James George Jatras*

Rokford, 17. aprila - Samo pre nekoliko meseci, pozicija relativne prednosti, u kojoj se Srbija danas nalazi u pogledu buduceg statusa njene južne pokrajine Kosova i Metohije, bila bi nezamisliva.

Više nije sigurno da ce Savet bezbednosti UN usvojiti Ahtisarijev plan. Cak se i pripadnicima Unmika i Kfora govori da plan nece proci u Savetu bezbednosti i da treba da se pripreme za najgore od albanske strane, saznaje se iz poverljivih izvora u medjunarodnoj administraciji. Evropa je podeljenija nego ikad, a priznavanje jedonstranog proglašenja nezavisnosti ne bi uspelo bez evropske podrške.  

I što je možda najvažnije, cak i bez sporazuma o formiranju nove vlade,  srpski lideri su krajnje ujedinjeni po pitanju Kosova - što je kljucni preduslov za dobijanje ruske podrške, koja je sve snažnija. Pred kraj meseca ,Prištinu ce, zahvaljujuci inicijativi Moskve, posetiti misija UN za utvrdjivanje cinjenica, ciji rad Priština teško može da smatra dobrodošlim.

U takvim okolnostima nije dobro što se sa razlicitih strana cuju sugestije da bi najbolji ishod za Srbiju bila podela Kosova. Džejms Lajon je za beogradski medijski konglomerat koji finansira Soroš, B92, izjavio da je podela tajni cilj srpskih lidera koji, prema njegovim recima, zadovoljno trljaju ruke, ocekujuci da vecina Srba napusti Kosovo i da tako dobiju izgovor da zadrže oblast severno od reke Ibar. Sva beogradska hrabra odbrana principa, kaže Lajon, samo je manverisanje u pravcu ostvarenja tog cilja.

Kakva god da je istina, ja ni za trenutak nisam poverovao ni u jednu takvu glupost koja miriše na namerni trud da se poseju razdor i konfuzija. Pre svega, cak i kada bi namera da se Kosovo podeli postojala kod bilo kog clana srpske vlade, vlada se ne može optužiti za tajno udruživanje u cilju postizanja takvog ishoda zbog ociglednih politickih neslaganja. Srecom, sadašnja politicka dinamika je takva da svaka stranka koja se bori za vlast mora da se drži principijelnog stava o Kosovu  i da napada svakog protivnika koji je dovoljno blesav da slabi njihovu posvecenost ustavnom i teritorijalnom integritetu Srbije. Interesantno je da Srbija ima koristi od aktuelnog nejedinstva. Cak i oni koji bi hteli sve da rasprodaju nemaju šanse da to urade.

Medjuitm, sada se postavilo pitanje podele. Ja mogu da potvrdim da neki Amerikanci nisu uopšte neprijateljski raspoloženi prema Srbiji i oni su mi sugerisali da je možda bolje zadržati nešto nego izgubiti sve. Cak i neki Srbi, možda zbog višegodišnje propagande da je Kosovo vec izgubljeno, mogu biti u iskušenju da misle na isti nacin. I tako, dok se suocavamo sa poslednjim daškom neuspele politike Zapada, mora se voditi racuna o katastrofalnim posledicama koje bi po Srbiju imalo cak i samo razmatranje mogucnosti podele. I podela, ako ikada bude razmatrana, i politika tajnog usmeravanja ka podeli nikad ne uspevaju u smislu prakticnosti, principa i politicke prednosti.

U prakticnom smislu, zalaganje Srbije za podelu u trenutku kada se Ahtisarijev plan nalazi na rubu propasti, znacilo bi njen poraz kada se nalazi nadomak pobede. Kada bi te "prijateljske" zapadne vlade, koje hoce da odvoje citavo Kosovo od Srbije, mogle to da urade, uradile bi. Ako ne mogu - a postaje sve jasnije da ne mogu - zašto bi Srbija nagradila njihov neuspeh ustupajuci im vecinu onoga što nisu uspeli da uzmu?

Štaviše, kada bi Beograd smislio i sproveo šemu podele (prema Lajonovom scenariju, to bi bilo posle izbijanja albanskog nasilja i cišcenja manjih enklava), Srbija bi verovatno završila bez icega. Posle toga bi Albanci stekli kontrolu nad oblastima južno od Ibra i dobili medjunarodno priznatu državnost, izvršili bi pritisak da se uvaži njihov "legitimni  zahtev" za sticanje suverniteta nad ostatkom teritorije, uz podršku NATO, EU i UN.

Agim Ceku je vec nagovestio mogucnost rešavanja problema eventualne srpske "okupacije" Severne Mitrovice nekom vrstom operacije "Oluja". Ili bi pritisak na Beograd bio toliki da bi severni deo Kosova na kraju doživeo sudbinu Vukovara.

Narocito bi opasne bile zakulisne radnje Zapada, koje bi podrazumevale da se Beogradu nagovesti da bi Vašington i Brisel sada mogli smatrati podelu prihvatljivom opcijom. Ako se to dogodi, Beograd bi trebalo da zna dve stvari: prvo, da vlade koje hoce da odvoje Kosovo od Srbije znaju da su izgubile i da isprobavaju novu taktiku; a drugo, kada bi Beograd zagrizao udicu i pokušao da sklopi sporazum zasnovan na podeli, Zapad ne bi ispunio nijednu datu garanciju.

