Гледамо ове рекламе за банке и зеленашке кредите које «рекламира» ни мање ни више но највећи јунак српске историје Марко Краљевић и питамо се о значају и утицају које рекламе имају, нарочито на млађе узрасте. Како је српска народна традиција све мање и мање присутна у официјелном образовању, а богами и у породичном васпитању испада да се слика о нашој традицији ствара посредством медија, па и реклама. А тамо их дочекују многе стратегије медијског обликовања свести од отвореног ниподаштавања и маргинализације до перфидног «учитавања» другог, а често и супротног смисла у традиционалне теме и форме.
Слабо хришћански образовани ми као народ долазимо у ситуацију да нам којекакви филмови на Б92 или «Давинчијев код» буде извор информација на ову тему, па стога ове псеудоисторијске и антихришћанске конструкције могу, нарочито код нас, имати већи утицај но у западним друштвима у којима познавање Библије и хришћанства представља ствар основне културе.
ПОСТМОДЕРНА СЕКУЛАРИЗАЦИЈА
После првог таласа модерне секуларизације у којој се све традиционално, верско и историјско потискивало и прогањало, дошло је време постмодерних стратегија у борби против традиције и њених врлина и вредности. То значи да и даље опстају оне агресивне и директне методе борбе против наше традиције, у чему предњачи НВО сектор и њему склон део интелектуалне елите, али да се користе нове посредније и перфидније методе «денацификације» (еуфемизам за расрбљивање Срба). Дакле после удара комунистичких антитрадиционалиста који су отворено представљали нашу традицију као гомилу глупости, сујеверја и лажи, дошла је нова генерација која «деконструише» српске митове на нове начине, користећи при томе нове медије.
Марко Краљевић је природна мета напада домаћих мисионара глобализма јер се доживљава као значајан мит (у позитивном смислу) за српски идентитет. Ако се он «деконструише», дакако уз Светог Саву, Немању, Кнеза Лазара и Карађорђа, онда ће се и Срби лако «пацификовати» и утерати у глобални тор. Напад на Марка Краљевића у којима се приказује у најгорем светлу има за циљ да сломи вољу за отпором код Срба и да се «интеграције» (читај:капитулације) прихвате као неминовност. На жалост у овоме им помажу и неки који себе сматрају за национално или православно оријентисане тако што пристају на негативне стереотипе о њима. На тај начин злонамерно пласирана негативна слика српске историје постаје преко ових «корисних идиота» прихваћена и од већег дела јавности.
У реклами за зеленашке банкарске кредите се користи лик Марка Краљевића да би се показало како се Срби интегришу нови либерални поредак. Јер кад може Марко велики јунак да постане «штедиша» и да ћифтински чека нову камату што то не би урадили и други Срби. Дакле површно гледано симпатична и ефектна реклама која се поиграва са једном не превише битном историјском личношћу зарад маркетиншких циљева. Но ако се мало удубимо у ствар схватамо да реклама није нимало наивна ствар каквом се представља. Осим што се промовише себичан ћифтински морал који је супротан јуначком и хришћанском, Марко се представља као груб и робустан варварин, а Срби као неко варварско племе. Ту већ долазимо до поклапања са негативним стереотипима које о Србима гаје западни медији, а и интелектуална елита «круга двојке». «Прљави и смрдљиви Срби» који се само туку и свађају је слика коју би радо видели и хрватски и муслимански медији, а о ЦНН-у и ББЦ-у да не говоримо.
Но да такав третман Марка Краљевића, па и целог Српског народе кога он репрезентује, није само специфичност ове рекламне кампање, показују и написи у Времену и Данасу. Ту се говори како је (тумачењем песме Орање Марка Краљевића) у тридесетак редова «народни певач, као да је дошао до самог прага националног идентитета. Све је ту пред нама. Апсурд, инат, неприхватање, обест, игнорисање... Марко Краљевић једноставно не ради ништа. Он глувари по кафићима, механама и другим местима где се сакупљају проблематични људи. Као да је у сукобу са свима. Са познатим јунацима и са непознатим силеџијама. Стално је на ивици закона. Он је инцидентна личност» (Орање меморије, Радомир Вуковић). Тако се Марко тумачи као нерадник који из обести убија турске окупаторе уместо да коначно прихвати «неизбежне интеграције» у Османску Унију. Други опет денунцирају Марка да је био турски вазал, за шта он није био ни лично ни историјски одговоран, а при томе ти исти желе да Србију сведу на најнижег вазала према новом «глобалном султану». Ови постмодерни јаничари исмевају Србе што славе једну изгубљену битку и што славе једног неуспешног јунака, не видећи у томе дубоки трагизам српске историје и традиције.
МАРКО - ПРВИ СРПСКИ АНТИГЛОБАЛИСТА
Какав је заиста био Марко Краљевић? То је тешко утврдити јер има мало историјских извора, а народно предање није баш историјски прецизно. Но ипак на основу оних мало података и народних песама се може створити одређена слика о Марку. Он је био трагична историјска личност, јер уместо да постане српски владар он постаје турски вазал који мора да гледа пропадање српске државе. Познато, зар не? Његова лична трагична судбина је у народу интензивно доживљена јер се поклапала са судбином целог народа. За разлику од свете повести видовданске у којој Кнез Лазар на челу крстоносне војске кроз мученичку смрт прелази у вишу небеску Србију, Марко представља ону Србију која је преостала и преживела. Ону која је морала да прихвати турску окупацију као историјску реалност, али се ипак није мирила са њеним неправдама.
