Jedan pogled sa lepše strane smrti

Slučaj u kome čovek izvršava samoubistvo zbog neke ekonomske ucene jer nema da isplati ratu na vreme i sl. na zapadu je svaki drugi, treći, četvrti, a ovde je taj slučaj još uvek samo tragičan događaj praćen slomljenim nadama petooktobarskog zanosa. Prema takvim slučajevima ovde je većinski stav otprilike onakav kao kada Ameri nazivaju nedužne žrtve kolaterarnom štetom. Umesto Babe zelenašice koja je ipak ubijeni lik iz knjige, a ubistvo je zločin, danas možeš videti kako je baba zelenašica doživela vaskrsenje u vidu banaka, bankomata i neumornih prvaka naših pozorišta koji glume još jedino u reklamma za banke. Hm, ubiti bankomat? Samoubistvo je u tom slučaju jedno od sigurnijih rešenja ako već shvatiš da se „baba“ ne šali sa životom, samo ako kasniš sa ratom. Pare ili život? upita ATM, a siroti čovek reče: "Daj vešala, ona rade i bez struje!"
Ovaj serijal reklama sa Markom Kraljevićem ne ometa neke druge da za to vreme „demitologizuju“ narod. Dupla poruka „veruj u mit“ kada treba da daš pare u našu banku, ali „ne veruj“ u isti kada treba da poveruješ u simbol vredosti koji Marko kod nas predstavlja...naš Antej, zaštitnik malih naroda, naš Robin Hud... Kakva krađa smisla u reklami za pljačku naroda! Svaki gmizavac bi i jednu karijericu na tu demitologizujuću foru da ušićari, samo ako mu se dozvoli, a dozvoljava mu se.
Niko te nije pitao da li stvarno želiš da sa Kondi sarađuješ, potpisuješ ponosno sporazume o okupaciji ove zemlje, „njihova siva skripta, treba ih predati, ja ne osećam se dobro...“ Posle pornografije u koju uguravaju silom od kioska na autobuskoj stanici do sajmova erotike, (koje btw iniciraju političari postavljeni na direktorska mesta), sledi i gorka istina da će naši ljudi biti vojnici Partnerstva za rat i sl. organizacija (Ohajo plejersi). Licemerno ta ne-dela nazivaće se „kooperacijom u cilju veće bezbednosti“, koja garantuje „stabilnost za još više stranih ulaganja“. Ili možda samo nesputani i bezbedni izlazak našeg novca/imovine u kase banaka drugih država? U sistemski osiromašnijoj zemlji, sa građanima pola iskompleksiranim pola zatupljenim i pola anesteziranim, dajte samo još malo stranih banaka pa da atmosfera bude potpuna. Sve će to legitimisati naši vaspitači smešteni za troduplo veće plate po diktiranim projektima iz bilo koje oblasti života. Da li znate da kultura i umetnost, prosveta i nauka nisu više nacionalne strategije? Da jesu ne bi zavisile isključivo od donacija stranih vlada, tj. fondacija.
Koliko poznajete ljudi, rođaka i/ili prijatelja bez posla? Koliko njih živi samo od tezge do tezge, od probnog rada do probnog rada? Ili znate i one nezaposlene koji sede za kompom i otvaraju Infostud do iznemoglosti posle čega se još gore osećaju kada vide da se nude neka degenska zanimanja poput account manager, sales manager, key account, project manager, menadžer ovaj i onaj, a oni završili škole da budu nešto mnogo više i bolje od toga. Tad im kao varijanta prođe kroz glavu da je kucnuo čas da pod hitno nabave neku drogu, da lakše podnesu bolove ove vrste. Da li poznajete neke koji odbijaju da osmišljavaju strategije i taktike koje vode do „pozicije“ tako što po ceo dan razmišljaju da li da pucaju sebi u usta ili u slepoočnicu? Da li poznajete i one koji su se već pozicionirali, ali imaju identičnu dilemu? To su oni LJUDI koji sa iskrenije strane gledaju na ovako „darovani“ život. Da li poznajete uopšte LJUDE... jer, budimo iskreni, ipak mnogo češće viđamo samo budalaste reprezentacije, nego što nailazimao na Ljude? Ponekad na primer na ovom blogu imam utisak da još jedino žive deca rentijera, sitnih profitera, butikaša i drugih parazita, i sole pamet svima o svemu, a da su ona druga deca čiji su roditelji bili SAMO LJUDI već odavno nekako nestala, otputovala negde gde se ne troši novac, ne treba viza... LJUDE bih želela da sretnem, ako je ikako moguće ako postoji ikakva mogućnost za tako nešto. Da li baš svi vozite kola (pošto mi dođe da napravim statistiku koliko blogera ima neodoljivu potrebu da u postovima po sto puta naznači da se vozi kolima, a da im to nije zanimanje kao de Niru u čuvenom filmu? Jedina potreba im je da svoj status nekako naznače, ali čemu kad je ovo net? No, to me sad ni ne interesuje previše, jer vidim da sam okružena sve samim pregalnicima budućeg vrlog poretka, onih koji sebe vide kao stožere proverenih vrednosti koje msile da vode novo samouvereno društvo baš onako kao i likovi sa Brojgelove slike Slepci...ti ljudi cifara i statistika, semantičkih diferencijala, ljudi krvi i tla, žednih tuđe nesreće više nego svoje sreće, ulizica demokrata, neoliberala, tehonkrata, birokrata i moralnih ništica koje lažu kako zinu (da, njih je kudikamo najviše), zatim zagovornika tvrde nauke i svih onih postignuća koje ovo čovečanstvo vodi u samo tamo gde idu i likovi sa čuvene slike! Zaboravih i crkvene velikodostojnike koji samo pljuju po komunizmu, a kapitalizmu sve opraštaju samo zato što se ne bi ni za živu glavu odrekli imovine.