Što se tice pitanja principa, ako lopov tvrdi da je moj automobil njegov, kakva je to pobeda ako lukavim trikom uspem da se domognem jedne gume? Razmatranjem podele, Beograd bi fatalno priznao da "nepovrediva" srpska teritorija ipak nije toliko nepovrediva. Posle takve predaje, Srbija ne bi mogla da zadrži nijedan deo Kosova. To bi takodje dovelo u neodrživu situaciju one zemlje, pre svega Kinu i Rusiju, koje su podržale, ne toliko Srbiju, koliko njen stav o nepovredivosti državnih granica. Podela Kosova bi znacila da se Srbija pridružila bloku koji je za rasparcavanje i da je jedino pitanje gde seci: u zglobu, laktu ili ramenu. Teritorijalni suverenitet je beskonacan i ne može se deliti; dati deo znaci dati sve. Što se tice negativnog presedana, otcepljenje Kosova bi,  uprkos uveravanjima Zapada u suprotno, imalo destabilizujuci uticaj širom sveta, a narocito u Africi.

U smislu politickih posledica, podela, ili pokušaj da se postigne podela, doveli bi do toga da Beograd izgubi teritoriju koju bi inace uspeo da zadrži i do neizbežnog proterivanja i smrti još veceg broja Srba. To bi podrazumevalo uništenje duhovne i nacionalne baštine u pokrajini, koja se skoro u potpunosti nalazi južno od Ibra. Uskoro bi se shvatilo šta podela znaci: to bi bila katastrofa za koju je svaki politicar u Srbiji pokušao da izbegne krivicu.

Ružna cinjenica je da nam predstoji dugo, toplo leto. Kada postane jasno da je Ahtisarijev plan propao, Albanci ce pribeci nasilju (ili, bolje receno, pojacati nasilje, buduci da sa nasiljem nikada nisu ni prestali). Na meti nece biti samo Srbi, vec i pripadnici medjunarodne zajednice. Ali ne treba se zavaravati da, cak i kada bi se Kosovo odvojilo od Srbije (a naglašavam da mislim da se to nece dogoditi ako Beograd ostane nepokolebljiv), nasilje ne bi pocelo sa cišcenjem manjih enklava, dok bi razbijanje tvrdjeg oraha, severne Mitrovice, trajalo duže, ali bi rezultat bio isti. Posle toga bi se moglo ocekivati širenje nasilja na Bujanovac-Medvedju-Preševo, Tetovo, Sandžak i tzv. "Maleziju" u Crnoj Gori (pa bi se cak moglo ocekivati i politicko nasilje u ostatku srpske države i posledice po Vojvodinu, kao što je nemacki amabasador Cobel otvoreno rekao).

Osim toga što ne treba da odustane od svog stava o otcepljenju bilo kog dela srpske teritoirje - što se odnosi i na podelu - Beograd se sada mora fokusirati na to da ubedi Zapad da je nasilje u prvom slucaju lakše zaustaviti i da je manje destabilizujuce po region nego drugi scenario. Pravo pitanje nije kolikog dela teritorije Srbija pristaje da se odrekne, vec pod cijom vlašcu ce biti albanska zajednica na Kosovu i pod kojim uslovima. Nažalost, Vašington se može urazumiti tek posle definitivne propasti Ahtisarijevog plana, ali postoji razlog da verujemo da Brisel - koji mora i Srbe i Albance da posmatra kao gradjane EU - možda hoce da sasluša razumne argumente. Pretnja od organizovanog kriminala, džihada, netolerancije i nestabilnosti bice uglavnom na pragu Evrope, a ne Amerike.

Vreme je da premijer Vojislav Koštunica uputi formalni i javni poziv EU da preuzme misiju na Kosovu, u kojoj UN nisu uspele, ali bez promene granica Srbije.

Beograd je u više navrata ponovio da ne namerava da vlada kosovskim Albancima, vec da je svima jasno da to mora neko drugo uciniti zbog teroristicke i kriminalne prirode vlasti koju vrše Ceku, Haradinaj i Taci. Od svih zainteresovanih spoljnjih sila, Evropa ima najdirektniji interes da razumnim kosovskim Albancima - a takvih ima, ali oni danas ne mogu da istupe napred bez rizikvanja života - obezbedi civilizovanu buducnost u Evropi sa Srbijom.

Takvo rešenje, koje bi obuhvatalo podeljenu vlast izmedju Beograda i Brisela, sa odredjenim stepenom decentralizacije i razdvajanja zajednica, koji je neophodan da bi se osigurala bezbednost ljudi na lokalnom nivou, imalo bi najvece šanse da odvoji deo albanskog stanovništva od njihovog aktuelnog korumpiranog i teroristickog rukovodstva. Kada bi Srbija ovo javno predložila, to bi takodje produbilo postojecu podelu medju evropskim zemljama, koje vec ulažu napore da ubede one koji se ne slažu sa zvanicnom politikom da podrže "zajednicku" politiku.

U svakom slucaju, Srbija mora ojacati svoju prednost tokom sledecih nekoliko nedelja i meseci, koristeci svu svoju snagu i pamet. Moguce je razmotriti podelu administrativnih ovlašcenja Kosova unutar granica Srbije, ali odvajanje cak i jednog jedinog hektara teritorije od suverene Srbije ne dolazi u obzir. Podela govori samo o slabosti Srbije i njenom oslanjanju na istrošene pretpostavke o njenim opcijama. Zato ona mora biti odbacena isto onoliko kategoricno koliko i svaka predaja Kosova kao celine.

*Džejms Džordž Džatras je direktor Americkog saveta za Kosovo u Vašingtonu – http://www.savekosovo.org/

English original :

http://www.chroniclesmagazine.org