Традиција: РУСКИ ИМПЕРАТОРСКИ ДОМ Постављено 30.11.2006
Тема:
РУСКИ ИМПЕРАТОРСКИ ДОМ
Династичко наслеђивање
Руски Императорски Дом представља институцију, која је у Руском Царству била у рангу државне устнове – рода, из којег су установљеним законским поредком потицали Носиоци Врховне Власти. Од 1917. године Руски Императорски Дом налази се у принудном изгнанству, али наставља да постоји на својим непољуљаним правним и историјским основама.
После револуције, везано за убиство од стране бољшевика свих мушких потомака Императора Александра III, права на Престол су прешла на потомство Императора Александра II, чији је најстарији представник био Велики Кнез Кирил Владимировић – унук Цара – Ослободиоца и брат од стрица Императора Николаја II. Године 1922. он је добио звање Чувара Владаревог Престола, а 1924. године – титулу Императора Сверуског у изгнанству. Године 1938. Император Кирил I се преставио, и њега је наследио његов једини син Велики Кнез Владимир Кириловић. Његовим престављењем 1992. године угасила се последња династичка мушка линија Дома Романових. По члану 30 Основних Државних Закона Руске Империје права на Престол су прешла на женску линију, и на чело Руског Императорског Дома стала је ћерка почившег Владара – Њено Императорско Височанство Владарка Велика Кнегиња МАРИЈА ВЛАДИМИРОВНА.
Право наслеђивања Императорског дома Романових
(историјско-правна информација)
Руски ИМПЕРАТОРСКИ Дом јесте Династија Романових, призвана на престол Земским Сабором 1613. г. на основу најближег сродства по женској линији с угашеном првом Династијом Рјуриковића, која је царевала до 1917. године. У 1730. години угасила се директна мушка грана Династије (са смрћу унука Императора Петра I - Петра II ). На Престолу Руске Империје једно за другим су царевали братаница Императора Петра Великог Императорка Ана I Ивановна (1730-1740), њен унук-братанац Император Иван VI Антоновић (1740-1741) и ћерка Императора Петра Великог, Императорка Јелисавета I Петровна (1741-1761). Године 1761. наслеђе Престола је заједно са свим одговарајућим титулама и династичким презименом Романових прешло по женској линији на Холштајн-Хоторпски Дом (у лицу унука Петра I Великог, сина његове ћерке Принцезе Ане – Императора Петра III Фјодоровића). Син Императора Петра III, Император Павле I издао је Акт о Престолонаслеђу, 5. априла 1797. године, који одређује поредак наслеђивања Престола и припадност Руском ИМПЕРАТОРСКОМ Дому. Овај Акт је 20. марта 1820. године допуњен од стране Императора Александра I, који је издао Манифест, сагласно ком «ако неко лице из Императорске Фамилије ступи у брачни савез с лицем које нема одговарајуће достојанство, то јест које не припада ни једном Царском или Владарском Дому, у том случају Лице ИМПЕРАТОРСКЕ Фамилије не може да пренесе другом права која припадају Члановима ИМПЕРАТОРСКЕ Фамилије, и деца рођена у таквом браку немају право наслеђивања Престола».
Руско династичко право, формулисано у Акту о престолонаслеђу, припада тако званом аустријском систему престолонаслеђа, заснованом на праву мушког првородства, т.ј. таквом да допушта наслеђе по женској линији само после пресецања последње мушке гране. Сагласно законодавној пракси свих монархистичких држава, чланови о преносу права на Престол (чл. 25-39 Основних Закона Руске Империје) су неприкосновени, т.ј. не подлежу укидању или измени чак и од стране актуелног Императора.
Од 1917. године Руски ИМПЕРАТОРСКИ Дом налази се у принудном изгнанству, али су поредак наслеђивања достојанства Главе Династије и само припадање Дому тврдо засновани на стајалишту династичког права. При одређивању састава Руског ИМПЕРАТОРСКОГ Дома могуће је руководити се искључиво одговарајућим члановима Основних Закона Руске Империје, јер никакве друге правне основе за то не постоје.
После одрицања од Престола Императора Николаја II за себе и за наследника Царевића Алексеја Николајевића, 2. марта 1917. године, право на престол прешло је на брата Императора Великог кнеза Михаила Александровића. Велики Кнез је својим манифестом од 3. марта 1917. године одложио прихватање власти до одлуке Оснивачке Скупштине о облику владавине. Председник привремене владе А. Керенски, кршећи претходно прихваћене акте, прогласио је 1. септембра 1917. године Русију републиком. Оснивачка Скупштина није имала могућност да размотри питање о будућем државном устројству Русије.
