КОСМЕТ КАО БОЈНО ПОЉЕ ДВА ХУМАНИЗМА

У светлу актуелног међународног дипломатског сукоба око Космета, а који је настао као последица агресије НАТО пакта на СРЈ 1999-е године а која се у недостатку утоке у међународном праву позивала на "модерни и у складу са епохом живљења неохуманистички и човечнији приступ међународној одбрани угрожених људских права у трећим земљама", било ми је интересантно да једну такву интелектуалну перверзију која је изазвала силна људска страдања, материјалне деструкције и померања становништва, делимично посматрам кроз за своје и сва будућа времена луцидну и истинску "хуманистичку и богочовечанску културу европског човека", Јустина Поповића., писану као прилог делу "Православна црква и екуменизам" 1974-е године.

Отац Јустин је у поменутом запису подвукао да је за модерног европског човека смисао живота оно што он прогласи смислом, добро оно што он прогласи добрим и зло оно што он прогласи злим, а све због своје агресивне и атеистичке философије живота коју је спреман да шири планетом путем огња и мача, не либећи се при том да злоупотребљава Бога, папизам, науку, уметност, технику.

И заиста, ако се сетимо да је 1998-е године и сам почивши папа Јован Павле II на претходне ангажмане у којима је ишао против интереса Срба и православног света додао и захтев Клинтону да бомбардује Србију. Једном таквом злочиначком чину су подршку давале и тадашње најпознатије и најпоштованије западне уметничке величине (са и без наводника) попут Барбаре Страјсенд, Вупи Голдберг, Мадоне, групе У2, Гинтер Граса, Вацлава Хавела, читаве философске школе на челу са Бернар Левијем, Андре Гликсманом, Аленом Финкелкротом, међународне владине и невладине здравствене организације попут Кушнерових "лекара без граница", холивудски продуценати, бродвејски позоришни режисери и критичари, читави научно-истраживачки центри и институти попут вашингтонског Балканолошког Института, берлинског Гете центра, да даље не набрајам. Онда и не чуди труд западних планера да осим војних, успешно против Срба ангажују и све друге ресурсе попут религијских, уметничких и научних. Током опште антисрпске хистерије у сукобу нису остале неутралне ни међународне спортске федерације и удружења и скупа су са међународном науком и уметношћу успоставили прави зид према српским колегама.

ГЕОПОЛИТИКА СУКОБА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Католички запад који се из некадашње Јустинове пројекције европског човека се данас проширио и на Северну Америку и Аустралију, заиста је ушао у такозвани сукоб цивилизација, али не само са исламском цивилазацијом, којег је као таквог и нескривено кроз Бушове говоре окарактерисао, него и у глобални, кад када јавни а кад када прикривени, али континуирани рат против православне цивилизације.

У складу са таквим западним деловањем, ратови на Блиском истоку и Балкану се не могу посматрати одвојено у смислу геополитичких напора запада да својим римским, англиканским, европротестантским и осталим до сада познатим модификацијама замаскира своју тежњу да војно овлада, не толико комплетним државама, колико врло одређеним просторима на којима се налазе најважнији енергетски ресурси планете, а под контролом су обе нападнуте цивилизације.

Отуда и није толико чудно што се у исламском свету од стране њихове политичке елите у последње време ангажују интелектуалци и стручњаци за тумачење и проучавање не само начина до сада пружаног војног отпора Православаца западњачким агресорима, већ и саме Православне теофилософске мисли, као што то тренутно ради Ахмединеџадова администрација, или како је још одавно то почео да ради Моамер Ал Гадафи.

Од запада још неокупирани део православне цивилизације (Централна и северна Србија, Русија и Белорусија) нашао се укљештен нападима обе гране Ислама и свих грана Католичанства од којих грчевито покушава да се одбрани, али и уједно стреми да преко најјачег међу собом - Русије, успостави политички релаксациони однос са државама са доминантном традицијом Хиндуизма и Будизма које према Православљу нису показале сличне Католицима и Муслиманима агресивне намере осим благог пограничног прозелитизма.

