„Налазимо се у универзуму у коме има све више информација, а све мање смисла“, вели постмодерниста Бодријар. Медији обавештавају о свему, то јест ни о чему: лишене логосне осе, информације које добијамо су – безначајне. Оне само хладе човека, претварајући га у екран који емитује ледену светлост равнодушности. Оживљени паганизам, паганизам који прожима све поре данашњице, који човека принуђује да се мири са грехом и злом, као да је несавладив. Људи су на изазове савремености отупели и препуштају се стихијама и вртлозима идеја и догађаја чија је суштина – антихришћанска и антихристова.
Свет, већ поодавно Нови Вавилон, затровао је све изворе чистоте и чедности који су крепили човека столећима; Србство, и само саблажњено сластима овога света (при чему пре свега мислимо на Запад, који је кључни чинилац убрзане секуларизације човечанства), утонуло је у небивали духовни и морални глиб, из кога се мора подићи ако жели да остане у заједници са Богом Живота. На жалост, о томе се код нас у црквеним круговима угланом ћути. А истини се ипак мора погледати у очи.

Расте број побачаја и развода

Србски православни народ је вековима живео и мислио Христом и Његовим Еванђељем, а то је Еванђеље чедности и чистоте. Срби су знали да се једино чедношћу бива чедо Божје, а да је образ важнији од земаљског живота. За чистоту се живело и мученички страдало! Чистоти су се певале песме и њоме се надахњивало. Свети Владика Николај, говорећи о србском народном дому, вели и ово: „Србски дом постао је прави манастир, са једним додатком освештане брачне везе ради множења народа Божјега и са скраћеним правилом молитвеним по нужности, но које се надокнађивало већим трудом. Вера, поштење, послушаније и трпљење, то је укратко био типик сваког србског дома“ (Србски народ као теодул, мисао 67). Ожењени Србин и удата Србкиња своју децу васпитавали су на узвишеним примерима свештене историје Старог и Новог Завета, као и на ликовима србске хришћанске повеснице. Народ је пред очима стално имао Светог Саву и Светородне Немањиће, Мати Јевросиму и Косовску девојку, као и Марка Краљевића, који штити своје посестриме од поганих похота црног Арапина. Зато је Лаза Костић са правом приметио да србски идеал никада није била сладуњаво-еротична западњачка Вечна Женственост него огњена, по узору на Богомајку, Вечна Девственост.
На жалост, ниво србске моралности почео је да опада још пре Другог светског рата, када су се многи окренули Европи, „Белој демонији“, тражећи у њој обрасце понашања и живљења. Број побачаја је порастао, развода бракова било је све више, а народна душа је трпела притисак од свакојаких изрода, који су пропагирали нови „сексуални морал“ и на делу га спроводили – прво у оквиру својих партијских ћелија, а затим у партизанско-комунистичким јединицама у тзв. „народноослободилачком рату“. У доба Титове страховладе, све свето и честито међу Србима било је обречено на распеће, а медији су отворено позивали да се раскрсти са патријархалним „предрасудама“ (Сетимо се само серије „Љубав на сеоски начин“ која је у целини посвећена исмејавању стидљивости и чедности младог Милорада, сељачета које одбија да се уклопи у „сексуалну револуцију“ што је захватила и србско село)¹... Садашње стање нашег, негда хришћанског народа је, благо речено, претешко: дефинитивно смо постали Запад, са свим његовим малигним изопачењима и у потпуности његове палости... Чланак који стављамо на увид читаоцу има за циљ да пружи опис те, у нас небивале ситуације...

