РАД НА ОСЛОБОЂЕЊУ ОТАЏБИНЕ

НАПОМЕНА ИЗДАВАЧА

Владичин рад на упознавању Западног света о трагедији и страдању српског народа за време Првог светског рата је веома обиман. Није све могло стати у ову књигу. Његова бројна предавања и проповеди по С. А. Д. 1921. године о неопходности духовног препорода тадашње Европе, и апел за уједињење Јужних Словена ући ће у једну од наредних књига.

Његова књига "Изнад греха и смрти "је такође збир родољубивих проповеди из времена ових апокалиптичких дана Србије. Међутим, ово је ушло у том бр. IVовога издања.

И овом приликом се од срца захваљујемо протојереју Живку Бабићу пароху билефелдском и Г. Душану Поповићу из Брамлеја на помоћи око превода са енглеског језика.

РАЗУМОМ, НЕ КРВЉУ!

Писмо из самоће

Желели сте од мене, Господине Директоре, једно видовданско писмо. Шаљем Вам га. Оно је оптужба против Вас. Мени је жао што оно не може ништа друго бити у овом моменту.

Ја Вас оптужујем. Оптужујем Вас зато што сте својим листом успели последњих дана да нашу огорченост према Бугарима распламсате у ратни фанатизам.

У моменту кад милион наоружаних људи, од Видина до Солуна, стоје готови, да заспу једни друге гвожђем и оловом, и немо шаљу последње поздраве својој браћи и деци иза леђа и равнодушноме сунцу над главом, Ви молите војсковође, Ви преклињете Владаоца, Ви гурате Владу, да се што пре изрече кобна реч: пуцај!

Знате ли Ви, ко су тих милион војника, што с мртве страже сваки дан жудно погледају гласника из Београда и Софије? То је дојучешње робље, које тек што се удруженим, надчовечанским напорима и скупим жртвама коначно ослободило немилог му господара. То су браћа чије је братство двоструко: по крви и по судби. То су људи, који су пред уздржаним дахом целога света јуче положили одлично испит из храбрости, и који данас треба да положе испит из памети. Зашто тражите Ви да се понови одлично положени испит? Зар заборављате његово коштање? Зашто узрујавате крв, да збуни памет? Какво Вам задовољство чини да јучешње витезове видите данас као хијене?

Још једном чујте: од Видина до Солуна стоји једна сјајна војска од милион бајонета? Појмите г ли Ви огромност овога факта? Такву војску није видео Балкан од свога постања. Александар и Трајан, Јустинијан и Мурат, са свом својом импозантном силом, чинили би данас само једно смешно незнатни део ове јединствене моћи. Пустите ту моћ преко Босфора, у трку ће прећи пут Филиповог сина. Пустите је преко Саве и Дунава, као поплава сјуриће се до иза Беча, где је чека Собјески други, сасвим друга.

Но Ви то не допуштате. Ви захтевате од те сјајне војске самоубиство. Ви захтевате, да та војска ископа себи гроб топовима, које је као ратне трофеје повукла кући, и да се завали у тај гроб. Место да свима онима који стоје под вашом сугестијом, довикнете: "Не, Дон-Кихоти. Пред вама није непријатељ но брат".

Ви дајете хране једној жалосној халуцинацији, и досипате из дана у дан уље на олтар Безумљу..

Ко да Вас ућутка, ако ви сами нећете да заћутите? Гле, ви сте журналист у земљи где је слободно све рећи, а ваш је позив да говорите сваки дан. Како опасан позив! Ах, и журналистика се показује у господству као ватра и вода! Ја, Вас чујте, оптужујем, што сваки дан навраћате потоп и бацате пожар на милион људских бића, најздравијих, најлепших, најумнијих, којим ово Полуострво кити своје груди.

Ја Вас само оптужујем јер друго не могу ништа. Шта и могу? Шта можемо друго ми, који се журналистиком не бавимо, него да мислимо, кад Ви говорите, и да један с другим делимо бригу и страх због претњи малих и интрига великих суседа? Ми носимо бригу својих суседа, и поред сјајних милион војника. И ми смо застрашени место да страх задајемо. И кад рано изјутра дечаци, чији се очеви једва бране од досада на обалама Вардара, у трку разносе улицама Ваш лист, ми осећамо неку језу: све нам се чини, да чујемо пригушени смех у северном комшилуку и све нам се чини један сантиметар ближи смо катастрофи. Да тако смо далеко отишли, да се растојање опште словенске катастрофе само још сантиметрима може мерити.

Општа словенска катастрофа велим. То би био рат, у који ви гурате свом снагом. Не може бити да Ви то не видите? Зар бар не чујете, ако не видите? Зар не чујете преклињања из Москве, Варшаве и Прага? Зар не чујете јецање и кршење руку у Љубљани, Загребу и у Новом Саду? Зар не чујете ропац брижних и бесаних ноћи у Сарајеву и Дубровнику? Један моћни организам од Марице до Неве, и од Ловћена до Кавказа, стеже се и превија у конвулзији због катастрофе која је у изгледу. У словенским градовима, где су се словенски пријатељи пре два месеца крили по кућама испред одушевљених манифестација и ватромета у славу нашу, данас се крију Словени испред ироније, с којом их непријатељи на улици сусрећу. Сваки Словенин осећа сем стида и грижу савести због срамоте, која не виче више из далека, већ лупа силно звекиром на вратима. Највећа и најразумнија творевина словенског света прети да се стропошта као кула на стакленим стубовима. Најмоћнија и најодушевљенија армија, коју је икад и један словенски народ извео на бојиште, готови се фанатично, уз припомоћ Вашу, да понови лудост Велбужда и Сливнице. Морао би се далеко бацити поглед, да би се могао сагледати достојан непријатељ таквој армији, кад га она сама не би имала у себи. Тек се један Мугден преболео а на прагу је други, несравњено срамнији.

Зато вас оптужујем.

Доћи ће време кад ће вас сви оптуживати, и кад ћете се и ви вероватно придружити тужиоцима својим. Данас вас оптужујем ја сам. Оптужујем вас што распирујете ватру, место да је гасите, и што звецкате мачем, где се разум још није показао немоћан.

Оптужујем Вас, што непрестано лака срца помињете две лудости наших предака: Велбужд и Сливницу. Место хвале лудостима боље је да спремамо потомцима једно наслеђе паметније од онога што ми наследисмо.

Оптужујем Вас, што не прећутасте грех Ивана Вазова, и не опростисте старцу због старости његове, но пустисте песнике меса и крви, да и своју душу оптерете грехом лудога старца, и помогну овоме у стварању чудовишног раскола у души браће, која борећи се раме уз раме против заједничког душманина обојише Марицу крвљу својом. Оптужујем Вас.

Но не, ја Вас не оптужујем но молим.

Не молим Вас ради Вас једног ни ради мене једног. Молим Вас ради оних хиљаду хиљада не врабаца но људи, што на граници троше ово скупо радно време на неговање мржње један према другом.

Молим Вас, не залуђујте но уразумљујте, и не узбуњујте но стишавајте. Не помажите култ братској мржњи, јер је он гори од култа Молоху. Не дозволите, да се паметан свет исмева над нама као над она два човека из "Млетачког трговца", који су се парничили због литре меса. Хоће ли браћа да нам отсеку ту литру меса испод самог грла, то не значи да се то неминовно мора и догодити. Засијају ли ипак ножеви под братским грлима, онда знајте, да ћете и Ви са старим и младим вазовима, стајати као кривац пред судом Историје.

