У управљању друштвом никада није било демократије схваћене као власти народа, само су се непрекидно смењивале елите. Демократија је мит који служи једној елити да се крије иза ње као кулисе, уместо да се јавно дефинише као систем владавине одређених олигархијских група и лобија. Некада само имали отворено аристократски поредак а и сада је он присутан само што се маскира демократијом и људским правима. Историја је како је неко рекао – "гробље елита". Некада је власт била више у рукама појединца, некада мале групе и некада распоређена равномерније међу већем броју припадника елите одређеног друштва. Суштина свих државних уређења је да елита предвођена својим истакнутим појединцима увек влада једним друштвом. Када заједница нема више елиту или када њена елита престане да буде јединствена и витална заједница друштво постаје објекат власти елите неке друге заједнице. Опет имамо власт елите и ако је то туђа или „јаничарска“ елита као данас у Србији, потврђује тезу да је власт елите вечна.

Елита влада друштвом у складу са културом и традицијом тог друштва. Облик владавине мора бити усклађен са традицијом, историјским искуством и са неформалним институцијама одређене заједнице (обичаји, менталитет, стереотипи...). Дакле елита влада друштво служећи некој идеји која може бити узвишена или површна, религиозна или хедонистичка, све зависи од тога која је идеја владајућа унутар те елите и тог друштва. Доминантне идеје нису оне које су прокламоване већ оне које људе и друштва повезују, покрећу и усмеравају у одређеном правцу.

У вези са тим доминантним идејама су и неформалне институције као што су обичаји или начин живота које у крајњој инстанци имају корен у религиозном доживљају Бога и света из раног „херојског“ периода историје тог народа или те културе. Тако је на пример политеизам и паганизам створио једно друштво у коме царује појединачни случај без више идеје о смислу историје и политичке метафизике. Монотеизам је донео универзализам идеје и државе. Држава постаје институција у којој се спроводи воља Божија или барем закон Божији. Дакле држава се не обоготворује, већ постаје инструмент спровођења божанског поретка на земљи.

Ислам као религија робова Алахових стварa систем где су сви робови владара (нпр. Султана), док метафизичка и ауторитарна религиозност запада ствара метафизичке идеологије и ауторитарне системе у којима је универзална идеја поретка или закон изнад свега. Тако су у време схоластичког католичанства владари и папе владали у име метафизичке идеологије католичке и њеног схватања универзалног поретка. После су се смењивали системи да би данас на "крају историје" завладала универзална идеја либерализма.

Воља за моћ западне елите у име савршеног поретка који треба да постане светски је континуитет духа европског човека. Оно што су карактеристике западне елите кроз читав други миленијум као на пример бирократизам, планирање, јавне и тајне стратегије, моћ "посвећеника" моћи, етатизам, идеолошка свест и сл. се данас толико проширило по свету да је постало нешто сасвим нормално и општеприсутно.

Тако се површном посматрачу могу формалне и материјалне промене које је преживела европска култура на преласку из средњег у нови век учинити толико значајне да запостави континуитет европског погледа на свет који влада данас духовима као и пре хиљаду година. Тада је, као и данас, власт припадала малом кругу људи посвећеника моћи, једној отуђеној елити која страсно жели да доминира тотално друштвом и да завлада целим светом. Ти племићи и бискупи, краљеви и папе су представљали затворен и егзотичан круг људи у које се тешко могло продрети. Данас имамо исто тако малобројне групе, "савезе елита" новца, моћи и знања који исто као и њихови преци пре хиљаду година владају и име своје идеологије и свог индивидуалног интереса. Уместо схоластичких фратара који се баве пропагандом имамо интелектуалце, људе медија, економисте и сл. који са истим рационалистичким приступом решавају идејне спорове и практична питања. Уместо секташких и јеретичких вођа данас имамо левичаре, интелектуалце критичаре друштва, вође револуционарних побуна и покрета. Уместо Тома Аквинских у модерног доба имамо Сартре и Попере, уместо албижана и хусита - марксисте и анархисте. Суштина је иста само се форма и технике мењају и усавршавају. Тако да су католичке глобалисте заменили данас либерални глобалисти. Католичку интернационалу је сменила друга, па онда трећа и четврта да би на данас била доминатна ова либерална и лихварска. Оно што је битно је да је Интернационала вечна иако се временом трансформише из једне фазе у другу као што змија одбацује стару кошуљицу. При свему томе Запад остаје Запад.