Блуд заменио љубав

Како примећује италијански мислилац Јулиус Евола, у наше дане сексуалност прожима пре свега душевну сферу човекову, која је непрекидно похотно узбуђена и никада се не ограничава задовољењем чулности, како би се модерним речником казало, „смањењем сексуалне напетости“. Постоји много разлога за ово. Сирова, свештене тајанствености лишена, полност се на сваком кораку нуди савременом човеку... У киосцима се продаје порно-штампа која на најбруталнији начин приказује сцене сексуалног иживљавања; видео-клубови за мале паре изнајмљују касете на којима су снимљене све могуће врсте полних изопачености; телевизија редовно емитује „еротске програме“...
Индустријализована сексуалност је извор огромних прихода. Од модне до порнографске индустрије сви је користе као могућност лаке зараде. Деца се од малена васпитавају у уверењу да се агресивношћу полне привлачности могу постићи многи, малтене сви циљеви. Блуд је заменио љубав на сваком нивоу. Професор Ален Блум у књизи Сумрак америчког ума описује кобне последице развраћања америчке омладине, која је потпуно изгубила здрав осећај за однос мушко-женско и претвара се у аморфну масу која је лишена виталности. Младима је свега доста, према свему су равнодушни, али не виде излаза. Једно за друго везују се површно и плитко: „У врло специфичан свет који настањују данашњи студенти, понајлакше се улази опажањем запрепашћујуће чињенице да они, у ономе што се некад називало љубавним везама, обично једно другоме не говоре 'волим те', а никад 'увек ћу те волети'... Љубав остаје ван њиховог искуства – сувише су добро упознати са сексом да би га помешали са љубављу... Данашњи млади људи се плаше обавезивања, а бит је у томе да љубав јесте обавезивање и много више од тога... Млади људи и не само они, проучавају и упражњавају један обогаљени ерос који више није у стању да узлети, и који не обухвата чежњу за вечношћу и слутњу човекове повезаности са бићем... Они имају 'везе', а не љубави. Љубав наговештава нешто прекрасно, узбудиво, позитивно... Веза је сива, безоблична, наговештава неки пројекат, нема утврђени садржај и огледна је. На вези се ради, док се љубав брине сама о себи“.
„Како могу да имам поштовања према девојци и да је са тим најдубљим поштовањем волим, ако сам од малена имао прилике да у штампи и на телевизији гледам наго женско тело?“, рекао је један познаник потписнику ових редова. И заиста: ако су мушкарац и жена у наше доба само роба за брзо „конзумирање“, како се можемо надати да ће породице младих бити засноване на Богочовечанској свеистини да је у браку дужност супруга да о својој супрузи брине и да је воли по угледу на Христову љубав и бригу о Цркви, а да га супруга слуша као Црква Христа?
Италијански режисер Марко Ферери, познат по перверзним темама својих филмова, 1973. снимио је „Велико ждрање“. Главни јунаци су четири мушкарца који реше да се убију ждерањем и оргијама. То им пође за руком: угуше се у својим бљувотинама. Ферери је филмом приказао сву гротескност потрошачког животињске западне цивилизације која ће, ако се овако настави, завршити у својим бљувотињама, ждерући и оргијајући.

