ЖИВ ЈЕ КЕМП - УМРО НИЈЕ

Душан Ковачев

КЕМП ЗА ПОЧЕТНИКЕ

За многа питања одговор је у Кемпу. Било би лакше да је одговор у боци, али он је у ствари на површини боце. То јест на амбалажи, етикети, дизајну празне боце. Кемп, означава победу лакомисленог стила над озбиљном структуром, форме уметничког израза над садржином, естетике над етиком. Са овом дефиницијом се неће сложити сви који су вредносно утемељени у Кемпу. Назив „Кемп“ треба да је галицизам, изведен из глагола se camper, што значи „чепити се“, одн. позирати. Ипак, популарни публициста Филип Кор, хоће да је K.A.M.P. скраћеница која је, наводно, у полицијској документацији САД значила „known as male prostitute“ (познат као мушка проститутка).

Драматични узлет апстрактног ума (најављен сликарством руских авангардиста и Баухауса) је чини се остракирао све неспособне за овај начин мишљења. Средњовековни религијски обред је сваком своме члану давао посвећење. Данас са једнаким жаром хомосексуално орјентисана аксиологија a contra хоће да остракира све хетеросексуалне од могућности поимања Кемпа и такође тврдоглаво одбија могућност да Кемп буде дефинисан.1 Она исправно осећа да би дефинисањем Кемп могао да буде употребљен као апстрактна категорија и тиме би се разоткрило да он ипак представља некакав градивни чинилац културе. Тиме би постао своја вредносна супротност, ако се сетимо његовог вредносног усмерења против структуре и садржине. Немогућност дефинисања „по себи“, чинила би ову појаву налик слободи то јест представља симулацију слободе.

Комунизам је чини се прво модерно апстрактно моделовано, па остварено друштво, које се од почетка служило имитацијом традиционалне обредности. Култ „очева оснивача“ и „кремаљске мумије“ има обележје и архаичне египатске обредности и модерне поп културе. Бројни видови израза бољшевичког пропагандизма били су налик су Кемпу, мада је стил револуционарног уметника сасвим подређен догматици и структури авангарде радничке класе. „Први рођаци“ бољшевика су злокобно гротескни стилизам масовног агитпропа укрстили с америчком техником рекламирања. Фашистички покрет је већ имао скоро сва обележја „Кемпа“2. Међутим, расни елитизам, окултни извор и милитаристичко устројство, били су још увек оптерећени структуралним и, мада изопаченим, идејним и етичким елементима. Будућност Кемпа се развила на развалинама модерног друштва. Управо је царство „Бел епока“ призвало нове хорде варвара, који су потом на пољима либералног плурализма, равноправности и једнакости напасали стада рокера, панкера, хипика, новоромантичара, шминкера...

КЕМП У ПОП КУЛТУРИ

Кад су САД запале у дубоку друштвену кризу шездесетих, чини се да су тактички злоупотребиле Кемп ради спречавања револуције у својој кући. Толеранција, затим декриминализација хомосексуалних односа и уживања дрога, су релативизовале основне друштвене вредности (брак, породицу, морал и патриотизам), па су онемогућиле носиоце нових модерних „Кемп“ идеологија на стварању икакве дисциплине. Тако се спречило стварање праве алтернативе доминатној либералној парадигми. Кроз сексуалну револуцију је уштројен ерос побуне, а хемијском револуцијом је стондиран дух омладине, што значи, за десетак година је стондиран дух политичке нације. Наредних десетак година се Кемп у САД испољавао као дух новог схватања задовољства, инверзне животне оријентације и токсичне провинијенције. Без улажења у појединости, довољно је рећи да се ради о животном стилу потпуне брзоплетости и површности, чији је циљ да изазове појачано лучење ендорфина у мозгу, свим расположивим средствима. Његов „популистички“ аспект познат нам је у доминантној поп култури, омеђеној песмама „I feel good“ црног певача Џејмса Брауна и његовог колеге с ове стране атлантског света Мика Џегера: „I can`t gat no satisfaction“. Прва је постала химна којом је обајављено митско обећање. Са ове стране атлантске дијалектике, она друга објављује своје реално – лудом радовање. „Кемп“ је показало се убојитији од стратешких снага СССР и управо он је постао оружје којим су САД победиле у хладном рату без испаљеног метка. Тако се ``Неправди разум сад се свети``, заменило са „Живи брзо, умри млад и буди леп леш“.