Тек када то схватимо и прихватимо онда можемо ући у анализе у чему се разликују католички од либералних схоластичара, у чему је разлика између рационалистичке и интернационалистичке елите средњевековља и модерне мондијалистичке.

Ов прва је имала владајућу идеологију идеолошки хришћанску док је модерна секуларна. Ово се неком може учинити од суштинског значаја али није пресудно јер су обе идеолошке „структуре моћи“ западног стила, а то значи да су рационалистичке са универзалистичким претензијама својих дефинисаних "догми".

Често се у том инссистирању да дисконтинуитету средњи-нови век инсистира на томе да је средњовековна елита је била више елита крви, док је модерна више елита новца и способности. Ово јесте великим делом тачно, али су у средњем веку на западу постојали канали социјалне проходности (ратови, манастири, крсташки редови и сл.), док данас и поред свог заклињања да „свако може успети“ ипак статистички гледано припадници елите моћи и богатства су најчешће деца богатих и моћних. Не потцењујући значај грађанских револуција можемо рећи да је то ствар више идеолошке природе. Као што је у средњем веку било важно бити дете пламенитих, па су многи богати трговци куповали титуле, па и фалсификовали родослове. Тако и у модерно доба се фалсификују биографије моћника тако да испада да су сви они створили своје богатство ex nihili. Па тако да би себе уздигли потцењују значај васпитања и богатства и статуса родитеља.

У средњевековној Европи је елита ауторитарно и ригидно владала друштвима у име идеологије католичанства и у крајњем у име апстрактног божанства које је доживљено као Моћ и Ред. Бог је схваћен као Закон (Универзални Поредак Разума). Смењујући разне идеолошке обрасце дошло се до модерне цивилизације у којој исто таква елита влада ауторитарно и ригидно својим друштвима (а и целим светом) у име идеологије либерализма и демократије. Власт елите, и онда и сада, у име једне механичке идеологије која има универзалистичке претензије и којој је суштина страсна воља за моћ. Што би реко песник принцип је исти, све остало су нијансе. Власт елите у име рационалистичке идеологије и апстрактних идеала и конкретних интереса је обележје запада током читавог другог миленијума и ту никаквих промена нема.

Тако и заступници модерне либералне парадигме ма колико са презиром говорили о средњевековљу (ауторитарно, религиозно, неслободно, сурово...) представља по својим карактеристикама истинског наследника "католичке хегемоније". Моћ англосаксонске демократије није толико у демократској идеологији ни у законима (формалним институцијама) већ у једној елити која има виталност, а то значи традицију ригидне дисциплине, способности рационалне анализе и управљања. Њеба главна врлине су конзервативне – одгајана амбиција, елитистички поглед на свет, посвећеност идеји и као и других квалитета које је поседовала и средњевековна елита. Кључне институције англосаксонске моћи нису демократске: пуританска породица и радна етика, места где се одгаја елита као Оксфорд, Харвард, Вест Поинт, МИТ или неко друго слично место су радионице моћи у којима нема места демократији.

Ова елита има и стил праве аристократије запада, али и реалне способности које показује у свим сферама битним за остваривање глобалне доминације. Она је пре свега дисциплинована и васпитавана да води и управља, а то је истинска врлина и вештина свим елита моћи. Она је толико усавршила своју вештину владања да су успели да убеде своје становништво да се оно заправо пита око кључних ствари. Поред овога западне елите су, као и остале јаке елите у историји, створиле поверење у своје институције јер их воде људи – припадници елите.