Свратите данас у неки биоскоп београдски. Гле, сад се приказује Пакао Дантеов. Посмотрите пажљиво она страхотна мучења грешника, која је највећа машта људска могла искомбиновати. Ја Вас уверавам, да су то само бледе сцене према пакленој трагедији, за коју је сва сценарија на источној граници спремљена и завеса већ у пола подигнута. И кад на то помислите, зар Вас језа не леди уз кичму, и зар Вам не малакше воља, да лупате и вичете, да се завеса што брже диже.

Сломите перо, којим сте досад писали. Узмите друго. Сломите и њега, ако пође трагом првога. Мењајте и ломите, све редом, док не нађете перо, које ће моћи написати устремљеним један против другог, као звер против звери, стражари на мртвој стражи испред милион мушких груди и брзометних пушака, ове речи:

Дозови, стражару, стражара, који с лицем окренут стоји, с пушком у руци као и ти, на опрези од тебе. Дозови га својим језиком и он ће те разумети, и одазваће ти се. И кад се он прекрсти крстом, прекрсти се и ти, јер ваш је крст један. И реци му своје име, да би се он замислио и сетио, да у његовом селу има пуно таквих имена. И кад он корачи један корак према теби, корачи и ти један према шему, и видећете, да нисте зверови но људи. И корачите још по један корак, и видећете, да нисте људи непознати, но браћа рођена. Упиташ ли ти њега за одзив, он ће ти одговорити: "Јединство чини силу". Упита ли он тебе за лозинку, реци му истину с грба твога: "Само слога спасава".

И кад се нађете у братском загрљају, стражари са мртве страже, пожурите да магнет, који је вас двојицу спојио.-ставите и међу другу оближњу двојицу, и међу двадесет и двеста, и - цео милион. И место песме смрти из грла топовских, нека загрми песма из милион братских грла, песма са овим смислом:

Ој, Словени, више не живи дух наших дедова са Велбужда и Сливнице кад стојасмо нас милион момака на најдивнијој смотри од Јегејског мора до Дунава, разгоре се у нама један моћни дух који сатре зло наслеђе. И ми сахранисмо зли дух старине у дубоки мрачни гроб, спремне за нас и Словенску славу. И сијасмо се од радости због новорођеног духа братства и љубави. И заблиста се наше победоносно оружје од радости више него од сунца.

"То је немогуће!" Велите Ви, Господине Директоре, Ви који сте и сами узели учешћа у рушењу турске царевине. Какво наиће слабости после снаге! Зар после балканског савеза постоје још немогућности?

Кад бих ја био новинар, као Ви;ја бих се на данашњи Видовдан зарекао, да ћу сваки дан писати овом народу, да је његов историјски задатак у обраћању свих великих идеалних немогућности у могућности. И позвао бих се на историју нашу, која је наизменично писана крвљу и разумом.

Гле јучерашњи лист наше историје исписан је крвљу, данашњи треба да се испише разумом.

На Видовдан 1913.

НОВИ РАТ

Балканске планине почеле су поново да се проламају од топовске рике и балканске реке поново да се боје крвљу људском. Плануо је нови рат на овоме полуострву, страшнији много од тек свршеног рата између Савеза и Турске. Сви покушаји и унутра и са стране да се искрсли спор у самоме Савезу реши мирним начином разбили су се о упорство и нелојалност једнога од савезника, Бугарске.

Док су остала три савезника напорно изналазили разумне путеве за решење спора, дотле је Бугарска, зановетајући и маскирајући се мирољубивим изјавама, потајно се спремала за један мучки, ноћни напад на своје савезнике.

Тај напад, који је са стране сугерисан краљу Несловенину, и који је краљ Несловенин сугерисао софијској влади и бугарском плану генералштабу, извршен је ноћу 17. јуна. Бугарски смер је био, да изненадним нападом провале и збуне српске трупе и заузму "у трку" све, и спорне и беспорне области у Маћедонији, заједно са Скопљем и Кумановом на северу и Солуном на југу, па да онда запрепашћеној Србији и Грчкој, и целој Европи дрско довикну: ту смо и ту остајемо!... Преседан се један имао, и то — не у десетом но - двадесетом веку, у јапанском мучком нападу на Русију. Самољубљу Бугара ласкало је, што им се дала прилика, да се и на овај начин представе свету као "балкански Јапанци. Бугарски властодршци рачунали су и на психичку слабост света. Они су могли овако резоновати: Свет ће се вероватно згнушати од нашег поступка, но тај исти свет ће нам после неколико дана аплаудирати као победиоцима. Исто се то догодило у рату руско-јапанском: најпре је дошло негодоваше на Јапанце због безочног цинизма у гажењу међународног права, а одмах за тим дивљење и пљескање Јапанцима-победиоцима.

Краљу Несловенину и његовим протекторима ишло је у рачун, да се Бугари што више удаље од словенског пакта и словенског карактера, и што јаче обележе као несловенска нација. Краљ Несловенин, чији претци нису краљевали, хтео је на тај начин, да омаловажи и изигра великодушну понуду о арбитражи једнога словенског Цара, чији су претци царовали три стотине година.

Оставимо на страну сав крш од лажних извештаја и забашуривања, и кметског ситног интригирања софијских државника, и подвуцимо као непобитну истину, да се катилинска превара њихова спремала недељама и месецима.

Кроз штампу је стварана и негована код народа бугарског враждебна антипатија према Србима. Штампа се трудила да појам српско-бугарског братства обеснажи, истичући његову анти-историчност и ирационалност. Писало се у једним новинама од речи до речи: "расецимо артерију на руци и исцедимо и последњу заосталу словенску кап крви из свога тела". Викало се преко других, и многих других новина: "ми нисмо Словени!" О Татарима и мамојским кановима писало се с несравњено више респекта него о Словенима и словенским државницима. Чак и црквена штампа писала је против Срба са онолико исто страсти, неправедности и нетачности, као и штампа световна.

Са истом систематичношћу и енергијом, са којом се калемила код народа индигнација против Срба, стваран је и "дух" код војске. Ми не говоримо ово на основу некаквих новинарских вести, које су прошле кроз петоре новине, док су дошле до нас. Не, ми имамо неизнуђене и искрене изјаве о томе несрећних заробљеника бугарских. У логорима бугарским посведневно држани су говори војницима, говори пуни погрда и покуда за Србе. Говорило се, да су

Срби узели "шест наших градова", да "траже Једрене", да "кољу и пале" по Маћедонији све што је бугарско; причало се да је српска војска слаба и растројена, да су неки чувенији генерали из Србије протерани, да је у Србији револуција и расуло, итд.

Са истом систематичношћу и енергијом вршена је шпијунажа код српских трупа и иза леђа њихових. Официри бугарски долазили су у госте у логоре српске, разговарали и братимили се са официрима српским, и позивали ове к себи у госте, - све у циљу уходе и дознања броја и распореда српске војске. Иза леђа српских организоване су комитске чете, плаћени људи за доставу, за кидање телефона, за кварење телеграфа, за узнемиравање позадине. Измерена одстојања, намештени топови, распоређена пешадија, и ....