УЗЛЕТ СРПСКОГ КЕМПА

Иако је домаћа интелектуална и политичка елита стасавала у рок побуни '68, временом су схватили да са таквим стилом не могу освојити поверење још увек конзервативног дрпаког друштва. Стога је Зоран Ђинђић напустио „рокенрол стајлинг“, скинуо џинс, откачио минђушу и одсекао косу ради бављења политиком. Вук је оставио гитару и поткресао браду, а Веселинов се окануо бубњева. Могло би се рећи - тако је пропао политички рокенрол. Међутим, као у филму рокенрол је узвратио ударац. Политичка борба опозиције деведесетих кроз митинге, уличне протестне шетње са пуно „динамике“ и „урбаног филинга“ су били кемп метода подривања и рушења Милошевићевог ригидног режима.

Прве пукотине у „шареној“ коалицији која је завладала после Милошевића, могле су се предвидети. Сам Зоран Ђинђић је својевремено изјавио да западни ментори побуне нису били ради да покрету пруже озбиљну подршку, док покрет не изабере некомпромитованог лидера за кога се могло гласати, па је као једино могуће решење изабран Коштуница. Мало ко се данас сећа да је управо Војислав Коштуница током еуфорије преузимања власти дао две врло сталожене изјаве, сасвим неусклађене с mainstream револуционарним догађањем: „Нисам поборник револуције и непријатно ми је због овога, али ово што имамо на терену јесте револуција“, а затим и „надам се да ће се кроз неко време нова, реформисана социјалистичка партија поново наћи у демократској утакмици за власт“.

Чим су саобраћај и органи нове власти профункционисали, део коалиције надахнут волунтаристичким а неретко и деструктивним схватањем политике, замерио је Коштуници то што је ради одржавања стабилности обећао да неће бити смена у војсци. Пошто је Коштуница ради мирног транзита власти ступио у стабилне односе с безбедносним структурама, одмах је предузео кораке да стабилизује државу, па тако и да врати религији и Цркви њено место у јавној просвети. Тај његов акт је укаљао замишљену слику „револуција“ као рушењеа свега постојећег и потпуног дисконитнуитета, а што је можда и важније угрозио анархоидни и осветнички „шарм“ револуционарног стила.

Домаћи Кемп интелектуалци и политичари, навикли на копирање западних предложака, никад није сазнао да је српска Црква била један од носилаца просветитељства, често другачије улоге од западних цркава које су неретко биле брана научном, технолошком и хуманистичком напретку. Агресивно су нападали Коштуничину политику према Цркви, наврат-нанос покушавши да веронауци супротставе рогобатан пројект „грађанског васпитања“. После је Ђинђић као реалполитичар схватио да после испоручивања Милошевића на Видовдан мора направити „уступак традиционалној Србији“ па је погурао пројекат увођења веронауке у школе. Неки екстремни „кемп“ интелектуалци то нису могли опростити Ђинђићу, па су га због тога критковали до његове трагичне смрти, да би после имали значајно учешће у стварању и јачању „мита о Ђинђићу“. Који да додамо има доста кемп карактеристика, што значи да не одговара оном што је реално Ђинђић био.

Динкић Млађан и његов друг Ђелић почели су учешће у власти учешћем на рок концерту и нису били изузетак. „Монетарни удар“ није само име њихове групе већ и добар опис њихове волунаристичке економске политике. Један од медијских саветодаваца финансијских комесара постао је и Антоније Пушић – Рамбо Амадеус. Ступивши у зрелије године, кафкијански преображен у „Амадеуса“ постао је близак власти, од које се раније гнушао. Први је из овог табора изразио нетрпељивост према Војиславу Коштуници – јер одлази у Цркву.3 С друге стране, домаћи геј магазин „Дечко“ бр 1, који је почео да излази убрзо након пада Милошевића, промовисао је као прве геј иконе српске политике: Млађу и Чеду.

