне јединице неће управљати токовима новца.

Тако, тек 2003. године др. Бошко Мијатовић, угледни економиста и члан ДС, у српску јавност излази са чињеницама да је Војводина у периоду 1953-1970. имала привредни раст од 7,6% и а остатак Србије 6,8% , док је са доношењем аутономашких амандмана 1971. и устава из 1974. покрајина изгубила ову предност, те у овом периоду пуне аутономије (и највећег спољног задуживања земље) 1971-1987. покрајински раст опада на скромних 3,1% годишње, па покрајина почиње да заостаје за остатком Србије који у истом периоду има годишњи раст од 3,6%. Ово је најбољи показатељ колико војвођанска аутономија има мало озбиљног утемељења, у реалном животу и у реалним потребама становништва.

Потпуно је јасно да Србија како губитник у милошевићевим ратовима, за сада себи не може да приушти директно укидање северне покрајине, мада би покрајинска већина уз неке уступке Мађарима то сигурно и прихватила, попут примера суседних држава које су све одреда унитарне. Али Србија може да уради све остало, и купи време до момента док капитал и живот интегришу земљу, и обесмисле овакве наметнуте тековине титоизма, и вештачке границе које нацији само стварају непотребан трошак. Шта би се у у ставу могло урадити.

Могли би се осујетити покушаји стварања непотребног и непостојећег војвођанског идентитета за новац пореских обвезника (као што нпр. ни у Вајомингу не постоји дотиран локални идентитет, него само онај општеамерички). У том смислу би покрајину требало лишити права на државне атрибуте, или је још боље упутити на изјашњавање путем покрајинског референдума. Ако би у новом уставу стајала само једна реченица "да се покрајински симболи утврћују на покрајинском референдуму", ми би се аутоматски лишили чанкових хабзбуршких грбова и добили би историјска знамења Српске Војводине (која се узгред речено већ користе као републичка, пошто је Кнежевина Србија у том времену баш из Војводине преузеле симболе). Узгред речено, покрајина симболе није имала ни под Титом, а они су врло битни у пројекту стварања аутономашког локал-национализма (У сличан пример идеолошког дизајна смо се уверили недавно у Црној Гори, када је у склопу психолошких припрема за референдум промењена застава, иста она која је коришћена и у независној Црној Гори до 1915. а што је својеврстан парадокс).

Једно речју, у новом уставу би за све евентуално спорне ствари, институције и овлашћења требало прописивати покрајински референдум. Тако би се избегли бројни уставни поступци, незаконите одлуке покрајинске скупштине, ситуације кад је потребно да републичка Влада интервенише по праву више власти, међународни одијум због тога, а обесмилила би се и свака аутономашка аргументација за претрпљени неуспех.

Такође би Република могла и требала да преузме регулисање медија, и то најбоље тако што ће их дерегулисати, расформирати и приватизовати. ТВ Нови Сад би се могао расформирати, тако што ће се мађарске редакције преселити у Сенту, словачке у Бачки Петровац, итд. Исто би требало урадити са просветом. Покрајинска просвета би требало да остане искључиво мањинска, а српска просвета и програми би требало да буде иста за целу државу, јер је просвета изузетно битна за очување националног идентитета, као што је и култура.

Говорити о покрајинском судству и полицији је бесмислено, ако се жели имати једна држава. У Босни, где су се до пре десет година грађани различитих националности међусобно убијали, због државног разлога се намеће јединствена полиција и суд. Овде, где су са једне и друге стране Саве и Дунава сви сународници и буквално рођаци, причати о две полиције и о аутономном судском систему може бити само из злонамерних мотива. Сигурно је да то нема никакве везе са финансијском аутономијом и економским развојем. Може само да их обесмисли.

Сигурно је и да аутономаши неће гласати за некакво примерено уставно решење.