И кад је све тако смишљено и припремљено, и победа се срачунала као да је већ у џепу, и још нађени и плаћени по Европи новинарски глорификатори нове бугарске славе и адвокати новостеченог бугарског успеха и права, - тад је наређен јуриш 17. јуна, после пола ноћи, на целој граници.

Но краљ Несловен са, својим жалосним помоћницима, није предвидео само једну једину ствар у своме ингениозном плану, а то је - неправедност целог тог плана. И та једина непредвиђеност порушила му је сав план. Правда Божја, о којој није водио никаква рачуна човек који мења вере као хаљине, удвостручила је снагу изненађених српских ратника и - небратски, мучки атак био је мушки одбијен војском, која је несравњено трезвенија и страшнија него што је била војска Вукашинова оне кобне, маричке ноћи.

Српски народ није желео рат; још мање: српски народ није желео кидање савеза с бугарским народом; и још мање: српски народ није желео омразу и разроко суседство с бугарским народом. Највише што је српски народ желео то је пријатељство и братство с бугарским народом. Није ту жељу своју исказао српски народ само речима, но написао ју је и крвљу својих синова на зидинама једренским и по пољима тракијским.

Српски народ није желео, но он је морао да загази и у овај одвратни и братоубилачки рат. Он га није изазвао, он га је само примио. Он не би био достојан назива самосталног и слободног народа, кад сада не би стао енергично у одбрану свога живота и свога дома. Са дубоком тугом и жалошћу примио је српски народ овај наметнути му рат, но - шта да се ради? - Он га није могао не примити.

Црква српска, која не може ни одобрити ни спречити овај рат, чиниће у овом моменту оно што треба да чини. Она ће се молити Богу топло, да победа остане до краја - као што је и почела - на страни српској; на страни праведној: Јер српска победа у овоме рату била би од неизмерне користи не само за нас Србе, него и за све Словене, и - за Бугаре.

Какве би користи ми имали од те победе, довољно је познато. Сви Словени пак имали би од те победе ту корист, што би Свесловенство у истини и надаље значило нешто. Специјално Руси би имали ту корист, што би једном изашли испод сугестије бугарских рекламатора, те би били у стању да праведније цене вредност српске нације, и саме по себи, и као члана свесловенске заједнице. За Бугаре, најзад, наша би победа била од неизмерне користи. Њих би наша победа оздравила, и отрезнила од грандоманије, и научила их смирености, која је потребна народима као и појединцима. Једино наша победа упутила би Бугаре на искрено пријатељство с нама. И — наша би им победа отворила

очи, да виде свога Јону, због кога им њихов државни брод тоне, све дубље и дубље.

За то се српска црква у овим трагичним тренуцима са страдањем и топлином моли Свевишњем за победу српског народа над заблуделом и заведеном браћом својом.

АУСТРИЈА - МАСКА

Куда ходиш, војниче српски?

На Аустрију.

Познајеш ли је? Слушај:

Ми смо после петстогодишњег ропства васкрсли, она је остала у уверењу, да смо ми мртви. Ми смо од једног турског пашалука створили државу, она се смејала над нашом државном грађевином као над дечијом играчком.

Ми смо сто година подизали школе и цркве, она нас је назвала варварима и хијенама. Ми смо се сто година трудили надчовечанском моћи, да европску културу схватимо и у своју земљу пресадимо, она је земљу нашу сликала као разбојничку пећину.

Ми смо јуче задивили свет својим победама, само смо у њеним очима остали слаботиња. Цео је свет познао наш морал и наш идеализам, и видео нашу војничку снагу и економску солидност, само је она остала слепа за све то. Она је поступала с нама као рђав газда са својим слугом. Она се набрецивала над нама као над негрима или робовима. Узалуд смо ми њој објашњавали, да ми нисмо негри но Европљани, и да нисмо ничије слуге и ничији робови, но поседници своје скупо плаћене земље, иако не великопоседници туђих баштана и отетих њива но тек ипак поседници, ма и малене и крваве своје њиве, узалуд, она је имала маскиране уши и није ништа могла чути.

Она је имала маскиране уши и маскиране очи и маскиран мозак. Она је сва била маска, сва лаж. Гледајући кроз лажне очи и слушајући кроз лажне уши она је знала о нама само лаж. Зато је само лаж о нама и распростирала широм целога света.

Шарена је сва споља као вашарска шатра, но где је год прстом дохватите ту се провали чир од лажи. Њена дипломатија, њена журналистика, бирократија, хришћанство, цео државни систем, све лаж, лаж. Она је лаж и отац свију лажи, које су се икад у Европи чуле о нама.

Ти идеш, војниче, да се бориш против лажи.

Је ли Бог истина или лаж? Бог је несумњива истина, и Он ће бити с тобом, јер ти се бориш за истину.

Тешко је против истине борити се, а против лажи није. Ко се бори против истине, против Бога се бори. Ко се против лажи бори бори се заједно с Богом против лажних људи и лажних дела људских.

Лаж је узрасла и сазрела, и време јој је да опадне. Треба снажно затрести дрво лажи. Нека нам више не трује здрава плућа својим кужним дахом.

Куда тако брзо маршираш војниче српски?

На Аустрију.

Марширај слободно. Нека те ништа на њој не плаши; знај - све је само маска.

РОБОВИ НА СТРАЖИ

Је ли Америка форум слободе?

Ја мислим, да је то њена главна титула, главна заслуга и, најзад, главна разлика од барутне Европе. Онда нека је дозвољено мени, робу, да у име робовапроговорим слободну реч на томе слободном форуму. Не ћу говорити у име Негара, сада слободних и равноправних грађана америчких. Нити у име Ескимоса, - њих нико не назива робовима. Нити у име оних острвских раса, које изумиру, не могући више опстати на земљи ни као робови нити као господари. Него хоћу да устанем на овоме форуму, са кога су опевали слободу Емерсон и Лонгфело, и да проговорим једну реч у име оних милиона белих људи, које свет увек још, с доста права и више неправа назива робовима, склавима, сервима, бохемима. Ми себе не називамо робовима на своме језику, но кад говоримо језиком странаца ми и сами употребљавамо то име, које је у ствари једна саркастична и понижавајућа интерпретација нашег правог имена - Словени. Ми смо били вазда саркастични сами према себи и вазда готови да смирено саслушамо од својих суседа или угњетача све могуће понижавајуће интерпретације нашег имена, наше расе, наше историје, наше вере, наше душе, и не само да их саслушамо него и да их поновимо и сами добродушно смејући се и искрено стидећи се. Ми смо стављени били на капије Европе, да је чувамо од интерупције странаца.

Ми нисмо дали, да се кинески Жути Мравињак помоли иза својих зидова. Европа је спокојно седела и делила грчко-римско наслеђе.

Ми смо столећима иза капија плаћали Татарима данак у крви и злату. И они су оргијали по нашој куви до миле воље. Но не мари, све је то било анте портас. А унутра је Европа седела и философирала и религионизирала.

Када су Европљани, сами својом вољом, гоњени својом верском и авантуристичком фуријом, изашли на капије и отишли под крсташким барјаком у Азију, тада су странци упознали слабости њихове, и јурнули су за њима кроз капије. Авантуристи, са свим светим ритерским орденима, спасли су се у својим кућама, а ми, робови, остали смо на капијама, као стражари. Ми смо се клали са дрским и фанатичним завојевачима на Марици, и Косову, на Ангори и око Цетиња, на Сигету, и на Бечу, док је господарска Европа пировала медичијевски пир ренесанса лепоте и културе.