Порнографија и СИДА у Србији

Порнографска филмска индустрија много је допринела уништавању последњих траља онога што би се могло назвати „морал“ и „пристојност“ и што је, колико – толико, имало своју друштвену, али и душевну, регулативну функцију. Циљеви порнографије су: вулгарно приказивање призора полности и буђења похоте код гледалаца. Основна идеја порнографског (ако је уопште има) јесте да је сексуалност једина покретачка сила понашања човековог и да она, лишена сваке осећајности, представља пуку механичку игру. На посредан или непосредан начин, порнографско је продрло у све сфере. Чак и у „озбиљним“, „уметничким“ филмовима дозвољене су све могуће бизарности да би се публика већ огуглала од пренадражености најближих простора свог „ја“ подстакла на „живахнију“ реакцију. Граница сексуалног буђења преко „уметности“ (и не само преко ње, наравно) померана је наниже све убрзаније: у филму „Таксиста“ Џоди Фостер глумила је проститутку са свега 14 година, а Брук Шилдс се у „еротском“ филму појавила са 12! Године 1978. у свету је било 264 порно-часописа чији су глани јунаци – деца. Неки од тих часописа приказују иживљавање које се заврши убиством малишана.
Типичан пример је „Емануела“, Џаста Џекина. Филм, снимљен 1974, представља младу жену, „машину за блуд“. Њено име, Емануела, директно је ругање Христовом пророчком имену, Емануил, Бог-је-са-нама. Преко порнографије савремене антихристовске снаге настоје да извргну руглу све светиње...
А како је у Србији, негда земљи Светог Саве и Светог Кнеза Лазара? Према недавно објављеним подацима, Београд је пун јавних кућа које се зову „агенције за посредовање при избору партнера“... Продају се девојке и жене, телесни потомци Косовке девојке и Мајке Југовића, које себе сматрају „Србкињама“ (а Србкиње су некад, у турско доба и касније, више волеле да изгубе главу него част и поштење). Државни закони званично забрањују проституцију, али су они – мртво слово на папиру... Свеопшта верска и морална запуштеност, губитак свих духовних и друштвених орјентира и социјална беда у коју смо запали доприносе оваквом стању у нас. Једна београдска средњошколка која продаје своје тело вели: „Боље да водим љубав, него да крадем, или, не дај Боже, неког убијем за паре“. У листу „Новости-огласи“ један видео-клуб је за седам немачких марака нудио на продају порно-филмове који приказују родоскрнављење, скотолоштво, мужеложништво (зоофилију и хомосексуализам)... Процентуално гледано, Београд је један од водећих градова у свету по броју заражених вирусом СИДЕ.
Свему овоме, придружује се и чедоморство... Разним вештачким средствима, пилулама, механичким помагалима и слично, савременици настоје да спрече зачеће живота, устајући тако против самог Творца и Животодавца Бога и стајући на страну смрти и ништавила. Када им такви подухвати не пођу за руком, они, сједињени у блуду као Ирод и Пилат у гордости и убилаштву, решавају се да – уморе чедо... Одавно су Хришћани знали да су дела таме – бесплодна. Треба их (о, ужаса!) заклати у мајчиној утроби, да не сведоче о безакоњу несуђених родитеља. И отац-неотац и мајка-немајка подједнако учествују у детеубиству, изговарајући се на разне начине, пре свега тврдећи да није време за гајење деце. Међу Србима се убија двоструко више деце него што се роди. Где ће нам душа?

Фројдизам

Савремена психоаналитичка теорија веома је допринела ширењу сексуланог промискуитета и свођењу човека на подљудски ниво постојања на коме је „све дозвољено“. Отац психоанализе, аустријски Јеврејин (иначе антитеиста по убеђењу) Сигмунд Фројд, сматрао је себе последњим револуционаром у историји човечанства. Први, Коперник, показао је да Земља ни физички, ни метафизички, није у средишту свемира; други, Дарвин, тврдио је да човеково порекло није боголико, него мајмунолико; он, трећи, узео је човеку слободу, уверавајући га да је сламка у слепој стихији нагона. Отровна река фројдизма загадила је не само разуме модерних интелектуалаца, него је постала једна од кључних метода „лечења“ умно и осећајно поремећених људи. Основне тезе „лекара“ Фројда су:
1. Човек је распет између два темељна нагона: сексуалног и деструктивног, Ероса и Танатоса.
2. Сексуални нагон је тако јак да он подразумева жељу за родоскрвним односима (сина и мајке, оца и ћерке) што се касније потискује, али је у подсвести латентно присутно.
3. Чим се роди, дете осећа сексуални нагон, који пролази кроз неколико фаза – оралну, аналну (чак и „анално-садистичку“), фалусну и гениталну.
4. Човек у својој подсвести има жељу за свим могућим настраностима (мужеложништвом и женеложништвом, између осталог). Он је „полиморфно перверзно“ биће.
5. Човек се од испољавања својих нагона уздржава само под притиском спољашњих околности... Што се, пак, нагони више гуше, то је човек изнутра „конфликтнији“, склонији неурози, итд. У овој тврдњи налази се корен тзв. „сексуалне револуције“ као ослобађања нагона које ће нас учинити „здравим и срећним“.