Да «историјски» Марко није толико далеко од митског показује и његова смрт у битци на Ровинама 1395. Он је поред Стефана Лазаревића и Константина Дејановића био вазал који се борио против своје воље против на страни Турака против хришћана. Стефанов биограф Константин Филозоф пише како је Марку пред битку рекао: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату." Молитва му се испунила, хришћани су победили а Марко је погинуо. Да и та повест може бити света показује и историја светога Деспота Стефана Лазаревића који је као вазал турски учествовао и херојски се борио на страни Бајазита против Монгола.
Марко Краљевић није био витез без страха и мане, као уосталом што то није био ниједан, већ је својим симпатичним манама – инатом, срџбом и пијењем вина народу био ближи и милији од других. Но иако је Марко имао мана он је био и пун врлина које су ретке данас. Он је скрушено признавао да је непријатељ бољи од њега речима «јао мене до Бога милога где погуби бољега од себе». О овоме је Иво Андрић одушевљено говорио познатим европским интелектуалцима, као о нечему што у крвавом XX веку недостаје Европљанима.
Марко је људе из другог народа или друге вере називао браћом па се тако обраћа циганину: «Богом брате, Суљо циганине!». Не верујемо да је ико од нашег НВО-а и оних који се заклињу у мулти-култи идеологију неког Циганина (или политички коректно Рома) назвао братом. Шта више из контакта са њима смо видели да они приватно презиру људе са села или градске периферије, а о Циганима и да не говоримо. Дакле за разлику од Марка и широкогрудог светосавског национализма ови «нови јаничари глобализма» показују да апстрактни мондијализам не искључује ускогруди шовинизам, према људима који су не само припадници других вера и нација, већ према људима из свог народа који су из других крајева, који су са села или су пак сиромашнији и необразованији од њих.
Како онда изјаве нашег министра финансија који каже отприлике «ко се накрао у прошлости све му је опроштено» што представља есенцију «етике» транзиционе елите упоредити са моралним кодексом народних песама о Марку Краљевићу. У песми "Урош и Мрњавчевићи" мајка заклиње Марка Краљевића да суди "ни по баби ни по стричевима већ по правди Бога Истинога" се говори да правда има виши смисао од ефикасности и економског раста, она је услов личног и народног опстанка и спасења. Правда држи земљу и градове каже народна библијска мудрост која данас тако недостаје мисионарима глобализма и либерализма у Србији. Код њих само подсмех могу да изазову речи Мајка Јевросима којима се српски дефинише библијски морал: «Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу». Ко од њих уопште и помисли на своју душу и на смисао ових речи.
Када се све то узме у обзир, а када се томе дода да се Марко Краљевић сматра духовним праоцем српских хајдука, устаника и бораца за слободу, онда је јасно откуда толика и таква повика на њега. Он се схвата као један опасан пример у модерном добу «интеграција» јер подстиче српски национализам и спремност на отпор страној окупацији («тврдој» или «мекој»). Њима нарочито смета ако се «српски национални мит» доводи у везу са ратовима из деведесетих и са људима који су предводили српски отпор. Мит је моћан и опасан само ако је жив тј. ако се доводи у везу са актуелном ситуацијом и конкретним људима. Овде не говоримо о злоупотреби митова у политичке сврхе кога је било и превише, већ о значају мита као онога који повезује и покреће људе на акцију. У том погледу је Марко Краљевић иако шест векова мртав и даље опасан противник за све оне који хоће да Србе «пацификују» и претворе у послушно стадо потрошачко.
Но на жалост моћ косовског мита, а са њим у вези и мита о Марку Краљевићу је толико ослабила код Срба да нам се чини да је реакција непријатеља српске традиције више него претерана и хистерична. Марко и његова етика (уз све успоне и падове) је данас анахрони остатак једног давно прошлог времена и чини се једног другачијег народа који се одазивао на исто име као и данашњи Срби. Мудри Домановић је пре једног века доводећи Марка Краљевића други пут међу Србе покушао да контрастом између те две епохе и два времена и два система вредности пластично представи кроз епску Маркову личност. Како актуелно звучи Марко који позива Србе на «освету Косова» а модерна генерација Срба мало мари за тим, јер је обузета каријером и пословима.
Када су они Срби пре једног века били глуви и слепи за идеале о којима Марко говори шта рећи онда за садашње постмодерне Србе. На шта би данас Марко наишао, на медијску кампању против његовог «говора мржње» или на ефикасну акцију државе јер покушава да помогне транзиционој сиротињи коју угрожавају тајкуни и политички моћници. Марко би био проглашен за противника «евроинтеграција» и «приватизације» и не би завршио боље него код Домановића, где су га сместили у лудницу.
Марко Краљевић је био турски вазал, али и народни заштитник од зала тадашње «транзиције». Као човек који је личним примером пркосио империјалној сили он представља првог српског антиглобалисту (додуше против «исламског глобализма»). Њега је Драгош Калајић због те противречне позиције човека који се бори за правду, али и против неправедног поретка назвао десним анархистом и конзервативним револуционаром. Но било како било он је узор и идеал генерација српских бораца против неправди и зла, бораца против империјалних сила које желе да потлаче мале народе. Стога је потенцијално и данас мит о Марку опасан јер може код Срба да пробуди жељу за слободним животом, жељу да се скину окови срама и понижења које нам се намећу. Глобалисти то боље знају од оних који се представљају као антиглобалисти.
