EVROPSKA GORDOST KOJA NE UZMIČE

Evropa gospodstvo nameće tako što narodima, izvan svojih prostora koje želi da priključi Zajednici, uništava sredstva rada.

Na Planeti, samo je Evropa prepuna blagodati i samo u njoj licemerje nadilazi samo sebe: Na kraju pola veka dugog sestrinskog zagrljaja Evrope i Amerike na evropskom tlu, stojimo pred zapanjujućim bilansom. Pola veka Evropa nije ratovala sama sa sobom; pola veka mirnog razvitka kapitalizma na evropskim prostorima; pola veka tranzicije – planske kolektivizacije naroda Zapadne Evrope iz koje je izrasla prebogata i do vrhunca organizovana zajednica država i naroda;pola veka sigurnog hoda do trenutka sadašnjeg u kojem Evropa ulazi u fazu aristokratskog razvitka kapitalizma... Ili sopstvene propasti.

Na kraju pola veka dugog rođačkog zagrljaja, Evropa pokušava da iseljava Ameriku sa svojih prostora, ustupajući joj prezreni jugo-istočni deo svoga kontinenta – Balkan – da na njemu trenira gospodarenje svetom.

Svetu bi, nesporno je, bilo lakše bez Amerike. Ali se ne zna kako bi bez Evrope, iskusnog bivšeg gospodara. U prisustvu jedne i druge sile sa istovetnom čežnjom, njihovi međusobni odnosi, a i odnosi sa svetom postaju složeniji. Amerika drži gospodstvo nad svetskom sirotinjom. Sad joj se i ona otima, pa Amerika protiv nje mora da vodi ratove. I, osvaja ih ratom. Pred očima Evrope i u njenom prisustvu.

Evropa je nešto drugo. Gospodstvo u svemu nad svetom koje nije očuvala, njena je duga tradicija. Bar u sećanju. Sećanje joj služi kao motiv, ali i kao predanje kojim pravda skrajanje novog svetskog poretka prema obrascu Rimske imperije. Amerika zbog toga neće zaratovati sa svojom posestrimom sa druge strane Atlantika, mada je prema Evropi stala kao njen rival, ali ne rival po politici već po duhu. Amerika upravo ovaj duh, svom snagom amerikanizira.

Svi napori Evrope i Amerike da svetu bude bolje imaju velikog smisla i ni jedan ljudski Razum ne može da osporava ovakve napore i težnje čoveka hrišćanina. Oni definišu svet kao jedinstvenu celinu. Svet jeste jedan. Ali, svet nije isti. Kao što ni ljudsko lice na Planeti nigde nije isto.

Ova istina – jedina istina čovekova – zapretana je duboko obrascima evropske civilizacije. Nad njom se, do gordosti uzvisuje licemerje vladajućeg poretka civilizacijskog, ne dopuštajući da se ni ono, čak, što je vidljivo, a izvan je civilizacije, u svojoj žalosti prizna i bar kao mogućnost ili potencija iskaže.

Evropska filozofija je sva pitanja i sve probleme čovekovog života postavila tako da ni na jedno pitanje i ni na jedan problem nije našla odgovor. Jer, odgovor joj i nije bio potreban. Jer je i ona, kao i religija, imala čoveka onakvog kakvog ga je želela – pokornog i nemislećeg. I, to joj je bilo dovoljno da bi se bavila sama sobom, utvrđujući nepogrešivo mnoštvo kategorija – dijalektiku, logiku, etiku, estetiku, pravdu, moral... koji ničemu ne služe osim da samu filozofiju prekriju svetlošću, dajući joj smisla i značaja. Ali, ključna pitanja smisla čovekovog boravka na Planeti i njegovog života ona nije ni dotakla.

