Како створити Хармонију духа и живота на личном и националном нивоу, када смо сведоци свих могућих раскола и сукоба на душевном и на друштвеном плану. Тако што ћемо се вратити себи, својој вери, својој светосавској идеологији и свом начину живота који смо одбацили и заборавили.
Редовна пракса светосавске културе живота оплемењује и развија сваког појединца и заједницу у целини. Здраво друштво се састоји од здравих појединаца. А наше друштво је болесно јер смо сви оболели од помахниталих страсти и помодних порока. Ту основну истину заборављају многи социјално-идеолошки револуционари и европејски реформатори. Они покушавају да одозго, најчешће насилно и површно, без истинске промене на боље у појединцу, побољшају цело друштво.
Светосавски начин живота са својим врлинама честитошћу, праведношћу и милосрђем је пут, истина трновит и узан али заиста једини, ка савршеном духу и Хармонији у души и друштву. Духовне “технике” Православља омогућавају човеку да се отвори за благодатне божанске енергије, које човека трансформишу од болесног и злог у истински здраво и потенцијално анђеоско биће. Молитва је прво техника, па пут а на крају начин живота која користи најдубље изворе чисте воде Вечног Живота. То је онај извор вечне младости, младости душе, за којим су трагали многи на западу мислећи да је то географски појам или хемијска формула. На западу је хришћанство географизовано и оземљено, а тиме је негирана његова природа и суштина.
Зашто светосавски пут? Светосавски јер га је Свети Сава за Србе прокрчио и означио. Свети Сава је својим непоколебљивим подвизавањем у врлинском аскетском животу омогућио да се у њега усели Божја Хармонија, и тако је он постао Светац, човек истинске Слоге. Он је ту Слогу-Хармонију ширио око себе, својом појавом, својим речима и делима. Он је мирио, хармонизовао завађену Србију и завађену браћу своју - Стефана и Вукана. Он је измирио Србију са Угарском. Свако његово дело је дело хармоније. Он је хармонизовао односе Цркве и Државе, духовности и морала са политиком и економијом. Остварио је Византијски идеал Симфоније Цркве и Државе, народа и власти, вере и културе. Он је тако хармонично устројио Србију да у њој није било верских ратова, сукоба цркве и државе, сукоба класа, за разлику од Запада.
Свети Сава је у себи трудом у врлинама створио простор за усељење Хармоније и Љубави, а после је и друге учио томе. Затим је и цели народ покренуо да иде путем унутрашњег мира и Слоге са својим ближњима. Свети Сава је просветио Србе светом просветом Светог Духа. Он је Небо спустио на земљу међу наш народ и тако Србе учинио небеским народом. Зато наш мото: "Само Слога Србина Спасава" има много шире и дубље значење од социјално-политичког јединства. Слога је у првом реду морално, духовно стање у коме се налази човекова личност. А из тог мистично-органског јединства у Христу природно произилази и Саборност и Слога у свим сферама живота.
Светосавским начином живота човек се складно и здраво развија и достиже висок ниво Хармоније између душе и теле, између воље, емоција и разума. Једино врлинама можемо победити унутрашње сукобе и шизофреније. А унутрашња Хармонија је први и основни услов за хармоничне међуљудске односе. Постоји и повратна спрега. Ако хармонизујемо своје односе са својим ближњима, ако се помиримо са онима са којима смо у сукобу, ако изражавамо поштовање према другима и ако чинимо дела активне љубави ми тиме и сами себе хармонизујемо. Тако сопствене расколе превладавамо, сабирамо сами себе у унутрашњој саборности психофизичких сила и постајемо у све већој мери интегрални људи.
