Ђакон Ненад Илић: Филм о Светом Василију Острошком

Ђакон Ненад Илић, редитељ и писац из Београда, аутор је, између осталог, првог филма о Светом Николају српском и Јустину Ћелијском, редитељ ТВ емисија ''Саборник'', идејни творац авангардног црквеног часописа ''Искон'' и један од најзаслужнијих за продор савременог медијског израза у црквено издаваштво и уметност. Непосредни повод разговора јесте ексклузивна најава снимања филма у продукцији манастира Острог, о једном од највећих српских и свеправославних чудотвораца, Светом Василију Острошком.

Ваш први дугометражни документарни филм ''Свети Николај Српски'', поставио је темеље релативно новом филмском жанру, па после житија-књиге, имамо житије-филм. Како је текао пут од идеје до реализације овог подухвата?

Идеја на срећу није моја, па могу мирно да кажем да је одлична. Потекла је из српске цркве у Берлину. Од оца Драгана и његових сјајних парохијана. Стицајем правих филмских околности они су дошли до једног малог оригиналног филма на коме је и владика Николај. Хтели су да ураде с тим нешто достојно светог владике. Пронашли су мене. Сви смо поверовали у посао који је вођен правим благословом. И све је после било лако.

Да ли имате утисак да ће редитељи почети да вас следе и стварају слична дела православне тематике?

Мислите - код нас? Само код нас је тако мало урађено на повезивању цркве и филма. Већ годинама нам стоји мета коју су Руси подигли с Рубљовом, недавно је Павел Лунгин снимио изврстан играни филм Острво. Рекао бих да ја и људи са којима радим филмове следимо њих.

На који начин сте успели да избегнете највеће искушење документарног жанра – досаду и направите заиста ''узбудљиву животну причу оспораваног и вољеног српског светитеља''?

Ритам. Све је у ритму. Ако се ради пуног срца а професионално, остаје само да пронађемо ритам филма, коме се онда подредимо. Ако је филм у добром ритму – није досадан. Ритам пресуђује шта се избацује а шта остаје, колико се шта подвлачи. Остало је ствар Божијих дарова. Осим тога важно је не пасти у замку тенденциозности. Ни црквеним филмовима никако не треба тенденциозност. Треба им истина и љубав. А истина је Бог и љубав је од Бога. Што више истине – ближе је Богу. Тенденциозност увек носи превише лажи.

Недавно је у Београду, крајем маја, премијерно приказан ваш други филм истог жанра о Ави Јустину Ћелијском, али без уочљиве медијске најаве, готово у тишини. У чему су сличности и разлике између ова два филма?

Сличности су у томе што су и свети Николај Српски и Ава Јустин, живели у двадесетом веку, прошли кроз исте велике догађаје. Све остало је различито, као што су и њихове личности посебне и непоновљиве. Могло би се рећи да је динамични живот великог мисионара и проповедника Николаја послужио као тема за неку врсту филмске фреске а ученици великог православног учитеља Јустина уз нашу помоћ „направили су“ филмски мозаик. Свети Николај је рођен нешто пре аве Јустина, био је у пуној снази у време великих тренутака српског народа, као и у време велике кризе и прелома, имао је практично светску мисију, а његовом настављачу је запало да буде глас вапијућег у пустињи баш у време нашег великог суноврата. Свеједно, и он је заслужио велико име у православном свету.

Да ли приступ реализацији проистиче најпре из личности светитеља о коме је филм тј вашег доживљаја те личности?

Постоји једна популарна материјалистичка заблуда која вуче корен из комунизма али и из неких ранијих материјалистичких идеологија да су у цркви сви некако исти, досадни. Да се због тога што „имитирају“ исти узор, Христа сви хришћани понашају исто, да су чак и светитељи сви исти. Наравно, нити се ради о „имитирању“ Христа нити је Христос тек неки обичан и коначан узор. У Бога се смешта бескрај, бескрај различитости који је од Њега стварањем и потекао.

У припреми је филм о Светом Василију Острошком у продукцији манастира Острог. Докле сте стигли са припремама и када планирате почетак снимања?

Да. Почели смо са припремама. Тренутно је у току писање сценарија, обилазак терена, теолошке консултације са владиком Јованом, који је и игуман Острошки. Снимање, ако Бог да, очекујемо на јесен. После два успела „житијска“ филма у филм о светом Василију улазимо са још већим продукционим и уметничким амбицијама. Свети Василије је велики чудотворац, Острог велика светиња већ више од три века. То је прилика да се направи снажан филм који ће се бавити чудом кроз визуру православне духовности.

