Већ извесно време не пишем нека своја лична разматрања, углавном због заузетости личним обавезама. Ипак једна тема ме је натерала да мало времена одвојим да о њој нешто напишем, а то је потискивање хришћанске традиције из свакодневног живота савремене Европе поготово у земљама Европске уније.
Оно што је Шлуселова по мени пропустила да нагласи је да је тај духовни вакуум ипак феномен који је тек недавно ступио на сцену. Где су његови узроци? Ниподаштавање хришћанске традиције могло се први пут срести у делима Волтера и Русоа. Њихова писања су на бруталан начин у дело спроводили француски револуционари, поготову Јакобинци. Наполеон је по преузимању власти нормализовао рад цркве али јој никада није допустио мешање у вођење државе. Упркос овоме, хришћанство је имало свој утицај у друштву, пре свега морални. Становништво је великим делом одржало своју веру у Бога и понашало се према хришћанском моралу садржаном у 10 заповести. На Балканском полуострву које је добрим делом у 19. веку још увек било под влашћу Турака, хришћанство је имало, поред моралне и национално-ослободилачку улогу.
Атеизам, гностицизам и морални релативизам био је углавном на маргинама друштва, углавном ограничен на теорије филозофа или утопијских социјалиста. Тек са појавом марксизма атеистички етос добија једну врсту идеолошког оквира и историјског објашњења. Маркс је религију сматрао средством експлоатације радничке класе и сматрао је да апсолутни разум мора да управља људским понашањем. У новом комунистичком друштву, по Марксу, неће бити места за религију и за религиозни морал као ни за нације и националне државе. Марксизам, међутим, није могао да понуди никакве друге моралне вредности које би замениле дотадашње, а оно што је понудио је било добрим делом у супротности са људском природом и могло је да се спроведе само помоћу оштре принуде.
Марксизам, или бар та његова атеистичка, антихришћанска и анационална компонента, није имао превелики утицај на социјалистичке и радничке покрете у 19. и почетком 20. века. Прилика се, међутим, указала током Првог светског рата.
Утицај тог рата се у доброј мери и данас потцењује, а када се говори о његовој заоставштини, имају се у виду само политичке и геополитичке промене. Мало се аутора бавило утицајем на духовно стање нација које су у њему учествовале. Пре тог рата учешће у војном походу своје земље се сматрало не само питањем части већ и неком врстом романтичне авантуре. Одатле и фотографије маса из 1914. које су широм Европе поздрављале почетак рата. Поред овога, рат је углавном био резервисан за највиши слој, који је командовао и за најсиромашније. Средња грађанска класа (трговци, чиновници, банкари) су углавном бивали поштеђени. Први светски рат је то променио. Масовне мобилизације су учиниле да сви слојеви осете тај сукоб. А оно што су видели многе војнике је дубоко шокирало. Масовне погибије и људске касапнице код Вердена и на Соми, безглави јуриши на чврсто утврђена митраљеска гнезда, услови у рововима, евидентни недостатак било какве стратешке визије код командног кадра...Такве страхоте свет није видео до тог тренутка. Оне су навеле многе учеснике рата да посумњају не само у постојећи световни поредак већ и у духовне вредности које су до тада усвојили. "Ако је Бог добар и праведан, зашто је дозволио да се дешавају оволика зла?" То питање се по први пут значајније поставило у свим слојевима друштва. Услови су се стекли да марксисти крену у преузимање власти.
Бољшевици су успели да искористе прилику и преузму власт у Русији. У осталим земљама где су се најтеже осетиле последице рата, углавном у пораженим силама, њихова идеолошка сабраћа нису била тако успешна. У том тренутку силе победнице биле су довољно мудре да не подстичу марксистичке преврате у Немачкој или Мађарској. Касније је тријумфалистички занос засенио ту мудрост што је на корист било неким другим снагама.
