ВЕРОНАУКА ИЛИТИ ХРИШЋАНСКО ВАСПИТАЊЕ

„Него ћете примити силу

Када сиђе Свети Дух на вас;

и бићете ми свједоци у Јерусалиму

и по свој Јудеји и Самарији и све

до краја земље.“ ( Дап 1, 8 )

Уведена у наставне програме пре шест година, административном одлуком, веронаука је потпуно оправдала сагласност свих српских признатих карактеролога о једној од наших најважнијих колективних особина – склоности ка импровизацији. Оспоравана од друштвене мањине следбеникâ идеологијâ марксизма – лењинизма, мултикултурализма, секуларизма и глобализма, принуђена је да се бори против грешака и недоречености у закону, који је и даље обавијају велом тајне и супротстављају јој један, такође беспотребно мистификован, од присталица поменутих идеологија креиран, научно неодбранив предмет, „грађанско васпитање“, чији су садржаји пресликани из предмета: психологија, философија, социологија, свет око нас итд. Тиме је законодавац постигао само збуњивање генерацијâ младих Срба, али и припадника националних мањинâ, сугеришући им незаинтересованост за властиту традицију и духовност, све у име некаквих „нових вредности“ познате парадигме Новог светског поретка. У тој „грађанској“ причи су, у уобичајеном маниру свих револуционара од 1789. на овамо, поново заборавили сељаке, верујући ( ваљда ) да је Брозов пројекат „чишћења“ српских села, миграцијом сељака у градове – коначно завршен, те да на селу више нема ни деце, ни школâ.

Када је о хришћанској веронауци ( традиционалних цркава ) реч, овакав поступак просветних власти је изврдавање Христове евангелске заповести: „Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство Небеско“ ( Мт. 19, 14 ), јер се деци предлаже „грађанско васпитање“ као нешто савремено, модерно, па, самим тим , боље од Христа!

Због тога, као и услед затеченог духовног стања у нашем народу, које је директна последица дуготрајног неповољног низа историјских догађаја, посао вероучитеља у српским школама раван је мисионарском подвигу апостолског доба, у, додуше, измењеним околностима. Највећа измена огледа се у чињеници да су Апостоли проповедали нешто потпуно ново, о чему се није знало, док се данас у светосавској Србији, после шездесетогодишњег духовног мрака, деци и адолесцентима ( а преко њих и њиховим родитељима ) проповеда оно што су њихови преци знали, оно о чему се зна већ две хиљаде година и што би требало да буде урезано у њихово колективно памћење, али о чему, на жалост, већина Срба нема исправно нити потпуно сазнање, него само магловиту искривљену представу преточену у обичаје, веровања и празноверице.

Веронаука би у школама Србије, без икакве сумње, требало да буде обавезан предмет. То је један од захтева самих ученика. Правилно разумевање било ког предмета ( као ,уосталом, било које науке, али и савремених светских збивања ) немогуће је без познавања религије. Избришите религију из историје цивилизације – избрисали сте саму историју. Нема те области људског стваралаштва која није настала и развијала се под утицајем религије. Хришћанства поготову. Европска цивилизација, којој припадамо и којој смо дали свој допринос кроз историју, а која, ево, већ два миленијума доминира васеленом , није ништа друго до историјско христијанизовано варварство, поникло на рушевинама грчко -римске империје. Одузмимо Европи све што је хришћанско. Шта остаје?[1]

У IX Гимназији „Михајло Петровић Алас“ у Београду, присутан је правилан однос управе школе и њених наставника према значају хришћанског васпитања и образовања за формирање ученика у целовите личности. Постоји сарадња између вероучитеља и осталих наставника у повезивању и тумачењу целокупног наставног градива, заступљеног у готово свим предметима. На тај начин, веронаука се не само да интегрише у свеобухватни процес сазнања у току четворогодишњег школовања, но сама постаје важан интегративни фактор, чврсто везиво које спаја делове људског знања у нераскидиву целину. С друге стране, у извођењу наставе веронауке користе се примери и достигнућа из области природних и друштвених наука, уметности и књижевности, музике и страних језика, актуелних дешавања и друштвених токова, како би се ученицима боље протумачили Свето писмо и Свето предање, као живо Предање Цркве које је увек свеже и увек актуелно у историји и животу сваког човека; примениво на све животне ситуације.

Поред едукативне, значајна је васпитна улога веронауке. Њени резултати не зависе само од садржаја који се преносе, него и од начина на који се преносе, односно од личности самог вероучитеља, његовог педагошког талента и способности да вечне истине хришћанства , као и хришћански поглед на сваки од савремених проблема који интригира адолесценте – представи на начин који је њима разумив и прихватив. Добар и успешан вероучитељ то постиже комбинацијом знања, љубави према ученику и проникновења његове ситуације. Обраћајући се ученику језиком који он разуме, вероучитељ мора, пре свега, да све чему поучава поткрепљује личним примером хришћанског врлинског живота. Мора бити спреман да одговори на свако, па и најчудније или најбесмисленије питање, мора бити увек ту, на располагању својим ученицима за давање савета и практичних упутстава за све, а нарочито за започињање хришћанског духовног живота, када они то пожеле. Једном речју, вероучитељ мора бити идеалан проводник благодати Духа Светога, која сабира све и свакога у заједницу са Христом, по Његовим речима: „ Јер где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“. ( Мт. 18, 20 ).

