Историјско-идеолошки темељи хрватског геноцида над Србима

Под геноцидом се подразумева појава да се одређена етничка група или народ уништава само зато што припада нацији или вери која се разликује од нације или вере убица.

Овај злочин није непознат историјском развитку људске заједнице. И пре другог светског рата, он се вековима спроводио над јеврејским народом. У Шпанији је, у 15. веку, почињен геноцид над Јеврејима и Арапима који нису хтели да пређу у римокатолицизам.

Од тада, па све до 20. века, многобројни су примери геноцида који се спроводе у разним државама, двадесети век је типичан по политици геноцида широких размера које спроводе, пре свих, нацисти.

У својим спољашњим стремљењима, фашизам је идентификовао цео свет са животним простором који припада искључиво једној одабраној раси (германској). Основни циљ нациста био је стварање Великог Немачког Царства, које би било засновано на владавини расно - супериорне немачке нације над другим народима. Да би се очувала "чиста крв" требало је уништити "ниже расе"за које су проглашени: Јевреји, Цигани, Срби и неки други словенски народи.

Усташки пројекат геноцида против Срба био је изграђен под директним утицајем фашистичке идеологије.

Ратни период 1941-1945.г. створио је услове да се реализује унапред испланиран пројекат геноцида против Срба у циљу стварања, по узору на нацисте, "чисте хрватске нације" и "чистог животног простора" за хрватски народ.

Уз помоћ Мусолинијеве Италије и Хитлерове Немачке створена је 1941. године, на територији Југославије, усташка Независна држава Хрватска, у којој ће се примењивати читав низ мера које су већ претходно донете у нацистичкој Немачкој и фашистичкој Италији. Организован је читав систем концентрационих логора који ће имати за циљ ликвидацију "нижих раса": Срба, Јевреја и Цигана.

Поред физичке ликвидације ових, Такозваних, "нижих раса" и грађана другог реда примењује се и депортовање, тј. присилно пресељавање Срба са својих огњишта из Хрватске у окупирану Србију у циљу измене етничке структуре тадашње НДХ.

Упоредо са физичким геноцидом, над истим народима спроводио се и духовни геноцид, који се огледао у присилном прекрштавању српскогстановништва у римокатоличку веру. Ово ће наићи на подршку врхова католичке цркве у Хрватској.

Идеолошка лозинка усташа није више била само "против Срба", већ и против "неверника православних", што је подсећало на крсташке ратове средњег века, где су једнако биле помешане вера и политика. Последица је била незапамћен покољ људских душа који се дешавао "у име Христа".

Идеја усташтва о потреби ликвидације Срба и српства у Хрватској имају и домаће корене у идејама Анте Старчевића (1823-1896.), хрватског националног идеолога и оснивача Хрватске странке права и његових настављача.

Хрватска странка права (ХСП) настала је после Аустро-Угарске нагодбе (1866.) као плод изневерених хрватских очекивања око преуређења Монархије.

Старчевић се залагао да се, на основу повеља и историјских уговора, Хрватској врате права и облик који је стекла 1527. године на Цетинском сабору. Хрватска је тада постала слободна и независна држава у персоналној унији са Угарском. Те године на Цетинском сабору за краља је изабран Фердинанд II Хабсбуршки[1].

Хрвати су се, први пут појавили на историјској позорници око 797. године, када су се, захваљујући Карлу Великом, ослободили аварске превласти и одмах постали франачки поданици у надлежности фурланског маркгрофа који је био непосредни претпостављени хрватском кнезу.

Ахенским Миром из 812. године, далматинска Хрватска је припала римско-франачком царству, а Далмација византијском царству. Ускоро су Бугари заузели панонску Хрватску да би је Франци опет преотели и хрватске кнезове постављали као своје вазале. У време кнеза Здеслава долазе под византијску управу па је и "краљ" Томислав био, заправо, византијски царски проконзул. О наводном Томислављевом крунисању историјска наука апсолутно ништа не зна. Сам Фердо Шишић у обимној студији "Повијест Хрвата у вријеме народних владара", објављеној у Загребу 1925. године каже:

"Тко је Томислава крунио и гдје се тај чин збио, о томе не знамо из данас познатих нам историјских извора ништа".

Насилна смрт краља Звонимира 1089. године почетак је расула хрватске народне државе. Ускоро су Хрвати остали без своје државе. Хрватско племство признало је угарског краља Коломана 1102. године својим краљем. Хрватска је тако постала саставни део велике Арпадове државе. Хрвати тврде да су са Мађарима ушли у уговорни однос, али такав уговор није сачуван, а мађарски историчари тврде да је Хрватска оружјем освојена и покорена.

