Ovih dana se bitka oko Kosova i Metohije veoma intenzivirala. Vodi se na mnogim frontovima uz primenu različitih oblika “borbe”. Na žalost veliki deo naše političke i ekonomske elite nije ni svestan svih tih “frontova”. Ako izuzmemo nasilje koje je u provinciji, takoreći svakodnevna pojava, sa žrtvama isključivo nealbanske narodnosti, za sada nema oružane borbe. Ako je išta dobro u ovoj situaciji onda je to.

Sjedinjene Američke Države, pod plaštom velikog zaštitnika regiona, duboko su ukopane na Balkanu, pokazujući svoju pravu nameru, svojom najbolje opremljenom vojnom bazom van američkog tla u Bondstilu, na Kosovu i Metohiji, šalju svima jasnu poruku. One su tu da zaštite svoje nacionalne interese i da ostanu što je moguće duže.

Nije samo Amerika u “ofanzivi” na Balkanu. Budući da se američki interesi ukrštaju sa interesima Evropske Zajednice, odnosno Nemačke i Francuske, pre svih, potrebno je nastaviti sa diplomatskom ofanzivom, kako bi se postojeće pozicije učvrstile i zadobile eventualno nove. Čini se da je Amerika spremna da delegira deo odgovornosti na EU, ali da ove preuzme finansijske troškova “stabilizacije regiona” ma šta to sve značilo.

Američki ambassador Majkl Polt, putuje Srbijom u uverenju da je lučonoša koji prosvetljava domoroce. Ovih dana svratio je u Kraljevo sa namerom da nastavi sa promocijom MEGA programa u sastavu USAID paketa za obnovu i razvoj. Samo da podsetimo neobaveštene, to je program nazvan ekonomska pomoć, sa kojim Amerika jača svoju “meku moć” a pre svega ekonomsku dominaciju.

Da bi posao bio utvrđen i potrvrđen, nije dovoljno pridobiti pojedine državne činovnike, ministre, poslanike, poslovne ljude, potrebno je da baza bude brojno proširena, dakle potreban je narod kome treba da se pročita napisano. Narod duduše statira ali je i on bitan deo predstave.

Danas kada su svima puna usta “stabilnost Balkana”, naročito gladna usta Srba, zatočeni po enklavama na svom rodnom ognjištu, ili još uvek raseljeni, svakim danom gubeći perspektivu za dostojanstven život. No pored Srba i domaći tajkuni i strani investitori, pre svega Američki, žele stabilnost Balkana kako bi što pre umnožili povraćaj svoga kapitala i osvojili nova tržišta.

“Prosvetiteljski” metod je odavno oproban. Govori gladnome i nezaposlenom o tome kako će da zaradi i on će ubrzo početi da veruje svemu što mu bude rečeno. Pri tome činjenice nisu neophodne za potkrepljenje. Tako se kaze da “dostignuća tog programa u deset opština u Srbiji mogu da se zapaze” jer su te opštine “ počele da privlače nove strane investitore”. Koji konkretni programi? Koji investitori? Koji konkretni projekti? Naravno, u svetu privatnog biznisa sve je “otvoreno tajno”, to jest sa zaštitom slobode privatnog interesa. Jedino je potrebno pridobiti široku podršku i na taj način potvrditi osnovne principe slobodnog i demokratskog društva. O tome ko su stvarni dobitnici i šta je stvarna dobit od projekta, to više nije od interesa za širu javnost.

U svom govoru Ambasador je pokušao da obezbedi podršku za svoj plan, korišćenjem velikih brojeva. Još jedan mađioničarski trik. On govori kako su projektu pristupile sledeće opštine: Pećinci, Šabac, Čačak, Kraljevo, Arilje, Prijepolje, Pančevo, Paraćin, Vršac, Smederevo i Leskovac. Vrlo impozantno – sve veliki gradovi i privredni centri. To nam govori, između ostalog koliko je ozbiljna namera Amerike da ostvari svoje ekonomske i političke ciljeve u Srbiji i koliko su daleko u tome odmakli.