Сигурно најупечатљивија личност домаћег револуционарног Кемпа је новосадски политички рокер Чанак. Да није почео да се бави политиком, вероватно би би био врхунски домаћи шоумен. Његове музичке способности, образовање, реторичка кокетност и медијска агресивност, особине су забављача који би превазишао можда и самог Минимакса. Одмах по паду Милошевића, „Наш Неша“ је снимио спот на ТВ Пинку, интерпретирајући Прислијев „My way“ у друштву оскудно одевених играчица Гранд продукције. Овим је објављено једно велико национално помирење. Што на политичком нивоу није било могуће четницима и партизанима, на нивоу Кемпа су тренутно и лако извршили „народњаци“ и „рокери“. Ван Кемпа, управо је Чанак инсистирао на одржавању политичке нетрпељивости као наследник идеологије партизанског покрета и огорчен противник „великосрпског национализма“.4 Заговара естетско али не и идеолошко помирење Две Србије, па стога представља остатак титоистичког кемпа. На ТВ Пинк наступале и друге домаће звезде политичког „Кемпа“. Сетимо се само како је наш политички Гонзо је плакао од смеха раме уз раме с Нашим Нешом кад је њихов колега објавио пикантерије из неформалних разговора српских политичких лидера. Политика је преко ноћи и пре Великог Брата постала „риалити шоу“ у којима су се најгласније чули сопрани младих водитељки, а изобилно нудиле афере и скандали.

Наравно, међу присталицама политичког Кемпа још није било видљивог разлаза, јер имају заједничког архинепријатеља: Војислав Коштуница који у њиховим очима оличава све оно што је супротно Кемпу: традиционализам, државотворност, институционализам, религиозност, озбиљност, одговорност и промишљеност. Без обзира колико је то реално он је схваћен као највећа препрека тријумфа кемп либертијанства и постмодерне релативизације свих вредности. Они су га једва подносили као „нужно зло“ којим ће победити Милошевића, али су били спремни да га у првој прилици „кад одради посао“ нападну из свих оружја. Са друге стране Коштуница је у свом „класицизму“ потпуно занемарио медијске, углавном кемп, стратегије политичке борбе. Сопствена маркетиншка непажња и пасивност га је брзо претворила у глиненог голуба домаће политичко-интелектуалне кемп сцене. Коришћење сложених реченица и стручних правних флоскула, монотоног и тешко разумљивог говора, подсећао је на самоуправне синдикалне говорнике. Једном је и сам рекао да је његов политички „циљ да политика постане досадна“. Српском Хомеру Симпсону, преостало је само да узвикне „Boring“! Као такав је био идеална мета за „забављачко-изругивачке“ методе кемп кампање.

СРПСКИ КЕМП ИЗМЕЂУ ПОБЕДЕ И ПОРАЗА

Зоран Ђинђић је, како је површно изгледало, најбоље искористио ово Коштуничино својство. Сукоб између Коштунице „Легалисте“ и Ђинђића „Легитимисте“, завршен је потпуним уклањањем Коштунице и његове партије из власти. „Ми ћемо поштовати законе, али то не значи да ћемо поштовати Милошевићеве законе ако нам они не буду одговарали у спровођењу реформи“ - то већ није био никакав легитимистички став. Такво оправдање уклањања политичког противника и игнорисања закона је идеолошка победа револуционарне самовоље, а стилски победа кемп естетике. Ово се уклапало у профил неког ко је докторирао на „младом Марксу“, преводио Игнација Лојолу, а за кога зли језици тврде да је у младости био симпатизер ултрареволуционарних комуниста. Ђинђић је умео да размишља апстрактно и визионарски, али и маркетиншки. Његова склоност да брзо решава проблеме, високо је цењена у народу иначе склоном брзељању. Потпуно уклонивши Коштуницу из установа власти, српски политички Кемп се прочистио у својим очима, што значи остао је без етике и структуре. Последица тог губитка „структурираности“ је ерозија и урушавање политичког система.

Изнуђено убрзан Ђинђићев „активизам“ у обиљу политичких догађаја једноставно је био неспособан да види како сече грану на којој седи. Опште је уверење да су његови блиски сарадници сарађивали с незаконитим структурама моћи ради обарања Милошевића с власти. Какав је „дил“ постојао између њих и демократског политичког врха не зна се тачно, али је завера атентатора на премијера дошла баш од стране тих криминалних структура, пре свега од стране нарко-мафије.