Хрватски правни историчар Марко Констречић каже поводом наводне хрватске државности:

"Ако се PaktaKonventaанализирају полазећи oд cтвapних yвјерењa y којима су настала, долази се дo закључка дa je то феудални уговор између Коломана као сениора и представника дванаест хрватских племена који тим уговором постају његови вазали. Према томе, PaktaKonventaнису ни уговор о персоналној унији између Мађарске и Хрватске, ни међународни уговор о унији двajy међународних правних субјеката, као што су тврдили хрватски грађански хисторичари, који су у тај документ неоправдано уносили елементе и појмове државног међународног права свога времена"

Како је наводна хрватска државност у пракси изгледала објашњава Фердо Шишић:

"Краљеви овога доба одређивали су правац спољној Политици, именовали су банове, давали привилегије и донације, потврђивали су на хрватском и славонском сабору закључене законе, убирали су порезе и царине и заповедали су хрватском војском..."

После Мохачке битке Угарска је остала без владара, па су њена властела узела аустријског цара за мађарског краља. Тада су и Хрвати изабрали истог на поменутом Цетинском сабору.

Латинске речи "slavus" и "servus" значе - "роб" и "слуга". Старчевић је славосербе дефинисао као људе ропске нарави и ћуди, било ког да су ентитета. Шта Старчевић мисли о славосербима види се из речи, кад каже:

"Славосерби су смеће народа, врста људи који се пpoдajy сваком ко их и по шта xoћe, и свакоме купцу дaje Хрватску у намет; врста људи које ће свако купити за зделу кpoмпиpa; људи које имати свако би се стидио осим Аустрије и других рђавих влада".

Гневно писање Старчевића о Славосербима оставило је отворена врата да се његово учење касније изврне. Старчевић се читавог свог живота борио за слободу Хрватске и независност хрватског народа. Он је био изразит противник Аустрије. Старчевић жели да Хрватска и Хрвати буду слободни. Он каже:

"Макар Хрватска била само уру дугачка и уру широка, макар било само пет Хрвата нека их и то пет буде слободно и сретно..."

Усташки идеолози прогласиће Анту Старчевића "оцем домовине" и својим филозофским претечом што ће бити по узору на нацонал-социјалисте који су злоупотребили дело Хегела и Ничеа. Међутим Старчевићево филозофско и политичко дело у суштини је било у супротности са филозофијом усташтва.

Поред Анте Старчевића, значајан представник ХСП био је и Еуген Кватерник (1825-1871). За разлику од Старчевића, Кватерник је признавао историјско постојање српског народа, али је желео да се спроведе хрватизација овог народа путем вере. У његовом дневнику записана је реченица:

"Натукнух му потребу патријархата хрватске православне цркве..."

Ово неки сматрају зачетком идеје о стварању Хрватске православне цркве у каснијој усташкој држави, која је имала да послужи као средство денационализације (хрватизације) Срба.

Кватерник је у свештенству видео значајан фактор у очувању хрватског имена и народа.

Проглашавајући Србе, Црногорце, Буњевце и Шокце за Хрвате, Старчевић је присвајао и право на њихове територије. ХСП се 1895. године поцепала. Десно ултра-шовинистичко крило одвојило се у тзв. Чисту странку права под вођством Старчевића и доктора Јосипа Франка (1884-1911). Франк није био настављач Старчевићеве идеологије. Он је напустио став да су становници Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине Хрвати. Чиста странка права повезала се са бечким круговима у Аустрији. Франк је отворено говорио да је извршилац планова Беча. У бечкој штампи 1904. године изјављује:

"Хрватска треба дa буде мост преко кога ће Аустрија на Балкан".

Циљ ХСП био је стварање Велике Хрватске у оквиру граница Хабсбуршке монархије. Франк ће допустити продор клерикализма у странку, мада је Старчевић био против мешања клера у политику. Клерикалци су прећуткивали шта је о њима говорио и писао Старчевић, користећи се његовом мржњом на Славосербе. Шта је мислио о католичком свештенству у Хрватској, Старчевић је писао у делу "Пасмина Славосербска по Хрватској":

"...А y пyкy западне церкве где штогод потиче добра и поштена, то пречесто долази отуда што не cлeди пoпa. Да овај пук не би био поживинчен он би уз ретке изнимке y пoпy сматрао најпервога свога непријатеља. Уистину народ херватски има своју несрећу највећма пoпoм приписати..."