И ми смо тупили нашим костима турске сабље и нашим лешевима спутавали и обарали хорде, које су срљале као планински вихор на Европу, и то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Тилера, за сва она бела и црвена столећа, када је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело корегирање и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и душевно, ми, стрпљиви робови, клали смо се с непријатељима њеним на капијама бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда њена, дивље трње око питоме руже.

ГДЕ СТЕ ВИ БИЛИ?

- "Нека, мислили смо, нека само Европа напредује, ми ћемо бити робови пред вратима њеним. Нека она усаврши науку, којом ћемо и ми доцније наш живот олакшати и осветлити. Нека она пронађе једну истиниту философију, којом ћемо и ми одгонетнути загонетке живота. Нека она искомбинира један друштвени строј и регулише однос човека према човеку и народа према народу, па ћемо се и ми тиме после користити. Нека, нека њено лице блиста васкршњом светлошћу, ма ми још дуго и дуго били њена Голгота." И Европа се попела до свога зенита. Ево двеста година, како она претура историју света и тражи такмаца. И не налази га. А да га не нађе помогли су јој и многобројни "критичари" прошлих култура и прошлих држава, који се нису могли ослободити једног уског шовинизма за своју расу и своје време.

Египат је саградио пирамиде, и краљевске гробнице, и храмове Изису и Озирису, и Египат је регулисао Нил. - Но зар се може та кабаста и монструозна архитектура равнати са укусним европским и храмовима и палатама? И зар регулисање Холандије и просецање Суецког канала није веће дело од регулисања Нила?

Индија је дала једну велику поезију и философију живота, коју је она изразила оригиналним речима, оригиналном орнаментиком, оригиналном пагодском архитектуром, оригиналним друштвеним устројством.

- Ну није ли немачка философија дошла да корегира философију индијску? Шта је Упанишада према делу: Свет као воља и престава?

Вавилон и Персија имале су висеће куле у ваздуху.

- Но какво је то чудо према еропланима, цепелинима, паробродима, железницама, телеграфима са жицом и без жица, и свима парним и електричним чудима европске епохе?

Акрополис и Палатин блистали су изванредном лепотом своје уметности.

Али шта је то према Новој Европи? Данас свака европска престоница има свој Акрополис и свој Палатин. Грчка је имала првокласних философа и песника.

Но нема ли модерна Европа у једном столећу више таквих истих философа и песника него Грчка у целој својој историји?

Китајци су пронашли бусолу, и барут, и штампу, и порцулан; Арапи су засновали астрономију и математику.

- Но може ли се све то сравњивати са каталогом европских проналазака? Узмите само хемију и медецину! А ви Словени, ви неписмени и сујеверни робови, где сте ви били, док смо ми Европљани покорили природу и попели се изнад Олимпа, високо изнад старог Олимпа?

Ми смо били на стражи, мора бити наш одговор. Ми смо били у тами и сени смртној. Ми, Словени, пронађени смо за Европу далеко после Америке. Наше се биће почело помало осећати и пре тога, нешто мало, н. пр: Богумили и Хус, религијске сањалице, но Европа је то нешто мало гледала, док се пламен око њих није угасио и - заборавила.

ПЕТАР ВРЛО ВЕЛИКИ

Тек у 18. веку један млад човек прескочио је преко високог зида, вишег од кинеског, који је делио Европу од Русије. Он је за један дан видео оно, што је Европа стварала кроз милионе дана; он је за неколико месеци асимилирао својим духом оно, што је Европа кроз столеђа лагано пипкала и ткала. И поново је прескочио овај први Ускок натраг преко зида, у своју земљу. Тога човека звали су Петар, а право му је име Петар Врло Велики. То је највећи американски дух, који је икад живео у Европи. Кад кажем американски дух, ја замишљам човека са најсмелијим, најопсежнијим и најоптимистичнијим планом, са једном журбом, једном енергијом, једним еланом, какав се може опазити само у Њујорку у XX веку. А то је било пре два столећа. Никад Русија у историји својој није имала једног таквог позитивног револуционара, који је носио у глави један тако огроман план радикалног boulversement-a целе руске државе, целог руског живота, од врха до дна и од дна до врха, као што је то био цар Петар. Још се није честито ни спустио ногама на своју земљу, а већ је почео остваривати свој грандиозни план. Он је хтео једно: да његов сав народ, као он, за тренут асимилира западну културу и пође гигантским кораком даље, напред.

Ја вам не могу причати чудну историју Петра Великог, и ако бих то веома желео, јер нема човека после Мухамеда са интересантнијом и драматичнијом историјом. Веома је жалосно, што Карлајл није унео и њега у своје хероје, овог првокласног хероја историје светске.

Но и то је доказ, како се на Западу европском мало водило рачуна о животу робова extra muris и мало - нимало - познавала њихова историја. Петар је унео Европу у Русију и Русију у Европу. То није ништа, јел'те?

Петар је од жалосних, лених и пијаних мужика спремио војску, која је победила највећег завојевача пре Бонапарте, Карла XII. И то није ништа.

Петар је као чаробник из меса људског стварао гвожђе, из блата велике градове, из безграничне степе и бојарске анархије државу. И то није ништа.

Педесет година после Петра, у време Катарине, у Русији је било толико ратне славе, толико културе, толико благородства, толико друштвеног хиперевропеизма, да је Волтер, човек који је престављао Европу у великој мери него ма ко од смртних пре и после њега, говорио. и не у шали: сад почиње да долази светлост свету са Севера! Но шта је то? И то није ништа.

Осамдесет и седам година после Петра, 1812. г., руски народ изгони из своје купе Бонапарту, највећег светског завојевача, који је више од 10 година дотле вашарио по Европи као по каквој корзиканској таверни. Требало је свакако врло много физичке и моралне снаге, да се овај необични војсковођ изгна из руске земље. Но и то није ништа.

Сто и нешто више година после Петра, рађа се у Русији Толстој и Достојевски, највећи проповедници Христа у своме столећу. Мало после удружена Европа бори се против Русије на Криму. Мало после цар Александар II једним декретом укида у Русији феудални систем, који је у Европи угушен у крви читавих столећа и многих генерација. Мало после прави се у земљи робова највећа железница у свету, транссибирска, Мало после почињу се римски господари плашити робова и правити савезе с њима. Мало после долази манџурско-јапанска епизода, која је најбоље обелоданила страх господара од робова. И најзад, мање од двеста година после Петра, северни Спартакус са својим

