Vladimir Vujić
ZA REVIZIJE U ISTORIJI SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

Vreme je došlo da se u istoriji srpske književnosti učine potrebne revizije; znaci vremena su tu i čitaju se po češćim pojedinačnim pokušajima da se ovaj ili onaj pisac, ovo ili ono doba, sagledaju sa drugih stanovišta i osvetle drugima nizovima misli, da se osvetle drugačije no što su se do sada osvetljavali, da se uvedu u život druga načela, bilo psihološka bilo ideološko-sociološka. Ti pokušaji jasno pokazuju da se ceo kompleks pitanja iz istorije naše književnosti nalazi pred potrebom revizionizma i da se dugo održavani načini posmatranja ne mogu više održavati. To je znak da se kliše izlizao i da više ne pokriva potrebe i osećanja novijeg vremena; to je znak da se ono što je bilo nekada duh i sadržina sada pretvorilo u slovo i oblik koji je štur; to je znak da je ono što je nekada bilo organsko sada postalo mehaničko. A kada naiđe to osećanje, kada se životnost oseti kao kliše – znak je da smo pred revizijom.

Ovim razmatranjima ne ide se na to da se taj potrebni revizionizam nekako planski uredi i da postane na neki način „dirigovan”. U oblasti duha nema, niti može, niti sme to biti „dirigovanje” delatnosti. Ali, ono što se pred znacima vremena može učiniti, i treba učiniti, jeste jedno rasmatranje opšteg karaktera; ono ide za znacima vremena i, osluškujući nove reči i nove težnje i napore, sintetiše revizionističke pokušaje ispitujući istovremeno ono što se preživelo i ono što nadolazi. Nedovoljnost starijih merila i živa potreba duha za novijim – već svojim postojanjem ukazuju da su takva opšta rasmatranja u duhu revizionizma potreba današnjice.

Da se odmah otkloni mogućni nesporazum – revizija o kojoj govorim ne znači podvrgavanje svih vrednosti iz oblasti naše prošle književnosti nekim „socijalno-klasnim” merilima. Nije reč o tome da se primeni materijalističko – dijalektičko gledište na pojave duha i da se vrednosti o kojima je reč utegnu u dogmatiku jednoga sistema, koji je u oblasti duhovnoga uvek, nužnim načinom, davao samo žalosne rezultate. To bi bila revizija podložna dogmama jedne, uostalom zastarele, metafizike, kojoj nema mesta onde gde se baš hoće i želi otresanje svake zastarelosti. Bilo je, i ima još, takvih pokušaja: i naša narodna poezija i naši pojedini pisci bili su stavljani pod merenja i procenjivanja „klasnog stanovništva”; neće biti naročito potrebno podvlačiti kakvim su sve žalosnim i smešnim plodovima urodili takvi pokušaji. Namesto kakve stare formalističke estetike i namesto kakvog starog mita iz vremena racionalističko-prosvetiteljskog shvatanja, naše vrednosti, naši pisci, naše epohe i pokreti i struje potpali su pod isto toliko staru dogmatiku materijalističke dijalektike i „klasnih” merila. Rezultati u oba slučaja dele istu naivnost, istu besplodnost i istu nepotrebnost.

Ne mislim, dakle, da jednu starinu valja zameniti drugom. Nego mislim, i vidim po znacima vremena, i osećam svuda u ljudima koji misle i rade, da je vreme došlo – da se otresemo mnogih zastarelih sudova, gledišta i merila kao jedne, više nemogućne, nagomilane zalihe izveštalih klišea. Za epohe, za pisce, za pokrete duhovne i pojedine duhove, u oblasti naše istorije književnosti vezale su se, kao ustaljene i „opšte priznate i poznate”, formule koje naprosto znače sprečavanja i kočnice: sprečavanja da epohe sagledamo pod drugim stanovištima, kočnice koje onemogućavaju slobodnije psihološko rasmatranje pojedinih naših stvaralaca u književnosti.

Takvih „krilatica” ima mnogo. Najkobnije je što se one putem škole rasprostranjuju i predaju, tako da kažemo, sa kolena na koleno, te se njihovim mandarinskim ponavljanjem umrtvljuje svako slobodno posmatranje i mogućnost drugih, novijih, aspekata. Naši studenti, naši mlađi nastavnici književnosti, naši čitaoci napisa, članaka i kritika po časopisima i publikacijama ponavljaju gotove, primljene formule o ljudima, o pokretima, o delima iz naše književne prošlosti; ponavljaju neprekidno, tako da to ponavljanje odista ne zaslužuje drugo ime do jedno koje možda nije baš najknjiževnije i najotmenije, ali koje je tačno: to je „preživanje” – i još uz to jedne rđave hrane. Neznanje, kukavičluk, udobnost, ulagivanje, lenjost duha, slabost duha i neotpornost, slatka moć navike i komotni „put najmanjeg otpora”, nemanje svesti o posledicama, nepokrenutost i inercija duha, nezainteresovanost, sugestija stranih imena i povodljivost duha – kako sve da nazovem splet onih psiholoških činilaca koji održavaju i omogućavaju jedno plesnivo stanje duha, u kome se tako učvršćuje zaliha klišetiranih sudova i formulisanih stanovišta!

