СМРТ ФАШИЗМУ И КОМУНИЗМУ - СЛОБОДА НАРОДУ!

Догађаји у Новом Саду могу се објаснити већ на нивоу парола.

Деценијама, генерације су одгајане на комунистичкој пароли - Смрт фашизму, слобода народу. Та парола највише се чула и зато она још увек, толико година после пада Берлинског зида и формалног слома комунизма, има много присталица.

У позадини, дакле доста мање, чула се и обратна парола: Смрт комунизму. Додуше, без оног ''слобода народу''. То је један од доказа да су комунисти већи демагози од фашиста (нациста). Тј. ни код једних ни код других нема слободе народа (слободе говора, мишљења, штампе, избора, удруживања, итд), али само први увек се куну у слободу (непостојећу, наравно).

Наша јавност данас готово и не зна за трећу паролу, једну од популарнијих у време Другог светског рата (када су и претходне две максимално експлоатисане). То је парола Четничког покрета ђенерала Драже: Смрт фашизму и комунизму, слобода народу.

Дакле, јасно је да ни у фашизму, ни у комунизму, нема слободе народа, ма како она била схваћена. За слободу се борила само једина легална војна формација на територији окупиране краљевине - четници.

Како је дошло до тога да чак и данас комунистичке и нацистичке пароле надјачавају демокртску српску паролу: Смрт фашизму и комунизму, слобода народу?

Тешко питање. Углавном, сигурно је да много кривице има у школском систему. То је једна од ретких ставки са којом се могу сложити са (нео)комунистима. Заиста се, у уџбеницима, крајње релативизују Љотић и Недић. Ђацима се сугерише да су и они позитивни, чак да су ''трећа српска војска'' (поред комуниста и четника).
Дакле, потребно је реално приказати ту маргиналну струју из Другог светског рата и као друштво учинити потребне мере да се екстремизми ове врсте држе под контролом.

Оно што (нео)комунисти наравно никада неће рећи, то је да исто треба учинити и са њима, тј. са (нео)комунистичким екстремизмом. И ту треба поћи од уџбеника. На жалост, наша деца данас уче да су и комунисти (партизани) били позитивни. Чак их и завидан број политичара назива ''српском војском'' (апсурдна теорија о две српске војске, једна десна, једна лева). А скоро сви на политичкој сцени сматрају као свој успех изједначавање једне и једине српске војске са комунистичким паравојним формацијама.
Све то даје плодно тле за очување и оживљавање (нео)комунистичких екстремних поктрета, још више него (нео)фашистичких. Зато их више и има.

У принципу, далеко смо од реалног погледа на свет: да је комунизам гора опција од фашизма и нацизма, просто зато што су комунисти - Мао Це Тунг, Стаљин, Црвени кмери, Тито и остали - убили много више људи него нацисти и фашисти. А то мора постати главни критеријум за прављење лествице зла. Тим пре јер је комунизам на тој лествици изнад нацизма и фашизма и по другим критеријумима. На пример по масовности. Далеко више има (нео)комуниста, него (нео)нациста, (нео)комунисти су распоређени по многим државним установама, док су (нео)нацисти на маргини, итд.

Пошто (нео)комунисти у државним установама, припадници разних наводно демократских странака, неће и не могу поставити ствари како треба, то ћемо свакако и убудуће гледати апсурдне ситуације, попут ове од јуче.