Свет: Небојша Катић: ЈЕДНО ДЕТЕ, ЈЕДНО КУЧЕ, ДВА АУТОМОБИЛА Постављено 18.09.2007
Тема:
ЈЕДНО ДЕТЕ, ЈЕДНО КУЧЕ, ДВА АУТОМОБИЛА Проширење ЕУ а ла карт
Европска комисија је прошле недеље саопштила да ће земљама чланицама Европске уније у наредних двадесет година бити потребно око двадесет милиона нових радника-имиграната. ЕУ је незадовољна чињеницом да квалификована радна снага радије бира САД као своју дестинацију, а неквалификована Европу. Из седишта Уније у Бриселу поручују да би ЕУ морала олакшати прилив квалификоване радне снаге по узору на имиграциону политику какву одавно спроводе САД, Канада и Аустралија. ЕУ планира да ипак „радикално” одступи од америчког концепта, па би уместо „зелене карте” увела – „плаву”. Ово би морала бити одлична вест за све добро школоване грађане Србије који планирају одлазак из земље. Своје придруживање ЕУ они би могли реализовати на нивоу породице још лакше него до сада.
Европа је суочена са старењем и смањивањем броја радно способног становништва. У неким земљама, попут Немачке, Италије, Мађарске или Летоније, тај процес је већ данас јасно видљив, а у другим земљама ће тек ескалирати у наредних 25 година. Прве последице на тржишту радне снаге осетиће се већ од 2011. Последња европска иницијатива представљена је као покушај да се одговори будућим захтевима тржишта и предупреди мањак радне снаге. Да је проблем везан само за недостатак радне снаге, ЕУ би га решила извозом капитала и градњом погона тамо где радне снаге има, као што то већ увелико ради. Међутим, иза ове врсте јавних декларација крију се још неки мотиви које није упутно превише рекламирати.
Европљани се све касније одлучују на брак, а у браку следе политику – једно дете, једно куче и два аутомобила – а може и без детета. То је пријатна садашњост, али ризична подлога будућности. Ни куче ни аутомобили не плаћају порез, а будуће трошкове здравственог или пензионог осигурања престарелог становништва неко мора покрити. Либерални концепт забрањује мешање државе у одлуке суверених грађана. Планирање породице и живота је искључиво приватна ствар, без обзира на „државне” и буџетске импликације. Повећање пореза и доприноса би могло помоћи, али то одавно није популаран начин прикупљања буџетских пара. Грађани не воле високе порезе, а компаније се плаше раста плата и даље ерозије европске конкурентности.
ЕУ због тога планира да довођењем нове радне снаге са простора ван Уније повећа број пореских обвезника без повећавања пореза. Како се порези не могу плаћати на два места, додатни буџетски приход ЕУ је истовремено и губитак за буџете држава из којих емигранти долазе. Богата ЕУ ће остварити и лепе уштеде на трошковима образовања емиграната – њих ће и даље сносити земље из којих се емигрира. О овоме се најчешће не говори, као што се ћути и о огромном одливу памети из земаља трећег света. Када се о томе и проговори, инсистира се на позитивним аспектима емиграције – емигранти шаљу новац и тако помажу државе из којих су се иселили.
Србија, на пример, остварује лепе приходе извозом сопствене деце. Иако дефицитаран, то је без сумње њен ударни „извозни производ”.
Коначно, прилив иностране радне снаге врши и стални притисак на тржиште рада, дисциплинује домаћу радну снагу, помаже раст профита и спречава раст плата. Некад су европски радници примали добре плате у компанијама у којима су радили. Сада је плата „подељена” у два дела. Део се прима у компанијама, а део се узима на шалтерима банака и зове се кредит.
Европи се нема шта замерити. Борба на глобализованом тржишту је немилосрдна. Компаније из ЕУ се суочавају са конкуренцијом из земаља чији су буџети, а и грађани, много мање захтевни. Уз то, ЕУ никога не присиљава да имигрира. Европа само покушава да предупреди негативне последице свог демографског пропадања и боље уреди и оптимизира већ постојеће токове радне снаге. Овај метод „проширења” Европе би се могао назвати a ла карт. Уместо да апсорбује целе државе и њихове проблеме, ЕУ ће пробрати оно најбоље и само оно што јој треба.
Европа се опредељује за концепт „нема миграције без интеграције”. То значи да се од имиграната очекује да се трајно населе у ЕУ и да са својом децом наставе живот. У Европи је већ 18,5 милиона резидената из трећих земаља. Србија такође својски помаже такве процесе, а помоћ се несебично пружа и државама са других континената.
Државе се тако деле на оне које планирају будућност, на оне које интензивно „планирају прошлост” и оне које интензивно не планирају ништа. Кад проблем емиграције једнога дана буде дошао на ред, кад мучни партијски ратови буду окончани, када велика државна питања буду решена, проблема вероватно неће ни бити. Свако ко буде желео и за чијим знањем ће бити потребе напустиће Србију. Визионари прошлости тако несвесно, и већ данас, веома ефикасно решавају проблеме будућности.