То није нимало лако, то је пут унтрашњег рата против сопствеог зла и греха. То је пут унутрашње голготе и страдања од сопствених страсти које је неопходно победити. Рат против себе, сопствене слабости, је једини пут ка победничком миру. Како то остварити када је тешко променити себе набоље? Тако што ћемо чврсто одлучити да кренемо Христовим путем, а Богочовек ће нас одмах прихватити и чинити добро у нама, са нама и кроз нас. Човеку је то немогуће, али је Богу све могуће и лако. Само је потребно да одлучно кренемо ка Добру и да Доброг Бога позовемо у помоћ.
Постајемо хармоничне и целовите личности само ако смо у Хармонији са сопственом савешћу, а то у крајњој линији значи ако смо у Хармонији са Богом и Божјим законима. Светосавске врлине обнављају, изгубљену адамовским падом, целовитост и лепоту душе у сваком виду осећања, мисли, говора и понашања. Кроз напорни пут врлина, труда, пожртвовања и љубави ми се напајамо са бескрајних вода океана тишине и лепоте божанског света - Царства Небеског. Тада способност, Богом дарована, да се мисли, осећа и делује из пуног потенцијала Божјег Закона постаје спонтана и природна особина практичног живота.
Програмом православног врлинског живљења човек лечи и јача све своје карактерне особине и душевне снаге. Светосавски програм поста и молитве систематски прочишћује душу и тело. Тиме се из тела и душе избацују нечистоће и неуравнотежености свих врста. Важна последица ове праксе врлина је јачање хијерархијске координације душа-тело. Тим програмом се све више уједињује пун опсег психофизичког живота. Та повећана интеграција оспособљава тело да намере духа спроводи све лакше и спонтаније. Човеку је после све лакше да буде праведан и да чини добро.
Православним програмом практиковања врлина човек живи по Богу и у заједници са Богом, тако да напајан божанским енергијама, њему није ништа немогуће. Да би се одупрли непријатељима са запада који нас у овом веку, по ко зна који пут бомбардује бомбама и безбожним идејама, и неморалним начином живота, ми морамо активирати трајни непобедиви штит над Србијом. Тај штит већ постоји и он се зове Небеска Србија. Под тим штитом светих и праведних душа Српских је наш народ вековима опстајао и побеђивао многоструко јаче непријатеље.
Свака Слава, којом се слави светитељ заштитник, је један штит за једну породицу и део небеског штита који брани цео Српски народ. Срби су већ осамсто година под заштитом, ствараоца овог духовног штита, Светог Саве. Немањићи су веровали да су све њихове војне и политичке победе постигнуте захваљујући помоћи Светог Саве и оца му Светог Симеона Мироточивог. Штит је толико моћан јер га чине чисте душе светих и праведних Срба које су близу Богу па од Њега могу измолити помоћ за нас.
Срби су у XX веку одбацили штит небески, заборавили на Небеску Србију, престали да се моле и посте, да одлазе у храмове на молитву, престали да поштују, помажу и воле једни друге. Једном речју престали су да живе по програму који им је оставио Свети Сава, отац српске нације. Кренули су путем зла и греха, лажи, крађе, пљачке, зависти, блуда итд. Распели смо Христа и пљунули на његово учење, као и Јевреји пре два миленијума. Срби су поновили јеврејско богоубиство које води у самоубиство, што видимо из примера Јуде Искариотског и из наше најновије историје. Штита више нема и сада видимо шта нам се све дешава, каква зла су нас спопала у овом веку. А при свему томе не видимо ни излаза, ни наде, ни смисла, јер смо се одрекли Вере, Наде и Љубави. Срби су данас најнезаштићенији народ на свету, може да нас нападне и убија свако. Ми живимо у паклу који је и у нама и око нас, јер смо се предали пакленим силама.