Искуство показује да се ученици који имају било какав проблем ( егзистенцијални, породични, емотивни, са сектама, наркотицима итд. ) најчешће и најрадије обраћају својим вероучитељима за помоћ или савет. То нам говори да је улога вероучитеља у школи попримила обележја особе од поверења, некога ко разуме туђе проблеме и емоције, односно - најбољег пријатеља. Оваква комуникација није резервисана само за оквире школе ( мада IX Гимназија има кабинет веронауке у кога ученици увек могу да „наврате“ када осете потребу за разговором ), него се наставља и на поклоничким путовањима , заједничким одласцима у цркву, на предавања , духовне трибине и изложбе, као и путем SMS – а и електронске поште, већ према потреби.

Поступајући на наведени начин, вероучитељ препушта ученицима да сами изведу закључке и увиде да су заиста најбољи одговори на сва питања, управо стари, аутентични хришћански одговори, те да хришћанске вредности постепено усвајају и свакодневно примењују, што постаје полазна основа за јављање егзистенцијалне потребе за отпочињањем литургијског и духовног живота у, за сваког ученика специфичном, животном тренутку, по унутарњем настројењу душе и под дејством Духа. Овим се, истовремено, откривају вредност и дубоки смисао народне традиције и обичаја, патријархалног морала и целокупног садржаја нашег вековног народног живота, који за наше младе нараштаје престаје да буде просто пресликавање „бесмислених ритуала предака и породице“, а постаје поново сврховит и неопходан кључ за ризницу колективног и појединачног идентитета. Зато је „деветарима“ кристално јасно да је, рецимо, чедност најбоља контрацепција, да је абортус – убиство, а себичност - узрок „беле куге“.

У београдској IX Гимназији веронаука је, попут Апостола Павла, „свакоме све“. Жељнима рационалног сазнања – пружа знање, али и могућност да се у знању огледају. Тако су ученици ове школе победили на Првом епархијском такмичењу из православног катихизиса Архиепископије београдско – карловачке, у мају 2006. године. Освојили су вредно путовање у Мађарску, у току кога су још и више сазнали о својој историји и духовности.

Једино што још нису сазнали јесте одговор на питање: зашто им Министарство вера није купило опрему за кабинет веронауке, коју су представници овог Министарсва обећали приликом посете школи, пре више од годину дана?

На крају је нужно скренути пажњу целокупне читалачке публике на, дискриминаторским законским решењем установљен, апсурдан и неодржив социјални положај вероучитеља у Србији који, за разлику од свих осталих просветних радника, без обзира на поседовање одговарајућих квалификација, стручне спреме и неопходних лекарских уверења, не могу добити лиценцу предвиђену Законом о основама система образовања и васпитања од 17. 06. 2003. ( Сл. Гласник 62 / 03 ) нити могу полагати стручни испит, јер за њих не важе одредбе Закона о раду према којима је јављање кандидата на јавни конкурс једини начин заснивања радног односа.

Закон о изменама и допунама закона о средњим школама од 09. 05. 2002. ( Сл. Гласник 23 / 02 ) изузима наставнике верске наставе из законског решења који обухвата све остале категорије запослених, као и остале наставнике, па у члану 11., став 2. каже: „ Листу наставника верске наставе утврђује министар просвете на предлог традиционалних цркава и верских заједница“. У ставу 3. одмах додаје : „ Наставника верске наставе упућује у школу традиционална црква и верска заједница са утврђене листе за сваку школску годину“.

Шта то значи у пракси? Вероучитељи склапају са директором школе колективни уговор о раду у трајању од годину дана. Принуђени су да сваке године обнављају свој уговор о раду чак и ако у новој школској години настављају да раде у истој школи, на истом радном месту, за разлику од наставника измишљеног алтернативног предмета, грађанског васпитања, који несметано ступају у стални радни однос. У току тих годину дана рада на „одређено време“ имају право на зараду у складу са законом, право на здравствено и социјално осигурање, накнаду за превоз и топли оброк.

Која права вероучитељи не могу да остваре јер им то закон не допушта? Не могу бити примљени у стални радни однос ( чак ни после пет година непрекидног рада на одређено време на истом радном месту ), а самим тим не могу:

- бити кредитно способни

- конкурисати за куповину стана

- користити право на трудничко и породиљско одсуство

- рачунати на повратак на своје радно место по престанку одсуствовања због рађања и неговања детета

- конкурисати за радно место директора школе.

Постављамо питање црквеним и просветним властима ове земље:

1. Да ли су вероучитељи у Републици Србији грађани другог реда, пошто за њих Закон о раду не важи?

2. Да ли законодавац претпоставља да диплома седмог степена стручне спреме и лекарска уверења о способности за рад аутоматски девалвирају, уколико њихов власник пожели да ради као вероучитељ у било којој основној или средњој школи у Србији?

3. Како да се вероучитељи боре против „беле куге“ када ни сами нису у могућности да заснивају породице, будући да су, према важећим законским решењима, принуђени да до пензије раде на одређено време, живе као подстанари и не одлучују се на рађање деце како не би остали без посла?

4. О каквој мотивацији за квалитетан рад и стручно усавршавање вероучитељâ под оваквим околностима може бити речи?

Захтевамо од надлежних црквених телâ да се озбиљно позабаве овим алармантним проблемом и утичу на државне органе да, по хитном поступку, изједначе у правима наставнике верске наставе са свим осталим држављанима Републике Србије.

Зорана Миљевић

[1] О овоме види у: Хришћанство и европске интеграције, Хришћански културни центар, Београд, 2003.