„ОПАШИМО СЕ ЕКСПЛОЗИВОМ ЗНАЊА”

Никола Хаџи Николић

У ексклузивном интервјуу за веб сајт Србске Мобе Никола Хаџи Николић говори о свом виђењу Србије данас и стању њене омладине. Певач, текстописац и фронтмен београдске рок групе "357" од њеног оснивања (1996 године), са којом и данас доживљава велике успехе. Доказан као бескомпромисан патриота. Имао је храбрости да на комерцијални албум своје групе постави обраду "забрањене" песме "Спрем'те се, спрем'те четници", учествовао у великом броју акција за помоћ Србској Православној Цркви, Србима на Косову и Метохији, болницама и другим угроженим установама у Србији. Рокер - Православац, космополита - Србин, "лик" са београдских улица - брижни отац .. По сопственим речима: "Борац против ветрењача".

• Никола, како ти видиш и доживљаваш Србију данас?

Никола: Пази, Србија ми данас личи на један велики гето. Не говорим у политичком смислу, нити у то мешам ратове, већ видим како је доживљавају млади. Они данас, у 21. веку, живе један „гето-лајф” и то онакав какав се живео у Америци 80-тих година 20. века. Тамо је сцена била подељена на Источну и Западну обалу које су биле у сукобу. Иако су текстови група са источне обале имали културнију, социјалну и политичку позадину, победио је гето западне обале са својим вулгарним текстовима где се величао живот на улици, дрога и оружје. Данас је најпознатији представник те музике „50 Cent”, а знамо колико је људи - пре свега деце - дошло на његов концерт у Београду. То је оно што ме забрињава, јер увек је Америка културно тежила ка Европи, а код нас се то дешава у обрнутом смеру – ми као да смо неки запећак Европе и тежимо најгорим видовима америчког друштва.

То се најбоље види по музици која је популарна међу нашом децом. Јер то су заиста клинци од 15-16 година који пишу текстове о криминалу, дроги, оружју, лакој заради... Сад имаш пуно група, ја не кажем да су они лоши, који певају само о том гету, јер су буквално окружени тиме. Они говоре истину и ја могу само да им кажем - ''то је то'', ја им верујем - јер они буквално живе у томе. Они живе у тим блоковима и они виде те ствари које се тамо дешавају и то је њихова стварност и њихова истина.

Нисмо ни постали урбана држава, а већ смо почели да живимо најгору страну урбаног, а то је тај гето, то предграђе, та прљавштина... Нисмо ни сељаци ни грађани, него смо постали обична банда из гета. То је то и то је тако кад одеш и у Свилајнац, и у Звечан, и у Котеж, и у Нови Сад, ти видиш клинце који живе тај „гето-лајф”. Они имају неке своје узоре и идентификују се са њима. Скапирали су да могу да постану неко и нешто само ако се баве криминалом, ако брзо живе, ако не мисле на друге. Чак и девојке мисле да могу да направе нешто са својим животом само ако су „лаке”, ако се не либе да пробају било шта од дроге, да раде све и свашта, да немају никаквог блама и да се на крају удају за оног који је најбогатији. Оно што је најважније у животу, она три питања – ко сам, одакле сам дошао и где идем - су заборављена. Никоме то није важно. Зашто? Јер се тако намеће преко медија, да треба живети од данас до сутра, да треба да будеш што бржи, што луђи, што опаснији, што бескрупулознији и, као, успећеш.

Вера, нада, љубав – љубав је најважнија! А нема ни првог, ни другог, ни трећег. У децу треба уложити сви љубав и памет, да би је та деца пренела даље.

• Чини се да са таквом омладином наша држава нема светлу будућност. Шта је по теби начин решавања овог проблема?

Никола: Као што се у Ираку опасују екплозивом и залећу тамо негде, тако и ми треба да се опашемо екплозивом знања! И кад експлодира да попада што више крхотина, да погоди што више људи знањем. Такве акције треба да се дешавају, индивидуалне, и то углавном морају да раде млади људи. Јер, старији људи немају довољно енергије, ни ентузијазма –што је данас најважније. Познато је да кад год се нешто мења то увек долази од младих. Свака демонстрација, свака побуна, све револуције, све промене су иницирали млађи људи. Које су то тачно године у питању, не знам, јер људи данас пре сазревају и стални напредак технологије им у томе знатно помаже. Мислим да је то једино решење.

Што се тиче институција - оне у свакој држави раде под притиском јавности. Ако дође до притиска јавности онда ће урадити све да сачувају своје коже и своје фотеље. Једино тако може да се добије нека помоћ од институција. Али, морам да признам, урађен је један диск који је имао покровитељство институције, везан за Косово и Метохију, зове се ''Косово и Метохија – лице Европе'', за који нико не зна, а постоји већ можда и годину дана. Тај диск је најбоље образовање за све младе људе, па чак и старе, да знају шта је Косово, где је Косово, како изгледа Косово, ко живи тамо, ко је живео тамо, ко ће да живи. Незнање нам је пре свега највећи непријатељ.

• Да ли ти, као уметник, мислиш да су уметници ти који треба да имају пресудну улогу у преношењу знања? Сложили смо се да су уметници попут “50 centa”-a успешно пренели негативне поруке младима.

Никола: Да, уметници могу врло лако да пренесу поруку, пошто се користе медијима. Знаш, кад смо били у Звечану урадили смо ону обраду песме "Христе Боже" и ја сам рекао, док је ишла песма, да ову песму ко може да набави, нека је ископира у милион примерака, нека искористи интернет, нека је прослеђује даље. Јер мора да се слуша у кухињи, мора да се чује на аутобуској станици, мора да се понавља... Мора да се дели, да је сви имају. Да се зна да ти стојиш иза тога, ту нема ништа лоше. Сад, имаш и песме које могу бити контрапродуктивне. Има гомила песама о ликовима за које неки тврде да су хероји, а неки, опет, да су криминалци. А ја кажем људима: докле ћете се везивати за људе који су кратког века? Ко је више урадио за Србство – такви ликови, нећу да их именујем или Јован Дучић, Милан Ракић?

• Познато је да се увек радо одазиваш на позиве за учешће у разним хуманитарним акцијама, исто тако си и сам покретач многих. Одакле црпиш енергију?

Никола: Кад дође неки проблем, који окружи тебе и твоју породицу, онда се трудиш да спречиш да то дође до њих. Све што је у мојој моћи ја бих помогао и најјача ударна песница у неким акцијама су управо људи који брину за своју породицу. Мајке, очеви, дакле, људи с децом ће заиста урадити све да би њиховим потомцима било добро. Многи залазе у глупости, али уз праву екипу, праву организацију, из правих разлога, то се не дешава. Опет се враћам на песму "Христе Боже" - ту песму не пева човек који нема ништа, ни кучета ни мачета, нити он иде на Косово зато што ће бити добра туча, него он иде да брани своје двориште, иде из љубави! Тада се тукло мачевима, копљима, данас постоји друго оружје и оруђе. Јако је битно да знаш за шта се ти бориш. Да знаш ко си, одакле си и куда идеш. А да би то знао мораш да будеш обогаћен знањем, а знање ће да ти пружи само онај ко већ зна. Морају да се окупљају људи са тим знањем и то морају да буду млади људи, пуни ентузијазма. Јер њима није тешко да иду од врата до врата или да смишљају најбоље начине како да рашире причу. Зато су млади увек први на ''листи за одстрел'', њих највише воле и они су увек циљна група свакојаких. Зато, млади уједините се око праве приче и држите се чврсто у једној здравој заједници.

Србска Моба