Београд, фебруар 17, 2007.

ОЛИВЕР ВУЛОВИЋ

СРПСКО-РОМСКО ПИТАЊЕ

Постоји ли ромско питање у Србији ? Да ли се српским Ромима масовно или делимично ускраћују људска права, да ли се она уопште системски ускраћују или се већина Рома и не труди у довољној мери да их оствари? Овим питањима српска јавност је у последње време почела озбиљније да се бави из неколико разлога. Након код нас медијски веома пажљиво пропраћеног проблема ромске породице Стројан у Словенији, којој су брутално скршена људска и уставна права од стране становника словеначког села Амбрус и немоћи или недовољне ангажованости словеначке државе да то спречи, у Србији се догодило брутално убиство младог Рома у селу Бољевци и тежак инцидент у саобраћају након којег су на лицу места од стране људи који су и изазвали незгоду хладним оруђем уз увреде на расној основи нападнути Роми из другог аутомобила без икакве реакције присутне саобраћајне полиције. Овим разлозима треба додати и актуелност уласка представника две ромске партије у српски парламент, пажњу међународне и домаће јавности усмерену на врло лош положај Рома у неким државама ЕУ од којих поред Словеније, треба истаћи и Чешку у којој се према насељима са ромском већином дижу чак и високи бетонски зидови, као и преговоре Србије са ЕУ око либерализације визног режима у којима битну улогу има и део о поступку репатријације, то јест присилном повратку у домицилну државу а који ће после Шиптара највише погодити Роме који нису усплеи у ЕУ да остваре легалан боравак..

Роми сматрају да у Европи а посебно на Балкану њихов народ своја права најбоље и највише остварује у Македонији, где осим својих политичких представника у самом врху власти имају и своју општину у Скопљу, телевизију, радио, штампу и неколико политичких организација које се на озбиљан начин баве заштитом њиховог статуса и људских и националних права. Истакнута ромска и светска уметница, Есма Реџепова каже – Данас је у Македонији много лакше бити Ром. Ромска деца, а јасам извела на пут неколина десетина, имају одличне услове за школовање и напредак у Македонији и та држава им заиста пружа шансу за развој. Македонија је земља која за Роме чини доста и велика је ствар што је ромска маљина призната и у македонском уставу.

Са друге стране, Рајко Ђурић, новинар и истакнути ромски интелектуалац и један од двојице ромских посланика у Народној скупштини Србије на, благо речено, врло чудан начин покушава да се обрати српском народу у жељи да за свој народ обезбеди бољи полжај те тврди да је за лош положај Рома у Србији највише крив систем јер ако сиромашни Роми могу да оду на Запад и одатле се врате богати значи да пада у воду предрасуда која међу Србима влада о Ромима као нерадном и систему наприлагодљивом народу. Господин Ђурић положај Рома у Србији оцењује као тежак и разлоге за то види и у заосталим реликтима протеклих ратова на овим просторима а које је покретао „српски примитивиѕам“ . – Примитивизам је опасан код свих народа па и код мога. Ако се тај примитивиѕам докопа власти он може бити подједанко поразан и за нашу државу, као што смо већ искусили колико је био застрашујуће поразан српски примитивизам и национализам који је направио пошасте у Србији и не само у Србији, у Хрватској, Босни итд.. –

Господин Ђурић је борбу српског народа за решење свог националног питања током насилног растурања бивше СФРЈ, борбе која још увек траје кроз решавање Косметског проблема, а током које су несумњиво учињени и злочини и од појединаца из нашег народа олако окарактерисао као наш национални примитивизам који је направио пошасте широм регије и у самој Србији. Од самог старта је господин Ђурић је у политичку борбу за интересе свог мањинског народа кренуо на врло чудан начин, увредљиво квалификујући борбу коју за своје интересе води већински народ у чијој држави као уставом заштићена национална мањина слободно живи и ради.

Ове тешке речи на рачун Срба једног од двојице тренутно најистакнутијих политичких представника Рома у Србији а који као појединац, независно од тренутног политичког ангажмана, уједно ужива и статус веома уваженог српског новинара и публицисте, а што је и сам често волео да истакне током предизборне кампање, доводе у сумњу искреност мотива његовог политичког деловања, јер изречено више спада у корпус парола коалиције окупљене око ЛДП-а него једног просвећеног националног активисте за шта се господин Ђурић представљао и на основу чега је и освојио скупштински мандат.