Кратко раздобље ванредног стања је селективно прочистило криминалне структуре у земљи. Финансијске афере, корупција и сукоб интереса, постала су својства којима је домаћа јавност обилно окитила Ђинђићеве наследнике. Како су се појављивали докази о блискости Чеде Јовановића с моћницима из ЈСО и „Земунског клана“, тако се појачавала његова демагогија о Коштуници као креатору „атмосфере“ у којој је страдао Зоран Ђинђић („Атмосфера“ је флуидна кемп категорија). Живковић и екипа су покушали да наставе стару реторику „брзих интеграција“ и „лидерства на Балкану“ но она је убрзо заглушена аферама. Почело је међусобно оптуживање, а у сред општег метежа се огласио Ненад Чанак, напавши своје београдске колеге речима да су „издали рокенрол“. Био је у праву, али и то што је и сам један од „издајника“ појачава утисак бизарног кемпа на балкански начин. На жалост, Кемп је нихилистички покрет и по дефиницији је противкултура, која чак противречи самој себи. Хаос је њено друго име. Супротстављени интереси политичких звезда су сасвим обрушили владајућу коалицију.

Српски Кемп у дефанзиви

Политика је тада личила на Мапет шоу. Свака представа је почињала плесом политичара који су заиста подсећали на мапетовце, да би на крају коментар о свакој политичкој епизоди, као Валдорф и Стетлер, дала двојица искусних критичара: Драгољуб Жарковић и Никола Милошевић. Идеолози кемп револуције су правдали своју слабост дубоком конзервативношћу српског бића која се огледа популарношћу наводно „руралних икона“ као што су „Цеца“ и „Драгана“. Но већ је оспорено овакво „секташко“ тумачење феномена фолк културе. Оваква аргументације се потпуно обрушила појављивањем Карлеуше, аутентично београдске Кемп иконе, која је проглашена и за геј икону. У штампаним медијима, Кемп је остао место где су се одржале само српске „списатељице“. Прва икона српског издања Плејбоја, била је управо Оливера Ковачевић, бивши вокал Млађиног бенда и пионир провокативног политичког шоу програма „Клопка“. Душка Јованић, Исидора Бјелица и друге, углавном су се давно отарасиле активног (или барем јавног) бављења политичким темама и наставиле да солирају око кемп тема у ужем смислу (мода, секс, стил...).

Драматичан изборни пораз политичких наследника „курса Зорана Ђинђића“ из 2003. године, пребацило је акцију домаћих Кемп политичара и и нтелектуалаца у медије. Њихова офанзива је пренета са политичког на медијско подручје: телевизије, таблоиди, интернет, мода и ексклузивни догађаји. Тако се формирала једна широка мрежа кемп организација и појединаца који су водили борбу против „остатака српског национализма“ који је виђен као противник кемп погледа на свет, иако је и он неретко имао кемп карактеристике. Тако се борба идеолошких кемп чистунаца против „конзервативне Србије“ неретко сводила на сукоб „малих кемп разлика“. Кемп је коришћен како да се „промовише модернизација у Балканској забити“ али и да се изврши контраудар од стране оних који су виђени као патриоте. Шта је рецимо сукоб Оље Бећковић и Исидоре Бјелице но окршај два носиоца црног кемп појаса. Тако је кемп постао универзално оружје у српско-српским сукобима.

Може се рећи и да су оним идеолошким кемп круговима таблоиди ефикасно одговорили, дакако са истим или сличним кемп методама. Стога и толика повика на таблоиде која долази из кругова кемп револуционара који се сада окупљају око Чеде Јовановића. Неке мало храбрије и искусније новинаре није погодио наметнути комплекс примитивизма, а нису имали ни длаке на језику, па су распалили по лажном демократском месијанству. Сетимо се оног знаменитог Тијанићевог плаката. Тако се показало да обе или све три Србије „кемп за трку имају“. Привремено су се „кемп јакобинци“ повукли под заштиту заштиту „невладиних организација“ и Б 92 телевизије, радија и њеног интернет форума, да би се сада прегруписани поново појавили у „пуном сјају“

СТРЕЈТ ИЛИ КЕМП, ПИТАЊЕ ЈЕ САД..