Ali, ne samo što to „preživanje” ne smemo zameniti „preživanjem”opet starih i otrcanih merila materijalističkog shvatanja istorije i „klasno” tumačiti duhove i duhovne struje iz naše duhovne prošlosti, nego ne smemo ni dići ruke sa posla revizionizma iz drugog jednog razloga, kome bih dao ime: anti-tradicionalizam. Namesto starinskog „klasnog” stanovišta, hoće često da se stavi jedno drugo: nije potrebno ništa što je staro, što je prošlo. Time bi se htela preseći živa organska veza i neprekidnost našeg duhovnog stvaralaštva u oblasti književnosti. Mi smo tobož „pod novim uslovima i prilikama”, te nam proučavanje minuloga nije uopšte potrebno: ono je samo balast, jedno „antikvarstvo”, ljubopitljivost čisto individualna, u najboljem slučaju stvar izvesnih stručnjaka, koje valja ostaviti da se bave do mile volje starudarstvom. Naravno, onda nema nikakve potrebe vršiti revizije. Protiv ovakvog radikalnog kidanja ne bune se samo stručnjaci koji žive od prošlosti: ono što je minulo u duhu jedne zajednice ne propada u nepovrat, ono je organski vezano za sadašnjicu, kao što je ova organski vezana za buduće. Taj lanac može se samo raskinuti na veštački, teorijski način: obično ga kidaju oni koji neće nikakva duhovna nasleđa prošlosti, zato što onda ne bi neodgovorno vršljali danas, iskorenjeni, oni koji su izgubili tle i abdicirali na određeni život.

Naše prošlo književno, dakle duhovno, stvaranje uključeno je u celokupnu našu duhovnu prošlost, a ova je temelj na kome se zida dalje. Potreba je duhovna i kulturna da se ono razmatra stalno, korigujući naša gledišta o njemu, ne primenjujući stara merila, ne primenjujući tobožnja nova, koja su u osnovi stara, nego idući za neodoljivošću vremena. Kada se sloboda razmatranja zaguši teretom starina, onda je najpreči posao raščišćavanje i revizionizam. Naša istorija književnosti stoji pred tim zadatkom.

Na pregršti se mogu navoditi primeri. Jedan od prvih slučajeva jeste onaj Laze Kostića. Uobičajeno je bilo da se klišetira taj veliki pesnik i otpravi sa frazama o „razbarušenosti, vinskom raspoloženju, komičnim kovanicama” i tome slično. O ogromnoj kulturi Laze Kostića, o izvanrednom njegovom poetskom duhu, o jeziku kojim je on kao retko ko raspolagao, o intimnoj duhovnosti njegovoj kao da se nije znalo. Međutim, materijal koji nam danas stoji na raspoloženju daje mogućnosti da se velika vrednost pesnikova utvrdi; da se izvaja njegov, da tako kažemo, ozbiljniji, u svakom slučaju puniji, lik; da se njegovo poetsko stvaralaštvo prouči kao neobično zanimljivo, gotovo primerno, u duhu modernih psiholoških shvatanja. Sa baladom „Samson i Dalila” učinio je pravdu g. Slobodan Jovanović. Ali još čeka taj pesnik svog punog, savremenog prikazivača i još stoji zadatak da mu se oda puna pravda, da se izvuče iz klišetiranosti. Vreme se promenilo: nekadanji politički razlozi i nekadanja racionalistička shvatanja, koji su na primer Skerlića naveli na ono snižavanje vrednosti i onu promašenost, ne mogu više postojati za modernog istraživača u oblasti naše istorije književnosti. Koliko se i izgubilo ponekad u materijalu, dragocenom po psihologiju poetskog stvaranja, vidi se najbolje iz slučaja Laze Kostića i sudbine njegove zaostavštine u rukama ljudi koji nisu znali šta u rukama imaju: g. Simonović je uništio skupoceni psihološki materijal, smatrajući da zabeleške, marginalije Laze Kostića koje se odnose na njegove snove, maštanja, poetske vizije i religiozne probleme – predstavljaju nešto čega se valja stideti, što je ludost i glupost! Iz materijala pok. M. Savića (knjiga o Lazi Kostiću) nije izvučeno skoro ništa – a on predstavlja izvanredan rudokop; no „formule” o Lazi Kostiću koji je bez poetske vrednosti stoje još – i uče se po udžbenicima.

