Mimikrija "reformisane" vojske

Više srpskih političara, uključujući ministre i čelnike Vojske Srbije, utrkuju se u izjavama da Srbija neće ratovati za Kosovo, već da će problem statusa srpske južne pokrajine rešavati isključivo političkim i diplomatskim sredstvima. Uporedo s tim, ti ljudi posredstvom medija, posebno elektronskih, nastoje da ubede javnost kako Srbija raspolaže respektivnim vojnim snagama i da Srbija, kao lider u regionu, može uspešno da se suprotstavi eventualnim pokušajima napada na delove njene teritorije.

U to nas ubedjuju demonstrativnim vežbama u kojima učestvuje nekoliko desetina vojnika, prikazujući borilačke veštine koje više liče na ono što se vidja u brzo sklepanim vašarskim šatrama, nego na vežbe koje se izvode na vežbovnim poligonima. Na tim nazovi vežbama i improvizovanim demonstracijama, javnosti namenjenim Potemkinovim selima, učestvuju grupice ljudi, sa dresiranim psima ili bez njih, predstavljajući se kao oružana sila Srbije. Učešćem u nekim jurnjavama gde, poput Džemsa Bonda, “rešavaju” naizgled nerešive borbene zadatke, pripadnici Vojske Srbije izazivaju podsmeh i domaće i svetske javnosti. Ali, zato njeni čelnici – od Vrhovnog, do ministra odbrane i načelnika Generalštaba, izriču pohvale vojsci koja, imajući u vidu njene stvarne kadrovske, tehničke i borbene mogućnosti može, objektivno, da deluje samo u lokalnim okvirima. A da osim taktičkih, na užem prostoru, nije u stanju da se upušta u operativna i strategijska borbena dejstva, potvrdila je i vežba održana nedavno u okviru saradnje sa Nacionalnom gardom Ohaja.

Nacionalna garda je, u stvari, poluvojna organizacija koja deluje u svakoj državi SAD, na čijen čelu stoji guverner dotične države. Te jedinice, medju kojima i Nacionalna garda Ohaja, imaju pored ostalog zadatak da u lokalnim zajednicama pružaju pomoć stanovništvu u slučaju poplava, požara, rasčišćavanju snežnih nanosa i slično. U gromoglasno najavljivanoj i medijski propraćenoj kao prvorazrednom dogadjaju u oblasti vojne saradnje Srbije i SAD, u vežbi izmedju dela jedinice iz Ohaja i pripadnika Vojske Srbije, učestvovao je 51 vojnik (34 srpska vojnika i 17 gostiju iz Ohaja). Mada je broj učesnika jedva odgovarao brojnom stanju jednog pešadijskog voda, toj “vojnoj” vežbi prisustvivali su predsednik Boris Tadić, ministar odbrane Dragan Šutanovac, ambasasdor SAD u Beogradu Kameron Manter, načelnik Generalštaba Zdravko Ponoš više drugih vidjenijih političara i starešina Vojske Srbije. Nema podataka o visini sredstava koja su uložena u finansiranje ove “razmene vojnih iskustava”, prijema, zakuski, dnevnica, putovanja avionima, helikopterima i drugim prevoznim sredstvima. Novac, koga nema kada je egzistencija vojske i nabavaka ratne tehnike u pitanju, ne predstavlja problem kada je saradnja u “razmeni iskustava” sa SAD u pitanju.

Svakom Srbinu, medjutim, koji je služio vojsku, čitao novine, slušao radio ili gledao televiziju, poznato je da, kada je priticanje vojske stanovništvu u pomoć, Srbija ima znatno više sikustava nego mnoge zemlje u svetu. Nije, stoga, jasno čemu su nas petnaestak pripadnika garde iz Ohaja mogli poučiti, a da mi to nismo znali? Činjenica je, istine radi valja reći, da se ta iskustva danas ne primenjuju u praksi. Njihova primena je, nažalost, prestala istekom 20. veka, ali su u sećanjima ostali brojni primeri kada je vojska nesebično pružala pomoć ljudima u svim delovima zemlje. Vojska je gradila puteve i mostove u bespućima, uvodila elektrifikaciju u najudaljenijim zabitima, masovno učestvovala u pružanju pomoći prilikom raznih elementarnih nepogoda, spasavala ljudske živote i materijalna dobra…

