„Naš cilj je totalna informaciona budnost... nama je potrebno više nego da budemo sigurni da različite baze podataka medjusobno komuniciraju, nama je potreban način da iscedimo informaciju koja nam je značajna iz svih onih ujedinjenih baza, ali da osiguramo da privatna informacija svakog gradjanina bude zaštićena“...“Obaveštajno prikupljanje mora obuhvatiti hiljade ljudi čije kretanje i identitet obično ne znamo. To je analogno traženju podmornice u okeanu šumova – mi moramo naći teroriste u svetu različitih šumova, da razumemo šta planiraju, razvijaju, i da pripremimo unapred sve opcije za sprečavanje njihovog napada“.Ove reči izgovorio je Džon Poindekster, idejni tvorac Kancelarije Značajnih Informacija (information Awerness Office – IAO), osnovanoj 2002. u sklopu Agencije za unapredjivanje istraživačkih projekata u oblasti odbrane vlade SAD ( Defence Advanced Research Projects Agency), sa popularnom skraćenicom DARPA.
Ideja je bila da Kancelarija Džona Poindekstera izradi projekat na bazi širokog prikupljanja informacija iz svih vidova komunikacije: interneta, telefona, imejlova, faks linija... a za sve to trebalo je imati posebne programe koji bi informacije sakupljali, klasifikovali, arhivirali i sa posebnim softverskim alatima brzo ukrštali, obradjivali i prosledjivali svuda gde je potrebno. Prostor za obradu je čitav svet, jer teroristi su svuda.
Dokle se u medjuvremenu sa primenom pomenutih „ideja“ stiglo možemo samo da naslutimo.Ono što možemo nedvosmisleno da zaključimo je da se otišlo veoma daleko. Naime, svaki čovek je u međuvremenu postao potencijalni terorista. Svaka država je postala potencijalni rasadnik terorizma i „osovina zla“. I to možemo reći, ne samo na osnovu pretpostavki i elementarne logike, već i na osnovu činjeničnog stanja i ličnog iskustva. Dovoljno je ovom prilikom podsetiti se „milosrdnih“ bombi od 1995 i 1999 godine. Dalje dokaze te vrste u ostvarenju gore pomenutih „humanih ideja“nećemo nabrajati ovim prilikom. Cilj ovog osvrta je da se ukaže na nešto drugo, još opasnije. Reč je o dokazima „informaciono – tehnološke“ vrste gde možemo izvesti jasan zaključak a na osnovu razvoja tehnologije nadzora koja se po nalozima pomenutih centara moći primenjuje i u državi Srbiji. Paradoksalno je da se ta tehnologija razvija obrnuto proporcionalno dostignutom razvoju informacionih i komunikacionih tehnologija kod nas. Najilustrativniji i svakako najupečatljiviji primeri pomenute tendencije kod nas je svakako zakonski projekat uvođenja elektronskih biometrijskih ličnih karata i zdravstvenih knjižica sa bar kodom i centralizovanom bazom elektronskih podataka. Taj zakon uskoro počinje sa primenom. Toga još nema u redovima najvećeg broja najrazvijenijih, da ne govorimo o onim manje razvijenim. Jasno je, međutim, da je ova tendencija povezana sa nečim drugim, a ne sa stepenom dostignutog tehnološkog razvoja. Srbija je, nažalost, to je sada potpuno očigledno, izabrana kao eksperimentalni poligon za nove tehnologije nadzora od strane vladajućih globalističkih elita. Posledice jednog takvog eksperimenta na pojedinca i na društvo u celini su nesagledive. O njima ćemo nešto više ukazati u nastavku. U tom kontekstu, neophodno je, pre nego li se osvrnemo na posledice, radi potpuno jasnog sagledavanja ovog problema, razgraničiti razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija od razvoja i zloupotrebe jednog dela istih koje se koriste u cilju stvaranja tehnologije nadzora i kontrole. To je neophodno da ne bi onaj ko ukazuje kritički na ovu problematiku ne bi bio etiketiran i svrstan u red onih koji dižu „pobunu“ protiv savremene tehnoglogije, kao što je to svojevremeno bio pokret „ludista“ protiv mašina koji je predvodio Ned Lud, ili u red onih koji su protiv napretka i savremenosti i sl.