Sa Borom Stankovićem slučaj je bezmalo isti. Vreme je da napustimo formulu o nekakvom „seks-epil” shvatanju njegove ličnosti, o mesečini, dertu i sevdahu kao osnovnim karakteristikama njegovog duha. Isto kao što je čas došao da se odbaci kliše o njegovoj „nepismenosti”, o stilu njegovom koji je loš i mucav, zato što ne odgovara konstrukciji francuske isklišetirane fraze. Danas je modernom istraživaču poetske psihologije i literarne istorije nepodnošljivo jedno takvo neodgovorno i olako fraziranje: mi znamo da je stil stvaralačkog duha i duhovni rukopis koji izdavaja originalnog stvaraoca iz gomile spisatelja, a da nije primena utvrđenih pravila teorije književnosti, po kojima „valja čestito pisati”. Poželeti Bori Stankoviću da piše uglađenim francuskim šakopisom, bezličnim i klišetiranim – kakav apsurd! Nemamo pune moderne studije o njegovom poetskom stvaranju, na kojoj bismo se poučili pravoj poetici i psihologiji stvaranja. U slučaju Bore Stankovića imamo i još jednu pouku: koliko se, ponekad, direktno ne znaju stvari; Bora Stanković je za naše ljude još uvek samo Koštana i Nečista krv sa jako naglašenim i jednostrano podvučenim interesom za ljubavne strasti, a slabo je poznat, i među „stručnjacima”, po svojim izvrsnim stvarima: Gazda Mladen, Pevci i drugima. Imao sam prilike da razgovaram tim povodom sa „ljudima od književnosti” i našao da bukvalno ne poznaju Stankovićevo stvaranje. Kako da damo studiju o njemu kad takoreći ni bukvalno ne raspolažemo fakturom? Ali naši mladi uče – i dobijaju ocene i kvalifikacije – o njegovoj „nepismenosti” i o sličnim stvarima.

Stevan Sremac je možda najtipičniji primer. Otkako je zbog političke nepodnošljivosti Skerlić „otaksirao” Sremca onako kako je učinio u svojoj studiji o njemu – mi smo se slabo pomakli napred. Kao što nam je, u izvesnom pogledu, Bora Stanković došao preko oduševljenog prijema u inostranstvu nekako kao ojačan i više uvažavan nazad u otadžbinu – i u slučaju Sremca je g. Gerhard Gezeman svojim karakterološkim proučavanjima osvežio tog našeg odista velikog pisca. Materijal koji o Sremcu imamo dovoljan je za studiju o njemu, u kojoj bi se definitivno izbacile stare formule. Sremac bi, opet, kao i Laza Kostić, kao i Bora Stanković, otvorio izvrsne mogućnosti za studije, u modernom duhu, o humoru i odnosu njegovom prema tragičnome. Sremac po svom stvaralaštvu daje odlične osnove za studiju psihe humoriste koji je pod „kompleksom timiditeta” i koji se humorom brani od spoljašnjeg sveta. Samo jedan „Čiča Jordan”sadrži, na primer, stvari kojih se ne bi postidele antologije najboljega u književnosti uopšte. G. Gezeman je dodirnuo veliku vrednost njegovih dela za karakterološka proučavanja naših tipova; Matoš je zavirio donekle u psihološku strukturu njegovog stvaranja: no sve je to malo prema onome što Sremac nudi i daje modernom literarnom istraživaču. No „kliše” stoji još uvek i – uči se...

Jaša Ignjatović – kada smo već među pripovedačima – očekuje reviziju isto tako. I taj je nesrećni stvaralac ostao „aljkav”, „nepismen”, nedovršen, neizrađen, naivan, neumetnik, i šta sve još ne. Skerlić ga je izdigao kao „socijalnog” donekle; ali Jaša Ignjatović čeka sa svim svojim bogatstvom i psihologije i karakterologije, čeka na savremenog ispitivača, koji bi ušao i u psihu stvaralaštva njegovog „filmskog” duhovnog rukopisa i u psihu sredine koju je dao i kojom ulazi u karakterološke vrednosti. Ali, meren po interpunkciji, upoređivan sa izrađenom fakturom francuskog pisanja, odmeravan po „pravilima kompozicije”, klasici i dovršenosti prema utvrđenoj „nauci o stilu” – on je zlo prošao, ali se zato i prošlo mimo njegovu veliku unutarnju poetsku vrednost, prošlo slepimice. I on je dobio svoj veliki negativ u našim istorijama književnosti...