Evropska književnost sama po sebi nije u stanju da išta od toga postavi, pogotovo ne i da objasni. Svemu što je religija učinila sa čovekom, književnost se samo radovala i, tamo gde religija nije stigla da čoveka unakazi, to veoma uspešno dopunjuje ova sfera civilizacijskog duha Evrope – književnost! Pokornost i nesigurnost čovekova – stanje u kojem je u najmanjoj meri u njemu prisutna svest, a u najvećoj meri prisutne sve strasti za poniženjem, zločinom, ludilom, besmislom... književnička je najuzvišenija tema o čoveku i njegovom životu na kojoj ova kulturna sinteza iscrpljuje svoje veštine, pokazujući sama količinu sopstvene ništavnosti.

Evropska nauka je čoveku više štete učinila nego što mu je koristi donela. Neki njeni dometi – princip veza i prenosa glasa i slike, božansko je otkriće čovekovo i ništa što je nauka otkrila, nije mu ravno. Osim, naravno, otkrića Obrtnog magnetnog polja što je svetu ostavio Nikola Tesla, Srbin, na čijem je otkriću uspostavljen svetski energetski poredak, jedino što svet na Planeti održava u pokretu.

SLOVENSKA NADA I PRETNJA

Ni u jednoj sferi evropske duhovnosti nije objašnjena gorka i neugasla spoznaja o uzrocima zbog kojih je Evropa, u vremenu samo nešto dužem od pola veka, tri puta oružjem odbijala veliku Rusiju od svojih prostora. Rušila je Rusiju, mada je veliki prorok Dostojevski uveravao kako je Rusiji ...namenjena misija da Evropi vrati zaboravljenu ideju sveljudskog bratstva. Evropa ne želi brata. Nigde. U svojoj blizini, pogotovo.

Prvi puta se to dogodilo 1917. godine. Prestravljena, valjda, mamutskim duhom azijatske Rusije koji se, nošen kroz sve sfere stavralaštva – u sferi materijalne proizvodnje, u sferi filozofije, književnosti, poezije, slikarstva, muzike, baleta, pozorišta... naslonio na posrnulu Evropu haosom iscrpljenu, preteći da obezvredi sve što se kroz feudalni i kapitalistički poredak u njoj stvaralo i gomilalo kao večno i neprolazno. Bilo je to delo Romanovih, carske dinastije Rusije. Delo u kojem se duh ruskog mužika tri stotine godina iz sibirskih i stepskih prostranstava slivao u područje Moskovije i – sve do Evrope. I, dalje. Ali, ne da ugrozi Evropu, već da je obasja sjajem drukčijim od onoga koju su monarhijskoj Evropi u zavet ostavljale katoličko-protestantske i druge sinteze kroz vekove.

Monarhijska sinteza Rusije bila je drukčija.

I, sve je moralo da se odbije od Evrope. Prvo je zbrisana dinastija Romanovih. Satrvena je do poslednjeg živog zametka. Nisu ovaj zločin izveli ruski boljševici. Oni su mogli da ubiju cara, ali ko je zatro carsku dinastiju? Romanovi su predstavljali najsvetliju tradicija ruske stepe i naroda na njoj. Iz nje su Romanovi nastali i njen su duh nosili kao što svaki ruski čovek u svojoj krvi nosi duh stepe. Kakav bi to poriv mogao da nadvlada svest i da u krvi zatre dinastiju izraslu iz duha naroda. Bilo bi to isto kao kada bi se zatro ceo ruski narod. Rusi nisu likvidirali Romanove. Duh ruske stepe koji se, sa do tada nedoživljenom silinom stvaralaštva i gospodstva naslonio na Eropu krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, bilo je delo Romanovih. I, kazna je morala da ih stigne.