Ostalo je nepoznato kojim iskustvima su nas “obogatili” gardisti iz Ohaja, ali zato znamo kojim će ih iskustvima darovati današnja Vojska Srbije. Amerikanci će od nas naučiti, kako je prošle godine Zdravko Ponoš rekao komandantu Nacionalne garde Ohajo Gregoriju Vejtu, dosta toga iz borbene prakse naše vojske. Tako, na primer, obećavajući prenošenje naših iskustava najvećooj svetskoj sili, naglasi pored ostalog sledeće: “… Imamo iskustva u protivvazdušnoj odbrani koja je dala rezultate koje je dala. Nema razloga da naša iskustva iz te oblasti ne otkrijemo našim partnerima, jer sada smo partneri, nismo neprijatelji…” Nije jasno o čijim to iskustvima govori Zdravko Ponoš, ali je sigurno da se ta iskustva nikako ne mogu da odnose na vojsku na čijem se čelu on nalazi. Ova vojska, dobro jr poznato svima koji prate kvalitet njene borbene gotovosti, gotovo da i nema protivvazdušnu odbranu. Svojevremeno, dok je ministar odbrane bio današnji predsednik Srbije, uništeno je, na zahtev “prijatelja” iz SAD, 1200 sistema “Strela-M”, tako da naša vojska danas na helikoptere, niskoleteće avione, špijunske i druge letilice može da dejstvuje samo osnovnim pešadijskim naoružanjem – kao nekada u Prvom svetskom ratu. Sistemi za dejstva na srednjim visinama (“Neva”, “Kub” “Dvina”), kojima su 1999. obarani najsavremeniji avioni današnjih “saveznika” (F-117, F-16), vodjene rakete i izvidjački vazduhoplovi, zbog nedostatka rezervnih delova, takodje su van upotrebe. U vreme kada su srpski protivavionci tokom NATO agresije ispisivali najsvetlije stranice u istoriji tog vida vojske, general Ponoš – major u to vreme, nije imao nikakvog uticaj na borbena dejstva od kojih je, kao referent u Saveznom sekretarijatui za narodnu odbranu, stotinama kilometara bio daleko. Istinski heroji tokom tih zbivanja bili su, ma šta ko mislio, pisao i govorio o njima, generali Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Božidar Delić, Slobodan Kovačević… Sigurno je da niko od njih, bez obzira na prijateljske odnose sa oružanim snagama drugih zemalja, ni po koju cenu ne bi, pod izgovorom da se radi o “prenošenja iskustava”, iznosio ni najmanji deo podataka koji poseduju najviši stepen vojne i državne tajne. A upravo čin obaranja “nevidljivog” F-117A i drugih letilica, maskirna disciplina i druge borbene radnje, kao jedinstven produkt znanja, hrabrosti i umeća naših starešina i vojnih stručnjaka, na nedopustiv i u svakoj pravnoj zemlji strogo sankcionisan način, predaju se “na tanjir” vojsci koja nas je tri meseca besomučno bombardovala. Zaboravljaju današnji državni i vojni čelnici da se Srbija, zahvaljujući mudrosti i dovitljivosti svoje vojske, dosta dugo uspešno suprotstavljala NATO alijansi i da je njeno najubojitije oružje bilo prilagodjavanje zastarele ratne tehnuke uspešnom pariranju najsavremenijim borbenim dostignućima Zapada. Rasprodajom tog najdragocenijeg nacionalnog bogatstva koje se eksploatiše isključivo u ratnim uslovima, danas se u bescenje rasprodaje mudrost i borbena sposobnost srpskog naroda. Neki ljudi će za to, ako ništa drugo, odgovarati pred sudom vremena, nacionalnom istorijom i svojim potomstvom. Nadajmo se da na taj dan nećemo dugo čekati.

Radisav RISTIĆ

25.9.2007

http://www.koreni.net