Whicked Whitch of the West – WWW iz Oza

(ili ''Internet iz Oza'')

Siguran sam da mala Doroti svojim bežanjem od Čudne veštice Zapada (Wicked Whitch of the West) nije predvidela pojavu www-a, kao što sam siguran da tvorci World Wide Web-a ime svojoj tvorevini nisu dali po čuvenoj veštici iz 'Čarobnjaka iz Oza', ali ispalo je da je to vrlo zgodna podudarnost. Internet na neki način jeste 'čudna veštica Zapada'. I ma kako da nam je predstavljena kao slobodni medij koji je u službi čitavog čovečanstva, ipak je pre svega u službi istog zapada koji ga je i napravio.

Takozvani 'nezavisni medij' još uvek stoji na 13 takozvanih 'root' servera i koji predstavljaju osnovu (root = koren) interneta. Svaki server za svaku net adresu koju ukucamo u browser se prvo obrati tim osnovnim serverima, jer su oni zaduženi za adresiranje onih krajnjih delova linkova (.com, .org, .co.yu...) koji su zapravo početni. Zbog toga su oni najbitniji za funkcionisanje svetske mreže. Svih 13 servera nalaze se u državama zapada, čak su na početku svi bili na teritoriji SAD. Ako neko u tom odabiru broja 13 vidi neku od čoveka smišljenu zlu nameru, trebalo bi reći da ona nije od čoveka smišljena. Broj od 13 takvih ''postolja'' interneta je maksimalan tehnički izvodljiv broj.

Te ogromne i vrlo, vrlo važne servere je neko postavio, uložio ogroman novac u njih i neko mora da ih održava pa i obezbedjuje od fizičkog i od napada sa interneta. To sve košta puno novca.

Dalje, svaki sajt na internetu mora da prodje kroz proces registracije da bi dobio adresu, a sve registracije završava http://www.internic.net/. I naravno, sav novac od toga odlazi njima. 'Internic' je deo ICANN-a (Internet Corporation for Assigned Names and Numbers) koji je zadužen za dodelu IP adresa za svaki sajt, svaku državu i svakog provajdera na internetu. Da li uopšte treba spominjati da su to Američke firme?

Naravno, nije sve u novcu i navedene činjenice ne znače da oni mogu da vrše kontrolu nad sadržajem stranica interneta, ali govore u prilog tvrdnji da internet ne može biti baš 'ničiji'.

I kad se govori o potpunoj 'slobodi', i ona je diskutabilna. Pre ulaska na svaki porno sajt morate da date svečano obećanje da imate punih osamnaest godina. Sajtovi koji imaju sadržinu koja je zabranjena u realnom svetu država Zapada, zabranjeni su i na internetu. Dakle, sajtovi koji promovišu terorizam, pedofiliju, sodomiju (...) svoje servere imaju u državama koje su van domašaja ruke 'svetskog policajca'. Nemam nikakvu nameru da promovišem bolesne ideje koje se kose i sa zakonom i sa moralom, ali samo hoću da utanačimo da terminologija nije istinita. Takozvana 'potpuna sloboda' ne postoji nigde, pa ni na internetu.

Postojanje takvih sajtova i mit o potpunoj slobodi su u službi lakšeg sprovodjenja (odnosno, u drugom slučaju promovisanja) ideje Novog Svetskog Poretka. U prvom slučaju, dat je ventil ljudima koji bi ionako svoje strasti razrešavali u fizičkom svetu. Kao što su u staroj Grčkoj javne kuće smatrali korisnim za podučavanje i ujedno za sputavanje besa mladića i kao što je Toma Akvinski opravdavao postojanje istih (''Država bez javnih kuća je kao dvorac bez toaleta''), tako je za zapadno društvo prihvatljivije da se perverzije ispoljavaju u virtuelnom svetu umesto u fizičkoj realnosti.