Moralo je, najpre da se zatru Romanovi, pa da u Rusiji plane građanski rat. Da se sve što je stvoreno potre i vrati u vreme u kojem ga nije bilo. Jer, ništa od onoga što nosi visoke vrednosti, makar stizalo i od rođaka Romanovih, ne sme Evropi da bude blizu po moći i slavi. Tragedija kakva se dogodila sa dinastijom Romanovih i sa ruskim narodom posle njih, nadmašila je grčku tragediju. Istorijski udžbenici obiluju u svim pojedinostima svedočanstvima o umešanosti i vodećoj ulozi evropske Socijaldemokratije u događajima u Rusiji pre i posle 1917. godine. Do Staljina naravno.

Drugo odbijanje Rusije od evropskih prostora dogodilo se samom Džugašviliju. Građanska Evropa je, od časa uspostavljanja komunističkog poretka u Rusiji, otvoreno izražavala najviši stepen podozrenja prema ovome poretku, mada je sama bila inicijator i njegov kreator na prostorima Rusije. Evropi se ovaj poredak oteo kontroli i naglo izrastao u poredak snažno dirigovane ekonomije u kojem su svi Rusi imali posla i svi naučili da čitaju i da pišu. Bio je to fenomen društvenog napretka do tada nepoznat ljudskoj istoriji. Ruski mužik je u brazdi, idući za plugom, u svojoj gruboj težačkoj ruci držao čitanku sa patriotskim pesmama, a na kružocima u industrijskoj hali raspravljalo se o Tolstoju i recitovao Puškin. Uveče se sedelo ispred raskošno osvetljenih tribina gradskih pozorišta.

Bio je to poredak jasnog ideološkog usmerenja u kojem se patriotski naboj stepe sjedinjavao sa tradicijom industrijskog pogona prestonice. Sili takvoga sjedinjenja ništa nije moglo da odoli. Evropski proleter, u večnom satiranju i zakrvljenoj borbi sa evropskom buržoazijom je, u ovom ruskom obrascu jedinstva – jedinstva svesti stepskog mužika u kolhozu i moskovskog proletera u fabrici – video svoju jedinu perspektivu. Basnoslovnom bogatstvu duhovnosti stvorenom za vladavine monarhije, fascinirajućom se voljom, izražavanom kroz rad, pripojila teška i ostala industrija grada, sjedinjena sa kolhozom stepe.

Ovaj ideološki obrazac preobratio se u paklenu pretnju evropskoj buržoaskoj svesti i obrascu njenog poretka i jedino što se činilo kao mogućnost oslobođenja od straha, bilo je da se crvena imperija na Istoku sruši. Ali, ko da sruši imperiju za čijim je duhom žudeo evropski proleter s kraja na kraj kapitalističke Evrope? Evropski proleter je pretio sopstvenoj buržoaziji da će, u slučaju napada Evrope na Rusiji masovno stati na stranu Crvene Imperije. Ko, u uslovima takve povedenosti evropskog proletarijata, da sruši Imperiju? U tu svrhu poslužio je Adolf Hitler, mesija evropske buržoazije kome je ponuđeno, a on prihvatio da takav podvig izvede. Da sa crvenog Kremlja skine zastavu marksizma.

I, krenuo je. Duràk, uzviknuli su Rusi, a onda su sa zemljom sravnili Berlin. Samo Berlin! Evropljani su preorali Nemačku od Rajne do Berlina. Zato što četrdesettreće nije uspela pod Moskvom. Evropa se izveštila u osveti samoj sebi.

Treće odbijanje Rusije od evropskih prostora dogodilo se krajem osamdesetih godina proteklog veka. Motiv je bio da se neutrališe mamutski poredak Sovjetske Imperije i sistem produkcije utemeljen na prekomernom znanju i visokim tehnologijama. Dve su sfere proizvodnje i primene visokih tehnologija u kojima je Sovjetska imperija ostala nedosižna i Evropi i Americi. Jedna se tiče vasionskih istraživanja i dugotrajnog, a bezbednog boravka ljudi u prostoru između zemlje i neba.