Помало истиснути из штампаних медија и са естраде, мало по мало је нарастала свест о потреби „поновног окупљања“. Ту је значајну улогу играло медијски систем Б92. Ван гравитационог утицаја Б92 чини се да није остало ништа од правоврене кемп култура. Чак је и Време које је напустио Пера Луковић, напустио и Коракс па су се читаоци окренули једино преосталом уточишту и тврђави кемпа у Србији – Б92.

Новосадски Еxit (скандалозно копиран неуспешним Echo фестивалом у Београду 5), највеће је достигнуће Чанкове вовјвођанске политике. Поп-рок фестивал организован на петроварадинској тврђави, коју је Еуген Савојски подигао ради одбране Средње Европе од оријенталне варварске најезде сада бива освојен од „нових варвара“. Организација фестивала је успешно одржавала углед fancy саборовања, у атмосфери „узбудљивих“ полицијских акција заплене дроге и афери око финансијских злоупотреба. Фестивалска „Култура излаза“, одмах пласирана са плурализма стејџова преко РТС, је политички модел који утиче на младе али није постао доминанатан. Таман су почеле гласине како на Новосадску манифестацију долазе second hand поп звезде, кад ето хапшења организатора и неизвесности да ли ће бити Егзита у радикалском Новом Саду.

Разочаран у политичке колеге, Чанак није бирао речи и дозвољавао је себи и вулгарности. Егзит није могао да остане само гринфилд инвестиција омладинске забаве, па је направио неколико болних компромиса. Надреално учешће Звонка Богдана на посебном стејџу, је чини се отворило културу излаза за „старе“ садржаје или јој дало нови кемп валер. Победи српских радикала у Новом Саду, Егзит није био кадар да се супротстави, али богами ни радикали нису одолели чарима кемп Егзита Најављено обраћање Ени Ленокс, која је требала да подсети на сребреничке жртве, „срамно је изостављено“ кад су радикали рекли да би тиме прешли црту. Заузврат, Егзит је више него штедро обдарен од радикалске владе, а при томе није јасно да ли је је ова тврђава домаћег Кемпа капитулирала пред радикалима или обрнуто. „Култура Излаза“ је показало по некима „слабост“ а по другима флексибилност која је нужна за преживљавање, а можда и за раст. Да ли ће новосадски радикали, нарочито Маја Гојковић подлећи чарима кемпа, још ћемо да видимо.

Усамљени и радикални покушај Небојше Бакареца био је излет ДСС у Кемп, који није ухватио корена, а вероватно овој странци донео негативне поене код свог верног и озбиљног бирачког тела. Међутим, показало се да је Бакарец муњевито продро кроз мреже Б 92 и нашао се у „Гламурами“. Поставши за кратко медијска звезда, шармантно испипавши идеолога култур-кемпа Луну Лу6, затим је надиграо активисте омладине ДС који су му се подсмевали. Током једног њиховог перформанса организованог ради исмевања Бакареца, због тетоваже на његовој кожи, овај је лежао на клиници у ранама после трансплантације коже једном изгорелом детету. Камере су забележиле и једно и друго. Омладина ДС је убрзо одустала од својих инфантилних перформанса. Експеримент Бакарца није наишао на подршку у ДСС, али је показао да Кемп може бити и бумеранг за оног ко се са њим поиграва.

Обзиром на „брзину“ као одлику политичког наслеђа Зорана Ђинђића и његових сарадника, изненађује колико суптилно и неприметно је Кемп напуштен. Страначки избори су најпре пасивизовали Чедомира Јовановића, који се убрзо сам одвојио од странке, оставивши простор Драгану Ђиласу. Ђилас је са својим тимом постао најуспешнији организатор политичког адвертајзинга у Србији. С једне стране, изградио је политичку личност Бориса Тадића као некомпромитованог и умереног лидера странке, па тиме и саму странку као умерену. Нарочито су му погодовали политички услови у којима ДС није партиципирала у владиној одговорности. Наглашавањем сарадње с владом Војислава Коштунице као нужне „кохабитације“7 и умереном, а сталном критиком, није пружала прилику бившим колегама да је нападну за „колаборацију“. Ђиласов адвертајзинг је успео да створи утисак престижа код гласача који имају осећај да су интелектуално супериорнији од просека. Овакав политички маркетинг за сада чак успева „кемп технологијом“ оствари немогуће – да њихов производ Тадић буде прихватљив како умереним „патриотама“ тако и верницима Б92 погледа на свет.