Треба нагласити да је хрватскv нацију кроз векове повезивала верност немачком цару и римском папи. У Хрватској, феудализам се задржао све до краја 19. века. Католички обичаји и сујеверја карактеристична за средњи век још дуго су се у Хрватској задржала. Највиши државни орган, Хрватски сабор, на коме је свештенство католичке вере било први и најважнији сталеж, донео је 1806. године законски чланак којим се наређује свом становништву Хрватске да има хватати вештице и пријављивати их надлежним властима.

Водећи феудалци у Хрватској махом су били странци. Маса сељаштва налазила се у тешком сужањству. Хрватски сабор 1825. године усваја забрану слободног сељења сељака са земље на којој су затечени као кметови. Свака национална свест била је угушена. Вендел о тешком положају сељаштва у Хрватској пише:

"Сама обавеза данка и кулука повезивала је гомилу сељачког народа са прегршћу магната и барона, који су се једини осећали као natiocroatici (хрватски Hapoд) и који би пре прогласили свога бојног коња него своје подложне сељаке за саставни дeo нације..."

Сама хрватска нација, формирана од различитих католичких и покатоличених народа, у почетку није имала другог осећаја етно-културног јединства осим верског. Они су били идеално оруђе борбе Беча против других народа.

На основе хрватске националне културе, важну улогу имало је деловање језуитског реда још од почетка 17. века, када су језуити основали прву загребачку гимназију 1609.

Једна од основних карактеристика језуитског реда била је аскетизам и апсолутна послушност Папи. Распаљивање верско-националне мржње између Срба и Хрвата била је једна од основних потки језуитске пропаганде почетком 20. века, која је имала за циљ да онемогући уједињење јужнословенских народа изван оквира Аустро-Угарске монархије. После Француске буржоаске револуције, монархија је остала једини чвсти ослонац католичанства у Европи. Идеје о уједињењу јужнословенских народа сматране су опасним како за Монархију, тако и за католицизам. Католичка идеолошка пропаганда Србе је, временом, претворила у персонификацију зла и варварства, па је задатак сваког католика Хрвата према тој пропаганди постајао, да елиминише Србе из Хрватске "свете католичке земље", која је још називана и "предзиђем хришћанства". Накупљена фанатична мржња према Србима избила је на површину после Сарајевског атентата. У ставовима пуним искључивости и мржње лежи основни узрок геноцида над Србима који ће се десити у 2. светском рату. Још је Анте Старчевић у књизи "Пасмина Славосербска по Херватској" писао да су Хрвати 1569. године Србе на ражњу пекли.

"Вешала за ову пacминy бијаху најстраховитија врста смрти. Било дa тo Хрвати нису знали, било дa иx je знао гнев преузети они нису кривце вешали: Сељани у Перушићу набише на ражањ, пa иx иcпeкoшe..."

Oвo говори да је мржња према Србима можда стара и пола миленијума. Дуго негована, непрекидно понављана, довела је до експлозије сатанског лудила у 2. светском рату када су јој погодовали и други историјски фактори, пре свега појава нацизма и фашизма. Идеолошко-полички следбеници Анте Старчевића и Јосипа Франка под утицајем расизма покушаће остварити план о стварању верски чисте Хрватске државе на просторима где је вековима живео српски народ.

После слома Аустро-Угарске монархије и стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, франковци ће наставити да делују у новој држави, организовани као ХСП. Већ у почетку живота нове државе било је проблема између Срба и Хрвата. Основно размимоилажење настало је по питању уређења заједничке државе: хоће ли та држава бити јединствена или федеративна. Стјепан Радић, председник Хрватске сељачке странке, која јеимала највећи утицај у хрватском народу, залагао се за федерализацију краљевине, са обезбеђеним положајем хрватске буржоазије у њој. ХСП је имала сасвим другачију концепцију о решењу хрватског питања. Она се залагала за стварање независне државе Хрватске. Сва власт и темељи те власти: војска, полиција, финансије, припали су краљу као суверену те државе. У новој држави није примењено право на самоопредељење народа које је било наглашено у Крфској декларацији. Такво уједињење, са наметнутим централизмом, био је чврст основ за незадовољство хрватског народа. То незадовољство је касније користио и усмеравао усташки покрет, који ће се јавити као наставак франковлука удруженог са клерикализмом.