Стратешко повезивање Русије и Кине већ лагано успева да у своју орбиту увуче и Индију коју су успеле да убеде да и поред чврстог партнерства којег тренутно има са Америком, ипак треба да буде врло опрезна и да због сопственог богатстава ресурсима обрати пажњу на тежину страдања којима су због истих ствари изложени Православци и Муслимани. Оба агресивна продора на просторе православних народа, и католичка и исламска, имају сличан карактер. Обе су налик на ничеански и фашистички идеолопки поглед на свет који је и фундаменталистички по искључивости. Са том разликом што западњачка агресија дипломатском хипокризијом и хуманистичком медијском реториком покушава да свој верски фундаментализам замаскира и тако прикрије праву природу слања својих војски на ове просторе.

ИЗМЕЂУ ДВЕ НЕТРПЕЉИВЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

И «католичка» агресија (у коју спада и протестантизам – дакле свет настао на простору средњовековног католичког света Карла великог) и исламска (једнако и шиитска и сунитска) агресија према Православљу у себи сублимирају и религијско-идеолошки и геополитички базис, али се током исламске агресије и не крије да је већинским делу надграђена верском нетрпељивошћу. Како запад живи у пострелигијској епохи – нетрпељивост има више идеолошки и културолошки предзнак, али он увек има карактеристике свог религијског базиса.

Што се тиче сукоба Ислама са Западом, без обзира на исламску освајачку природу ратова протв Православаца, морамо признати да је у сукобу са Западом карактер арапске борбе у новијој историји у највећој мери ослободилачки, без обзира на интезитет екстремизма и тероризма као њеног неодвојивог дела. Екстремизам и тероризам у исламским ратовима су макар од њих самих јавно означени као праведни и легитимни сегмент свеопште борбе против непријатеља Ислама, за разлику од западњачких ратова и против Православља и Ислама који такође у великој мери примењују и екстремизам и тероризам али их лицемерно јавно жестоко осуђују и жигошу као нелегитимну врсту борбе коју користе само њихови непријатељи.

Тероризам и екстремизам нису и поред одређених ратних злочина учињених и од стране појединаца из православних војски током ратова на Балкану или Кавказу нису међу њима никада били интегрални део једне нетрпељиве религије или идеологије, па тако у пракси нису толико бројни и интензивни као у случају ове две «милитанатне цивилизације». Ово потврђује и војничка пракса коју потврђују и бројни писани документи – наредбе и упутства генералштабова – што је довољан доказ колико је такав начин борбе схватан не само као илегалан него и као дубоко нечастан и недопустив. Ниједна војна операција коју су рецимо руске снаге изводиле против чеченских терориста није изашла из оквира Женевске конвенције и ако су «неутрални посматрачи» са запада били упрегли све своје снаге не би ли тако нешто доказали.

Поучени претходним поражавајућим искуством са Русима, западни планери су за Србе унапред осмислили такозвани Трибунал у Хагу где су успешно са до сада нормалне правне процедуре која подразумева предикцију невиности успели да у случају вођа српског народа и српских војних снага, пред тим судом искреирају начин вођења поступака тако да постоји само предикција кривице и у складу са «најбољим традицијама» нацистичко-комунистичке праксе коју баштине последњих 20 година, кроз ту хашку накарадну судску праксу наново дају легалитет процесуирању вербалног деликта.

Првим крвним наследницима људи који су створили Холокауст, Лидице, дрезденски покољ и масакре у Хирошими, Нагасакију, а касније у Кореји и Вијетнаму и на крају у Босни, Србији, Авганистану и Ираку је очајнички била потребна Сребреница, Рачак, Васе Мискина и друга подметања у жељи да заменом теза скрену пажњу са империјалних циљева и фашистичких метода својих акција на територији бивше СФРЈ и остатку планете.

Земље које и дан данас производе витезе на ангро, сасвим су се одлучили на невитешки и кукавички начин напада на Србе и Србију и тим нападима се не назире скоро крај. Отац Јустин Поповић је веровао да се из истинског хуманизма није и не може створити нихилизам, јер као хуманиста ви признајете неке вредности. Антиномија модерног западног «хуманизма» нам показује како се назови узвишени идеали «човека који је мерило свих ствари» у пракси претвара у најгору нехуманост јер је «мерило» мој или наш егоистички интерес који се у пракси остварује не штету других. Том логиком и можемо закључити да се из до сада виђеног и доживљеног деловања запада на овим просторима не крије никакав хуманизам иако се приказује као такав, па ни неохуманизам колико они то воле у својим политичко-медијским празнословијима да истичу, већ чисти морални и идејни релативизам епохе постмодерне који за производ има анархију, јер је само у анархији могуће суспенодвати све до тада прихваћене законе па и међународно право и тако сломити отпоре увођењу "закон јачег" илити утопијског новог глобалног поретка. То би био свет који је потпуно у «канџама хуманиста».