Ja ne znam gde se sve može zahvatiti; sigurno je na redu i Laza Lazarević, i Janko Veselinović, i Matavulj, i Mitrov Ljubiša, i Milovan Glišić, i Svetolik Ranković (osobito on), i još mnogi pripovedači. Lazu Lazarevića čeka moderno ispitivanje i izvlačenje iz klišetoteke, u mnogom pogledu; Janko Veselinović je ubačen u „fah”, neomiljen i gotovo omrznut danas, i „idealizaciju” sela; Mitrov Ljubiša je uzdignut „narodnjaštvom” i jezikom, no ne znam dokle se može spustiti; Svetolik Ranković, naročito sa Porušenim idealima, daje mogućnosti za studiju o religioznoj problematici, koja nije ni taknuta u nas. Možemo ići i dalje u prošlost i bliže sadašnjici: svuda je isto. Materijal za Milovana Vidakovića postoji, ali psihološki i literarni portre ne; on je ostao nesrećni poeta prepun mašte, na megdanu onih ispitivača koji mu traže „uglede” u nemačkim i evropskim viteškim romanima, ali je on, sudeći naročito po materijalu g. Pavla Popovića, izvanredan kao tip mašte, a i još po mnogo koječemu. Ja mislim i čvrsto sam ubeđen u to da i Sterija predstavlja za modernog literarnog ispitivača primamljivu temu, a šta je o njemu rečeno?

Jedan nadasve zanimljiv duh je Sima Sarajlija – o kome sem „čudnjaštva” ništa ne znamo; nismo ga ni proučili, ni fakture mu ne znamo. Za velike naše dinarske skitače i nemirne duhove on je kao neki psihološki obrazac. Uopšte ta strana, više karakterološki, našeg dinarskog duha nije u istoriji književnosti ni započeta, čak možda ni stvorena još. Jer, šta znači u istoriji književnosti strpati ljude u neko, recimo, „prelazno doba”, u koje je u Skerlića došao i Njegoš? I šta, iskreno rečeno, imamo u izradi i portretisanju odista velikog Njegoša? I u pogledu ličnog stvaralaštva i u pogledu moderne karakterologije? Ispravke su tu započete i to uveliko; ali, ne čeka li Njegoš na moderne ispitivače mnogim i mnogim stranama svog stvaralaštva? Mi dugujemo g. Šmausu za valjane početke i sjajna ukazivanja, no hoće li se naći naš čovek koji će Njegoša uobličiti, staviti mu vrednost, i ličnu i opštenarodnu, na mesto? I imati hrabrosti da mnogo štošta kaže što još izgleda – blasfematično? Hoće li produbljena studija Luče dati ono što može i treba da pruži? Mi smo izišli iz neukog i formalističkog naklapanja o njemu, to je istina; ali smo tek izašli, a put je pred nama, dug.

Najzad i Dositej čeka. U prosvetiteljsko-racionalističkom divljenju Skerlićevom, sa čuvenom frazom o bekstvu Dositejevom kao i Muhamedovom, uhvaćeni lik toga nemirnjaka našeg još nije dospeo da se izrazi i uobliči na savremeniji način. Neće biti važna tačna godina njegovog rođenja, ali će, nesravnjivo, biti važnije da se živi rad Dositejev plastično predstavi u istoriji naše kulture. Ako ima potrebe za velikom duhovnom revizijom, ona je tu, na Dositeju, kao prvi zadatak. Ja dobro znam koliko je, recimo, nepogodno dirati u izvesna ustaljena i kvazi-zvanična mišljenja. Ali, u nizu ovih razmišljanja i pitalica, koje treba da budu samo iskre za budući plamen rada i istraživanja, buđenja i osvešćivanja, nameće se i veliko kompleksno pitanje Vukovo. Mi smo u naponu velikog novog književnog stvaralaštva, i jezika kao oblika njegovog, naučili da mnoge stvari gledamo drugim očima. Mi danas ne možemo odreći da smo, u tom pogledu, bili kočeni dugo i dugo neizmernim pritiskom „vukovstva”. Vuk, i kao borac za jezik, i kao kritičar, i kao duhovni tip sa mnogim koncima i vezama za tuđe, spoljnje uticaje, stoji kao zadatak baš pred modernom istorijom naše književnosti. Učiniće nam se možda ubrzo da su mnogi „protivnici” imali pravo, a Vuk u mnogome imao preteranosti – koje su dolazile od pozajmljenosti, a ne od svojstvenosti. Mi sigurno idemo putem stvaranja novog književnog jezika u kome, nužnošću samog toka stvari, idemo i u „arhaizme” i u „neologizme”; i u procesu previranja, pred zadacima iskazivanja složenije, dublje misli, moramo da se izmaknemo oštroj i skučenoj zakonodavnosti prošlog jezičkog stvaranja.