Ова голгота српска, која се зове XX век је и једини пут да се сетимо штита Небеске Србије и да са покајањем и искреном молитвом затражимо Божју заштиту. Једино нам ова страшна искушења, што неком може изгледати апсурдно, могу помоћи да се освестимо и да се вратимо себи и Богу. Јер кога Бог воли и о коме брине тога, као и сваки добар родитељ, опомиње и кажњава са надом да ће му се дете поправити. А српски син Божји, како каже јеванђељска прича, је толико заблудео и одлутао од свога Оца, отишао на запад у далеку земљу да буде слуга страним господарима и да једе отпатке западне културе које једу свиње, да је сада тешко поверовати да ће се вратити своме дому. Да, гледајући очима овога света нема шансе за духовну и моралну ренесансу у нашем народу. Али они који верују у Бога знају да ништа није немогуће. Ако ми пожелимо да се променимо и поверујемо у чудо искрено и дубоко, чудо се може десити.
Оно што се сада дешава Србима може да се деси било којој земљи у било ком тренутку. Америчка империја не бира жртву, већ као лав који риче обилази около не би ли било који народ прождерао (Нови Завет). Када год један народ убија други, он за то тражи оправдање. Он жртву проглашава за злочинца без обзира колико је заиста кривице на њој. А ни један човек и ниједан народ нису безгрешни. Тражење жртвеног јарца је био често основни механизам који изазива непријатељства и ратове. Како да се Срби одбране од овог духовног и физичког насиља? Једино доследним и искреним повратком Традицији и оживљавањем њеног Духа у нама. Само превославни Дух може да сложи и уједини Србе. Само Слога (Хармонија) Србина Спасава. А спољашња Слога-Хармонија је последица унутрашње Хармоније Духа, која је дар Божји и који се добија за наш труд на пољу добра.
Дух православља уједињује човека са Богом, са самим собом и са својим народом. Народ прожет таквим осећањима и мислима је непобедив. Само истински прав(ославн)и људи могу да заштите себе и друге од несклада и неслоге. Народ прожет хришћанским врлинама, које изграђују Хармонију, уједињен би се одбранио и спасио и у историји и у Вечности Царства Небескога, које је једино истинско Царство Хармоније. Он би и другима био пут и светионик. Један народ истински просвећен вером и осталим врлинама би у овом нашем безбожном и сулудом свету био заиста светлост свету. Дух Хармоније и Љубави би се преко њега проширио по целом свету, и тако једном за увек прекинуо сукобе и ратове. Човечанство би једино кроз Христа могло да дође до новог Еона, Еона Хармоније и истинског Мира. Пацифистички идеал светског мира може остварити само човечанство прожето Светим Духом Мира и Љубави.
Последњи је час да прекинемо владавину мрака и апокалиптичног Хаоса, и де се прво као личности а онда и као заједнице окренемо унтрашњој и спољашњој Слози, која се изграђује само кроз хришћанске врлине - смирења, молитву, опраштање и делатну љубав.
Једини излаз из ове катастрофалне и апокалиптичне ситуације је лично и свенародно враћање Традицији Православља, али искрено и у свим областима живота. Једино тако ћемо успоставити изгубљену Хармонију са Богом, са самим собом и са нашим ближњима. Само Христовом те(хн)ологијом спасења душе може човек да себе назове правим човеком и народ истинским народом. Молитвеним подвигом целе Србије, би се створио духовни стуб ка Небу, ка Небеској Србији. Кроз цео народ српски и кроз сву земљу Српску би прострујала снажна благодатна сила јединства, Хармоније и непобедиве снаге. Створила би се висока кохеренција воља, осећања и мисли целог нације. Тада би Србија била у јединственом пољу Светог Духа, била би сва ујдињена у врлинама, сва мистично сједињена благодатном енергијом у једну велику Душу Српску са свим прецима својим, са свом Небеском Србијом. Тако сједињени би представљали највећу духовну силу на земљи и путоказ свим осталим народима како да и они пођу Христовим Путем. Тада би се остварила пророчанска визија Светог Николаја Охридског и Жичког који је Србе позвао да буду, со и светло целом свету, да буду Народ Апостол Богочовека Христа. Он је у свом уму видео да Срби могу бити мост преко кога се и други народи спасавају. Тако би српски штит Хармоније и Духа постао и штит против свакога зла за читаво човечанство. Духовни и свети људи су знали да је све повезано, човек са Богом, човек са човеком и човек са природом. Све утиче на све. Или како то Достојевски каже сви су одговорни за све. Један свети човек својом чистом душом толико освећује природу и људе око себе да ми то тешко можемо схватити.