безбројним презреним робовима бори се против гордих наследника римског царства, против бечког и берлинског кесара и против понављања неронске и калигулске неморалне свемоћи. И, нека уз то још буде поменуто и ово: као што је једним царским декретом укинут феудални систем. као што је једним царским декретом уведен репрезентативни систем у држави, тако је и једним царским декретом отрежњена од алкохола једна земља од 170 милиона душа. Већа и значајнија чуда и темељније промене у културном и хуманом смислу нису се десиле за последњих двеста година нигде, чак ни у Америци, као што су се десиле у Русији. Петров план се потпуно остварио: Русија је стигла Европу. Сад је на реду други план, план Достојевскога, план свечовечански, јеванђелски. У томе плану Русија је већ корачила испред Европе један гигантски корак. Но то Европа не види. Модерни Римљани увек још носе у својој глави стари појам о својим робовима пред капијама од пре двеста година. Вилхелм, новоримски Тиберије, Вунт, новоримски Сенека, Хауптман, новоримски Виргил, Лампрехт, новоримски Тацит, и Харнак, новоримски Понтифекс Максимус, назвали су Русе варварима пре него је рат у ствари почео. "Ми бранимо културу од варвара!" рекли су они у једној апологији про домо. То није притворно. Они збиља држе Русе за варваре, за робове. Они не знају ништа о Русији: ни историју њену, ни језик, ни минулих 200 година руског "американизма" ни пет великих царева једног за другим у једном, 19. столећу, нити ово Једно велико столеће, веће од ма ког у римској историји, ни сибирску железницу, ни Толстоја ни Достојевског. Они збиља ништа не виде и ништа не знају о Русима, нити о Словенима уопште, - сем, да је то једна инфериорна, ропска раса. Један је човек знао више од њих, само један једини њихов земљак, и тај један је препоручивао немачком народу вечити мир и пријатељство с Русијом. Но тај једини није више међу живима; веома је, на жалост, далеко он од свију живих у данашњој Немачкој. Звао се Бизмарк.

СЕНКЈЕВИЋ И ХУС

Но немојте мислити, да ратна страст диктира њима такво једно наопако убеђење о Словенима. Било је то усред дубоког мира, када су они третирали Пољаке далеко нечовечније и бруталније, него што су стари Римљани третирали своје робове. Ја вас подсећам само на један између многобројних факата, на закон о експропријацији пољског земљишта, који је донет у Пруском Ландтагу. Нимало се није крио страшни смер, да се Пољаци раселе или понемче, да се пољско име сасвим утре, а робовска земља да постане земљом "римском". Како ви тумачите себи, одкуд тако много Пољака у Америци? О, то није тешко протумачити! Један поносит и племенит народ радије је остављао свој завичај и своје огњиште и бегао у неизвесност, преко Океана, него што би се одрекао свог имена, своје историје, својих хероја, свога поноса. То је био само неми протест робова. Но то је почетак Устанка. Проговорио је истина гласно Сенкјевић, велики историчар и сликар борбе хришћанских робова против римских "надљуди", и кроз то велики симболичан борбе свога народа. своје расе, против модерних Римљана. Он је главом изјавио гласан протест против угњетавања робља, гласан као труба јерихонска, но Тевтонци су зазвектали својим мачевима о штитове, и меки глас робовског вође изгубио се.

Било је то усред дубоког мира, када се на Чехе гледало као на ниске робове. Но недовољно је било име склава и бохема, требало је усред дубоког мира да се нађе ниже име, које ће изразити суштину и вредност овога народа. Нико други него Момзен, најизразитији Новоримљанин, примио се га кума Чесима. Он је генијалан, говорили су за њега његови земљаци. И као генијалаи историчар, генијалан познавалац прошлости и садашњости, и кроз то генијалан пророк будућности, Момзен није могао ипак нави у историји људској име за Чехе, него у зоологији. Ја не могу да понављам то име, јер би тиме пре понављао једну крајњу нетачност и, - јер би тиме незаслужено вређао ваш слух. То име су после примили Беч и Пешта," - иначе страшно инвентивни у погрдном вокабулару, -примили су га за своје поданике на југу, за југословенске робове. За Момзена су Чеси само ропски имитатори немачке спољашње културе, а по души својој варвари и робље. Но чудновато да је овај генијални човек предлагао крајњу безобзирност у тлачењу чешког имена и насилно понемчавање чешког народа. У томе се Момзен показао савршена супротност Катону. Јер док овај поносити стари Римљанин никад се не би сагласио, да се презрени робови назову цивес романи дотле је његов "потомак" и биограф из Берлина предлагао једну екстремну нескрупулозност у новороманизирању или германизирању два пут презрених робова. Но главно је, да је господар дозволио себи, да се искашље над робљем и да све каже, и да је робље морало на то да пути. Чешки народ је знао, да то није тако, али је морао да ћути. Он је знао за своју оригиналну музику, за своју оригиналну индустрију, за своју жилаву истрајност у економској и националној утакмици. Он је био поносит у себи својом историјом, својим Прагом, својом народном умотворином, својим радом. Он је био поносит у себи својих Хусом, Лутеровим учитељем, и првим словенским усташем против Рима, против римског господарства, против римоманије. И он се грејао на ватри на којој је горео Хус, плакао песму о слободи и спремао Устанак.

Спустимо се сад на Словенски Југ, и расмотримо устанак робова, који тамо букти у пламену и крви ево више од сто година.

Ако су Руси откривени за Европу тек у осамнаестом веку, Срби су откривени тек почетком деветнаестога, т. ј. тек онда, када је плануо одсудан устанак робова. Ја велим одсудан за то што је цело српско многостолетно робовање изаткано од једнога низа посебних, локалних устанака, који су у крви угушивани, но који су имали бар тај успех, да задрже Турке од даљег завојевања Европе. Европа је знала за чешће унутрашње буне у турској царевини, но за Србе, српску историју, српско страдање није знала ништа. Старо њено знање о Српској држави, Српској Царевини, било је претрпано временом и, потпомогнуто ћутањем робља, предато забораву. Но кад је плануо одсудан устанак, Наполеон је чуо за Карађорђа и Србе. И кад је он изговорио та два имена, његови лакеји почели су и сами да их чешће понављају. Но чим је васкрсло српско име из мртвих, господари су се уплашили од њега као од вампира. Турци и Аустријанци нашли су се брзо заједно на угушивању устанка робова. Господар разуме господара онако исто лако и брзо, као што роб разуме роба. Аустрија је само дотле желела пораз Турској, док је имала наде, да јој она буде наследница у господарству Балканом. Чим је ова нада изгубила подлогу, Аустрија је постала интиман пријатељ Турској и неутољиви инквизитор робља, које је између ње и Турске почело смело и енергично зидати своју засебну купу, залевајући је својом крвљу и цементирајући је својим јунаштвом.

Сто година трајао је српски устанак против Турака. Он се завршио у зиму 1912. год. Од тада почиње устанак против Аустроугарске. Но Хабзбуршко-римски Цезар сматрао је већ деценијама устанак српског робља против Османлија као устанак тог истог робља против себе. То се показало на сваком европском конгресу, на коме се решавало српско питање. Приморан силом околности, бечки монарх се привидно помирио са независном Србијом, и независном Црном Гором, по том и са независном Бугарском. Но у души он је дан и ноћ ковао заверу против те независности робља.