Као последица пораза у Великом рату, у Немачкој су знатно ојачале релативно нове идеологије засноване на социјал-дарвинизму и расним теоријама. Као и марксизам, оне су постојале и пре рата али нису имале велику потпору у становништву, нити у владајућем слоју. Ратни пораз и наметнути Версајски мир створио је плодно тле за бујање разних шовинистичких организација које су као услов за опоравак видели раскид са дотадашњим традиционалним моралом. Ускоро су оне мање-више обједињене у националсоцијалистичкој партији под вођством Адолфа Хитлера. За разлику од марксиста они су одбацивали теорију о класној борби и интернационалном братству радника и усвојили доктрину "преживљавања најјачих". Док су марксисти склонили само традиционални морал у понашању појединаца, националсоцијалисти су брисали моралне норме у односима између нација. Право јачег за њих је био врховни закон. Убрзо је почела оштра борба између марксиста са једне и националсоцијалиста са друге стране око тога ко ће попунити новонастали вакуум у духовном животу Немаца који се услед економских криза све више продубљивао и који је у Немачкој 1933 окончан Хитлеровим доласком на власт. Хитлер је, пак, непријатељство са марксистима увео као стуб спољне политике Немачке, а уништење СССР истакао не само као свој животни циљ већ и услов опстанка немачког народа.
Силе победнице из Првог светског рата захватила је, пак, морална ерозија друге врсте. Скупа цена победе довела је до нездраве пацификације јавности и политичке елите. Ово се нарочито односи на Француску којој се 1918. као на тацни понудила шанса да доминира континенталном Европом први пут од Наполеона, али коју није имала ни снаге ни воље да искористи јер је рат скоро збрисао читаву једну генерацију најбољег мушког становништва. Публикације у којима се захтева очување мира у Европи по сваку цену доминирале су у Француској између два светска рата. Слична ситуација се у мањој мери јавила и у Великој Британији. Ово у доброј мери објашњава "мекан" став ових земаља према Хитлеру непосредно пре рата као и брз слом Француске 1940. године.
Други светски рат је донео катастрофалне материјалне последице и створио основе дефинитивног моралног уништења Европског континента...
После Другог светског рата
Други светски рат је добрим делом био сукоб између новонасталих идеологија националсоцијализма и марксизма. У том рату, и поред огромних жртава, апсолутну победу однео је СССР и по његовом завршетку одлучио је да наплати свој тријумф насилном наметањем свог погледа на свет у земљама источне Европе. Хришћанству и јеврејској религији, иако формално никада нису биле забрањене, постављане су разне формалне и неформалне препреке, цркви је отимана имовина, свештеници су хапшени и затварани под разним намештеним оптужбама...Историјски парадокс је да је таква репресије на дужи рок спасила хришћанске цркве оне судбине које доживљавају на западу. О томе мало касније...
Совјетска пропаганда, поред истицања чињенице да је њихова земља поднела највећи терет рата, је представљала своју идеологију као једини могући антипод фашистичкој и нацистичкој које су биле изазивачи Другог светског рата и које су марксисти приказивали као екстремни продукт "капиталистичког империјализма" који је владао у САД и Великој Британији.
На западном делу Европе верска слобода је и даље постојала. И поред тога што су страхоте рата и концлогора довеле до новог преиспитивања дотадашњих вредности таква размишљања се нису укоренила у већем делу становништва упркос великим успесима комуниста и других левих партија на првим послератним изборима који су дошли као резултат послератне победничке еуфорије извезене са истока. Изостала је, међутим, објективна анализа узрока рата од стране научне елите на западу што је отворило простора левичарским интерпретацијама. За левицу, поготово комунисте, кривац за рат није била нацистичка и фашистичка идеологија и њихова злоупотреба нације и национализам већ национализам и национална осећања уопште. Она су проглашена "атавистичким" и "генератором насилног понашања". Као решење које би донело општи мир у свету логично се наметало човеково кидање везе са националним коренима и стварање "грађанина света". Ово се у доброј мери поклапало са марксистичком тезом о "пролетерском интернационализму".
Ове и овакве идеје нарочито су плодно тле нашле код генерација рођених током и непосредно после Другог светског рата. Пошто су ти људи били непосредни сведоци разарања, смрти и немаштине у једном веома осетљивом периоду за развој човека њихов циљ је постао да ни по коју цену више не пролазе кроз тежак живот са почетка. Нашавши у нацији и национализму кривца за све недаће које су погодиле свет кренули су да га мењају по својим потребама. Појмове као што су патриотизам, вера, част, оданост, морал требало је сместити на сметлиште јер су спутавале изражавање човека и делили људски род и самим тим били основа за све сукобе током историје. За остварење тог циља средства се нису бирала. Није чудно што су ти људи били ударна песница револуције из 1968. године.