Настанак усташког покрета веже се за 1929. годину. Анте Павелић је већ 1928. године у Загребу предузео организаторске мере, стварањем организације грађанске омладине "Хрватски домобран" широм Хрватске. Грађанској омладини се 1928. године прикључио и свеучилишни клуб "Еуген Кватерник", заједно представљају "језгро", недуго затим, основане усташке организације. Седмог јануара 1929. године Анте Павелић основао је "усташу" и написао први устав организације. У нову организацију аутоматски су кооптиране организације грађанске и свеучилишне омладине, које су постали први чланови усташког покрета. Будући поглавник у овом оснивачком акту усташког покрета следио је Адолфа Хитлера. У Немачкој је фашизам победио захваљујући, у првом реду, ратничким преображавањем омладине.

Од самог дана оснивања, усташки покрет је прихватио идеологију фашизма. Илегална терористичка организација "Хрватски домобран" истакла је да је њен задатак да ради свим средствима на успостављању самосталне Хрватске државе. Да би остварио циљ, Павелићу су били потребни савезници, које ће наћи у првом реду у Италији, Мађарској и Бугарској, земљама које су имале територијалне претензије према Југославији. Тешке последице за хрватско-српске односе и развој прилика у држави имао је Скупштински атентат 20. јунa 1928. године. У Хрватској је избила бура незадовољства, а франковци су се нарочито истакли у нападима на режим. Догађај у Скупштини запечатио је судбину парламентаризма. Краљ Александар је 6. јануара 1929. године укинуо Устав, распустио Скупштину и забранио рад политичких странака. Анте Павелић, са великим бројем франковаца, услед новонастале ситуације у земљи, емигрира у Аустрију, а одатле у Италију.

У Италији је Павелићу омогућено да и формално формира усташку организацију која је требало да послужи Мусолинију као инструмент притиска на Југославију. Поуздане вести о њеном формалном конституисању имамо за 1932. годину под називом "усташка хрватска револуционарна организација"(УХРО). Године 1933. Дошло је до формалног прерастања усташке организације у усташки покрет. Антисрпски и антијугословенски афект више него чување хрватског интереса постали су руководећи мотив усташког национализма који је произашао из ХСП, а у иностранству се почео оријентисати према узору "Црне руке" и македонствујушћих и албанских завереничких група.

Први организациони програмски документ усташког покрета био је Устав УХРО, објављен средином 1932. године. Као главни задатак УХРО, у Уставу је истакнуто ослобођење Хрватске и стварање самосталне државе на "народном и повијесном простору". Усташка организација је појмове о народном и животном простору преузела из фашистичке идеологије. У Уставу УХРО се каже:

"Хрватски ослободилачки покрет има задаћу дa cвим, пa и оружаним устанком ослободи иcпoд туђег јарма Хрватску, дa она Постане потпуно самостална и независна држава на целом свом народном и повијесном простору".

У тачки број 2. Устава најављује се терор над потенцијалним непријатељима хрватске независности:

"Kaдa тај циљ буде постигнут, усташки ће покрет бранити свим средствима државну самосталност Хрватске и народну осујбеност хрватског Hapoдa, те се борити дa y Хрватској увијек буде владао само хрватски народ, те дa oн буде потпуним господарем свих стварних и духовних добара у својој земљи".

Национал-социјализам као политика у целини је заснован на начелима деструкције и терора. Устав УХРО је одредио и устројство усташког покрета.

Поглавник је врховни вођа и заповедник УХРО. Принцип вође усташе су такође преузеле од национал-социјалиста и фашиста. Читав усташки покрет, а касније и држава, оствариваће се на строгом начелу вођства.

Предстојник има свој уред — Заповедништво предстојника, унутар кога делује повјереништво за одгој и промиџбу, уз низ разних одјела.

Усташки покрет је настојао да се идентификује са хрватским народом и зато уздиже сељаштво. У "Начелима покрета тврди се да је сељаштво извор сваког живота, први носилац сваке државне власти у хрватској држави. Истицање сељаштва било је по узору на Трећи Рајх, где је често истицано даје "спашавање сељачког сталежа - спашавање немачке нациje'.

Расизам има такође значајно место у политичком програму усташког покрета. Тачке 10. и 11. Начела гласе:

"Хрватски народ има свој суверенитет по коме он jeдини има владати у својој држави и управљати свим пословима. У самосталној независној Хрватској не смије одлучивати нитко тко није по кољенима и по својој крви члан хрватског народа".

У пропагандној кампањи фашизма као и усташтва, који је верна копија истог, масама се стално морало указивати на једног непријатеља.