Психијатар заменио свештеника

Фројдов следбеник и идеолог те револуције, комуниста Вилхелм Рајх, сматрао је да је човек – оргијастичко биће, чији је основни циљ – непрестано полно општење. Занимљиво је да су и међу бољшевицима постојали многи борци за „сексуалне слободе“. Лењинова сарадница, мадам Колонтај, тврдила је да полни однос са неким не значи више од „испијања чаше воде“. Према њеном учењу, породицу треба разорити, а децу мора, у револуционарном духу, васпитавати само друштво. За фројдисте је, понављамо, све у „либиду“ (пожуди). Нормално наше стање је – удовољавање похотама.
Епископ Григорије (Грабе) закључује, на основу изучавања скривеног смисла психоанализе, да савремено васпитање, на њој засновано, не може подићи ниво личне и друштвене моралности. Психоанализа „мири“ човека са његовом „подсвешћу“, нагонима и похотама, поистовећујући га са њима. При томе се губи из вида човеково првотно, безгрешно стање, стање Адама у Рају, а поготову обнову човека у Богочовеку Исусу Христу, Логосу који је постао тело. Православна Црква свакога позива да се, литургијским подвижништвом и покајно – молитвеним трудом, бори са својом греховном палошћу и злом у својој подсвести, а не да им угађа; у тој борби, он је призван на савршенство. Свако од нас одговоран је за своје поступке, али и за поступке својих ближњих. Јер „ако стекнеш унутрашњи мир, хиљаде људи око тебе спасиће се“ (Свети Серафим Саровски).
Како изгледа примењена психоанализа у нашим условима и како „лече“ наши „лекари душа“, видећемо из огледне књиге „Иза затворених врата“ Војислава Јовановића и Марије Јовановић (поднаслов књиге је „Сексуални проблеми младих). Ови ватрени фројдисти су типични представници атеистичког насиља над боголиком душом људском.

О рукоблудију
Кроз рукоблудије пубертетлија „сазрева“, постаје осећајно и друштвено зрелији, док се полни нагон усмерава на особе супротног пола“.

О девичанству
Шеснаестогодишња девојчица пожалила се лекару на то да ју је младић обешчастио, због чега, вели, осећа страшну грижу савести и велики је песимиста у погледу своје будућности. Лекар јој предлаже да, уз песимизам, „превазиђе и прихваћена схватања грађанског морала који од жене захтева уздржање пре брака чије анатомско обележје представља очувани девичњак“.

О скотолоштву (зоофилији)
„Има случајева кад полно општење са животињама не представља настраност. То су случајеви када је то пролазна појава и када је полно општење са животињама условљено посебним околностима у којима није било могућности за полне контакте и полне односе са особама супротног пола“.

О мужеложништву и женеложништву (педерастији и лезбејству)
По Јовановићима, сексуална оријентација на особе истог пола нормална је појава у доба пубертета, кад полни нагон још није довољно „издиференциран“. Њихове колеге у САД отишле су још даље; они тврде да је хомосексуалност нормална полна оријентација не само у пубертету.

О љубави
„Љубав је осећајна надградња полног нагона“.