Господин Рајко Ђурић врућом реториком изгледа жели да оствари више других, претходно зацртаних политичких циљева, као што су придобијање за своју ствар српских политички анационалних партија, при томе погрешно мислећи да ће за свој народ више моћи да учини ако буде у „европском тренду“ и јавно направи јасну и оштру политичку дистанцу од партија са националним предзнаком или од оних партија које у свом политичком реалном и свакодневном раду подједнако придају важности економском али и националном сегменту свог деловања. У његовом опису ситуације у којој Ром на Запад одлази сиромашан, а враћа се богат пренебегава важне чињенице. Српски Роми, као и Срби који економски емигрирају, се заиста врате за наше услове релативно богати, али и даље воле и имају где да се врате и њихову стечену имовину нико у овој земљи не дира нити ико има таквих аспирација., што и једне и друге у правно-политичком статусу нимало не разликује. Господин Ђурић више цени то што се његовом народу у рецимо Аустрији и Немачкој, где су такође аутохтони, али уставом непризнати, дозвољава да својим радом стекну материјалну, али не и културно-политичку корист у односу на Србију где у складу са економским стандардом такође могу да уживају благодети свог рада, али и путем низа организација која се баве њиховим правима која им гарантује српски устав иста остварују и ефикасно штите. Србија заиста нема тако добар и богат социјални систем који се лако може злоупотребљавати као што се то ради у Аустрији и Немачкој од стране и Рома и Срба, али је поређење које је господин Ђурић направио неупотребљиво и неутемељено и није баш добра полазна основа за разговор о положају Рома у Србији.

Код нас заиста, као и у великом броју других европских држава, у великој мери још постоје стереотипи према којима се Роми деле на оне „добре“ који се баве музиком и раде у градској чистоћи или уопште нешто раде и оне „лоше“ који су крадљивци и преваранти. Ни то никако није добра основа за разговоре, и по својој суштини једанко је криминална као и горе наведена Ђурићева, али она не долази од представника политичког врха ове државе и као таква нема могућност и право пропагирања у јавном животу. И Роми и Срби се у ствари морају заједнички борити против тзв тихе дискриминације која у одређеној мери постоји, али се мора подвући да и сами Роми имају у оквиру српских закона и устава могућност али и одговорност да се изборе за свој положај и афирмацију у друштву и не смеју ћутке да посматрају проблеме и јављају се само онда када се десе тешке и тешко отклоњиве повреде њихових права.

Српски Роми немају националну општину у Београду или било где у Србији али они због номадског карактера кретања, који су још увек у доброј мери задржали на овим просторима и бројчано мањинског статуса који имају тамо и где су стално настањени у Србији, нису оштећени у том погледу да рецимо немају свој тетатар већ је у Србији у Новим Карловцима код Инђије и основано прво Ромско позориште у Европи –Ромски сан – названо по првој представи и постиже одличне резултате. Тек је накнадно основано ромско позориште у Немачкој, али на нивоу позоришне трупе а као наследник скопског ромског театра Пралипе. По закону о локалној самоуправи Роми могу и уоквиру општина у којима живе да учествују као припадници националне или етничке мањине и да равноправно учествују у доношењу свих одлука. Готово да нема града у Србији у којем не постоји нека владина или невладина канцеларија која се бори за заштиту ромских права и сви заједно истичу исти проблем на који наилазе – слабу или никакву заинтересованост локалних Рома да преко њих остварују своја права и шансу да се брже интегришу у све сегменте друштва. У Србији постоји низ културних институција које су комплетно ромске или се преко њих Роми делимично укључују у интересу неговања своје културе и језика и на крају крајева, Роми су коначно, последњи међу свим мањинским народима и етничким групама основали и своје две политичке партије.

Роми преко оснивања својих медија и организација као и било где у Европи, морају радити на стварању више видова комуникација са овом државом, од оних политичких, преко ствралачко-културних не чекајући да рецимо у српску кинематографију уђу на основу самосталних жеља, инспирација и могућности неких уметника појединачно, попут господина Кустурице, већ да њихова и уметничка и било која друга интеграција буде и резултат њиховог самосталног рада. Међу Ромима постоји велики број појединаца који су информатички образовани на том нивоу да заиста постоје могућности да се резултати њиховог рада на врло јефтин начин виде у целој Србији и даље, а за то не требају велика средства колико треба добра воља и помоћ не само од државе већ и од богатих појединаца из њихових редова а којих није мало. Велике задужбине Србима није изградила држава већ богати појединци и Роми би на основу примера из историје народа са којим деле овај простор и у чијој држави живе могли да црпе инспирацију за своју националну ренесансу за коју имају сасвим довољно простора и у српским медијима и у српском културном миљеу.