КАМЕН СПОТИЦАЊА

За Христа се рекло, да је он био камен спотицања за многе у Израиљу. Нека ми се опрости једно сравњење, - Христос је узвишен над сваком компарацијом са смртним - но ја видим јасно, да је Србија постала камен спотицања за Аустрију кроз пуних сто година, камен спотицања, преко кога је Аустрија падала непрестано из греха у грех, док је најзад толико упрљала своје руке и своје лице грехом да је престављала хорор народима и нови греховни пад човечанства. Да није било Србије, Аустрија се никад не би дала довољно познати с лица и наличја. Она је почела ласком српским кнежевима, да би ове придобила и учинила својим драговољним вазалима. Она то није успела. Али Срби су добро лупили главом о камен. Она је наставила са подстрекавањем антидинастичних покрета у земљи и антипатриотске борбе партија. Но и ту је успех промашила, али су Срби још јаче лупили главом о камен. Она је почела завађати Србе и Бугаре, и забележила је као особити свој успех рат међу ова два истоветна но располовљена народа. Али то је био успех само донде, докле српски народ није увидео Мефистофела иза завесе. Она се одвећ била извежбала у своме мефистофелском послу и срљала је без презања све у већи и већи грех. Кад је завадила Србе с Бугарима, тад је почела да завађа Србе и Хрвате, и тиме руши започето велико дело Кнеза Михаила и владике Штросмајера. И овде је она забележила један успех, који је рачунала за огроман. Као да је тешко било обманути незрело и простодушно робље, и завести га на крив и погубан пут! Сад је почела стварати заваду верску између православних, католика и муслимана, протежирајући час једне, час друге, и играју ли тако као акробат на жици.

Но долази Краљ Петар на српски престо. То чини једну нову епоху у српској и југословенској историји. Настаје један здрав почетак, један режим мира у земљи, и је дна са свим одређена национална политика. Аустрија је појурила бржим темпом по клизавом путу греха. Прво је дресирала своју "жуту штампу", - а таква је сва бечко-пештанска штампа - да из дана у дан напада Србију, исмева њеног Краља, руга се њеним идеалима, и да је преставља целом белом свету, на оба континента, као банкротску земљу у моралном, и економском, и физичком, и сваком погледу. Па је онда почела да измишља велеиздајничке афере и води велеиздајничке процесе, с намером да тиме компромитује Србију у очима света и да дође до разлога, да позатвара, измучи и побије све виђеније Словенце, Хрвате и Србе, који су волели Србију и сањали сан о златној слободи. Ја мислим, да се и Америка у своје време заинтересовала овим хучним и фамозним велеиздајничким процесима. и да се, заједно с нама

Европљанима, и слободним и робовима, гнушала и смејала онда, када су ти процеси свршени обелоданивши једну бестидну лаж бечке дипломације.

Па је онда дошла комедија са постављањем хрватског бана, па комедија са опредељењем изборних дистрикта, па комедија са мађарским језиком на хрватској земљи, па комедија са шпијунажом, па најзад трагични финале свих тих комедија.

Па је онда дошао рат балкански, 1912. године. Ја и дан дањи памтим једну реченицу из Нове Слоб. Пресе, сутрадан по објави рата Турској од стране хришћанског Балкана: -"Нека би Свемогући дао победу отоманском оружју!"

Па је онда дошла мобилизација аустријске војске противу Србије, па подбадање Арнаута противу Срба, па афера око Скадра, па афера око консула Прохаске, ла провокација за провокацијом, па хомерска радост када су се неискусни робови, Срби и Бугари, међу собом побили на Брегалници, па опет провокација за провокацијом, па онда

ЗЛОЧИН ВИЉЕМА ТЕЛА

.... па онда, господо моја, чуђење што је један млади

и измучени роб, некакав мршави гимназист, Принцип, дигао пиштољ у Сарајеву на главног провокатора Срба, и главног непријатеља свега југословенског робља.

"То је злочин!" - викнули су гневно сви они, који немају појма о хиљадама злочина, почињених од аустријских власти у Босни и Далмацији, у Хрватској и Словеначкој, у Банату и Бачкој, о хиљадама тиберијанских злочина, који су проузроковали злочин сарајевски. Ја лично не знам, по чему је веш злочин беднога Принципа у Сарајеву од злочина Виљема Тела и његове дружине, која је убила аустријског намесника у Швајцарској, Геслера? Злочин Виљема Тела опевао је Шилер, а злочин Принципов осудили смо најјаче ми Југословени. Наша осуда, ја бих се заклео, није била притворна. Ми јесмо робови, али ми ево сто година водимо једну херојску борбу против наших господара. Наша борба је наша епопеја, којом се ми поносимо. Ми немамо ништа друго сем те часне и херојске борбе за слободу. Ми нисмо ради да се та наша епопеја упрља злочином. Ми смо за све време ове наше епске борбе били узвишенији од наших противника не само циљем, за који смо се борили, него и пробраним средствима,. којима смо се служили. И садашњи рат с Аустријом показао је довољно целом свету, да су нови Римљани далеко бржи на злочин од нас, њихових бивших робова. Нисмо ми, робови, рушили неутврђене вароши, нити бомбама из ваздуха убијали жене и децу, нити отровним гасом тровали противника, нити на бајонет набијали одојчад, нити клали старце и вешали свештенике, - нисмо то ми чинили, Бог нам је сведок, него они, ти "римски надљуди", поданици и легионари нових римских ћесара, у Бечу и Берлину.

ЛЕГЕНДА О ПАНСЛАВИЗМУ

Једно питање долази ми сад на памет, које можда баш у овом тренутку занима и вашу душу. Ја га нећу обићи нити оставити неодговорено. Ваше питање гласи: Зашто се западна Европа, не изузимајући ни Енглеску ни Француску па чак донекле ни Америку, плашила кроз цело столеће од тако зване

словенске опасности? Мој одговор гласи: зато што су господари, у којих су Словени робовали, слутили, и већ осевали, устанак робова, и свој страх, - да би лакше поднели, - пренели вешто и брзо и на сав остали свет. Словенска опасност назвата је панславизмом, а свет који се од свих политичких богова увек највише плашио пана, брзо је дао себи сугерисати један нови страх, и брзо, боговски брзо, створио маштом ех нихило један цео свет језивих комбинација. Ко је измислио панславизам, и објавио га свету? Пангерманисти. Да, пангерманисти су измислили и објавили свету панславизам. Човек увек цени друге аналогно себи. Кад постоји пангерманизам, зашто не би постојао и панславизам? Но нека би то аналого суђење ма колико важило као правило, овде је оно нетачно. Пангерманизам је постојао и постоји, док панславизам нити је постојао нити постоји. Познато је, да постоји пангерманска странка, како у Немачкој тако и у Аустрији. Познато је, да постоји пангерманска журналистика, и пангермански клубови, пангермански новчани заводи, пангерманска литература, организација. Док у словенском свету - ја бих то знао као Словенин, ја бих то отворено признао као слободан човек — не постоји ништа од свега тога у панславистичком смислу. Но постоји у словенском свету нешто, што је сасвим различито од панславистичког баука, постоји једно осећање, једно осећање само, које је имало много више примене у литератури него у политици, постоји - словенофилство. То је оно исто осевање блиског сродства и крвне симпатије која постоји у Италији за Французе, осећање далеко од каквог политичког панангликанизма, или оно исто осећање, које постоји у Сједињеним Државама за Енглеску и у Енглеској за Сједињене Државе, опет осећање далеко од каквог фантастичног панангликанизма. То је једна сентиментална чежња за сродним, једна носталгија крви. једна органска бојазан због удаље пости од својих. Но ако би се у томе славенофилству осетила баш и једна нота јача него ли у романофилству или англофилству, - а и ја мислим да се осећа, - то је сасвим природно и разумљиво. Људи који страдају осећају се много сроднији него људи који господаре. Ми Словени се волемо и тражимо, једно као Словени а друго као робови, који трпе од исте неправде, од исте надувене гордости, и од истог презрења. Ко ће разумети роба као роб? И ко ће помоћи страдалника као страдалник? И сузе су слатке кад се у двоје плаче. И ропство је подношљивије кад се роб наслони на роба. Ми Словени се волемо, и ми Словени се сада боримо за ослобођење, но нико од нас не мисли на груписање свих Словена у једну државу, под један скиптар. Не; чак нико од нас не помишља на какву федерацију будућих словенских држава на супрот каквој другој антисловенској федерацији. Ми исто тако мало верујемо у прву као и у другу. 0 једној федерацији ми сви мислимо, то је истина, но о једној федерацији, која би била па срећу свих људи на земљи онолико исто колико и на срећу свих Словена. Сви ми мислимо о скором реализовању једне свесветске, свечовечанске федерације слободних држава и слободних народа. Само ту федерацију ми замишљамо не на основу римског права, него на основу хришћанског права. Но дозволите да почнем испочетка ову мисао, и да с њом и завршим.