Јасно је да је утицај оваквих „лекара“ на савременике огроман... Чак и родитељи, обезбожени и расцрквењени, својој деци дају тзв. „слободе“ у сексуалном понашању, често их, свесно или несвесно, развраћујући. При томе мисле да им чине добро. Од малих ногу мајке и очеви својој дечици постављају питања типа „Имаш ли девојку/момка?“ или „Јеси ли се заљубила?“ Кад одрасту (а то, нажалост, бива већ у 12. или 13. години), пуштају их да живе како хоће и раде шта хоће: чак се и радују кад виде да им син или кћи имају неког с ким се “забављају“ или „иду“...
Млади траже љубав. Гладни су је и жедни. Не знајући за Бога Љубави, они се упуштају у авантуре промискуитета, често у потрази за оним правим, за оним с ким би се могло живети у браку. Из искустава описаних у књизи „Иза затворених врата“ види се да млади (нарочито девојке) своје прве ванбрачне односе доживљавају као насиље, уз страх и опирање. Душа се боји преступа, не жели га. Једна девојка причала је о својој одвратности према младићу кога је волела и који ју је, у име тога, присиљавао на блуд. „Шта је он у мени волео, ако је уопште волео?“ пита се она. „Жену. Моју наивност, или му је можда годила моја велика љубав? Независно шта је од оовга волео у мени једно је сигурно: да то нисам била ја, Наташа. А то је оно што је највише болело, јер ја сам му припадала свим бићем. А он је то злоупотребио, злоупотребио је моју љубав, инстанцу љубави, човечност и уценио ме тиме“.
„Волети неког“ говрила је руска песникиња Марина Цветајева, „значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили“. Волети значи потпуно поштовати ја вољеног. И не само поштовати, него у заједници са Христом и својим брачним другом победити смрт.
Као мото за своје тумачење снова, Фројд је узео Вергилијев стих из Енеиде: „Ако не могу да досегнем небеса, покренућу реку паклену“ (“Flectere si nequeo superos, Acheronta movebo”). Паклена река је покренута; један по један, потапају се њеним бујицама спратови живота, светлости, истине... Човек, од Адама и Еве склон лажним надама о Рају без Бога, на ивици је не само метафизичког, него и физичког уништења...