А са друге стране један непокајани грешник око себе шири духовни мрак, мемлу и смрад. Сваки грех који ми починимо је рана на нашој души, али и на народној души. Када су интелектуалци наши за запада били заражени безверјем, охолошћу, сујетом и патолошком хладноћом срца, они су тиме и народ заразили. То је рак рана на души и телу нашег народа. А тај је рак метастазирао, грех и зло је постало свеприсутно. Скоро се и не примећује, јер смо огуглали од атмосфере нихилизма у нама и око нас. А многи се и поносе лоповлуком, блудом и осталим душевним и друштвеним болестима. Цела Србија је постала смрдљива лешина, за коју многи кажу да јој ни опело не вреди очитати. Али Бог може васкрснути Србију-мртваца да покаже свету једно чудо над чудима, и да би тим чудом којим најгори постане најбољи обратио цело човечанство на пут Правде и Добра.
Када би барем један део народа искрено поверовао, када би се искрено покајао и помолио он би благотворно, васкрситељски, утицао на цео народ. То је благодатни Христов ефекат. Јер се таласи јединственог благодатног поља шире концентрично око светих места и светих људи. А остали ће бити запљуснути тим таласом доброте и врлине само ако су барем мало отворени за Светлост. Само ако прозор на њиховој души није у потпуности запрљан прашином греха, па да не пропушта ни зрачак Светла.
Нарочита је моћна саборна литургијска молитва на којој су присутни Бог и анђели и "сви свети". Таква молитва благотворно утиче на читаву околину и на много људи иако ови тога и нису свесни. Када би један постотак Срба сваке недеље у храмовима био посвећен искреној молитви, то би васкрснуло цео наш народ. Повећана Хармонија и изражена свест о добру и злу, би довела до великог смањења криминала, алкохолизма и свих других зала које, као куга у средњем веку, десеткују наш народ.
И квантна физика говори да је све у природи повезано на нивоу јединственог поља. А каква је тек повезаност између нематеријалних душа тешко да можемо и замислити. Можемо се послужити и аналогијом са Мајснеровим ефектом који каже да унутрашња кохеренција, то јест хармонија унутар суперпроводника, представља главни узрок одржавања непробојне одбране против спољњег магнетног поља. Попут тога један део народа, у себи хармонизованог благодаћу Божјом, би зрачио из себе ту Хармонију (Слогу) и јединство на цео Српски народ. Тако би обновили Свети Штит који би нас одбранио од духовних и физичких непријатеља.
За све то не неопходно створити један покрет, молитвени и подвижнички, у народу око Цркве који би радио на томе да се обнови тај духовни Штит. Створити један светосавски савез који би објединио све најбоље у нашим људима, и који би кроз практиковање Светих Тајни и Светих Врлина довео до општенародне слоге, до једне кохеренције духа и склада међу људима.
Формирати, како каже Свети Јустин Ћелијски, од парохија подвижничке центре, који би зрачили светосавском Културом Врлине на цео народ. Потребно је окупити и наше интелектуалце, научнике, лекаре, књижевнике и културне раднике са сврхом обнове светосавске културе и подршке свему оном што унапређује душевно и физичко здравље појединца и целог народа. Кључ свега је практична примена Христовог пута спасења и преображења човека.
Свако од нас треба да се потруди да се измени на боље, кроз праксу светосавља. Да одлучно у себи ратује против зла и греха и да победом уједини и умири своје психофизичке слике. Затим да од својих ближњих, породице, рођака и пријатеља ствара светосавске заједнице. Да својом врлином потакне и њих да се уклањају од греха и да чине добро. И да заједно са њима изграђује једну праведну хармоничну заједницу.