Drugu nalazimo u sferi istraživanja i proizvodnje sirovina na zemlji – tvrdih minerala i fluida, ali u uslovima netipičnim za uobičajenu produkciju. Imaju se u vidu geografski uslovi – surova i nepristupačna planinska područja u centralnim delovima Azije i močvarni predeli u severnim i južnim delovima ove džinovske zemlje koja su obilovala nalazištima ovoga blaga. Područje Kaspija, na primer, prebogato energetskim fluidima.

Imaju se u vidu, potom, klimatološki uslovi – temperaturne razlike koje se kreću u rasponu od minus trideset do plus četrdeset stepeni. I više. Na takvim temperatrurnim razlikama mogla je, proizvodeći da izdrži oprema konstruisana i proizvedena jedino u Rusiji. I nigde više. I, mogao je da ovakve surove uslove rada podnese jedino ruski radnik. I, samo je snažna birokratska država, sa strogo centralizovanim fondovima, mogla da osigura novčana sredstva za namirivanje troškova proizvodnje i eksploataciju dobara u uslovima u kakve čovek Evrope i Amerike ni ne zalazi, a o tome da u njima boravi i radi iluzorno je i razmišljati.

Rušenjem Crvene Imperije Evropa nije postala ni moćnija, ni bogatija. Srušena je Imperija. Ali, ostala je Rusija. Duh stepe je ostao.

Prilike da se svet dovede pod gospodstvo, povoljnije su u vremenu sadašnjem nego što su bile šest ili sedam vekova ranije kada su Evropljani kretali na Planetu da je otkrivaju i osvajaju, a ona bila nenaseljena. Šest milijardi živih stvorova na Planeti danas, predstavlja zastrašujući prizor. Ali, ovo je i najveći izazov gospodstvu. Obrnimo, u prisustvu ovoga izazova, naše poglede i Razumu dajmo mesta! I nagađajmo – kakav bi pred nama izgledao prizor Planete i sveta kada bi svih šest milijardi živih stvorova na njoj imalo posla?

Iz Evrope se, svedoci smo, ne čuje povik – posla za sve. Onima koji u Evropi očekuju da im gospodstvo padne u krilo i onima koji svojim duhovnim delom pripremaju naklonost sveta prema ovome gospodstvu, mora da je znano da se gospodstvo ne uspostavlja nad ljudima i narodima, već nad resursima. Onim resursima koji su stvoreni ljudskom rukom i onima koji se osvoje od prirode. Nad imovinom, dakle. Nad sredstvima rada. Nad produkcijom i nad procesima. Ljudi služe samo kao neophodni posrednici u gospodarenju resursima. Služe da bi resurse stvarali, održavali u funkciji i uvećavali ih.

Ako smo saglasni sa zaključkom da se gospodstvo ne uspostavlja nad ljudima, već nad resursima koje ljudi svojim radom stvaraju i uvećavaju, onda nam preostaje i zaključak o tragičnoj prekinutosti bivstvovanja ovih dve stotine miliona inhabitanata- Slovena, najbrojnije etničke skupine u Evropi. Evropa je, u procesu Tranzicije, uništila sredstva rada ovih naroda što naseljavaju prostore od Alpa, pa preko Karpata i Crnog mora do blizu Moskve. I od Jadrana i Egeja do Baltika. Od visokoobrazovanog industrijskog radnika načinila je siromaha beskućnika. Sada ih, siromašne i bez igde ičega, poput krda goveda kada kroz uski planinski klanac sumanuto jure, usisava u svoj poredak. Evropa ne privodi ljude radu, već proizvodi siromaštvo, najveći genocid ikada izveden u istoriji Planete.

Može li Evropa da u novoj eri uspostavi gospodstvo nad svetom čije je resurse razorila?

U prisustvu razorenih resursa nadolazeće generacije ovih naroda neće se radovati. Čemu će, onda, služiti gospodstvo Evrope, ako nema onih koji će se gospodstvu radovati? Ničemu. Osim kletvi!.