Следеће 1918 године, Велики Кнез Михаило Александровић, Иператор Николај II који је абдицира и царевић Алексеј Николајевић, т.ј. сво мушко потомство Императора Александра III, били су убијени. Сагласно члану 29. право на Престол прешло је на род другог сина Императора Александра II – Великог Кнеза Владимира Александровића (1847 – 1908). Његов најстарији син био је Велики Кнез Кирил Владимировић, који је 1922. г. објавио о свом чувању Престола ( јер још није био сигуран у смрт Императора Николаја II и његовог сина и брата), а 31. августа 1924. г. примио је титулу императора Сверуског у изгнанству.
Овај акт је потпуно одговарао Основним Законима и био је признат практично од свих чланова Дома, као и од иностраних краљевских Домова. Нису признали Манифест 31. августа 1924.г. Велики кнез Николај Николајевић и Петар Николајевић, и син последњег Роман Петровић, који су сматрали да питање замене Престола мора бити решавано путем народног изјашњавања. Удова Царица Марија Фјодоровна, не оспоравајући правну утемељеност дејства Великог Кнеза Кирила Владимировића, сматрала је његов акт «превременим», јер до смрти није изгубила наду на спас некога од њених синова или унука.
У моменту примања од стране Кирила Владимировића Императорске титуле у емиграцији се налазило још 18 Чланова Руског Императорског Дома мушког пола. У вези с наследством престола они су се налазили у следећем редоследу:
I Линије које произилазе од Императора Александра II:
а) Линија Великог Кнеза Владимира Александровића
1) Велики Кнез Владимир Кириловић (син и Наследник Императора Кирила Владимировића)
2) Велики кнез Борис Владимировић
3) Велики кнез Андреј Владимировић
б) Линија Великог Кнеза Павла Александровића
4) Велики Кнез Димитрије Павловић
II Линије које произилазе од Императора Николаја I
а) Линија Великог Кнеза Константина Николајевића
5) Кнез Всеволод Ивановић ( син Кнеза Ивана Константиновића)
6) Кнез Гаврил Константиновић
7) Кнез Георгиј Константиновић
б) Линија Великог Кнеза Николаја Николајевића Старијег
8) Велики Кнез Николај Николајевић Млађи
9) Велики Кнез Петар Николајевић
10) Кнез Роман Петровић
в) Линија Великог Кнеза Михаила Николајевића
11) Велики Кнез Михаил Михаиловић
12) Велики Кнез Александар Михаиловић
13) Кнез Андреј Александровић
14) Кнез Фјодор Александровић
15) Кнез Никита Александровић
16) Кнез Димитриј Александровић
17) Кнез Растислав Александровић
18) Кнез Василиј Александровић
У условима изгнанства већина Чланова ИМПЕРАТОРСКОГ Дома није сматрала обавезујућим за себе да тачно прати захтеве Основних Закона. Нарочито се то тицало неравнородних бракова, т.ј. бракова са лицима која не припадају ни једном Царском или Владарском Дому. Велики Кнежеви или Кнежеви Крви, ступајући у такве бракове, сами нису губили право на Престол и припадност Династији, али њихово потомство, снагом неприкосновеног члана 36 и члана 188 Основних Закона Руске Империје, није поседовало већ никаква династичка права ( ни право на Престол, ни титуле, па чак ни право на династичко презиме Романових). За неравнородно потомство био је разрађен специјални статус кнежева Романовских, и ову титулу су они могли добити уз додатак још неког презимена по њиховом избору, у случају да су њихови родитељи добили дозволу за свој брак од Главе Династије ( Указ од 28. јула 1935. године). Такву титулу су на пример добили син Великог Кнеза Андреја Владимировића из брака с М. Ф. Кшешинском (најсветлији кнез Владимир Романовски-Красински), потомци Великог Кнеза Димитрија Павловића из брака с америчком грађанком О. Емери (кнежеви Романовски-Иљински) и други. Титула се односила и на супругу Члана Императорског Дома. Нису тражили дозволу за брак и нису добијали никакве титуле за своје супруге и своје потомство Кнез Роман Петровић и синови Великог Кнеза Александра Михаиловића (осим кнеза Дмитрија Александровића, који је за своју прву жену добио титулу најсветлије кнегиње Романовске-Кутузове).