Револуција је пропала, али њени најгорљивији поборници нису одустајали. Иако је споља деловало као да су прихватили реалност и да су се "смирили" они су своју замисао спроводили на други начин. Одлучили су да "систем" подрију изнутра, инфилтрацијом у легалне политичке токове и нарочито у образовне институције, а по рецепту италијанског марксисте Антонија Грамшија. Преко катедри које су запосели "шездесетосмаши" текла је индоктринација будуће интелектуалне елите. Студенте су учили, а и данас добрим делом уче, да су хришћанске моралне вредности репресивне и назадне, да су национална осећања извор злочиначких порива и да су им преци били дивљаци и убице. Са таквим ставовима дипломци су наследили своје професоре на академским местима и увукли се у медије чиме су добили приступ најширим масама. Суптилним и оним другим методама (типа лепљење етикете фашиста, расиста, клерикалац својим неистомишљеницима) онемогућили су праву дебату и креирали монопол у јавности. Створили су код западних нација комплекс кривице због светских ратова и колонијалних освајања и свако испољавање националних осећања изван ограничења политичке коректности проглашено је за расизам. Појмови као што су сувереност, национална култура, самосталност проглашени су превазиђеним а њих су заменили "идеали светске заједнице", постављени тихо и постепено стварајући утисак као да су заправо одувек били ту.
Док је у западном блоку остала фасада политичких и верских слобода, на истоку су владале огољене марксистичке диктатуре које су бруталним методама гушиле традиционалне вредности и културе народима над којима су владале. Ово је родило сасвим природан отпор код доброг дела људи који су везу са традицијом одржавали на полулегалан начин. Друштвена и економска неодрживост марксистичке идеологије довела је до пада комуниста са власти и до ренесансе хришћанске традиције у посткомунистичким земљама. У овоме се састоји парадокс који сам помињао раније, о комунизму који је на дужи рок спасао хришћанство.
Источноевропске земље, међутим, нису биле свесне коренитих духовних промена које су захватиле запад. За њих је што се тиче представе о западу време у великој мери стало 1945 године. Некритичко хрљење у загрљај победницима хладног рата довело је до нових неспоразума на релацији исток-запад.
На крају миленијума
Последња деценија двадесетог века била је врхунац постмодернистичких идеологија. Распадом источног блока нестао је до тог тренутка основни узрок напетости у свету. Све је било спремно да свет закорачи у еру "глобалне заједнице" где би национални идентитет остао само као фолклорни детаљ, а испољавање националне културе било забавна представа за масе. Сукоби на подручју бивше Југославије који су донекле рушили ту идилу били су незгодна препрека али свакако премостива поготово када је идеолошка матрица била успостављена.
Политика нових западних елита према Југославији је само наизглед била нелогична и шизофрена. Ако се свет посматра из њихове идеолошке матрице она је била сасвим логична. Жеља српског народа да настави да живи уједињен а не расцепкан у неколико вештачких државица, поготову да не живи под онима који су неколико пута покушали да га фузички истребе била је за нове европске и америчке властодршце "заглављеност у прошлости" и "национална митоманија". На исти начин објашњаван је и сукоб на Косову и Метохији. Са друге стране тежња осталих етничких група је била је представљена не као националистички пројекат већ као њихова жеља за придруживање "глобалној међународној демократској заједници" и томе се морало удовољити, не улазећи ни у какве за њих бесмислене расправе о правним и историјским основама за тако нешто. Недостатак праве противтеже, било идеолошке, било државне, западним пост-модерним идеолозима утицало је на то да се сукоби на Балкану, привремено, окончају тако како су окончани.
