После четири године и осам месеци исчекивања, пред Трибуналом у Хагу почело је суђење др Војиславу Шешељу . Реч је о поступку који ће без обзира на пресуду, свакако ући у анале међународног кривичног права. Јер судска пракса досада није познавала поступак на који се, супротно свим међународним конвенцијама о људским правима, тако дуго чекало, као и оптужницу са таквим далекосежним претензијама.

Поред јавно прокламованих „инкриминисаних радњи“ које се попут „запаљивих говора“ оптуженом Шешељу стављају на терет, наведена оптужница садржи и прикривену димензију, коју је могуће запазити тек пажљивијим тумачењем начина на који тужилаштво интерпретира “историјски контекст“ наводне кривице лидера радикала.

Тужилац, на пример, као “инкриминисану радњу“ истиче говоре у којима је оптужени “подсећао Србе на злочине усташа из Другог светског рата“ и квалификује их као „позив на освету, ширење етничких стереотипа о Хрватима и муслиманима и говор мржње“. Усташки режим Анте Павелића, у наводима тужилаштва против Шешеља, квалификује се истина као “фашистички и марионетски“, али овај вредносни суд има упадљиво другоразредан, готово успутни карактер, и чак шта више по тону оптужнице представља отежавајући околност за оптуженог Шешеља . Наиме, цела конструкција оптужнице замишљена је тако да би се доказало да је Војислав Шешељ био бескрупулозни политички агитатор, који је као члан „злочиначког удружења“ које је предводио Милошевић, имао задатак да говори оно што “Милошевић мисли“ . Дакле, његова одговорност делом је у намерној и свесној злоупотреби трагедије сопственог народа из Другог светског рата, која је почетком деведесетих искоришћена ради стварања „Велике Србије“. Према томе, у кривично правном смислу, за тужилаштво Трибунала, подсећање на историјску истину о геноциду над Србима у НДХ, много је тежи злочин извршеног геноцида, који по међународном праву никада не застарева.

Уколико оваква оптужница, буде преточена у одговарајућу осуђујућу пресуду, то практично значи и тачку на свако озбиљније истраживање геноцида у НДХ . Наиме, свако истраживање које би водило у смеру утврђивања објективне историјске истине о овом мистериозном догађају, могло би на основу „прецедента Шешељ“ да буде правно квалификовано као „говор мржње“. У таквим условима тешко је замислити, истраживача који би се усудио да под таквом могућом оптужбом утврђује чињенице о овом злочину.

При том прича о извршиоцима, усташама Анте Павелића више није занимљива, колико прича о њиховим подстрекачима и помагачима. Реч је о истим оним западним силама, које су почетком деведесетих година прошлог века разориле југословенску државу . Наравно не ради се само о Немачкој и Ватикану. Овде је пре свега реч о англосаксонским земљама САД и Великој Британији, без чије сагласности, процес разарања Југославије и савремени геноцид над Србима не би био могућ, баш као и у време Другог светског рата. Сваки истраживач геноцида над Србима у НДХ, без изузетка мора да постави неколико питања. Најпре зашто силе Савезнице током Другог светског рата, нису бомбардовале Загреб или остале хрватске градове, а знале су за геноцид? Зашто партизани никада нису ишли на ослобађање јасеновачког логора који је радио до капитулације? Због чега после рата Савезници никада нису ухапсили „балканског касапина Павелића“, који се слободно шеткао територијом под њиховом контролом? Зашто је злогласни Артуковић живео мирно у САД, баш као и остали ратни злочинци, односно зашто је изручен под старе дане да би му се судило у отаџбини, где је умро после једне фарсичне оптужнице? Зашто је Јосип Броз забранио свако послератно истраживање Јасеновца и наредио да се српске јаме зацементирају? Која је то сила имала такву моћ да амнестира усташки покрет и хрватски народ од било какве историјске одговорности и макар формалног покајање за грехе из времена НДХ- азије?