Император Кирил I преставио се 12. октобра 1938. године. Глава Династије постао је његов једини син Велики Кнез Владимир III Кириловић, који је по примеру многих Глава иностраних Династија, сматрао да је добро да не прихвата титулу Императора до успостављања Монархије у његовој Отаџбини. Акт његовог оца већ је правно утврдио наставак дејства Основних Закона Руске Империје у области династичког права. Велики Кнез Владимир III Кириловић користио је званичну титулу «Глава Руског ИМПЕРАТОРСКОГ Дома Његово ИМПЕРАТОРСКО Височанство Владар Велики Кнез», что је подразумевало положај Императора де-јуре.
Године 1948, 13. августа, Велики Кнез Владимир III Кириловић, јединствени од свих мушких представника ИМПЕРАТОРСКОГ Дома, ступио је у равнородни брак с ћерком Главе Грузинског ЦАРСКОГ Дома Њ. Ц. В. Кнеза Георгија Александровића Багратион-Мухранског - Великом Кнегињом Леонидом Георгијевном. Статус Дома Багратинов, као Царског, био је формулисан у Георгијевском трактату 1783. г. и потврђен Актом 5. децембра 1946. г, изданим од стране Главе Руског ИМПЕРАТОРСКОГ Дома по молби Шпанског Краљевског Дома и признатим од свих Краљевских Домова Европе.
Из овог брака 23. децембра 1953. године родила се ћерка – Велика Кнегиња Марија Владимировна. Како су сви живи Чланови ИМПЕРАТОРСКОГ Дома мушког пола били ожењени неравнородно, и из разлога њиховог старосног доба, тешко да су могли ступити у нови брак, а тим пре имати потомство, Велика Кнегиња постала је неизбежна будућа Наследница Престола по сили неприкосновеног члана 30 Основних Закона Руске Империје. Зато је њен отац Велики Кнез Владимир III Кириловић одредио њено пунолетство са 16 година (чл. 40), и 23. децембра 1969. издао Акт, који у случају његове смрти означава Велику Кнегињу, чуварем правилног поретка наслеђивања достојанства Главе Дома. Овај Акт је изазвао незадовољство код неких Кнежева Крви, али његова законитост не подлеже никаквој сумњи, јер он није лишавао Чланове Династије мушког пола њихових законитих предности, већ је само установљавао контролу правилности наслеђивања.
У моменту издавања Акта 1969. године Чланови Династије мушког пола би у случају смрти Великог Кнеза Владимира III Кириловића при њиховом животу, наслеђивали њега следећим редоследом:
1) Кнез Всеволод Ивановић (1914 – 1973). Прва супруга енглеска грађанка М. Лигон, коју је Велики Кнез Владимир Кириловић наградио титулом најсветлије кнегиње Романовско-Павловске (1939.г.). Друга супруга – мађарска грађанка Е. де Гостоњи, која је Великим Кнезом Владимиром Кириловићем награђена титулом најсветлије кнегиње Романовске (1956. г.). Трећа супруга – данска грађанка В. Књуст, награђена Великим Кнезом Владимирем Кириловићем титулом најсветлије кнегиње Романовске-Књуст (1961. г.). У свим тим браковима деце није имао.
2) Кнез Роман Петровић (1869 – 1978). Супруга – грофиња П. Д. Шереметјева. Потомство неравнородно, нема право на титулу и по Основним Државним Законима Руске Империје оно је незаконорођено (чл. 183).
3) Кнез Андреј Александровић (1897-1981). Прва супруга – Е. Ф. Руфо, друга супруга енглеска грађанка Н. Мак-Дугаљ. Потомство неравнородно, право на титулу нема и по Основним Државним Законима Руске Империје оно је незаконорођено (чл. 183).
4) Кнез Никита Александровић (1900-1974). Супруга грофиња Воронцова-Дашкова. Потомство неравнородно, право на титулу нема и по Основним Државним Законима Руске Империје оно је незаконорођено (чл. 183).
5) Кнез Дмитриј Александровић (1901-1980). Прва супруга – грофиња М. С. Голенишчева-Кутузова, којој је Император Кирил Владимировић доделио титулу најсветлије кнегиње Романовско-Кутузове. Друга супруга – аустралијска грађанка Ш. Чисхолм. Ћерка из првог брака – рођена најсветлија кнегиња Надежда Романовско-Кутузова.
6) Кнез Растислав Александровић (1902-1977). Прва супруга – кнегиња А. П. Голицина, друга супруга – америчка грађанка А. Бекер, трећа супруга – немачка грађанка Ј. Фон Шапјуи. Потомство неравнородно, право на титулу нема и по Основним Државним Законима Руске Империје оно је незаконорођено (чл. 183).
