СРБИЈА НЕ МОЖЕ ДА... ОД НАС ЗАВИСИ!

Душан Ковачев

КАД, КАКО, КОМЕ И О ЧЕМУ

Како се избори ближе, имали смо прилику да видимо најпре кампању пуну чудних и бизарних призора. То што бирача треба засенити и раздражити да би се определио, указује на крах идеологија и резигниран однос бирача према странкама.

Изгледа је ДС прерано ушла у предизборну кампању. Ђиласова пропагандна умешност је била одлична у свему, осим у једном. Почела је прерано, па није потцењена. Одмах потом, постало је очигледно да су сви учесници у предизборној трци схватили колико је важан предизборни „адвертајзинг“. У области у којој је до сада политички лидер био ДС, многе друге странке су почеле да га сустижу, још мало и да га престижу. Чак и успавани ДСС је за озбиљно узео проблем вођења кампање. Без обзира на политички инстикт Веље Илића, аналитичари сматрају да је Војислав Коштуница ипак успео да у кампањи у значајној мери наметне основна питања: Успех владе и статус Косова. То су питања о којима ДС и Чедина коалиција радије ћуте. Пре месец дана, Чеда је оћутао на питање о томе да ли би пристао на самосталност Косова.

Мање политичке станке су постале рационалније. Ако немају упориште у мањинама свесне су да морају испунити изборни цензус и боре се за бирачку интересну групу која ће им омогућити улазак у скупштину. Небојша Човић и Ивица Дачић ушли су у велики сукоб око тога ко боље заступа прензионере и незапослене раднике. Пензионери су губитници транзиције, а мере Светске банке и ММФ су прво њима стегле кајиш. Ако СПС успе ово да објасни пензионерима, лако је могуће да ће сузбити Човићеву предизборну пропаганду. На Човићеву срећу, кампању СПС не води Вучелић, а СПС је сва обузета сопственим проблемима. Дакле ако СПС не прође цензус најзаслужнији ће бити Човић.

КО ЈЕ ПРВИ, НЕ СМЕ ДА СЕ КАЖЕ, КО ЈЕ ДРУГИ ТАЈ ЈЕ ТРЕЋИ

Сећате ли се крилатице „Лабус води“? Тада се у предизборној кампањи по први пут, онако масовно појавило мноштво агенција за испитивање јавног мњења (укључујући и CESID). Све оне су износиле своје прогнозе засноване наводно на научној анализи. Упркос незнатном одступању у процентима, агенцијски наступ је био јединствен у тврдњи да ће више српских бирача гласати за Мирољуба Лабуса уместо за Војислава Коштуницу. Чудновато све су се превариле, а злобници су рекли: „нису се преварили, нису успели да преваре бираче“.

У међувремену су агенцијске прогнозе превазишле пионирске грешке и прогнозе су све приближније одговарале реалним односима снага. Протекле године су агенцијска испитивања популарности странака била учестала и веома афирмативна по ДС. Стални раст угледа странке је објашњаван популарношћу председника Бориса Тадића или лагодном положају ДС, која је прешла у опозицију, па у очима јавности нема претерну оговорност. Осим тога њих покреће утопистички циљ „ужурбаног пута у Европу“ што се у значајном делу нашег становништва „добро прима“.

Усвајање устава је неочекивано потврдило владину политичку хипотезу за коју је раније изгледало да ни сама не верује – могућност политичког консензуса парламентарних странака. При томе, не треба заборавити да је Војислав Коштуница стручњак управо у области уставног права, као и да је сам рекао да је „доношење новог устава помало његова опсесија“. Што се тиче Чеде и чедиста, јединог иоле значајнијег (мада ванпарламентарног) политичког чиниоца у Србији, доношењем новог устава су претрпели пораз, али су се ипак медијски афирмисали. Они су за свој успех прогласили велику апатију гласача. Парадоксално је да су највише апстинирали или бојкотовали устав управо они који су њиме највише добили: националне мањине и заговорници војвођанске аутономије.

Поред разноразних прогноза изборног резултата који су се међусобно разликовали, озбиљније агенције су одбиле да сада у финишу предизборне кампање дају своју „пројекцију“. Чак је и CESID, у лику Марка Благојевића на директно питање водитељке РТС 10. 1. 2007 одбио да да процену популарности странака. Ту и тамо се по штампи могло наћи тврдњи да се међу странкама води озбиљна трка за треће место. Она је прво изнета на једној од телевизија кад су агенцијски аналитичари коментарисали неспорно прво место СРС. На директно питање водитељке „значи ли борба за друго место да је рејтинг ДС угрожен рашћу популарности ДСС?“, један аналитичар је одговорио – „не, ДСС је на трећем месту и нема говора да та странка угрози ДС“.