Da se vratimo na „manje”: u Jovanu Grčiću Milenku g. Kašanin je otkrio stvari koje jasno pokazuju kako su plodni i kako su na mestu slobodni i ljubopitljivi revizionizam i rešenost da stvari ponovo pregledamo. Pitam se – kako će pred modernim istraživanjem poetskog stvaranja izgledati Vojislav Ilić? Kako će ući u istoriju književnosti zaslužni Dragutin Ilić, koga je Skerlić izbacio naprosto iz istorije književnosti iz, recimo, nekih „familijarnih razloga”? Nesrećni Dis je restauriran, ali je dugo bio žrtva. Ja ne vidim razlog da se Đura Jakšić ne podvrgne reviziji kao pesnik – ali u vezi sa njegovim slikarstvom. Nije dovoljno baciti ga u „romantičare” ili u „doba romantizma”. Postoji jedno integralno ispitivanje u duhovnoj sferi jedne ličnosti – u kome se psihološko-karakterološki istražuje ličnost po njenoj duhovnoj tipici i gde veliku ulogu igraju dispozicije vizije slikarske, auditivne (reči) i muzikalne, gde je od velikog interesa strukturalno posmatranje duha, pa mislim da bi baš Đura Jakšić u tom pogledu, kao slikar-pesnik, dao izvrsnog materijala. Na naše pesnike stvaraoce nije još ni pokušana primena plodnih novih psiholoških proučavanja; to je jedna oblast u kojoj ništa nije rađeno i koja kao izvanredno plodno polje čeka obrađivače. Ali, mi nasleđujemo gotove starinske formule, nasleđujemo i predajemo dalje klišetoteku koja već plesnivi. Naši ljudi sve do skora, pa i sada, prepričavaju „teorije” od pre pola veka, pa i čitavog veka, i blaženo se drže starih shvatanja o racionalizmu i prosvetiteljstvu i progresu; ako naiđe nešto novo, a ono je samo ponovljeno „svetozarstvo”, opet, avaj, staro i potonulo. Sa druge strane opet, stari, naivni strah od „metafizike” odvikao je ljude da se pobliže upuste u rasmatranja, osnovna i od kojih mnogo zavisi u oblasti duha, o tome: kakvo u stvari gledište na svet ima pesnik, pisac, književnik, kako gleda na čoveka, svet, život, kakva mu je u suštini religija i metafizika; kakve su mu osnovne dispozicije u tome pogledu, šta i kako vidi i gleda u svetu oko sebe, kako reaguje čulno, kako psihofiziološki, kako duhovno, na sve oko sebe; koliko je njegove dispozicije, a koliko pseudomorfoze, pod pritiskom „uticaja”. Ja ne znam studije te vrste ma o jednom našem pesniku, piscu, čoveku iz istorije književnosti. A kako bi sve u istoriji naše književnosti izgledalo onda, kako bi se ona provetrila, da tako reknem, koliko bi novih i svežih osvetljenja unelo u nju šire, slobodnije, kultivisanije najzad, posmatranje!

U pogledu tzv. Klasifikacije u našoj istoriji književnosti, jedan koreniti revizionizam potreban je takođe. Mi stojimo i danas, manje-više, na istom mestu gde smo stajali odavna. Glavni posao naše starije istorije književnosti sastojao se u tome da se gotove podele po merilima jednog zapadnjačkog shvatanja primene na tok i razvoj našeg duhovnog života. Gotove sheme, koje su tamo proistekle delimično iz stvarnog razvoja, delimično iz jednog naročitog, prosvetiteljskog shvatanja istorije, presađene su u nas doslovce, i ne zapitavši se: ima li kakve razlike u životnim tokovima, u kulturama, u istorijskom razvoju, uslovljenom na drugi način, jer na drugom tlu i pod drugim prilikama i okolnostima. Ako bi neka „epoha” izostala, mi bismo je „napravili”; ako bi nas podela onakva kakvu nađemo u tuđoj istoriji ženirala, mi bismo stvorili „prelazna doba” koja su potpuno proizvoljna i rastegljiva i u koja možemo strpati ličnosti koje su nam isuviše kompleksne i neugodne za „razvrstavanje”. Glavno je da podela „odgovara” i da se nipošto ne ispušta nešto „što tamo postoji”. Neizmerno jedno pokoravanje i neizmerno jedno neosećanje našega duha i naše istorije, neizmerna jedna slabost prema Zapadu, jedna zablenutost i bedno jedno neverovanje u naše tle! Rezultati su nam pred očima: jedna klišetirana istorija književnosti sa jednom krutom, predodređenom podelom u kojoj se koprcaju duhovne težnje i stvaralački naši duhovi, trpani silom i milom u određene kategorije. Mi moramo imati i „srednji vek” i „renesans” i „humanizam” i „prosvećenje” i „romantizam” i uopšte sve „izme” Zapada, koji tamo mogu i odgovarati stvarnom razvoju i nekom određenom gledištu, a za koje se i ne pita imaju li u nas smisla i primene: jer jednom slobodnijom podelom, koja bi odgovarala našem tlu i razvoju, mi bismo „zaostali za srećnijim civilizovanim Zapadom”, a to je „sramota”. Otuda su, naravno, proistekle bezbrojne smetnje, poremećaji, teškoće, nemogućnosti i komplikacije, netačna procenjivanja i naopačke postavljene vrednosti.