ПОВРАТАК КЕМП КОАЛИЦИЈЕ

Временом су припадници домаћег политичког Кемпа стекли свест о потреби јединствене политичке акције. Потпуна „кооперативност“ није једини захтев који неки политички центри на западу траже. Наиме, кад се фракција Чедомира Јовановића одвојила од ДС, почела је делатност као невладина организација. Међутим, после отвореног захтева Соње Лихт 8, они су се трансформисали у политичку организацију. Тако је формирана ЛДП с Чедом Јовановићем који је у кругу својих малобројнијих присталица, харизматик. Његова популарност од доба кад је био вођа студентског протеста 1996. драматично се смањила, а сада се компензује кемп идеологијом и значајном маркетиншком кампањом.

На идеологију лидера ЛДП је, по свему судећи, одлучујући утицај имала Латинка Перовић, која је својевремено, као сарадник Марка Никезића била важна личност у врху државнопартијског руководства социјалистичке Србије које је Тито склонио са сцене. Склонији курсу Ивана Стамболића, уклоњени су из владајуће политике одлукама донетим на Осмој седници. Само на прави поглед делује чудно то што је Латинка „мајка“ српског политичког кемпа, а пре свега Чеде Јовановића. Из њеног круга анационалних левичара који су се представљали као револуционарни модернисти је произашло и ригидно идеолошко схватање „Модернизма“ 9 којег је касније пригрлио домаћи политички Кемп, увек расположен да користи елементе социјалистичког наслеђа.

Латинкино име се, наиме, везује за наивну политичку акцију седамдесетих година прошлог века, против шунда у култури, која је доживела врхунац у пуританској забрани стрипа „Тарзан“. Слична пуританска склоност се појавила тежњи за „лустрацијом“ 10, што је захтев револуционарног покрета ``Пети октобар``, а сада већ и читаве коалиције окупљена око Чединог ЛДП. У принципу, ради се жељи за за револуционарним суђењем и ванредним стањем, а ово су важни елементи политичке праксе преузети од комуниста. Утопистичка вера у успех планираних брзих промена, самоувереност у сопствену политичку организацију, супротстављање традицији и цркви, игнорисање правног поретка заснованог на законитости итд, све су то преживели комунистички елементи, којих су се латили домаћи ``модернизатори``. Социјализам јесте био модеран покрет, међутим, домаћи Кемп сада по потреби рециклира његове елементе у за постмодерну употребу и шта више, уклапа их са чини се потпуно неуклопивим, као што је Батићев монархизам и демохришћанско опредељење. Ово је могуће само у друштву површно схваћене стварности, без чврсте структуре, једном речју у друштву доминантног Кемпа. Аналогија би се могла поставити са Ворхоловом потребом да недељом прикупља материјал из отпада, а потом одлази на Мису, да би током радне недеље настављао да води свој бизарни живот и ``Поп арт``.

„ДРУЖИНА ОД ПРСТЕНА“

Као јунаци познатог Толкиновог романа, и српски борци против Коштуничиних „орка“ и свевидећег удбашког „ока саурона“, нису имуни на чаробни зов политичке моћи. Мало по мало, искусивши како њено поседовање буди оно најниже у њиховој природи, одричу је се у корист хобита наивног лица. Ово лепо звучи, али наравно није баш тако, јер је Чедина коалиција готово сигурно чедо западних ментора. И ово је логично, али се ово прикрива не из „патриотских“ разлога већ стога што Кемп не сме, барем јавно и фомално, да има јасну структуру, па ни митолошку аналогију с неком постојећом структурираном идеологијом. Дакле ако имате странку са кемп имиџом она мора да се представља као анархо-покрет, као политичка журка – што свакако није. На први поглед неке непријатне аналогије као да могу угрозити имиџ Кемп Коалиције. Покрет користи како елементе социјалистичке идеологије тако и рекламе које попун новогодишње (чист Кемп) неодољиво подсећа на кола колине, само фали још Деда Мраз. Постмодерни Кемп је толико растегљив да допушта и коалицију титоистичких аутономаша из Војводине са србијанским монархистима, геј активисте са „конзервативцима“, анти-пинк екстремисте и Перу Луковића који је у управном одбору Пинк БиХ.