И друштва где постоји наглашена власт врховног вође, она влада помоћу једне способне елите која га следи и којој је ауторитарно вођство природан начин владања. Они који владају морају владати у складу са традицијама те културе. Тако се демократија показује катастрофална у културама изразито патријархалним и традиционалним, као што би груби ауторитарни стил власти њиховог типа било катастрофа за модерна „демократска“ друштва. Није ствар да ли постоји вођа или не, да ли влада аристократија или демократија, већ колико је власт вође (султан, цар, председник...) у складу са традицијама и историјским искуством те заједнице. Од тога зависи да ли ће и у којој је мери власт тог стила бити продуктивна на свим нивоима или пак бити облик окупације.

Увек постоји вођа, да ли је он император или диктатор или демократски изабрани председник то је друга ствар. Амерички председник иако велики демократа има власт и моћ, али и ограничења и контроле, какве ни један владар није имао. Председнички систем САД је остатак монархијског принципа на западу, а моћ елите (пословне, политичке и војне остатак аристократског средњевековног елемента. Кроз председника се остварује власт какву енглески краљ није имао вековима у Енглеској, а елита има моћ какву аристократија није имала ни пре тога.

Оно што је значајно код САД је то што се власт ограничава не толико законима, већ постојањем различитих интересних група и традицијом "фер плеја" у односим међу тим групама. Без тих лобија, политичког бон-тона који подразумева да не прибегава кршењу закона и насиљу осим у изузетним ситуацијама, неписаних правила и поштованих „светиња“ (попут Устава) копирање америчких формални институција не може успети. Неформалне институције, традиција и истоијско икуство су важнији од формалних институција, јер су они само окоштали оквир ових првих „живих организама“.

Тако се дешава да многе латино диктатуре или криминализована друштва имају амерички устав, али их то не чини ни демократским, ни модерним, ни независним државама. Ако поред тих и таквих устава не постоји традиција толеранције према другачијем политичком мишљењу, ако не постоји дух који веже и обавезује једну елиту, ако не постоји један општи и национални интерес онда се политички противник доживљава шмитовски речено као „непријатељ“ према коме је све дозвољено. Опозиција се природно претвара у „издајнике“ државе у визији оних који су на власти, али и у понашању саме опозиције. Покушај смене једне политичке олигархије постаје рушење државе и револуционарни акт, па чак иако се деси без крви. Тада се власт комплетно мења, институције руше и друге успостављају. Кључно је да је промена власти пуна хаоса, дисконтинуитета, политичке освете и сл. Наша новија историја у последња два века је пуна таквих примера.

Да закључимо свака влада је влада једне елите, која истура испред себе једног човека или групу људи да влада над заједницом на начин како елита замишља своју власт. Тако је султански поредак привидно проистекао из турске културе и ислама, као што је демократија на челу са председником оваплоћење протестантске идеје изборне елитистичке власти. Оно што је битно је да елита изграђује власт на тај начин да она буде у складу са идејом власти и друштва дотичне културе и религиозности. Елита је гласноговорник и извршилац идеје једне културе. Елита је свештеник те свете идеје, чувар завета и спроводник више воље (верске, идејне, културне).

На жалост данас Србија нити има идеју која би јој била света нити има елиту која би ту идеју спроводила и због тога јој је будућност неизвесна, са могућим расколима, сукобима, пучевима, грађанским ратовима и сличним невољама које задесе народ који нема елиту или народ чија се елита „отцепила“. Наша елита је елита која се отуђила од народа и народне традиције. Она нема попут западне елите њене врлине интелигенције, храбрости, упорности и вредноће, она је само западна по томе што жели да се покори западу. Није дакле реч само о томе да је део елите дубоко заглибио у колаборацији према западним елитама, већ и о томе да већина елите, па и добар део друштва у томе не види никакво зло па се то ни не жигоше као нешто негативно. Неки су колаборационисти док други гледају само свој интерес а трећи су аполитични и тако да не постоји ни минимум оних који би се борили за национални интерес и општенародно добро. Осим колаборације и свеопште корупције постоји и презир елите према народу, нарочито од интелектуалне елите круга двојке, који је, јелте, „примитиван и варварски“. Ова „побуна елите“ генерише хаос и слабост у друштву, па чак и „побуну народа“ против себе и своје традиције што дугорочно гледано води пропасти и елите и народа.