Безглави скок источне Европе у западне друштвене процесе брзо је довео до разочарања. Народи бившег комунистичког блока су убрзо видели да испод лепо урађене фасаде има нешто много трулије. Економско пропадање услед некритичке либерализације је био само врх леденог брега. По први пут Чеси, Пољаци, Мађари и остали могли су да виде онај део Запада који им је "гвоздена завеса" (ненамерно додуше) склањала из видног поља: распад породице и морала, декадентна и скарадна дела која су се подсмевала хришћанству, религији уопште, традицији, историји, култури, а која су глобалистичко-либерални медији проглашавали врхунцем уметности, истицање сексуалних изопачења у први план, растући криминал и промена етничко-верске структуре услед неконтролисане имиграције. И поред свог силаска из облака и повратка у реални свет никоме од њих није падало на памет да се одрекну новог "пута у светлу будућност". "Зар да се враћамо у комунизам?" рационализовали би увек када би им се нека друштвена појава на западу на тренутак учинила неприхватљивом. Наметнута вештачка дихотомија марксизам-глобалистички либерализам их је спречавала да изнађу рационалан пут развоја сопствене нације, пут који није укључивао брисање историје и традиције и национално самоубиство.
Већ поменута неконтролисана имиграција је логичан производ пост-националног друштва. Када се једна земља сведе само на територију а њено становништво спаја само чињеница да живе на тој територији и ништа више од тога, онда та територија у суштини постаје ничија а самим тим и свачија. Кидање емотивних веза са територијом коју запоседа једна нација текло је постепено и помоћу разних метода. Почело је са проглашавањем сваке жеље да се очува национална територија хитлеровском идеологијом "крви и тла", а наставило се наметањем "историјске одговорности" за тлачење ваневропских народа путем колонијалних освајања (у случају САД ради се о белој одговорности за ропство црнаца). Створена је атмосфера да су европске нације дужне да пруже све благодети свог друштва имигрантима из трећег света јер, Боже мој, богате земље су одговорне за сиромаштво у Африци. Нови имигранти нису чинили никакве покушаје да се асимилују у нову средину. А и зашто би? Као прво, то од њих нико није ни тражио, а осим тога, ако елита нове средине ниподаштава сопствена достигнућа, а уздиже њих као "највећи допринос сопственој земљи" зашто би они напуштали културу коју су донели из земље порекла? Европа, поготову западна, је тако, од бастиона хришћанства, постала један галиматијас религија и идиосинкратских система веровања из читавог света.
Не само да нови имигранти, уз ретке изузетке, нису примали европске обичаје већ су многи домицилни западни Европљани почели да попримају културу имиграната. Овакав развој ситуације није никакво изненађење. Потискивање, ниподаштавање, па чак и демонизовање европске духовне традиције оставиле су вакуум у духовној компоненти становника Европе. У жељи да попуне ту празнину, људи у западној Европи, нарочито млади, наилазили су на не-традиционалне религије, псеудорелигијске постмодернистичке идеологије и секте, укратко на све изузев на хришћанство као традиционалну духовну основу европских нација, које су мериоци друштвених вредности у образовним институцијама и медијима прогласили за назадно и репресивно.
Источна Европа је донекле била поштеђена оваквих тенденција, делимично зато што није била толико занимљива потенцијалним имигрантима због сиромаштва проузрокованим комунизмом, делом зато што је под комунистима хришћанство било насилно потискивано и што је бити хришћанин била нека врста отпора. Осим тога, људи су, изложени тоталитарној владавини атеистичке идеологије, научили да цене традиционалну веру. Безусловно праћење запада у свему није могло да не остави трага, међутим. Млади људи са истока Европе, који су били најмање свесни историје и традиције својих народа (коју безмало нико није имао да их учи пред крај владавине комуниста) били су згодна мета за постмодернистичке идеологе свих боја.
И тако је на тих и обичном човеку неприметан начин хришћанска традиција потискивана из Европе. Хришћанство није било пре свега у техничком смислу кадро да се супротстави онима који су тежили да избришу њен утицај на европску традицију и културу. Ко зна какву би судбину оно доживело да једанаести дан месеца септембра 2001. године из темеља није потресао савремени свет.
Свет после "11 септембра"
Рушење зграда Светског трговинског центра у Њујорку уништило је многе дотадашње представе о свету. "Једина суперсила" више није била недодирљива, а један веома значајан број људи имао је своју визију развоја света. За пар сати теза о "крају историје" нестала је заједно са кулама близнакињама у Њујорку.
Поставило се једно веома логично питање: "Зашто?". Шта је мотивисало те људе да свесно оду у смрт? Због чега нас толико мрзе?