U tome pogledu posao revizije je ogroman i ide uporedo sa revizijom nužnom uopšte u oblasti naše istorije. Mi se osvrćemo na našu prošlost pod pritiskom nekritički primljenih zapadnjačkih shema, a ne slobodnim duhom koji veruje u svoje i voli svoje. Naš dojučerašnji, naš današnji još, tip posmatraoca prošlosti otprilike liči na kolonijalca koji je otišao na školovanje na Zapad, pa se vratio da promatra svoju zajednicu u prošlosti kao „zanimljiv folklor” na koji valja primeniti merila i gledišta primljena i naučena na drugom tlu.

Neosporni su „uticaji” duhovnih struja Zapada; dodiri su neizbežni naročito na našem tlu koje je večna „granica” i „drum”; putovanje naših ljudi, čitanja i primanja ideja, doticaji politički i istorijski – neprekidno donose „uticaje”. Pitanje je samo o otpornosti i o preobličavanju, o snazi otpora i snazi preinačavanja uticaja, i sve naše ispitivanje treba da ide tim putem. Između savršene „abdikacije”, tj. savršenog odricanja unutarnje snage oblikovanja i bezuslovnog primanja samo tuđeg, i savršene „originalnosti”, tj. vere da imamo punu i izraženu kulturnu samosvojnost, između ta dva ekstrema stoji posredi kritičko, slobodno, znanstveno procenjivanje istorije rodnog duha. Jesmo li mi, uopšte i skroz, samo duhovna i književna „kolonija” koja ima za misiju kulturnu jedino „primanje”, ili smo, uopšte i skroz, original duhovni koji je potpuno svoj i kome ništa ne treba? Ni jedno, ni drugo; zadatak našeg istorijskog istraživanja nije u primanju ni jednog ni drugog ekstremnog stanovišta, koji su ovde samo naznačeni kao „granični slučajevi”, „gornja i donja granica”. U svakom duhovnom pokretu, u svakoj delatnosti snažnih i izrazitih pojedinaca valja uočiti činioce otpora, primanja, preobličavanja prema tlu, vremenu, sredini u kojoj se dešavaju i delaju. Samo tako možemo dobiti potrebnu i slobodu i kritičnost, te da uobličimo naš razvoj i stvorimo našu „podelu”.

Istorija književnosti uklopljena je u našu opštu i duhovnu kulturu istorije i sve revizije u pogledu „epoha” i „odeljaka” i „klasifikacije” pokreta i struja zajedničko su pitanje istorije uopšte. Rad je taj gotovo neizmeran. Prva potreba je skidanje gotove klišetirane mreže koja pokriva naša opšta istorijska shvatanja, pa i shvatanja u istoriji naše književnosti. Velik broj pitanja, sumnji, odricanja, ispitivanja obima i granica, varijacija i diferenciranja stoje pred posmatračem na raščišćenom zemljištu.