Одговори на ова питања нису могући, без анализе ширег историјског контекста у којем се догодио геноцид. Британски обавештајац Лофтус, објавио је деведесетих година, сензационално откриће, које би свако даље истраживање геноцида у Независној Држави Хрватској морало да преусмери у досада неистраженом правцу, према Владама Велике Британије и Сједињених Држава. Пишући о „моралној хипокризији Запада“, Лофтус објављује декласификовани документ о сарадњи британског МИ 6 и усташа Павелића, која датира још из 1926. године, далеко пре ратних дешавања . Он додаје да је та сарадња настављена и током Другог светског рата, као и касније, после ратних страхота. Велика Британија била је прва земља која је донела одлуку, о престанку прогона ратних злочинаца из Другог светског рата, још 1945. године. Павелић и усташе постају део „антикомунистичког конзорцијума“, чије услуге користе западне демократије у „хладном рату“. Све то ствара претпоставке за активирање „пацовских канала“ и реализацију најсрамније операције западних обавештајних служби и Ватикана, а то је склањање усташа и лично Павелића на сигурно. Колико је веза Англосаксонаца и усташа била снажна, сведоче и активности агента ЦИА и МИ 6, доказаног ратног злочинца и масона 33 степена, моњсињора Крунослава Драгановића, који је према декласификованим документима, лично учествовао у спашавању Павелића . Посебно је занимљива чињеница да се Драгановић, после Брозове посете Ватикану 1969. године, враћа у СФРЈ, где је подржао Титов режим и изјавио да је „црква у Југославији слободна“. Умро је и сахрањен је по свим протоколима 1981. године, а да никада није одговарао за почињене злочине над Србима.

Али вратимо се Хагу. Да у врхунској политици ништа није случајност, сведочи и намера тужилаштва, да на посредан начин, блажим правничким формулацијама, квалификује дешавања у НДХ а . Тако се у пресудама Трибунала, геноцид над Србима, квалификује као „ужасни злочини“, док је масакр над највише хиљаду муслимана у Сребреници „геноцид“. Хашко псеудоправничко умањења злочина и кривице усташа, има и свој аутентични локални одјек у Хрватској, чија интелектуална и политичка елита, одавно развија сопствену методологију умањења броја побијених Срба у Јасеновцу. Најинтересантније је да ова тенденција, последњих десетак година, ужива подршку експерата супер утицајног „Рокфелер фонда“, веома блиског америчкој Влади. На примеру Јасеновца, тестира се „савремени приступ историје страдања и људске патње, кроз потребу да се истакне достојанство жртве“ . Као последица таквог приступа, настала је нова поставка Музеја у Јасеновцу, којом је “патња индивидуализована а жртва идентификована“ . На тај начин се дошло до бројке од 70 хиљада побијених, чија су имена и презимена наведена без помињања националности жртве, уз провидно објашњење да су „битна имена а не бројеви“ (у случају Сребреница сасвим је супротно). Истовремено у историјским публикацијама Јасеновац се све више описује као „радни логор“, у којем су страдали првенствено Јевреји, док је страдању Рома и Срба, дат упадљиво мањи значај. Томе је прилагођена и нова поставка Музеја, одакле су склоњени „србосеци“, тољаге и остала апаратура коју су користили зликовци, „ради претварања Музеја у место које би требало да доноси приходе од туристичких посета“, како је изјавио локални функционер ХДЗа.

Процес рехабилитације усташтва, потпомажу и угледни јеврејски интелектуалци, попут Ефраима Зурофа, који је у једној изјави усташе описао као „фанатичне патриоте“, уз прихватање цифре од 70 хиљада побијених у Јасеновцу . Веома индикативна је и његова изјава да је цифра од 400 до 700 хиљада убијених у Јасеновцу, коју је својевремено пласирао Визенталов центар, последица „претеривања комунистичке пропаганде“.