Аутономаши ће понуђени устав на референдуму покушати да опструирају. Мимо Чанка, са Мађарима би се могла направити нагодба, што важи и за остале националне савете, асоцијације и удружења. Чанкових 50 000 гласова је дисперзовано углавном у Банату и у Бачкој. Највећа концентрација чанкових гласова је у Средњобанатском округу (Зрењанин). Одатле долази сваки четврти глас за аутономаше. У просеку, у овом округу ЛСВ добија за 50% више гласова него у остатку покрајине. Сви покрајински функционери ЛСВ су из Зрењанина и Средњебанатског округа (где је рођен и сам Н. Чанак) У овом округу је пролетос на ванредним изборима у Новом Бечеју победио ЛДП Чедомира Јовановића. У Зрењанину је Лабус отпочео своју кампању 2002. У Зрењанину су први истакнути неуставни покрајински грб и застава. У Зрењанину је први пут у Војводини покушано да се протера српска ћирилица, али је срећом уставни суд поништио оспорени општински статут. Феномен ове средине је што је општина Зрењанин једина преостала урбана средина у којој ЛСВ битно партиципира у локалној власти (у коалицији са ДС, СВМ. ПСС, Г17), и има медијску подршку преко локлане штампе, радија и телевизије. Ради се о епицентру ЛСВ-а. Како је тамошња локална скупштина остала без већине, блокирана због одборничких пребега, те није у стању да изгласава било какве одлуке, права је недоумица зашто републичка Влада не уведе привремене мере у општини Зрењанин, и спроведе ванредне изборе. Ово би значило потискивање ЛСВ из њеног последњег медијског упоришта у покрајини (осим покрајинске скупштине), и осујетило би бар четвртину аутономашке антиреферендумске кампање.

На жалост наша Влада је или инертна или и сувише опрезна. Када су прошле године биле огромне и незапамћене поплаве у средњем Банату, нико није приметио да су ЈП Војводинаводе своју садашњу надлежност добиле тек Ђинћићевим Омнибусом 2002., и да су од тада потпуно нестручно и неспособно управљале повереним им системом, до те мере да грађани чак нису били ни узбуњени на време, па да се евакуишу. Поменуте поплаве су могле бити одличан аргумент за ревизију Омнибуса, или бар водопривредне области. Децентрализација, онако како ју је замишљао Зоран Ђинђић свакако није била ефикасно решење. Заиста, директорско место је из Београда премештено у Нови Сад, али је некомпетентни долмар на насипу остао исти као и задњих 30 година. Реформа је била формална, површна, уствари обичан уступак аутономашима. Ништа није унапређено, само је повећана нефункционалност и нецелисходност. Нема примера у цивилизованом свету да се границе водних управа и области исцртавају матицом реке, као што је то урадила Ђинђићева влада са Омнибусом. Водне управе се оснивају по сливовима, јер је нереално да нпр. плимни талас на Сави (који долази из Хрватске), са десне стране реке контролише управа у Новом Саду а са леве стране управа у Београду. Исто се односи и на риболовне надлежности, пошто су бесмислени ловостаји или контроле само до средине речне матице. У Европи овакве управе прелазе државне границе, а писци Омнибуса, који су се наводно угледали на европске стандарде, у једној држави су исцртали једну нову, потпуно вештачку, и за пореске обвезнике прескупу границу. Није има пало на памет да се угледају на напредна светска решења. Добар пример модерног и рационалног решења је Управа за долину Тенеси (Tennessee Valley Authority) која се простире у целом сливу реке Тенеси у 8 савезних држава, јединствена је и под контролом је Федералне државе. У сваком случају, да су се поплаве којим случајем десиле у Банату док је надлежност над водама имала република, аутономаши би и то искористили за тражење већег степена аутономије. Међутим, пошто је надлежност била покрајинска, сви су ћутали, а индолентној Влади је само преостало да зида порушене куће у Јаши Томићу.

Разумљиво је да ја наша Влада под притисцима запада, и да мора да мора много тога да толерише, али није разумљиво пропуштање указаних шанси. Паметно уставно решење за Војводину, и што чешће инсистирање на покрајинском рефрендуму је одлична стратегија посредног прилажења војвођанском проблему, то јест предострожност да до «правог проблема», што значи до питања федерализације Србије, ту никада ни не дође.