***
Velike čiste poslovne zgrade izabrale su plodno tle da niču u delu prestonice koja je i „moj kraj“. Moj kraj je građen uz dobru volju i solidarnost omladinskih brigada (tako se zove i moja ulica), vizija Korbizijeovog Ozarenog grada, a nazivi ulica pripadaju Gandiju, Kenediju, Gagarinu, Aleksinačkim rudarima, ali i nepoznetim mladim rodoljubima što dadoše živote za slobodu svoje zemlje. I onda dođe neki žuto-plavi partijac iz opštine (jer da se podsetimo oni drže grad) da govori kako nema razloga da se jedna mesna zajednica zove Viktor Bubanj, jer ko je zaboga pa on? Tako nešto ga brine, a ne brine ga što je zamandalio sve bioskope ne samo u kraju, već i u najvećoj opštini u prestonici? Pored Brazilije, Novi Beograd spada verovatno u jedan od gradova Utopije koja traje u srcima ponekog od nas, ali samo još ponekog. Izumrli baobabi borave u Egziperijevom remek delu, isto kao što i poneko jaje dinosaurusa zakopano leži u zemlji. Biti nerođena beba dinosaurusa, koja u svojoj ljusci sanja san o vrsti koja više na Zemlji ne postoji. Novi Beograd je bio jedan takav san, san o novom dobu, koji nažalost postaje u tzv. veku ljudske rase samo još jedan poslovni centar, od Ozarenog grada pretvoren u ne-mesto - ono kroz koje se samo prolazi bez zadržavanja, ono koje nema odlike doma što bi rekao antropolog Mark Ože u istoimenoj knjizi. Pa ipak, stari Beograđani rođeni odmah kao stari and fini, Novi Beograd vole sa prezrenjem da zovu Spavaona. Preci su čudna stvar. Evo Kondi na primer, čiji su preci bili verovatno roblje koje je pevalo blues dok su ih beli osvajači nemilosrdno šibali po leđima kao u filmu Beloved, kaže bez grča na licu da je ovaj deo Evrope (misleći na zemlje socijalističkog bloka), doživeo preobražaj. Biti konvertit i onaj koji je doživeo metamorfozu nije isto. Na silu ljude terati da bude po meri jedne nacije, jedne klase, kako se to zove? „Zli čine zlo i dobri čine zlo zato što pravde nema“, rekao je čovek sa kojim sam se ovog leta susrela u nekadašnjem gradu utočišta papa izgnanika. Da li će postojati utočište i ZA BEGUNCE OD NOVOG SVETSKOG PORETKA? Uvek ima jedno sigurno za one koji se samo zalete na strujnu bodljikavu žicu, ili iskoče iz vozila na drumu kao onaj dečko u Pazolinijevom filmu Salo. Kao Krotka, u priči Dostojevskog. Da li ipak može da postoji duhovni i fizički azil za one koji ne žele da svoj život provedu u Civilizaciji u kojoj se „na svakih pet minuta vadi novčanik“? Da li će se ukinuti jednog dana novac? Da li će postojati alternativa u jednoobraznom svetu koji se poziva na multikulturalizam onda kada treba da prikrije svoju kolonijalnu prošlost? Da li će se vratiti pravda među ljude koji čak odbacuju i Hipokrata i njegovu zakletvu (hirurg koji ti u turskoj bolnici gde vladaju zakoni slobodnog tržišta što je gore od šerijatskih, objasni da ne može da te baš pusti da umreš, ali ne bi zbog toga ni da dobije otkaz, (...) VISA, Master bi garantovali za moje mesto među živima i za njegovo mesto među zaposlenima)?!