O čemu se ovde zapravo radi? Naime, mi živimo u vremenu koje je premreženo informacijama koje su, kako primetiše neki teoretičari, postale resurs broj jedan. A da bi se te informacije adekvatno prenele, neophodno je da njihov prenos i korišćenje bude podržano savremenim informacionim i komunikacionim tehnologijama. Takođe, ni moderno poslovanje se ne može ni zamisliti bez sredjenog sistema informacija i komunikacija koji je implementiran u sam poslovni proces. Ovaj fundamentalni značaj na kojima počiva savremeno poslovanje, a koje se bazira na informacionim i komunikacionim tehnologijama, nije ekskluzivitet samo ovog dela ljudske aktivnosti, već važi za sve oblasti ljudskog delanja počev od obrazovanja, zdravstvene zaštite, preko socijalne i fiskalne funkcije, pa do funkcionisanja samog državnog aparata i organa uprave. Kada se ovome dodaju dva galopirajuća i sveobuhvanta fenomena ovog vremena i ovog podneblja (globalizacija i tranzicija) koja se naslanjaju na razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija i koja su štaviše njima u mnogim aspektima uslovljena, onda se dobija jasniji uvid u značaj ove oblasti za funkcionisanje moderne privrede i društva. Prvi fenomen koji je itekako uslovljen informacionim i komunikacionim tehnologijama i njihovim razvojem je, dakle, globalizacija, koji deluje manje više na ceo svet. On se manifestuje kroz nasilnu i(li) suptilnu promenu ekonomske, geopolitičke, kulturološke, duhovne matrice tradicionalnih privreda i društava i nametanje sopstvenih obrazaca razvoja te anglo-saksonske civilizacije . Drugi fenomen je – tranzicija koji je vezan za promenu privredno - sistemsih rešenja sa socijalističkih administrativno planskih, centralističkih na kapitalističke, tržišne.
Upravo iz shvatanja tog njihovog dalekosežnog uticaja neophodno je da se razgraniče pozitivna i negativna dostignuća savremene tehnologije na društvo i na pojedinca. Posledično, vrlo je važno da postoji jasna nacionalna strategija u njenom sprovođenju i primeni koja bi se oslanjala na pozitivno iskustvo i praksu najrazvijenijih, a koja bi bila prilagođena specifičnim uslovima koji karakterišu našu privredu u datom trenutku istorijskog razvoja. To podrazumeva pre svega dve stvari:
pokretanje šire i stručne rasprave o tome kakve implikacije na slobodu ličnosti, privatnost i na društvo u celini mogu proisteći iz prihvatanja određenih tehničko tehnoloških projekata(npr. uvođenje pomenutih novih ličnih karti i zdravstvenih knjižica)
Donošenje strogog zakona o zaštiti ličnih podataka, uz kako rekosmo, prethodnu javnu raspravu.
Takav pristup jasno podrazumeva i odbacivanja nus produkata koji nužno iz tih iskustava proizilaze, a ne samo kopiranje gotovih rešenja u jedan potpuno drugačiji ekonomski, tehnološki, kulturološki i duhovni kontekst.
Dakle, zloupotrebe o kojima ovde govorimo se, pre svega odnosena opasnost od kršenja osnovnih ljudskih prava iz domena zaštite privatnosti i osnovnih ljudskih sloboda od strane novih globalističkih elita. Naime, mogućnost stvaranja nekog vida „digitalnog totalitarizma“ i sveobuhvatnog sistema tehnotrone kontrole nad životom pojedinca nije samo naučna fantastika(o takvom totalitarnom projektu je, između ostalih, pisao George Orvell u svom kultnom tada s/f delu 1984.), već nažalost, može vrlo brzo postati stvarnost. Npr. Danas već u „običnim“ supermearketima na zapadu (ta tehnologija se prenosi kod nas velikom brzinom) imamo „široku paletu“ uredjaja kojima se meri raspoloženje potrošača u odnosu na odredjeni proizvod, koji mere potrošačku lojalnost, stepen potrošačkog zadovoljstva...a kojima se direktno ugrožava privatnost. Nabrojaču samo neke od uredjaja koji se tom prilikom koriste: televizijske kamere, koje se koriste, na primer, za praćenje ponašanja kupaca u odnosu na nove modele proizvoda u prodajnim objektima, zatim psihogalvanometri, koji beleže promene u znojenju kao rezultat emocionalne reakcije na odredjene stimulanse(reklamu na primer), zatim specijalne kamere za pracenje pokreta ociju kod ljudi, koje se koriste za prikupljanje podataka o tome kako ljudi čitaju časopise, novine , reklamne oglase, kako gledaju na pakovanje proizvoda i sl., zatim tahitoskopi koji dozvoljavaju datom objektu da bude osvetljen za delić sekunde da bi se taj objekat testirao u pogledu prvog utiska koji ostavlja. Tu su zatim, pupilometri koji mere širenje i sužavanje zenice oka, pri čemu širenje zenice oka označava povoljnu reakciju na stimulanse čije se dejstvo posmatra, а sužavanje nepovoljnu. Ili npr. Audiometri, uredjaji koji su ugradjeni u uredjaje za kablovsku televiziju koji registruju vreme uključivanja odnosno isključivanja televizijskih aparata i