Поред Зурофове изјаве, којом се амнестирају усташе, учињен је и низ других конкретних корака, од посете Стјепана Месића Јад Вашему, до заиста гротескне посете председника Хрватске странке права Анте Ђапића, овом месту, уз снимање пригодног документарног филма, о овом догађају, од стране једног јеврејског редитеља, чиме се отворено вређају и све јеврејске жртве из Другог светског рата.

Да је реч о договору на веома високом политичком нивоу, на релацији Ватикан - јеврејски лоби, сведоче и активности преминулог Папе Војтиле, које претходни утисак додатно појачавају. После канонизације ратног злочинца кардинала Степинца, Папа је приликом посете Републици Српској, починио чин својеврсног светогрђа, беатификацијом католичког свештеника јеврејског порекла Ивана Мерца, и то у манастиру Прибићевцу, одакле је почетком Другог светског рата кренуо погром усташа над Србима козарачког краја. О некаквом симболичком поклоњењу жртвама у Јасеновцу, Католичка црква никада није размишљала, уз идентична образложења о „комунистичкој пропаганди“, која је својевремено јавности понудио Зуроф.

Ватикан сличне процесе подржава и на постсовјетским просторима. Тако је у „наранџастој Украјини“ у току велика кампања рехабилитације нацистичке дивизије Галичина, која се у најновијим „ревидираним историјама“ приказује као формација која се залагала за „самосталност Украјине“, наравно у односу на Русију . Председник Украјине Виктор Јушченко, започео је попут својевремено Туђмана и Месића, кампању признавања „геноцида над украјински народом“ у периоду 1932 –1933.година, који је патетично уз помоћ специјалиста америчког Харварада назван „гладмор“. Основно настојање је да се пред највишим међународним ауторитетима, попут Генералне скупштине УН, изгласа резолуција о осуди овог догађаја, који је Москва у наведеном периоду „намерно и свесно организовала ради уништења украјинског идентитета“. Почетком новембра ове године, генерална скупштина УНЕСКО, усвојила је декларацију о „гладмору“, уз срамну констатацију да је глад која је у то време постојала у другим деловима тадашњег Совјетског Савеза, пре свега Русији и Казахстану, била последица „социјално економских прилика“, док је у западној Украјини реч о намерном и систематском уништењу свих слојева украјинске нације. Поједини унијатски и католички свештеници овај догађај означили су као велики корак ка одбрани „украјинског идентитета“. О страшним злочинима формација Степана Бандераса, над руским становништвом у Другом светском рату, нема ни говора. Слично усташама у Хрватској, и они се у западној Украјини рехабилитују. Чак шта више из локалних буџета им се као заслужним грађанима исплаћују пензије. Дакле, места у историји полако се мењају.

Према томе, евентуална осуда Војислава Шешеља, представљаће завршни чин потребан ради „уобличавања историје балканских ратова“, у којој би Срби слично Русима, били проглашени „вековним окупаторима околних народа, непоправљивим националистима и хегемоностима“. Иначе, историја нам нуди безброј примера „говора мржње“. Нашој јавности готово је непознат податак, да је британски историчар Ситон Wотсон, кључни саветник у Министартсву спољних послова, непосредно после Балканских ратова 1912. године, изјавио како би „тријумф Срба на Балкану представљао несрећу за европску културу и цивилизацију“. Између два рата остао је доследан свом опредељењу. Предлагао је да Британија води прохрватску политику. Мачекова гарда имала је 1939. године, око 250 хиљада људи под оружијем, углавном британског порекла. Ко зна можда је баш тада симболички почело ископавање „пацовских канала“, где би „западне демократије“ данас најрадије да сакрију срамну улогу, у подршци једној злочиначкој идеологији, каква је била усташка.

Милорад Вукашиновић је аутор емисије "О свему помало са..." на новосадској ТВ Мост која се емитује сваког четвртка у 21ч.