Владајуће елите су имале већ спреман одговор. По њима, терористи чине своје злочине зато што мрзе "слободу" и "демократију", зато што не могу да поднесу "напредност" савремене цивилизације и њена достигнућа. Циљ терориста и "терористичких држава" је да "одрже тоталитарне системе који тлаче њихове народе" и који би под налетом "слободе" неминовно пали. "Ислам је религија мира коју су преотели екстремисти" била је њихова мантра. Сходно томе нашли су и решење за проблем тероризма: донеће "слободу" и "демократију" тамо где влада "терористички тоталитаризам".
Обични људи, инстинктивно осећајући да нешто није у реду са таквим ставом, су одлучили да сами потраже одговоре. А оно што су нашли давало је сасвим другачију слику. Аутори и колумнисти који су били склоњени у страну или чак демонизовани као "расисти" и "националисти" који "подилазе најнижим атавистичким страстима" одједном су добили већу публику. Ера интернета је отклонила монопол новина, радија и телевизија тако да је обичан грађанин први пут могао да дође до чињеница које су биле скриване од њега од стране владајућег естаблишмента и главних медија. Тако су многи дошли до открића да разлог мржње исламских терориста нису наводне "слободе" које уживају грађани Европе и Америке већ да је она дубоко укорењена у идеологији џихада старој скоро један и по миленијум и да је џихад нападао и освајао Европу много пре него што су се појавили савремени друштвени односи на старом континенту. Попут некада дисидентске литературе у бившем источном блоку, по интернету су се шириле публикације које су објављивале "незгодне" и "неподобне" истине о исламу и џихаду које су рушиле флоскулу о "религији мира коју су отели екстремисти".
Прави шокови су тек стизали. Многе полицијске истраге су против терориста су откриле да се центри тероризма и џихада налазе у џамијама које су изграђене за потребе имиграната из муслиманских земаља и које су финансиране од стране влада неких исламских земаља, поготово Саудијске Арабије. Имами ових џамија су несметано проповедали мржњу према земљама домаћинима, према њиховој култури и традицији (оној правој традицији које су те земље упорно желеле да напусте).
Поред овога, показало се да су неки од најватренијих џихадиста муслимани рођени на западу и недавни преобраћеници у ту веру пореклом из Европе и Америке чиме се у пракси рушила теза о "слободи" и "демократији". Први пут је јавност постала свесна да у многим градовима Европе постоје квартови где де факто не важе локални закони већ "право" и обичаји из земаља порекла имиграната, којима на памет није падало да се прилагоде новој средини. Проблем неконтролисане имиграције више се није могао гурати под тепих. Раст популарности анти-имигрантских партија, којима је до тада рутински лепљена етикета "фашиста", утицао је на то да партије естаблишмента, поготову оне номинално десне, преузму њихову реторику. Онога тренутка када би на таласу антиимигрантског незадовољства преузели власт, наставили би мање-више по старом.
То што владајући кругови у Европи и Америци не желе да прихвате нову реалност је сасвим разумљиво. Деценијама су они градили своју идеологију на максими да су "све културе и религије у својој бити исте" и да "сви људи теже слободи и демократији". Уколико би признали да оне нису тачне, сав њихов дотадашњи труд би пао у воду. Они би сви морали да сиђу са власти, а Европа би се, о ужаса, можда вратила својим коренима и својој традицији. Зато су, попут некада совјетског политбироа, одлучили да једноставно игноришу све што им не иде у прилог у нади да ће оно једноставно нестати као руком однешено.
И поред тога што властодршци нису више били у стању да скривају од људи нову реалност деценије испирања мозга "политичком коректношћу" су имале тешке последице по становништво. Суочени са чињеницама које не представљају свет у ружичастим бојама "глобалног села" и "мултиетничности и мултикултуралности" многи су спутавали природне и инстиктивне реакције одбране сопственог идентитета и сигурности и убеђивали себе да то што осећају је "расистички".