ako je TV prijemnik uključen, registruju koji kanali su izabrani. U odnosu na vreme provedeno gledajući neki program, odredjuju se „potrošačke ciljne grupe“ i „gledaocima“ se šalju katalozi u odnosu na njegov potrošački profil koji se odredjuje u odnosu na program koji je gledao. Ili na primer kupovina preko kreditnih i platnih kartica gde se pravi evidencija kupovina koje se zatim unose u bazu potrošačkih podataka. Tako se može doći do potpunih podataka ko kupuje, šta se kupuje, gde se kupuje, koliko se kupuje i vreme kad se kupuje. Te informacije se zatim sistematizuju i analiziraju sa različitih aspekata. Tako na primer, u odnosu na većinske kupovine formira se i redosled artikala u rafovima, tako da su omiljeni proizvodi iste kategorije potrošača „slučajno“ jedni pored drugih da se ne bi gubilo vreme na njihovom traženju. Nekome ovo može delovati benigno, medjutim ceo projekat se dalje obogaćuje i razradjuje ubacivanjem psiholoških, socioloških, kulturoloških i rligioznih atributa predmeta analize, tj.potrošača. Kada se ovako dobijeni podaci „ukrste“ sa podacima o „ciljnoj kategoriji“ iz drugih baza podataka (zdravstvo, socijalna zaštita, MUP...) dobija se potpuni uvid u kretanje, ponašanje, psihološki profil, navike i celokupan društveni život ljudi koji daleko prevazilaze „dobre usluge“ radi pomoći potrošaču koji je uvek u pravu, a dobija se zastrašujući mehanizam kontrole sa nesagledivim posledicama po elementrane slobode i ljudska prava na elementarnu privatnost. Jedini odgovor koji se ne može još u potpunosti moći dobiti od savremenih zamorčića, tj.potrošača je zašto neko nešto radi, odnosno ostaje skrivena namera srca. To poslednje „zašto“ će se otkriti kada se tako sistematizovani podaci spoje na jedno mesto u vidu mutantske baze podataka koje će opet interakivno kroz potkožni elektronski čip biti povezana sa „objektom posmatranja“i postanu jedan od drugog neodvojivi(podaci o „predmetu“ i sam „predmet“). Da se takav scenario, a koji je opisan u otkrovenju Jovanovom ne bi ostvario u našem vremenu, neophodna je, da ponovimo, potpuna društvena vidljivost koja podrazumeva široku javnu raspravu u koju bi bili uključeni stručnjaci, relevantne institucije našeg društva(pre svega Crkva) i javnost, i na taj način ostvari širi društveni konsenzus. Ovo pogotovo važi za projekte kao npr: uvođenje sistema audio i video pokrivenosti svih javnih površina u urbanim sredinama (u Velikoj Britaniji ih ima preko tri i po miliona, tako da npr.svaki gradjanin Londona u toku jednog radnog dana bude snimljen ni manje ni više nego 14 puta!), zatim postavljanje pomenutih mnogobrojnih „čitača raspoloženja“ u velikim supermarketima i tržnim centrima radi stvaranja potpune „statistike potrošačkih preferencija“ mimo njihovog znanja, onda mogućnost praćenja i prisluškivanja preko mobilnih telefona, zatim već pomenuto uvođenje obaveznih biometrijskih ličnih dokumenata sa mini procesorom,itd. Samo na takav način strategija stvaranja informacionog društva, dakle, primenom jasne i vidljive strategije razvoja informacionih i komunikacionih tehnologija uz opšte društveni konsenzus imala bi svoj puni smisao i društvenu potvrdu. Svaki drugi put(ili prečica) ka ostvarenju pomenutih ciljeva vodio bi u savremeni elektronski geto sa nesagledivim posledicama po čovečanstvo.
Da zaključimo, težnja svakog stanovnika naše planete kome je na srcu sloboda, što je paradoksalno, trebalo bi da je ista kao Džona Poindekstera, čoveka, koga smo citirali na početku teksta. A to je budnost. Ista težnja, ali sa potpuno drugačijim ciljem. S jedne strane budnost se shvata kroz fenomen „spržene savesti“ globalističkih elita, odnosno budnost u cilju monstruoznog projekta ostvarivanja totalne tehnotrone kontrole i nadzora nad ljudima u stilu antologijskog „velikog brata“. S druge strane reč je o budnosti u smislu neophodnosti podizanja svesti o gotovo nepojmljivoj opasnosti po integritet ličnosti i njenu slobodu, a koja se upravo pred našim očima odvija. Ta opasnost kao Damaklov mač visi nad glavom čovečanstva ove posthrišćanske epohe. I taj apokaliptični scenario se dešava, pre svega, usled potpunog moralnog pada i duhovne obamrlosti kojoj smo svi svedoci, ali nažalost i aktivni saučesnici. To se takođe dešava i usled neshvatanja prave, mračne duhovne pozadine pomenutih tehnoloških eksperminata nad ljudima ili, što je još gore, njihovim nekritičkim prihvatanjem. Reč je, nažalost, o nedovoljnoj duhovnoj budnosti velikog broja ljudi našega vremena koji su na taj način dopustili realizaciju takvih eksperimenata i na taj način im dali legitimitet.. Dakle, ta obostrana težnja koja se razume potpuno drugačije: totalna (informaciona) budnost.