Програмске концепције усташког покрета Павелић је разрађивао у читавом низу списа. У елаборату под називом "Хрватско питање", објављеном 1936. године, намењеном немачкој јавности, Павелић повезује решење хрватског питања са немачком ревизионистичком политиком. Опонашајући Хитлера, Поглавник је истицао припадност Хрвата вишој раси. Павелић у том елаборату пише и следеће:

"У широким слојевима хрватског народа никада није постојала нека опћа словенска свијест, коју би могли озбињно супротставити хрватској народној свијести. Ови слојеви не осећају се никада као припадници Словенства, те су отклонили по своме осећају, као нешто туђе и опасно, словенску и југословенску промиџбу, коју су у задњем столећу вршили Праг, Москва и Београд. Ова необорива чињеница пружа нам даљни доказ, да Хрвати уопће и нијесу словенскога, него готскога подријетла"

Од завођења јануарске диктатуре 1929. године, па све до 1941. године у делатности усташа могу се разликовати две фазе. Прва фаза обухвата период од Павелићевог одласка у емиграцију до атентата на краља Александра (1929-1934). Друга етапа усташке делатности обухвата период од убиства краља Александра па до напада Немачке на Југославију (1934-1941).

До 1937. године главнина усташких снага била је смештена у иностранство, а центар организације био је у Италији. Усташке снаге у Италији биле су окупљене у војним логорима који су основани уз помоћ италијанске владе. У Мађарској, усташе су такође уживале гостопримство. Густав Перчец тамо је формирао усташки логор на закупљеном имању Јанка Пусту. На територији Аустрије и Немачке, усташе нису биле организоване у војне логоре. У Берлину, усташе су развиле јаку пропагандну делатност, којом је руководио Бранимир Јелић, а усташким центром у Бечу руководио је Иван Перчевић. У Јужној Америци деловала је проусташка организација "Хрватски домобрани", коју је 1931. године основао Бранимир Јелић. Циљ усташке пропагандне делатности био је да се скрене пажња светске јавности на постојање хрватског питања, а при том да се усташе прикажу јединим легитимним представницима хрватског народа. Тежиште усташке активности било је на терористичким акцијама, међу којима се издваја акција у Лици, тзв. Велебитски устанак 07. септембра 1932. године и убиство краља Александра Карађорђевића 09. октобра 1934. године у Марсеју.

Под притиском европске јавности, Павелић и Еуген Кватерник били су после Марсејског атентата ухапшени и затворени у Торински затвор. Све усташе из Италије пребачене су на острво Липари, где су били разоружани.

Иако је усташки покрет у Југославији био забрањен, постојале су његове организације које су радиле. Хрватски профашистички елементи јуна 1935. године у Загребу су основали "Легију рада" са циљем да, по узору на сличне фашистичке организације у Италији и Немачкој, окупи великохрватске елементе, како би развили организовану акцију против Југославије.

У Загребу су студенти франковци имали друштво "Аугуст Шеноа", а клерикалци друштво "Домогој". Из редова студената франковаца настао је касније "усташки свеучилишни стожер". Главни спроводник усташке пропаганде у Југославији пре рата био је део римокатоличког свештенства, на првом месту фрањеваца. У клерикалној штампи из тог времена постоји обиље доказа о идентификацији усташтва са римокатолицизмом.

Правац југословенске спољашње политике, после смрти краља Александра, одређивао је Павле Карађорђевић уз помоћ Милана Стојадиновића, који 1935. постаје председник владе. Нову спољнополитичку оријентацију карактерисало је зближавање Краљевине Југославије са Немачком и побољшање односа са Италијом. Резултат овакве политике било је потписивање политичког и трговачког уговора са Италијом 25. марта 1937. године у Београду. Делу усташа дозвољен је повратак у земљу. Међу усташама - повратницима били су Миле Будак, Младен Лорковић, Јуре Францетић и други, укупно око 260 емиграната.

Под притиском рата и због убеђења да од западних сила не може добити никакву помоћ, 20. марта 1941. године Крунски савет донео је одлуку да Краљевина Југославија приступи Тројном пакту. Званично приступање Тројном пакту било је 25. марта 1941. године. Незадовољна вођењем овакве политике, група од 29 официра на челу са генералом душаном Симовићем, помогнута од британске тајне службе, извшила је војни пуч 27. марта 1941. године. Влада Цветковић - Мачек била је оборена, а образована је нова влада на челу са Душаном Симовићем.

У Београду, 27. марта 1941. године, избиле су демонстрације народа, као спонтани излив протеста због приступања Југославије Тројном пакту.

То је био одлучујући догађаји који директно утицало на доношење Хитлерове одлуке за напад на Југославију.

Цео рад се може скинути у довнлаоду у делу за Историју