Imam još pitanja. Da li će prestati da razdvajaju etiku od estetike u umetničkom delu, zato što je lakše i sigurnije baviti se samo estetikom? Da li će biti kažnjeni svi oni koji su imali pozive, ali nisu računali da moraju i da se u nepravednom svetu „pozicioniraju“? Zanimljivo je da su se ukinula zanimanja (neko ko se zanima nečim u životu) i pozivi (poziv da budeš), a da još samo postoje pozicije (gde se to uči?). Nema škole, već samo obuka, nema prava na rad već nemilosrdna borba za karijeru sa laktom u tuđem rebru, nema stanarskog prava već kupovina stana na kredit. Nema ni ljubavi, ali ima slobodne ljubavi koja se svede manje-više na pornografiju, jer kao što znamo u pornografiji, nema emocija ni morala, zato što je za te pojmove potrebna odgovornost. Umesto čvrste volje za posvećenošću nekome u ovom životu servira se slabost da ti ni do koga nije stalo. Nema kauzaliteta, samo interpretacije, a one ne koštaju ništa jer razuđuju vrednosti, ne znaš za koju pritku da se uhvatiš, za koju vrednost da se vežeš kada,....kada, na bilbordu za ugledni list Ekonomist stoji slogan Profit je način života. Gledaš bilbord i samo shvatiš kako „sveti brak“, sa slika flamanskih umetnika, stub doma i porodice, trag vrednosti kosmičke unije muškarca i žene, dva univerzalna principa, iz čije ljubavi nastaje novi život, postaje odurna slika jednog prematorog mladoženje i izabranice njegovog novčanika, mlade u beloj venčanici koja može da mu bude kćerka. Da li je jača ova slika sa uličnog bilborda ili umetničko delo? Ako je to nevažno, onda prestanite da se pitate zašto vaša deca uzimaju drogu u školskom dvorištu, ne pitajte se zašto ste tako nesrećni i podli iako je korpa puna, ne brinite zbog bora, jer na reklami piše – leče se. U glupost ćete poverovati, iako vere za vrlinu nećete imati. A stid će te oseaćati ako vam to kažu ljudi iz sveta medija koji se uklapaju u vaš životni stil.
U Spavaoni su postojali snovi. Umsto snova stoje prepuni supermarketi građana, pretvorenih u konzumere. Možda je Kondi na taj preobrtažaj mislila, ko zna. Kako preobraziti građanina u konzumenta, pa eto tako – malo ratom, malo idelogijom, hegemonijom, malo ljudskim otpadom koji se za pare bavi lj. pravima.
Šetam pored reke sa prijateljima i gledam niske zgrade sa betnoskim žardinjerama uklopljenim u prostrane terase koje podsećaju na viseće vrtove. Koliko je nade bilo utkano u sve to, sa koliko ljudskosti je sve to izgrađeno i za koga... za obične ljude, a ne dobrostojeće naslednike...

***
Na današnji dan 11 septembra biće održana konferencija Pokreta Nesvrstanih na Kubi, i predsedavaće Malezija. U Beogradu je 1961. godine održan prvi Samit nesvrstanih i u tu čast na ulazu sa Brankovog mosta u Stari Beograd postavljen je Obelisk. Stoji i dalje tamo, samo što mi više nismo deo tog pokreta. Sada samo stojimo u redu sramno sa koferima na kojima stoje etikete genocidni, ružni, prljavi i zli, oni koji su čir na licu Evrope: pezimo na vratima Evrope i NATO, odričemo se najsvetlije istorije koja je od našeg naroda ipak neodreciva, da bi na velika vrata pustili da se izvede restauracija rojalizma, kapitalizma, malograđanskih vrednosti, jednog teskobnog sveta zasnovanog na otimačini, nejednakosti i nepravdi.
11 septembar je dan kada Amerikanci svoje postradale građane u Bliznakinjama nisu nazivali kolaterarnom štetom. Tako su samo nazivali građane nekih drugih suverenih država koje su posle II sv. rata „oslobađali“ od diktatorskih režima (koje su btw proizvodili, negovali, pomagali) i uspostavljali “beskonačnom pravdom“ red i mir. Tako je lako prihvatiti taj naziv kolaterarna šteta umesto na primer nedužni ljudi, žrtvovani tek tako. Na žrtve nije teško gledati sa vedrije strane života, kada žrtve gledaš preko TV i kada se to nikad ne dešava na tvojoj teritoriji.
Da li ste u stanju da zamislite svet kojim upravljaju bejbi Buš, Savet za bezbednost, Kondi, Kofi, generali NATO i ostala belosvetska banda, a da nema kolaterarne štete tj. nedužnih ljudskih žrtava?

http://kapitalizam4ever.mojblog.co.yu/