Проблем ромских уметника и ствараоца из других области, попут науке, на овим просторима се огледа и у њиховом никаквом интересовању да своју професионалну оствареност и јавна признања поделе и са народом коме припадају, већ се све завршава на њиховом појединачном задовољству. Такозвани персонални активизам је у многим случајевима знао да добре резултате на промоцији и еманципацији одређене групе или народа. У том процесу није довољно да се ангажују само појединачне „интелектуалне громаде“

већ и сваки појединац за себе, не би ли на тај начин прво допринео процесу миниинтеграција у свом окружењу које касније лакше отварају пут на плану макроинтеграција.

Има и у самом ромском политичком и културном покрету, ако се збир појединаца може тако назвати, сукоба у мишљењима о начину на који се може најбрже доћи до побољшања сопственог положаја те тако господин Осман Балић у разговорима са господином Драгољубом Б.Ђорђевићем изражава резигнацију због употребе речи интеграција.

– Кога они то желе да интегришу ? Нас Роме ? Па зар ми не живимо измешано са Србима већ један миленијум на овим просторима? Нисмо ми никакве придошлице.. Кинези или неки уљези које треба привести реду и поретку. Ми смо аутохтона мањина којој је потребна свака подршка да се еманципујемо и приближимо већини -

У принципу, ромски политички прваци као и организације које се баве њиховим статусом у Србији немају никакве примедбе на однос централних власти према њима већ је суштина њихових примедби на однос локалних власти јер сматрају да их власт на локалном нивоу годинама систематски маргинализује и смишљено држи подаље од свих политичких и друштвених токова. На основу таквих премедби Србија је изменила и свој закон о локалној самоуправи али и изборни закон. Србија ипак није спремна да, као што то није могла ни у мађарском случају, да Ромима да тзв персоналну аутономију, јер такав вид аутономије не познаје ни једно право.

Врло су ретки екстремни видови дискриминације Рома који су мотивисани расном и етничком мржњом и када се догоде у Србији држава сваки такав ексцес жестоко кажњава и осуђује. Осетљивост јавности и државе на такве случајеве се не огледа само у гнушању и тражењу казни за починиоце само када је за резултат дискриминације било насиље са смртним исходом већ и у жестокој реакцији јавности када се догоде и много, колоквијално речено, лакши видови дискриминације као на пример у образовању, приликом остваривања права на социјалну заштиту, процесу запошљавања.

Тежак положај Рома у Србији, који је ипак мора се признати много бољи него од и у једној од држава проистеклих из бивше СФРЈ, произилази и из мањка политичке свести самих Рома те до недавно не постојања политичко-институционалних организација које би се на највишем нивоу бавиле њиховим правима, мањка просвећености и свесности својих права и инструмената које им стоје на располагању у њиховој заштити, подвргавању устројству проистеклом из обичајног права у односу на право и законе државе у којој живе. У добром проценту у Србији постоји и непознавање основа ромске културе, језика и традиције што је још један разлог више постојања дискриминације, јер незнање је одлична подлога за предрасуде и неосноване страхове.

И Роме и Србе повезује заједничко страдалништво у последњим ратовима од истих џелата. Србија ни на једној међународној инстанци током борбе за заштиту права српског народа није пропустила прилику да истакне и размере страдања Рома на овим просторима, некадашње етничке групе која код нас има статус националне мањине. Директан дијалог и отворена комуникација са државом и то на оном нивоу на којем сами Роми одлуче, било да то буде на нивоу етничких партија преко којих су тренутно заступљени у парламенту или неких других организација су једини начин да се заједнички дође до бољег положаја Рома у целини или оног дела њихове популације који се није интегрисао у српско друштво. Ти разговори ће на самом њиховом почетку бити релаксирани и брже ће се доћи до резултата ако се у старту призна чињеница да у Србији не постоји системско дискриминисање Рома већ да се дискриминација огледа у појединачним случајевима за које се мора наћи решење у заједничком деловању. Право силе је наметнуло кодекс по којем бити у мањини никада није предност, било да је реч о народу, етничкој групи или просто о појединцима или групама који различито мисле или имају другачије особине од већине.

Срби су од свих народа на овим просторима осетили страшне последице од таквих и сличних девијантних кодекса и Роми могу тотално имати поверења у овај народ као што то већ и имају од 12. века од када заједно живимо на овим просторима. Наша борба за опстанак на овим просторима сажима и њихову борбу и не може се посебно посматрати јер их Срби, истине ради, кроз своју историју и нису одвајали од себе, и у добру и у злу.