Врло је могуће да је страна помоћ домаћем политичком Кемпу мотивисана тиме што је ово податан политички агрегат на српској страни око решавања Косовског проблема. Што се унутрашње политике тиче, они су сад на великој проби, сетимо се опет поруке Соње Лихт: ``Нека се организују као странка, па изађу пред гласаче, да се види ко стварно стоји иза њих``. У сваком случају, политички Кемп је једна симулација политичке офанзиве и после ових избора ће ако не пређе цензус готово сигурно ишчилети. Он није декаденција, већ обележје декадентне културе. Наравно, ровито стање у друштву даје увек повода опасности да политички Кемп постане општи образац. До пре годину дана су га сви потцењивали но данас га нико не схвата олако, ни „вилинско краљевство“ адвертајзинга Драгана Ђиласа, а ни „зли троли и орци“ Коштунице и Николића више политичку кампању не препуштају случају. Но ако пређе цензус неће моћи више да глуми лепршавог анархоида „који је против система“ нарочито ако буде морао подржати владу ДС-а и ДСС-а. Тада ће бити актуелна она стара „Кемп је мртав живео Кемп“.

Фусноте:

1. О Кемпу су писали Сузан Зонтаг, Кристофер Ишервуд и Филип Кор. Док Зонтагова прецизно дефинише Кемп, Кор могућност дефинисања потпуно одбацује, наводећи при том да је хомосексуална оријентација нужна за правилно разумевање појма. Тренд је у хомосексуалним круговима да се Кемп сматра неком врстом језика њихове стилске комуникације. Разумљиво, ја сам овде сам парафразирао дефиницију коју је дала Сузан Зонтаг.
2. И ова теза има везе са оним што је о кемпу писала Сузан Зонтаг, дакле не ради се о произвољности.
3. Стојан Церовић, колумниста часописа ``Време``, одмах по паду Милошевића је водио емисију на Студио Б, где је ушао у полемику око овога с Рамбом Амадеусом.
4. Радило се о јубилеју Фрушкогорског партизанског одреда, где се окупило мноштво првобораца, међу којима и неколико народних хероја.Ненада Чанак је одржао говор у својству председник Скупштине АП Војводине, где се позвао на борбене традиције ове партизанске јединице, које су „инспирација“ у данашњој борби против „великосрпског национализма“ који предводи „Војислав Коштуница са својим мастодонтима из војске“.
5. Покушај да се на Београдском Ратном острву одржи копија Егзита, почела је противљењем орнитолога и еколога, а завршила се поразно, јер су организатори финансијски ``заврнули`` Град Београд, ради чега су кривично гоњени. Бледуњава забава на каљавом терену била је обележена распадом бенда „Монетарни удар“ гувернера НБС Динкића, чији је члан, тадашњи министра финансија Божидар Ђелић напустио бенд јер су се управо посвађали око актуелне политике.
6. Сузана Златановић, алиас Луна Лу, постала је позната уметничкој јавности учешћем у Жилниковом филму Marble ass. Касније се бавила београдским клабингом, да би широку популарност стекла водећи поменуту емисију на Б 92.
7. „Кохабитација“ се као термин у модерној постсоцијалистичкој политици први пут употребила да означи прелазну фазу демократизације ради мирног напуштања социјализма. Повод је био modus vivendi у Пољској крајем осамдесетих година, између команданта војске и шефа државе, комунисте В. Јарузелског и вође демократских снага синдикалног руководиоца Л. Валенсе. Код нас ДС инсистира на овом термину да одржи престижност у непопуларној сарадњи с ДСС.
8. Директорка Сорош фондације у Београду.
9. О овом „Модернизму“ видети у радовима Славољуба Ђукића. Овај аутор је објавио неколико значајних књига, важних за историју српског социјализма друге половине прошлог века.
10. Проблематика лустрације је веома експлоатисана од стране неколико невладиних организација и „радикално реформских“ кругова.