Још бољи пример од Србије и Срба за ову тврдњу, која је непријатеља како тако зауставила на Ибру и негде посред Босне, је тренутно стање у Ираку, такође држави жртви такозваног западног хуманизма. Да ли се ужаси које је западна политичко-војна машинерија донела на тенковским куполама у Багдад, Киркук, Кербалу, Басру и Бакубу икако могу другачије дефинисати до најгоре агресије и најкрвавије анархије под тзв демократском владом Ирака?

«ХУМАНИЗАМ» ПРОТИВ ТЕОХУМАНИЗМА

Отац Јустин Поповић описујући "модерног европског човека" каже - Живот је кланица.. допуштен је грех, допуштен је злочин .....влада закон неопходности -. Па зар нема бољих доказа за вазда актуелности његових тврдњи од ирачке кланице, босанске кланице, косметске кланице, свих кланица Врлог Новог Света, а које су, у ствари, природни завршетак апсолутистичке неопходности евроатлантиста да завладају ресурсима планете. У Ираку нафтом, на Космету енормним рудним богатствима и стратешки важним простором са којег се лако контролише колебљива Европа и узаврело Закавказје и Русија.

Отац Јустин даље за "европског човека" каже - треба се ослободити Бога. То је јавна или потајна чежња европског човека - . Па зар нама Србима небројено пута нису до сада стизале поруке из Европе и САД-а - заборавите традицију и историју окрените се будућности - што није ништа друго до - Срби заборавите Бога нудећи нам тако "најраскошнији патос без етоса, тон без мелоса, технику без душе" док у својим парламентима и испред тв екрана не испуштају Бога из уста. "Сва сунца и звезде не вреде колико једна душа" а наша душа, српска душа је Космет. У томе се налази суштина на наше борбе - да бранимо Космет, јер ћемо тако одбранити душу своју коју као народ имамо. Чак и ако у тој борби не успемо као 1389. ми ћемо на тој борби очувати свој идентитет.

И Ава Јустин и Достојевски су Европу осудили да гради зграду културе без Христа. Космет је наша, српска зграда културе читав миленијум зидана са хришћанским врлинама и вредностима у којима централну улогу има вера у Христа и имамо право да се боримо против "култура" које нас нападају и од нас траже да даље наставимо заборављајући сопствену историју, то јест, да даље зидамо своје зграде без темеља – без своје вере и традиције, а то како каже Отац Јустин значи «без Христа» и будемо тако лаган плен за њихове садашње и будуће агресије.

И ова садашњи слабашан српски отпор отимању Космета је истерала наше непријатеље на чистац и натерала их да нам у очи кажу да уопште немају поштовања за оно што ми осећамо као свој хришћански темељ у односу на њихову неопходност да овладају тим простором користећи шиптарске бандите по ко зна који пут као своје савезнике. Истовремено се и апатична домаћа јавност почела мобилисати у овој више него неравноправној борби српског Давида и западнога Голијата.

Но са друге стране кулминира једна опасна медијско-политичка кампања. Одавно тако жестоко и непрекидно од стране Запада и његових домаћих улизица није исмејавана "небеска Србија", "царство небеско", "косовски бој", ама све што нас чини ониме што смо данас и што нас је одредило за све прошле и будуће векове постојања као народа. Па зар по злу чувени 17. март и онолико за кратко време скрнављење хришћанских богомоља које су западни моћници ако не искреирали а оно сигурно «благословили» а преко шиптарских терориста реализовали, није сам доказ њихове потребе за "убијањем Бога" и смејање у лице оном нашем, српском хришћанском човеку изнутра.

Српска култура и српски хуманизам могу опстати само ако сачувају своју богочовечанску срж која се чува у зидинама косметских цркава и и манастира. Изгубимо ли ту богохуманистичку срж, а на чему инсистирају они који нам се у последње време представљају као пријатељи када нас саветују да одустанемо од Космета, изгубићемо се и као народ и као држава, то јест бићемо оно што тело бива када га напусти душа - лешина. Бићемо држава-народ лешина.

Оливер Вуловић