СВЕЧОВЕЧАНСКО БРАТСТВО

Немачки генерал Бернхарди вели у једном свом новијем делу: "наше последње обрачунавање биће са Енглеском". То није усамљено мишљење једнога амбициозног војника, него свих водећих кругова у Виљемовом Царству. У време овога рата штампана је у Немачкој једна дуга колекција ратних књига; на полеђини тих књига била је исписана стара римска девиза, која се односила на Картагену: Цетерум ценсео Британиам ессе делендам! Са свим наследници Рима! Господарство над светом, -то је резиме немачке политичке философије новијег времена. До краја подражавати Рим, до краја обновити Рим, до краја се служити римским, паганским методима!

Енглеска има другу идеологију. Један познати енглески књижевник пише: цео свет стоји на једном историјском прекрету, један од два супротна принципа мора победити: или влада војника или влада грађанина. Тако пише Конан Дојле.

Ми Словени схватамо ову титанску борбу мало другчије с наше тачке гледишта. Ово је борба Римљана и Хришћана, господара и робова. Ми се заиста налазимо на прекрету историје. Да ли ће победити немачки надчовек или словенски свечовек? Јулије Апостат или Исус Галилејанин? Снаге балансирају, но ми не сумњамо у прекрет историје у корист свечовечанског идеала.

Ми знамо, да су Енглези и Французи Хришћани као и ми; ми допуштамо, да су они и бољи од нас; но Хришћанство је код нас Словена, код нас робова, добило један нарочити израз, и једну нарочиту интерпретацију. Свечовечанско братство, то је наш израз. Наши најмоћнији умови тако су се изразили. Тако се изразио Мицкијевић и Достојевски, Толстој и Соловјов. Ми знамо шта значи бити роб, за то ми нећемо да има робова у свету. Ми знамо како човека прља и удаљује од Бога гордо господарство над другим људима. С тога ми нећемо ни себи ни другима допустити то гордо господарство над другим људима. Ми, робови, немамо спољашњег културног сјаја колико наши господари, али имамо више душе, много више душе, као што су више душе имали Хришћани у катакомбама него цезари на Палатину.

Али зар смо ми збиља робови, ми Словени? Зар с тако широком душом може бити роб? Зар с идеалом свечовечанским и с одушевљењем апостолским може човек бити роб, па ма га држали у ланцима, и давили у катакомбама? Зар смо робови ми, који пружамо руку целом свету и нудимо братство и љубав свима? Ми, који говоримо језике свих народа, и разумемо страдања свих душа? Ми, који смо гледали све, слушали све, проучили све, осетили све, и стрпљиво сачекали свој ред да проговоримо? Зар смо ми робови? Не, господо. Робови нисмо ми, чије је тело до сад било у ропству, но они, чија је душа и сад у ропству. Робови су они, који робују својој речи за господарењем над браћом својом. Робови су они, који су изабрали себи један прехришћански идеал за свој циљ и своју срећу. Робови су они, који своју слободу не могу да одвоје од свога мача. Робови су они, који зачикавају и траже крваве обрачуне с другим народима. Они су робови старе терминологије ропства и слободе, они су спутане слуге преживљених амбиција, презрених идеала, назадних појмова о историји, и обскурног морала моћи. Али за све то ми их не презиремо, но сажаљевамо. За све наше мучитеље ми имамо само сажаљење, јер знамо, да тријумф мучитеља само је пролазан тријумф. Ми не желимо, да наши господари буду избрисани с лица земље. Не; ми желимо да и они уђу у свечовечанско

братство, неупропашћени, непонижени и неизмучени од нас него од своје савести. Они су нама бацили рукавицу, и ми смо је примили. Наш Устанак они су изазвали, они су нам га наметнули. Па ипак ми би сутра, када се прекрет историје изврши, највише волели, да њима можемо бацити маслинову грану, и да им само једно можемо наметнути: опште братство, - опште братство и добру вољу. Јесте, опште братство и добру вољу!

Врши се прекрет историје. Неколико хиљада миља одавде решава се судба целога света, свих континената и свих океана. Сваку моју реч, изговорену овде пред вама, на слободном форуму Велике Америчке Републике, - сваку моју реч у овом часу, прати хиљаде болних, самртних узвика људских на карпатским планинама. Ту је првобитна колевка свих Словена. Ту се решава нешто крупно, нешто што ће и за Америку важити. Ту се боре два принципа, два света: Сила са Правдом; Рим са робовима; Гладијатори с Христом.

Ја увек верујем у крајњу победу Христа.

СРБИЈА У ОКОВИМА

Цар Виљем покорио је Србију својим четама и тако спрао срам и стид са увек и свуда пораженог аустријског оружја, појачао је Турску у њеној верности прсма њему и дао је прилику Бугарима да се ушуњају у Србију на задња врата. Отуда је његова моћ порасла врло у Мађарској, а у Бугарској га поздравише ускликом: "Здраво Господару!".

Пре но што је Виљем пошао из Берлина за Ниш написао је свој чувени проглас Србима, позивајући их "моји витешки и херојски Србијанци". Али пошто је дошао из Берлина у Србију срео се са неколико Маџара и најугледнијих Бугара, и никад више не спомену он име "Србин". У Нишу је говорио он врло дуго; спомињао је све изузев речи "Србин" и "Србија". Мора да су му, при прелазу реке Саве, рекли да у Србији нема Срба више, да у Србији живе Маџари, Бугари и Немци.

Путујући од Београда за Ниш, заиста се могао лако уверити да у тој засужњеној земљи и нема Срба више. Жељезницу држе Немци. На станицама железничким говори се само немачки и мађарски. Када је дошао близу Ниша, Виљем је могао чути и трећи језик, који се данас на глас разлеже по Србији —језик његових бугарских савезника.

Све жељезничке станице од Београда до Ћевђелије претвориле су се тако рећи, у војничке станове. Србину се не дозвољава да се само и приближи жељезници. Србима није дозвољено да путују жељезницама, осим онима који су осуђени на прогон из једног места у друго, на "испаштање " својих грехова, или онима који су у стању да нађу кога заштитника међу свемоћним властодршцима. Но, ипак нико, имао кога заштитника или не, не може ући у железницу без војничке пратње.