Један од најкарактеристичнијих примера је радник обезбеђења на аеродрому на којем се у авион укрцао вођа терориста од 11. септембра Мухамед Ата. По сопственом признању када је видео Ату помислио је: "Ако овај човек није исламски терориста, нико није." Али га је пустио да уђе на авион зато што је "одмах разбио такве своје мисли јер су му изгледале расистички". То је менталитет који је усађен у грађане Европе и Америке у претходних неколико деценија. Не сме се ни по коју цену и ни у чему дискриминисати на основу изгледа, верских убеђења или, не дао Бог, боје коже или нације. А у неким случајевима не сме се уопште дискриминисати ни по ком основу. Док овакво стање духа буде трајало неће се учинити никакав позитиван помак у политици европских земаља и Америке а самим тим ни у односима у свету.
ЗАКЉУЧАК
Има ли наде да ће Европа и њени народи преживети овакву ситуацију? Наравно да има, али за то је потребно да се створе одговарајући предуслови.
Прво, неопходно је променити досадашњи владајући поглед на свет. Самоубилачка идеологија левичарског либерализма мора бити склоњена са позиција са којег може на било који начин да утиче на јавност. То укључује не само обарање политичара са власти и уклањање људи који повлаче конце иза сцене, већ и склањање из главних електронских и писаних медија и из образовних и научних институција свих гласноговорника и проповедника пост-модерних идеологија као и ограничавање њиховог утицаја на уметност раскринкавањем њихових "дела" као средства индоктринације. С обзиром да су припадници пост-модерних идеологија веома дубоко укорењени у ове изузетно битне сегменте друштва ништа мање од револуције неће бити довољно да ово спроведе у дело. У вези са тим постављају се два питања: да ли је достигнута критична маса за друштвени преображај и хоће ли тај преображај бити миран или насилан?
Што се првог питања тиче, одговор је у овом тренутку "не". Чињеница је, међутим, да се убрзано приближава том тренутку. Друштвени и економски односи у Европи, поготово у Европској Унији, који се противе здравом разуму и људској природи макар и површно код обичног човека рађају осећај да нешто није у реду. Владајући кругови у овом тренутку купују време преузимајући пароле партија донедавно сматраних за "екстремну десницу" или "екстремну левицу" али поред неких козметичких мера они ће наставити све по старом из простог разлога јер не знају никако другачије. Садашња генерација политичара највећих партија је потпуно образована у духу пост-модерних, пост-националних и пост-хришћанских "изама" и није способна да размишља изван матрице таквих идеологија. Само их инстинкт одржања на власти приморава да јавно говоре да ће предузети нешто. Ако се томе дода да привреде европских земаља још нису исцрпљене и да је вишегодишња сатанизација "екстремиста" ипак имала резултате и макар подсвесно спречава добар део људи да им да глас на изборима, јасно је да о општем преврату у овом тренутку не може бити говора. Неуспех за неуспехом естаблишмент партија да успоставе природан поредак ће, међутим, довести до такве ситуације где ће људи разбити страх од тога да их "креатори јавног мњења" и "аналитичари" називају "расистима" и "екстремистима" и довешће до огромног померања на политичкој сцени. Што ме доводи до одговора на друго питање...
Да ли ће опште политичке промене бити мирне или насилне зависи искључиво од садашњих властодржаца у Европи. Да ли ће прихватити да их народи њихових земаља више не желе, да је њихова идеологија опасна утопија и да је њихов друштвени експеримент неповратно пропао? Или ће, пак, као краљ Иби (или Бертолд Брехт) да себи изаберу бољи народ, мобилишући своје присталице у савезу са неасимилованим имигрантима и њиховим спонзорима изван Европе против "повампиреног нацизма"? Нисам пророк, али на основу онога што знам о менталном склопу европских властодржаца данашњице мислим да ће, на жалост, изабрати ово друго.
Други услов је да се након што се преврат буде извршио, Европа не упушта ни у какве нове социјалне експерименте већ да се врати ономе што ју је учинило великом: њена традиционална припадност хришћанској цивилизацији. Повратком хришћанских моралних вредности и националних култура питања као што су имиграција и расподела економских добара биће далеко боље решена него до сада. Уједно би се ослобађањем од стега подобности у смислу припадности политички коректним идеологијама поново пробудила европска креативност и смисао за науку која је донела толико тога човечанству. Поред овога, правне и моралне норме не би могле тако лако да се крше самим тим што неко поседује силу. Само овакав преображај може довести до опстанка европских народа и цивилизације. У противном, пропаст ће не само бити неминовна већ ће се одвијати још бржим темпом и на болнији начин.