Противприродна сексуалност

За два греха Господ није чекао Страшни суд да би их казнио: један је – трговина у храму, а други – мужеложништво, противприродни блуд. Трговце је, исплевши бич од узица и испреметавши тезге, из Храма јерусалимског истерао Син Божји, Исус Христос, а Содому и Гомору, градове који су упражњавали противприродни блуд, уништио је огњем – спасио се само праведни Лот са кћерима.
Као и друге врсте духовних и телесних изопачености, мужеложништво је било својствено скоро свим паганима. Египатски жреци упражњавали су га у току својих мистерија посвећених Изиди и Озирису. Херодот сведочи да су се, у име богиње плодности, Иштар (Астарте, против које су грмели старозаветни пророци), у блискоисточним храмовима проституисале и жене и мушкарци. Незнабожни Јелини су се такође предавали овом мрском греху. Према миту, врховни „бог“ Зевс је, да би утолио похоту, са земље отео младог Ганимеда². Неки грчки законодавци одобравали су овакве везе, а у спартанској војсци оне су биле израз „ратничког духа“. Маје, Инке, Астеци, северноамерички Индијанци, Индуси, Јапанци, аустралијски урођеници такође су имали гнусне обичаје. Где год се верује у лажне богове (а иза њихових идола су, зна се, увек демони), ту се и изопачено сексуално понашају. У доба пред пропаст Римске империје зло неприродног греха толико се раширило да је ушло и на царски двор (Хелиогабал се, рецимо, облачио и понашао као жена).
Вера у Јединог и Истинитог Бога, Свеца Израилевог, спасила је старозаветне Јевреје од ове гнусобе. У Књизи левитској (18, 22; 20, 13) мужеложништво се назива гадним. Они који га упражњавају на сав народ Божји навлаче гнев Цара Небеског. Зато је казна за њих била – смрт.
И у новозаветној Цркви ситуација је јасна. Свети Павле сведочи да непокајани мужеложници иду у паклени огањ; канони налажу најстроже епитимије за противприродно недело. Свети Равноапостолни Цар Константин (IV век) о овоме вели следеће: „Кад мушкарац приступа мушкарцу као жени, кад тражи полно задовољство тамо где му није место, чини опако дело. Наређујемо да се пооштре закони, да се право наоружа осветничким мачем, како би вршиоце срамних дела подвргавао брижљиво одабраним казнама“.
У Европи се, све до Наполеона, ово зло строго кажњавало. Бонапарта, син безбожничке Француске револуције, први је који у кривичне законике није унео казне за мужеложнике, све у име „демократије“ и „људских права“. Постмодерно, такозвано „пермисивно“ (сведопуштајуће) друштво, у толерисању зла иде до краја. Хомосексуализам је проглашен за „нормалну“ полну оријентацију, а амерички председник Клинтон је, као један од циљева свог председниковања, навео изједначавање у правима нормалних и перверзних особа. С тим у вези, почела је кампања у државним основним школама: деци се наметљиво говори да је перверзија – морално и друштвено сасвим оправдана. За предшколску децу издате су сликовнице које то тумаче. Једна од њих зове се „Татин цимер“. Њен текст је следећи: „Тата и његов цимер Френк живе заједно, раде заједно, једу заједно, спавају заједно, брију се заједно, чак се и потуку. Тата и његов цимер врло су срећни скупа. И ја сам срећан с њима“... То је, веровали или не, монолог дечачића који има оца-изопаченика.
Содомија се, пркосно и отворено, пропагира и преко рок-музике. Певачица Лујза Чиконе, која је узела богохулни псеудоним „Мадона“, а која је нарочито популарна међу девојчицама и дечацима млађег узраста, на коцертима доводи плесаче који симулирају содомитске оргије. На манифестацији тзв. „Дана гордости хомосексуалаца“ (Gay Pride) у Њујорку средином 1993. учествовало је преко четири стотине хиљада суманутих прекршитеља закона Божјег и њихових симпатизера, који су тражили своја „права“. Неке „либерлане“ групе протестантских јеретика чак допуштају и „венчања“ мужеложника и женеложница, а Екуменски савет цркава, чији је, авај, члан и наша помесна Црква, има посебну групу за подршку содомитима. Код нас, они имају симпатије квази-демократске јавности, а своје ставове повремено објављују у разним часописима. Противприродно зло није остало некажњено од саме природе, која не трпи гажење поретка у њу уложеног Богом. Појавила се СИДА, болест болесних навика. Прво се проширила међу хомосексуалцима и наркоманима, а данас се њоме могу заразити сви они који не воде Богом благословен брачни живот. Ова болест је болест пропадања имуног система који је, како вели руски хришћански научник Виктор Тростников, материјални символ покрова Божјег над човеком. Организам се – сам по себи – предаје свим могућим болестима, одбијајући да припада личности која је погазила закон Божји, одрекла се рађања деце и учешћа у Богом сазданој хармонији космоса...
Православна Србија се суочава са појавом новог паганизма у свим његовим облицима: почев од оживљавања далекоисточних, незнабожачких култова, преко бујања јеретичких, назови – хришћанских секти, до распусности и разузданости савременог човечанства. Секуларистички дух Запада, дух који жели да Бога заувек прогна из света и из срца људског, отровнији је од многих искушења са којима се Православље досад срело. Срби – Хришћани пред овом чињеницом не смеју затварати очи. Ми више не живимо у органском православном друштву у коме, додуше, није све идеално и иконично, али све стреми идеалу и икони. Дошао је час да се све светосавске снаге усмере ка озбиљном суочавању са изазовима доба у коме стојимо пред Богом отаца својих; да чињенице обасјамо светлошћу Еванђеља и посолимо своју мисао мишљу Светих и честитих витезова наше Цркве. Свету данас богословље скоро да и не треба – он га, рецимо то слободно, неће. А поготову он неће богословље факултетско, које се састоји у прежвакавању напамет научених формулација, било схоластичких, било „неопатристичко-синтетичких“. Чланак који нудимо на увид покушај је да се стање у коме смо опише. Тек предстоји да се оно светопредањски, литургијски, али и законски лечи.

(Владимир Димитријевић, одломак из књиге „МЛАДОСТ И СТРАСТИ“, друго допуњено издање, Београд 1995.)

Напомене:

1) Реч „љубавник“, данас тако опогањена, у прошлом веку значила је добар, љубазан и свима омиљен човек. Како се времена мењају...
2) Рани апологети Цркве указивали су да је античко идлослужење од ђавола наводећи мноштво паганских веровања о бестиђу и похоти њихових „богова“, који нису презали ни од инцеста, ни од противприродног блуда.