Neka vrsta slobode na internetu zaista postoji, ona jeste realnost. Ukoliko se ne kosi sa navedenim zakonima država, ona je vidljiva na internet forumima, blogovima i pojedinačnim sajtovima koje svako može da postavi i da preko njih iskaže svoje ideje. Ali sve se opet svodi na to da je svaka takva priča samo ventil koji se daje ljudima da bi ispraznili svoje nezadovoljstvo nečim. Imati pravo da se kaže nešto ne znači postojanje prava da to neko i sasluša, a još manje znači da to neko bitan mora da uzme u obzir. To u praksi znači da svako ko je nezadovoljan radom svoje Vlade, nekim političarem ili bilo koje javne ličnosti, može da negde na internetu napiše svoj stav o tome. I time se nije desilo ništa, osim što će on te večeri lakše spavati. Niko bitan ga nije saslušao, niko njegov stav nije uzeo u obzir. Oštrica njegovog nezadovoljstva se otupila. To ide u korist samo onima protiv kojih bi ona bila uperena da interneta nema. Javni forumu jedino služe vladarima, da bi u svakom trenutku znali šta im rade podanici. Da je Miloš danas živ, bio bi sasvim miran. Na njegovo pitanje 'Šta radi raja?', bilo bi odgovarano sa 'Eno je, priča na internetu'. 'Neka priča, neka priča...', verovatno bi promrmljao.

Ono što je bitno je da, ukoliko dodje do toga da se čovek oseća previše slobodnim i počne da priča više nego što je poželjno, države imaju veliku moć kontrole. Svaki izlazak na internet se beleži u neki log servera provajdera koji pruža uslugu korišćenja interneta. Boravak u virtuelnom svetu preko nekog net-kafea takodje nije anoniman, jer je potrebno ostaviti svoje podatke iz lične karte. Dakle, ukoliko se pokaže kao neophodno, može da se udje u trag svakom korisniku interneta, zajedno sa podacima o tome šta je sve radio tamo. Da li je to sloboda ili život pod kontrolom?

Naizgled, internet je idealan za male siromašne zemlje poput naše za promociju naših političkih stavova, naročito u kriznim vremenima. Ali pokazalo se da je to u praksi potpuno neostvarivo. Prvo, zato što je beskorisno. Puno ljudi odavde se borilo u 'informacionom ratu' proleća 1999. i puno ljudi je mobilisano širom sveta. Puno peticija za prekid bombardovanja je potpisano, radilo se na informisanju svetske javnosti o našem pogledu na sukob i istina je da jesmo dobili taj rat informacija. Svetsko javno mnenje je uglavnom bilo na našoj strani. Ali to u realnosti nije značilo ništa, internet nam nije pomogao da bombardovanje prestane. Čak i kada je postalo jasno da je javnost na našoj strani, vlasti SAD su pribegli krajnjoj meri – jednostavno su nas isključili. Naložili su svojim provajderima da blokiraju pristup serverima koji dolaze iz opsega Jugoslovenskih internet adresa. Tako da je i ta opcija moguća, dok im internet koristi on je tu a čim prestane da im ide u prilog, lako ga isključe.

Naravno, nemoguće je govoriti o internetu a ne spomenuti da on jeste prava velika virtuelna biblioteka. Na njemu već sad verovatno postoji nekoliko miliona sajtova. Ali,

tu se pojavljuju dva problema. Prvo, čovek je radoznalo biće i brojnost sajtova samo služi njegovom zbunjivanju i neprekidnom pretraživanju za sve većim brojem često nepotrebnih informacija. Najvažnije stvari koje bi i inače saznao iz drugih medija ili razgovora sa drugim ljudima, vrlo brzo postaju nedovoljne pa se pretražuje sve više i više. Time se gubi vreme koje bi se kvalitetnije iskoristilo u realnom svetu u kojem čovek živi. Drugo, ukoliko pričamo o istinitom informisanju, broj takvih sajtova je obrnuto proporcijalan ukupnom broju sajtova. Da bi se zaista saznala istina o nečemu, čovek bi morao da dobro poznaje kredibilitet sajtova zaduženih za svaku pojedinačnu oblast za koju se interesuje i da tako razdvoji one koji postoje radi čiste propagande od onih koji su neutralni.

Čak i mnogi od onih za koje bi moglo da se kaže da realno prenose informacije, to čine na jedan krajnje pojednostavljen način, apstrahovan do nivoa osnovne škole, što često liči na plod simulakruma ili neki od produkata Endi Vorhola.

Pošto sam na početku teksta spomenuo jedan od značajnijih produkata američke (pop) kulture, red je da se osvrnem na verovatno najznačajniji evropski mit. Kad je mladjani Parsifal konačno stigao u zamak Grala, bilo mu je postavljeno pitanje ''Kome služi Gral?''. Očekivani odgovor kojeg mladić nije znao bio je – ''Gral služi Kralju Grala''. Verujem da je odgovor na pitanje ''Kome služi internet?'' isto toliko smislen.