Немци су заробили све људе од седамнаесте до педесет пете године. Ово је дошло после прогласа Виљемовог и генерала Макензена Србима: "вратите се вашем животу и пословима вашим".

Српска влада, пре свога повлачења кроз Арбанију узела је све способне људе собом, да их спасе. Остало је заробио непријатељ, па и све неспособне. Па ипак Немци се нису задовољили само тиме што су узели све људе од седамнаесте до педесет пете године; узели су скоро све дечаке од десете године на више; узели су и старце од шездесет пет, седамдесет, и све инвалиде, војничког доба. Комисије су сабрале све људе у Србији и почеле их распитивати за године.

"Мени је педесет и седма година."

"Не, ти имаш истом четрдесет и седам".

"Мени је дванаеста".

"Лажеш! Ти имаш седамнаест година"!

И Срби су мучали.

Тако се врбовало у Србији. Не пре, него то се ради и сада. Кроз Србију приређен је лов на људе, по селима, по шумама, манастирима и свуда где се могло само замислити да се људи могу скрити.

Међу овим "новацима" има много људи болесних од сушице, много богаља, много тих само са једним оком. Све их одводе из Србије.

Куда?

На дому су остале само жене и мала деца и глад. То је сада народ Србије, који лебди између живота и смрти. Али где су људи из Србије одведени?

Где?

Сав метал однели су Немци из Србије, чак и виљушке и кашике. Ножеве и секире покупили су не само као метал, већ, наравски и као оружје. Наредба је била да се "Србија разоружа". Однето је и све пољопривредно оруђе. Металан новац у Србији је врло редак. Опљачкано је све што је од метала вредно, ланци и адађири; то је чињено још у самом почетку најезде. Тако данас у Србији, у Срба наравно, нема никаквих метала, ни у ком облику или од какве вредности.

Најстрашнија последица тога није још наступила. Она ће доћи са доласком пролећа, када почне да се оре. Ко ће орати у Србији, када данас тамо људи нема? Жене би истина могле заменити људе. Али како ће оне орати када су Немци извезли из Србије сву стоку, све коње, волове, краве, свиње, овце, козе; да их коље и једе непријатељ? Па би жене, можда могле саме вући и плугове, замењивати коње и волове! Али шта да вуку, чиме да ору, када је непријатељ однео сав метални алат, све пољопривредне справе?

Ту помоћи нема. Камен и дрво су једине ствари којима се данас српске жене и деца могу служити при пољопривредним радњама. "Воће" европске просвећености, Немци, сјурише се у Србију и ринуше Србију у доба кад су се људи служили алатом и оруђем од камена, у "камено доба".

Данас у Србији налази се још нешто кукуруза. У Србији влада већ полу-глад. Али с пролећа почиње права глад, мора од глади. Како ће се мајке и деца у Србији - једино становништво Србије - радовати, као други свет што ће, пролећу и цвећу његовом?

Већи део српског свештенства одведен је у ропство, особито млађи, истакнутији. При својој првој најезди 1914. Аустријанци, у једној ратној наредби, обећавали су две стотине круна награде сваком војнику ако улови и доведе живог српског православног свештеника. Ја нећу овде понављати оно што енглески свет можда зна - сва зверства извршена над српским свештеницима од стране Аустро-Маџара. Све српске владике прогнане су делом у Мађарску а делом у Бугарску, уз стотине попова и калуђера.

У Србији се више не служи света литургија. Прво, јер свештеника нема. Друго, јер у Србији данас звона нема. Немци су поскидали са српских цркава звона, можда их преливају у топове. Треће - српски свештеници неће да се у црквама моле за своје нове владаре - Фрању Јосифа и краља Фердинанда. Ради тога се вређају српски свештеници, тамниче, ударају на муке. С подсмехом

им се дају "савети" да иду у бање, да би народ мислио, како се у црквама не чати литургија због болести свештеника.

Српске жене и деца и богаљи и слепи данас се шапатом моле Богу у Србији. И данас они долазе недељама цркви, муком прилазе вратима и праговима цркве, падају пред њима и, када их целивају, враћају се кући тихо и нечујно.

Бугари не дозвољавају Американцима да дођу у Бугарску и обиђу српски свет и српске заробљенике. Зашто? Јасно је - да не буде сведока њиховом страховитом безвлашћу у Србији. Што бива тамо?

Свакодневно се повећава у Грчкој број македонских избеглица, који напуштају домове своје да избегну насиљу Аустријанаца и Бугара. И они причају да је тужно у земљи Србиновој. Скопље данас не личи на Скопље од јуче; срушене су до темеља безбројне куће, а на многима нема ни прозора, ни;"рата ни пода. Све грађевинско дрво дигнуто је и дато војсци за огрев. Војници су смештени међу становништво и живе на његовој чинији.

У једном селу крај Скопља сељаци су убили два војника због силовања једне девојке, ради чега цело село имало је да испашта за тај злочин. Пљачка, при којој се утркују Немци и Бугари, на дневном је реду. Становници старе Србије, пошто су до голе коже опљачкани. стављени су на муке нечовечне. Војници силују жене и девојке, чак и децу испод четрнаест година.

Након повлачења српског, непријатељ је исекао све српске рањенике, који су били теже рањени и које је требало дуже неговати. Избеглице из Битоља и околине причају да су бугарске власти наредиле становништву да се пријави ради пописа. Одмах затим издата је наредба да се у Софију упуте сви Срби, који су ту дошли из граница старе Краљевине Србије. То је значило, да се одатле крену сви свештеници и учитељи. Држи се, да ни један од њих није стигао до Софије, сви су на путу исечени. Бугари се сами хвале да је ова наредба за пут у Софију, била миг за касапљење. Тако се сада говори за некога кога нема, да је "пошао у Софију", што значи, да су га Бугари смакли.

На исти се начин поступа и са српским рањеницима, изузев петнаесторице који леже у једној грчкој болници. Када виде да у Битољу нема никаквих лекарских прибора, они сви крећу за Софију. Али ни један не стиже до Софије; све побију успут Бугари.

За богословце у Скопљу приређено је нарочито касапљење. Под нож нису стављени само ђаци из граница старе Краљевине, већ и они из ослобођених крајева. Ово касапљење наредио је генерал Бојаџијев преко свога сина, садањег управника Битоља. Пре неког времена Бугари су тешко батинали једног старца, по имену Агона, јер је он удао своју кћер за једног српског официра.

Народ ту трпи не само од глади, већ још више од бугарске мржње, која расте из дана у дан. ..

На тај начин утиру Бугари пут за коначно сређивање балканских послова. Они желе да потпуно угуше српско име у неким крајевима Србије које желе они да поседну и ма што да се деси на крају овог рата, они ће изаћи пред европски конгрес и рећи: "Извол'те само видети! У овим крајевима нема Срба; све је сам Бугарин!"

После свега овога ми смо принуђени изјавити, да се мало и кајемо што смо онако горко оптуживали Турке за њихову сурову владавину у Србији за пет стотина година. Јер сада видимо и горих зверстава почињених од стране самозваних хришћанских народа - Немаца, Мађара и Бугара. Никад Србија није била у таквим мукама као што су данашње; никад у таквом мраку.

Ко ће спасти Србију?

Николај Велимировић