7) Кнез Василиј Александровић (1907-1989). Супруга – кнегиња Н. А. Голицина. Мушког потомства нема, ћерка право на титулу нема и по Основним Државним Законима Руске Империје она је незаконорођена (чл. 183).
Чланови ИМПЕРАТОРСКОГ Дома мушког пола, који су се преставили до 1969. г. – Велики Кнез Борис Владимировић, Велики Кнез Андреј Владимировић, Велики Кнез Дмитриј Павловић, Велики Кнез Гаврил Константиновић, Кнез Георгиј Константиновић (умро је неожењен), Велики Кнез Михаил Михаиловић и Кнез Фјодор Александровић такође нису оставили потомство, које има династичка права, јер су сви њихови бракови били неравнородни.
Смрћу последњег Кнеза ИМПЕРАТОРСКЕ Крви Василија Александровића 1989. г, још за живота Великог Кнеза Владимира III Кириловића, Велика Кнегиња Марија Владимировна је, по сили члана 30 Основних Закона, постала не само неизбежна будућа, већ и фактичка Наследница титуле свога оца.
Године 1976. Велика Кнегиња Марија Владимировна ступила је у равнородни брак с Принцем Франц-Виљхелмом Пруским, који је примио Православље после чега му је Велики Кнез Владимир III Кириловић доделио титулу Великог Кнеза с именом Михаил Павловић. Положај Великог Кнеза Михаила Павловића, у случају да брак не буде раскинут, одредио би се чланом 6 Основних Закона Руске Империје, т.ј. ако би Валика Кнегиња Марија Владимировна ступила на Престол, он би користио права супруге Императора, осим титуле (слично супругу Краљице Велике Британије Jелисавете (Елизабете) II Херцегу Филипу Единбургском).
Из тог брака, 13. марта 1981. г. родио се син – Велики Кнез Георгиј Михаиловић. Како је по договору између Глава Руске и Немачке Императорске Династије Великог Кнеза Владимира III Кириловића и Принца Лудвига-Фердинанда отац Великог Кнеза Георгија Михаиловића прешао у Руски ИМПЕРАТОРСКИ Дом, новорођени је од почетка припадао Династији Романових и користио Руску титулу.
Глава Руског ИМПЕРАТОРСКОГ Дома Владар Велики Кнез Владимир III Кириловић преставио се 21. априла 1992. године. Његовом смрћу угасила се последња мушка линија Династије Романових и као да се поновила ситуација из XVIII века. Али овога пута наслеђивање се није одређивало вољом неке личности или групе, већ прецизним и јасним Законом о престолонаслеђу. Члан 30 Основних закона Руске Империје даје непоколебиво право да стане на чело Руског ИМПЕРАТОРСКОГ Дома Њеном ИМПЕРАТОРСКОМ Височанству Владарки ВЕЛИКОЈ КНЕГИЊИ МАРИЈИ I ВЛАДИМИРОВНОЈ.
У овом моменту Руски ИМПЕРАТОРСКИ Дом чине четири Особе:
Глава Руског ИМПЕРАТОРСКОГ Дома Њено ИМПЕРАТОРСКО Височанство Владарка ВЕЛИКА КНЕГИЊА (де јуре ЦАРИЦА Сверуска) МАРИЈА ВЛАДИМИРОВНА (рођ. 1953.)
Њено ИМПЕРАТОРСКО Височанство Удова Владарка ВЕЛИКА КНЕГИЊА (де јуре ЦАРИЦА) ЛЕОНИДА ГЕОРГИЈЕВНА (рођ 1914.)
Његово ИМПЕРАТОРСКО Височанство Владар Наследник Царевић и ВЕЛИКИ КНЕЗ ГЕОРГИЈ МИХАИЛОВИЋ (рођ 1981.)
Њена Светлост КНЕГИЊА ЈЕКАТЕРИНА ИВАНОВНА (рођ 1915.)
Сви остали потомци Чланови Династије не поседују право на Престол и не припадају Руском ИМПЕРАТОРСКОМ Дому (Чланови 36 и 188 Основних Закона руске Империје). Тако звано «Обједињење рода Романових», које чине неравнородни потомци Чланова Руског ИМПЕРАТОРСКОГ Дома и на чијем је челу син Кнеза Императорске Крви Романа Петровића – Н. Р. Романов, представља потпуно приватну организацију и нема никакве основаности у Основним Законима Руске Империје.