Samo po sebi to može da bude i dobro. Potrebno je razvijati poslove, potrebno je oživljavaljnje ekonomije, neophodna je revitalizacija društva kroz materijalnu proizvodnju. Ali, Srbi ne smeju da dozvole pa da budu uljuljani sa raznim uspavankama kako je to bilo često u njihovoj istoriji. Kad god neko spadne na tuđu milost, tu nema mnogo toga za nadanje. Naime nije poznat ni jedan primer u novijoj istoriji da se jedna nacija razvila u bogato društvo tako što se “navukla” na stranu pomoć.

Kaže se da će “ rešavanje oko budućnosti Kosova doneti veću regionalnu stabilnost “. Srbi žele da čuju kakvo će to rešenje da bude. Njima se unapred nudi nešto, stabilnost, otvaranje novih radnih mesta. Oni koji im to nude očekuju da posle bude sve lakše. A ko bude tražio “leba preko pogače“, sa tim će se valjda lako, računaju oni, kako i sa svakim nezahvalnikom.

Ali šlag, kao po običaju dolazi tek na kraju, kada su stomaci već puni, a um usporen zauzetošću oko varenja obilne hrane. “Nemojmo gubiti vreme nad onim što je moglo da se uradi, već radimo na onome što možemo ostvariti danas... Amerika je tu da vam pomogne'. Ovo je zaista lepa retorika, no koja našem izmučenom narodu deluje peterano. Ambasador je odradio svoje a ljudi su ostali zbunjeni i zabrinuti.

Pitanje koje ih pritiska je šta će biti sa Srbijom ili šta će biti sa Kosovom i Metohijom? To sada kao da nikome nije preterano važno. Ljudi su se i umorili od “istorijskih događanja”. Stranci nam kažu “ljudska i manjinska prava će se poštovati” kao da je Kosovo i Metohija samo manjinsko pitanje. U toj perfidnoj zameni teza ih podržava deo srpskih medija, poneki političar i nevladin sektor. Naši političari su okupirani pravljenjem nove vlade i raspodelom ministarstava. Kosovo je manje važno od toga da li će ministar policije biti Jočić ili Šutanovac i tome slično. Kosovo nije vžano onim koji okreću velike pare. Tajkunima je od kosova mnogo bitnije da se formira vlada “punog demokratskog kapaciteta” u kojoj računaju da će da imaju “kontrolni paket akcija”. Jadna ti je Srbija i srpska demokratija kada je tajkuni “guraju”. Samo je običnom narodu, naročito onima koji su vezani za Kosovo ono važno, a njih nema ni u medijima, ni u upravnim odborima, ni u političkim debatama. Šta reći o onima koji su ostali bez svojih i bez svojine na Kosovu i Metohiji, kojima su kuće zauzete, groblja u deponije pretvorene a crkve spaljene, njima je ite kako “važna rodna gruda“. No beogradski krug dvojke tim mučeničkim “suzama ne veruje”, kao uostalom što je i ignorisao patnju Srba iz drugih krajeva bivše Jugoslavije.

Šta činiti kada su političari okupirani podelama ministarskih mesta, tajkuni lakom zaradom, a intelektualna elita smatra da je bavljenje Kosovom i Metohijom “demode”? Potrebna je smoći ono malo preostale snage i odlučnosti za borbu za nacionalni interes. Iako je situacija izuzetno teška ne treba podlegati defetizmu, kome je na žalost gotovo u celini podlegla naša elita, i suočiti se sa odgovornošću za Kosovo. Iako je vrlo verovatno negativno “rešenje kosovskog pitanja” mi moramo pokušati sve što je do nas da sačuvamo barem tapiju na njega. Ako zanemarimo i desetine milijardi dolara vrednosti imovine i privrednih resursa Kosova i Metohije sa kojima bi Srbija mogla da napravi brz privredni razvoj, Srbiji je potrebno Kosovo zbog očuvanja svog identiteta i minimuma nacionalnog dostojanstva. To je vrednost koja ne može da se izrazi u milionima ili u milijardama dolara. Za gubitak Kosova ne može da bude komepnzacija ni članstvo u EU, a kamoli maglovita obećanja “o ubrzanju procesa integracije”, niti krediti, niti investicije, a najmanje USAID programi. Ko god misli drugačije ili laže sebe ili druge ili oboje.