СРПСКА ШКОЛА ЖИВОТА

Желим да ти испричам једну причу, причу која ће ти рећи много. Рећиће ти ко си заиста ти, какав би могао да будеш а какав заправо јеси, научићете да цениш људе по ономе шта они у дубини јесу… Знам, осрамотићеш се, биће ти криво и бићеш повређен, тужан, бићеш и огорчен, бесан и гневан… Знам, све ћеш то бити ако си човек. Али добићеш и наду и жељу да нешто промениш, не око себе већ у себи, утврдићеш се у свему добром. Знам, јер знам да такав јеси, само ти се нешто догодило.

Агим Зека самохрани је отац двоје малолетне кћерке. Жена му је умрла, он каже од страха. Стар је 51 годину а прошао је целу историју. Родом је из Обилића, одрастао и међу православним и међу муслиманима, међу хришћанима и нехришћанима, међу вернима и онима који то нису. Определио се, пре свега, за суживот са људима, без обзира на оно шта они носили по пореклу, или за шта су се касније у свом животу определили. Бирао је мир и разум, а задобио је неразумевање и малтретирања. Одабрао је да живи са Србима иако му је отац био хоџа који је био познат по добру. Одабрао је да му деца иду у српску школу, размишљајући да ће тамо стећи боље образовање. Прешао је 1985. у Србију и добио посао у Електрани Обреновац, од које данас добија и плату али за коју како каже не ради. Не зато што неће, него што му не дају. Не жели да лежи и добија плату, »није по правди Бога«. Његове кћерке немају пријатеље у школи јер су »шиптарке, лезбејке, курве« и шта још српски, дечији језик може да смисли. Ко ти васпитава дете, шта слуша твоје дете када је код куће, на улици, у школи…Да ли га учиш да смо сви пред Богом једнаки, да имамо слободу да бирамо како ћемо живети, да воли и помаже својим друговима… Или га учиш да мрзи сваког ко је имало другачији од њега, ако је уопште другачији, учиш ли га да пљује и чупа другаре, да их назива свакаквним именима… Шта за то време ради учитељица твог детета. Да ли га бодри у томе, или саветује нападанима да узврате песницама…или се ипак труди да их научи суживоту, сапатњи, али и радости за туђу срећу.

Агим не зна шта ће на крају бити, седи у свом стану са погледом на Електрану и учи своју децу да ће се нешто променити, десиће се неко чудо… Узда се у Бога и верује у тебе, брате Србине. Верује да су људи само људи…верује у правду…и чека да она дође. Агим не верује у екстремизам и нада се да ће на крају завршити у неком манастиру где ће се трудити да окаје грехе својих сународника који су клали, убијали, палили и рушили косовске светиње… Ја мислим да ће морати да се моли и за грехове оних са којима је желео да дели судбину. Јер премда не палиш џамије, ти, брате мој Србине, палиш туђа срца, не стараш се о доброти и не жртвујеш се за своје сународнике.

Татјана Радић