Остварење тога циља је сада важније од било којег појединачног интереса који имамо у нашем животу. Не само то, већ је услов остварења наших појединачних интереса остварење хармоничних међуљудских односа. Ми се спасавамо кроз друге и помоћу других људи. Треба да делујемо на људе око себе, својим другачијим делима и речима. Треба се непрестано трудити и присиљавати да нам свака реч и дело буду добри, корисни и нама и другима.
Нужно је да сви схвате апокалиптичну озбиљност ситуације у којој смо се, као појединци и као заједница нашли. Ми се налазимо на ивици провалије и питање је бити или небити. Дању и ноћу треба да чинимо све што можемо да се створе врлински и свесно светосавски међуљудски односи. Само побољшање у душама нашим а са тим и у дијалектичкој спрези и побољшање односа међу људима могу да отклоне душевне и друштвене ломове, кризе и сукобе.
У светосављу су најважнији односи међу људима, они су мерило душе. Све је у односу између личности. Ако међу собом имамо барем мало љубави, стрпљења, поверења, поштовања онда смо истински светосавски Срби. Кроз односе према својим ближњим ми изграђујемо или уништавамо сами себе. Врлинама са разумом, градимо док гресима и пороцима поткопавамо и рушимо своје психофизичко здравље. Колико год је наш однос према другим људима показатељ нашег унутрешњег стања, још више је средство за мењање и преображавање човека делатним врлинама. Ако у нама има мало доброте ми се, приморавајући себе на дела врлине и љубави, изграђујемо и прерађујемо, благодаћу Божјом.
Треба позвати све да се кроз Цркву науче истински српском начину мишљења, говорења и делања. Морамо позвати богате и сиромашне, младе и старе, образоване и необразоване, на овај извор душевног Здравља и Хармоније. Човека и народ могу спасити само унутрашња интеграција, унутрашња Хармонија или Слога.
Православље је интерпесонално, сво је практично и сво је у односима међу људима. Али ти односи су исто тако мистични, тајна коју је јако тешко разоткрити. Богочевек Христос је рекао да "где год се окупи и троје у име моје и ја ћу бити са њима", или међу њима. Та врлинска веза између људи је оно по чему се познају хришћани. И што је још важније тај врлински однос човека према човеку је сам Христос. Бог је Љубав а Љубав је божанска, али и вера исто тако.
Христос је рекао ево дадох вам ове мале и гладне и не нахранисте их, ко нахрани њих мене је нахранио. Апостолу Павлу док је још био Савле и прогонитељ Цркве је Христос рекао у визији: "Савле зашто ме прогониш". Дакле Богочовек Христос је Црква и Он је свагде где се добро чини. Један свети човек је рекао када је видео неког "Ево човека, ево мога спасења" а други светитељ је у сваком човеку видео Христа. Ако би у сваком ближењем гледали Христа онда готово сигурно не би смо грешили.
Врлина у односу на Бога: вера, нада и љубав су божанске, али исто и врлине у односу на човека. Кроз сваку врлину, сваку делатну љубав према ближњем у нама се оваплоћује Христос, који је Хармонија. Добротом је човек Христолик, али сваки врлински однос човек према човеку, није његов већ од Бога дарован, и на нама неразумљив начин Бог сам. Врлинском интеракцијом ми у себи оваплоћујемо Богочовека и сами постајемо богољуди, свети људи. Ако чинимо зло другима, ако говоримо зло о другима и ако мислимо зло о другима, ми у себи и око себе оваплоћујемо пакао. Ми смо грехом слуге демона и сами постајемо демонски људи. На нама је да одаберемо један од та два пута, трећег нема.
Једноставно речено нема времена за чекање. Данас је можда последњи дан за нас лично или за наш народ да се нешто учини. Сутра никад не долази, имамо само данашњи дан. Зато треба искористити време, и како каже Апостол Павле требамо попут њега добру трку истрчати.