С ФАЈРОНТА ЕВРОЖУРКЕ ИДЕ СЕ У КАФАНУ

Народњаци покушавају мотивисати симпатизери. ДС то ради одавно и према свему судећи, присутна је резигнација и међу њиховим симпатизерима. Стално обећање „Еврожурке“ очигледно не изазива усхићење, а у садашњој кампањи је први пут изгубило престижност. Скупоћа и тешко подношење критеријума које смо ради интеграција почели већ да плаћамо, већ су разочарали многе вернике те идеје. Када се на то додају вести из Немачке у којима њихов канцелар каже да се коначно стане са проширењима, онда је јасно што је „еврооптимизам“ тако спласнуо. Ова прича се тек одражава на површини моћном медијском машинеријом ДС и оних који њима гравитирају, најчешће понављањем излизаних фраза од стране Тадића који то чини по лебоновском рецепту о убеђивању маса.

Но и њима се деси грешка. Дозволили су да јавност види наивност евроутопизма током ТВ преноса мучног новогодишњег разговора нашег председника са Бугарским, шефом државе која је управо ушла у ЕУ. Наш председник Борис га је дословно питао: „И како се сад осећате, пошто сте у ЕУ?“, а колега Прванов је одговорио: „Исто као јуче“. Шта да из овог емпириокритицизма закључи српски гледалац. Па ватромета је било и код нас. Зар је могуће да се иза Тадићевог усхићења утопијском ЕУ сутрашњицом крије у ствари „иста јучерашњица“. Председник жељан нечега гламурозног када остане без тога не изгледа престижно. Када се томе дода да је над нашим Борисом изгледао озбиљно управо бугарски председник, а познато је да се Срби осећају престижно у односу на Бугаре.

Било како било, Тадићев политички адвертајзинг је потом покушао одлучан пробој међу пољопривреднике. Придобити „анфенси“ циљну групу до јуче је било незамисливо за странку чије предизборне бине осим балона красе бројни позоришни глумци. Без обзира на изванредно коректан наступ према пољопривредницима, Борисов наступ је оголео јад њихове и наше перспективе пред молохом пољопривреде ЕУ. Изгледа нам је мање зло да нас покоре што пре, него нешто касније. Наговестивши конкурентност румунског сељака у односу на српског, то је још аутогол на последњи престиж пољопривредника.

Радикални евроутописти показали су још један знак слабости. По окончању првог српског ``Велико брата``, на ТВ Б92, гледаоци су могли да слушају учеснике који су по правилу говорили о томе како их политика не занима, а телевизијске вести и новине им у ``кући великог брата`` уопште нису недостајале. Шта значи ова радикална промена у пропаганди ове острашћене телевизије и зашто допушта политичку демотивацију гледалаштва? Поменути риалити шоу је изазвао опште интересовање, па је порука о политичкој апатији усмерена на општу јавност. Она готово да нема утицаја на Чедину коалицију јер их њихов секташки менталитет јако мотивише за излазак на изборе. Просто речено: Што општа излазност на изборе буде мања, цензус је нижи и ближи. Да ли то значи да су чедисти проценили да су достигли максимум популарности под маргином цензуса и да сад ради на њему тако што одвраћања гласаче од гледања вести и размишљања о политици?

НОВОСТИ НА ВИДИКУ ИЛИ У СРБИЈИ НИШТА НОВО?

Домаћа политичка анализа опомиње на једну особитост српског парламентаризма после 2000. године: Постојање агрегата бирача који имају вољу за изборе, али који се не опредељују за парламентарне странке, већ по правилу гласају за нову политичку странку. Могуће је да је ово „колатерална штета“ коју су нанеле афере, корупција и еристика „модернизма“ којег су сви на сав глас захтевали. По мишљењима аналитичара, на овим крилима је 2001. године ССЈ преокренуо себи део гласача СПС. На следећим изборима, нарасла је популарност Г 17+ на рачун ДС, а потом ПСС на рачун популарности ДСС. Сад се Г 17+ бори да постигне цензус, а то ПСС сигурно неће успети. Уставни референдум је показао да је бирачко тело постало веома пасивно. Но ипак су праламентарни избори људима динамичнији и интересантнији па ће вероватно изаћи у нешто већем проценту но на референдум.

Чини се да све иде ка томе да се у будућности створи тропартијског или троипопартијског политичког система у Србији, уз благи али стабилан пад занимања бирача за политику. Поред тога, идеолошка вредност модернизма и евроутопизма ће губити престижност, али јој се не супротставља никакава озбиљна алтернатива. Дакле свим великим странкама се клима бирачко тело, нема више ентузијазма ни за једну „велику причу“, само је питање ко же успети да крзо сигуран глас исцеди коју кап из „бирачке дреновине“. Дефинитивна процена успешности кампање ће моћи тек да се оцени тек кад када се преброје гласови. Овога пута су из ко зна којих разлога изостали телевизијски дуели главних политичара, што је кампању учинило мање интересантном.