Opšti uobičajeni istorijski poredak epoha na Zapadu (koji, uostalom, danas i tamo podleže kritici) na stari – srednji – novi vek kao jednu liniju, gubi svoj smisao kada se primeni na naš istorijski život. Ako pretpostavimo (jer je to samo jedna pretpostavka) da antika i predstavlja „stari” vek za Evropu, pa onda označimo prvo doba prave evropske kulture kao „srednji” vek, kakva značenja za nas ima „stari” vek i šta znači za nas „srednji”?... Jedna u osnovi hipotetična konstrukcija evropske istorije ne može se nekritički preneti na naš razvoj; kakva onda smisla u istoriji naše književnosti ima poglavlje sa naslovom „srednji vek” ili „srednjovekovna književnost”? Srednji pretpostavlja neku duhovnu epohu koja je prethodila kao stari; a u nas je pitanje o početku ne samo književnosti nego i kulture uopšte; pre dela sv. Save, šta je bilo u nas – kao kultura, kao književnost? Ima li nekog značaja za nas antika i šta smo od nje zatekli kada smo došli, sirova slovenska plemena? Počeci naše književnosti padaju ujedno sa našom hristijanizacijom, sa našom prvom kulturom uopšte. Ali na Zapadu je uobičajena formula „srednji vek od te i te godine do te i te godine”, pa mora biti i u nas. Gledajući očima kasnijih prosvetiteljskih ideologa, naši ljudi često govore o „mračnom srednjovekovnom duhu” i sa ironijom o „crkvenoj” književnosti: oni onda imaju u vidu zapadnjački srednji vek, zapadnjačku crkvu sa svima negativima, a zaboravljaju da su odgovarajuća vremena u nas svetli počeci velike kulturne aktivnosti, stvaranja države, početka književnosti koja je odgovarala vremenu i stvarnim potrebama njegovim. Nema „srednjovekovnosti” nego ima prva epoha srpske književnosti koja traje uporedo sa državom, pa onda sa patrijaršijom, pa onda sa emigracijom u Panonsku niziju, i koja je svoju misiju obavila kako valja, sve do kraja. Procenjujući tu prvu epohu moramo uočavati crte koje u njoj pokazuju otpor prema vizantijskoj književnosti, crte koje unose nečeg novijeg, književnijeg, samostalnijeg; a tih crta, po priznanju istraživača, ima. Moramo, isto tako, imati u vidu funkciju te književnosti, koju je ona imala kao nacionalni i konservativni činilac, funkciju koju je ona vršila sjajno. Vitalnost njenu možemo ceniti i po manastirskim štamparijama u prvoj polovini 16. veka. Potrebno je napomenuti ovom prilikom još jedan naš nedostatak, vrlo čest u istorijskom posmatranju. Duh te prve epohe naše književnosti nosi sve odlike jednog religioznog shvatanja sveta i života koje je vladalo ljudima; ne možemo mi sada, iz perspektive „novijeg” vremena, govoriti o tom životu i shvatanju na jedan omalovažavajući način. Ako je spasenje duše bilo prva briga onih ljudi, a naša nije, to ne znači da se mi kao „moderne” sudije moramo odnositi prema onom duhu. Prema tome, ne može biti reči o „mračnom srednjovekovlju”, nego jednu epohu treba sagledati u onom što je ona duhovno stvarno i bila. Ne može biti reči o tome još i zato što ta epoha ne odgovara ni duhovno onoj epohi u Evropi o kojoj se govori kao „mračnom srednjem veku” (uostalom ta fraza je i u objektivnoj istoriji Zapada izgubila svoj smisao). Ova prva epoha naše književnosti proteže se preko Pajsija i njegovog plodnog rada sve do u 18. vek (ona ulazi u Skerlićevo poglavlje „Racionalizam” i u njegovu „Novu književnost”!).

U zapadnjačkom istorijskom razvitku, imena „renesans”, „humanizam”, „reformacija”, „kontrareformacija”, označavaju epohu koja dolazi kao reakcija na „srednjovekovlje” i koja je obeležena razvitkom slobodnog, materijalno bogatog građanstva. Grad je nosilac književnosti u pravom smislu te reči. Isuviše je očigledno da u nas ne može biti govora o takvoj epohi. Paralele su povlačene samo u pokušajima konstrukcija jugoslovenske književnosti, pa i tamo ne uvek na srećan način. Prva epoha naše književnosti ne obuhvata ničega što bi bilo slično duhovnim pokretima pod gornjim imenima: ni grada, ni građanstva, ni reakcije na crkvenost, ni svetovne građanske književnosti, ni „oslobođavanja” duha; potreba nacionalnog održanja išla je sa crkvom, ne protiv nje, i kroz nju naročito. Nešto od duha tih pokreta kao da je ušlo u Dositeja, da se u njemu, zajedno sa „prosvećenjem” i „racionalizmom”, obelodani kao neko „kidanje sa srednjim vekom”.

U „novom veku” srpske književnosti, koji kao treba da dođe za „starim” i „srednjim”, koje nismo ni imali, tj. u književnosti koja se razvila u emigranata srpskih u Panonskoj niziji, osnova stvaranja je grad i građanstvo. Epoha, druga, može nositi ime „gradska književnost u početku” i sa pravom početi radom Dositeja Obradovića. Što se tiče imena „racionalizam”, ili bolje rečeno „doba prosvećenja”, ono u zapadnjačkom razvoju znači epohu čija su duhovna obeležja: gubljenje vere, uverenje u razum čovekov koji sve može i koji će vaspostaviti „zlatni vek srećnog čovečanstva”, polet nauke i tehnike, vera da će razum i nauka preobraziti čoveka, vera u „progres” i u jedno čovečanstvo, ujedinjeno u kultu ljudskog razuma. Struktura privrede ide ka industrijalizaciji i mašinskoj tehnici. Nasuprot tome, u nas je stanje ovakvo: Srbi u Ugarskoj dospevaju do prvog bolje situiranog građanstva i knjiga počinje da se javlja u prvim, skromnim, začecima. Donosilac knjige i vere u blagi razum je Dositej. Južni srpski delovi još su uvek pod prvom epohom. Dinarci i Balkanci žive u svom poetskom stvaralaštvu, pod patrijarhalnim režimom, sa nerazvijenim, upravo tuđinskim, gradom. Vera, uspomena na prošlost, freske i gusle i pesme održavaju život, tumače ga, kazuju i objašnjavaju. Ova epoha „gradske književnosti u začecima” nije u stvari ni „racionalizam” ni „prosvećenje” u evropskom smislu: ona označava „prve knjige”, prve građane, prve početke života gradskog, i to sa uskim teritorijalnim ograničenjem. I prve početke „uticaja” Evrope. Od sada će se sva književnost razvijati u dvostrukom znaku: kao pseudomorfoza, tj. primanje tuđih oblika, i kao veza sa narodnim poetskim stvaralaštvom. Najčistiji tip prve je Dositej, najčistiji tip druge vrste je Njegoš.