Екипа је практично иста она која је радила на Светом Николају и Ави Јустину. У филму о Ави Јустину почели смо са малим играним реконструкцијама, овде ће тога бити више. Биће укључени и глумци али још је рано да о томе причамо.

ц Имате ли осећај страхопоштовања када треба приказати светитеља на филму?

Што се тиче страхопоштовања – наравно да га имам. Кад се само сетим како сам се осећао у време мог првог доласка у Острог пре неких петнаестак година и какве су се драматичне промене догодиле код свих људи са којима са тада тамо био, а било је и неколико странаца, како се осећам сваки пут кад приђем светитељевим моштима – наравно да имам и страхопоштовање, али имам и љубав, дубоку захвалност. Камера не „пропушта“ дубоки доживљај, истина доживљаја мора да се представи индиректно, уметничким средствима. И ту ништа не може бити априорно, ништа се не подразумева.

Поред тога што сте редитељ, ви сте и писац, а заједно

Поред тога што сте редитељ, ви сте и писац, а заједно са супругом Анастасијом припремили сте 12 књига житија светих. Шта сада спремате?

Дванаест књига које смо до сада објавили у енциклопедији Слава, едицији иза које стоје као издавачи Тетар За и манастир Ђурђеви ступови у Расу урађене су као одговор онима који на једну страну стављају „европске“ жеље а на другу православну цркву и све традиције. То су богато илустроване, луксузно опремљене књиге рађене по светским стандардима а имају за циљ да нам у ово смутно време приближе велике позитивне узоре. Многе славимо у Крсним славама а не знамо ништа о њима, као ни о пребогатом свету православне мудростри и духовности у који велики светитељи могу да нас уведу.

Тренутно са Театром За радимо на новим едицијама. Спремамо књигу о лековитој мудрости египатских монаха из првих векова хришћанства, праву књигу-лек за савременог градског човека. Спремамо и једно специјално, интерактивно издање Браће Карамазових великог Достојевског. Покушаћемо да „намамимо“ младу публику да ипак чита ремек-дела књижевности.

Спремам и свој други роман после приличног успеха код публике Цариградског друма.

Ваш рад у области православног издаваштва, ТВ емисија, а сада и филма је у много чему пионирски, јер сте на креативан начин убацили у ту област модеран израз, поетику савремених медија. Како у цркви гледају на ваш труд, а како реагује публика и читаоци?

У почетку је било и одређене сумњичавости. И није увек било лако. Сад кад погледам - то је у реду. Црква и не треба да било шта пребрзо прихвата. Црква има свој ритам који је добра противтежа оптерећујућем нездравом ритму градског живота. Многе ствари које смо радили у скоро авангардном црквеном часопису Искон у међувремену су широко прихваћене као и много тога из области мултимедија, телевизије, филма, књижевности. Публика је од самог почетка наших „црквених“ радова била шира од традиционално црквене публике. Иза свега што радимо стоји љубав. Повремено ми се чини да нам се љубав све више и враћа.

Ви сте ђакон, супруг, отац четворо деце, уметник, креативност је веома важна у вашем животу. Будући да сте православни верник и трудите сте да живите по црквеним заповестима, у коликој мери вам успева да се остварујете у свакодневном животу, како спајате духовну димензију живота са свакодневним искушењима живота у велеграду?

Ово је најтеже питање. Тешко и да би једна књига средњег обима могла на њега да одговори. Није лако живети у савременим градовима , не бих то рекао „по црквеним правилима“, већ пре „по црквеним путоказима“. Просто није лако. Немогуће је без крста. Утопијско је мишљење да то код црквених људи може да иде лако и некако аутоматски. Онај ко додирне истину стиче велику снагу и утеху али истовремено долази у ситуацију да истине не може да се одрекне и да хоће. Стиче велику обавезу. Хришћани живе са великом обавезом али и са великом надом. То у време разних толеранција и релативности сваке врсте, медицинског продужавања живота и избегавања суочавања са смрћу није баш популарно. Ми хришћани знамо да је човек створен за нешто више.

У коликој мери стална и све већа криза у којој живимо као друштво и држава утиче на ваш живот и рад, како ту човек да нађе меру између ескапизма и претераног уплитања у догађаје који му се не свиђају, али слабо може да утиче на њих?

Треба да се бавимо пре свега поправљањем себе и онога на шта можемо да утичемо, шта нам је дато, а тога је толико пуно у нашој најближој околини. Не поправљају револуције свет, па чак ни технолошке, свет поправљају само људи који стичу љубав.

Maja Радонић

(Правда)