Sve što bi dalje sledovalo predmet je zasebne studije, kojoj ovde ne može biti mesta. U tom novom osvetljenju i „romantizam” dobija u nas sasvim drugo značenje, a ne ono evropsko. I „klasicizam” i „realizam” i ona sumnjiva „prelazna doba”, koja su ispomagala u nevolji i koja liče na one „pretpostavljene a izgubljene prstenove” u lancu biološke evolucije, i tzv. narodna književnost, sa kojom naši istoričari književnosti obično ne znaju šta će, i sve formule koje su nekritički i neistorijski bile prenošene sa Zapada – razrešavajući se svoje veštačke uloge. I pojedini pisci i pesnici dobijaju svoj značaj i svoja mesta na potpuniji i pravičniji način.

Koliko se iz ovih, samo podsticajnih i u glavnim crtama ovlaš izvučenih rasmatranja vidi, u istoriji srpske književnosti postoji golema potreba za revizijama. Opšti i bitni razlog za njih leži u tome što se nalazimo u vremenu čija bitna obeležja nisu više nesamostalnost i pasivnost, neznanje i ropstvo, obožavanje svega što je zapadnjačko. Vreme dozvoljava Srbima da se osvrnu na svoju prošlost mirnije, slobodnije, objektivnije. Sa osećanjem potrebe da se za prošlost vežemo i sa osećanjem o budućem stvaralaštvu koje ne može postojati bez žive prošlosti, oživljene na slobodan način i rasterećene svega što je sputavalo naš bistri, nepomućeni, rodni pogled. Revizije o kojima sam ovde govorio zahtevaju mnogo znanja, mnogo truda, mnogo studije, poznavanje duhovne istorije uopšte. Ali, još mnogo više, one zahtevaju ljubavi, vere, ponosa: ljubavi prema tlu i predanju i prošlosti, vere u tle i rodninu, ponosa koji neće dozvoliti više slepu nekritičnost.

(prvobitno objavljeno u: XX vek, 1938, knj. I, sv. V; preuzeto iz: Kritička misao filosofa i naučnika, priredio Milan Radulović, izd. Matica srpska i Institut za književnost i umetnost, 1995.)

Vladimir Vujić, rođen 1886. u Beogradu. Gimnaziju i Univerzitet završio u Beogradu. Studirao matematiku i filosofiju. Godine 1921. radio kao suplent Gimnazije u Skoplju, a 1923. kod Gece Kona objavio sa Prvošem Slankamencem knjigu Novi humanizam. Od 1928. do 1935. predavao po beogradskim gimnazijama, a od 1935. do 1938. bio profesor filosofije, matematike i nemačkog jezika u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima.
Godine 1931, opet kod Gece Kona, objavio knjigu ogleda Sputana i oslobođena misao, za koju je Vladimir Dvorniković kazao da je “najborbenija knjiga koja je po ratu (Prvom svetskom) objavljena u nas”. Godine 1936-37. objavljuje prevod Propasti Zapada od Osvalda Špenglera. Za vreme nemačke okupacije od 1941. do 1944. deluje u Srpskoj književnoj zadruzi, za koju 1943. priređuje Limunacija u selu Stevana Sremca.
Zajedno sa Svetislavom Stefanovićem smatran predstavnikom srpske književne desnice toga doba.
Objavio mnogobrojne članke i studije u Prosvetnom glasniku, Srpskom književnom glasniku, Letopisu Matice srpske, Narodnoj odbrani, Vremenu i Pravdi. Uporedo sa filosofijom bavio se prevođenjem (Gerhard Gezeman, Srpskohrvatska književnost i Kulturne zone i plemena Balkana), književnom kritikom i uobličavanjem nacionalne ideologije (pred Drugi svetski rat, pravoslavne hrišćanske ideologije).
Uoči ''oslobođenja'' 1944. napustio Beograd. Drugih podataka o Vujiću posle 1944. nema. Ima naznaka da je je jedno vreme proveo u SAD, a umro u Brazilu.

(Izvori:

1) Kritička misao filosofa i naučnika, priredio Milan Radulović, izd. Matica srpska i Institut za književnost i umetnost Beograd, 1995;

2) Katalog Izdavačke knjižarnice Geca Kon iz 1935., povodom 35-godišnjice rada.)

Srpski list

www.srpskilist.org