Глобализација као антидемократски пројекат

Недавно смо могли на радију Светигора у емисији Ријеч посјеч послушати још једно у низу добрих анализа српског друштва од стране проф. Слободана Антонића. Професор је и овога пута јасно и аргументовано разлагао тенденције на политичкој сцени Србије, али и унутарње, дубинске потке, које нису увек тако видљиве. Када кажем потке мислим на владајуће медијско мишљење које је умногоме идеологизовано, а које са своје друге стране образује мишљење различитих друштвених структура. То је нова идеологија политичке коректности.

Са једне стране таква идеологија може нас одвести у један амбивалентан и индиферентан, да не кажем кукавички став да не можемо или не смемо слободно да коментаришемо ситуације које су на делу, а да не будемо прозвани као некоректни, као фашисте, ксенофоби итд. Са друге стране, језик који се користи у нашим медијима, или међу јавним личностима, постаје језик манипулације. Таква манипулација као коначан циљ има разбијање супростављеног дијалога, ново-старих вредности и слично. Као и могућност да, уколико имате различито виђење или претпоставке на којима друштво треба и може да почива, будете дискриминисани, да не кажем сатанизовани. Ви се појављујете као отпадник, као конзервативац, противник демократије и заговорник клерикализма. Интересантно је посматрати структурално где је извор политичке коректности и који друштвени положаји се у то највише заклињу.

Професор Антонић је такође ушао и у анализу српске демократије, односно проевропске демократије. Сведочећи да је већ увелико, не само међу политичарима, већ и у медијима отворена самодесктруција једне нације, у овом случају српске нације. О чему је овде реч. Водећа интелигенција, дакле, и кругови данашње елите воде расправу у смеру грешака и погрешака Срба. Та тзв. транснационална елита регрутована је из старе комунистичке елите. Срби се окрећу против Срба, говорећи о својој сабраћи, суседима, неистомишљеницима да су лоши, и усађивање у друштвене скупине идеју о лошој српској заједници и исмевању слике српског домаћина. Историја нам показује да су некада наши интелектуалци и бизнисмени, односно привредници водили много више рачуна о својој отаџбини или отачаству, како је то некада називано. Улагало се у задужбине, у културне институције, у привреду итд. Данас идемо ка томе да задовољавамо само своје потребе, да нисмо везани за земљу порекла и да без пардона можемо да се настанимо где год хоћемо, а да притом пред очима имамо ништа друго до сопствено користољубље. На снази су, дакле, пропаганда и негативни стереотипи.

Антонић је мишљења да се мањина, која је захваљујући привилегованом положају у медијским структурама и политичким, а превасходно захваљујући помоћи коју добија од иностраних центара моћи, наметнула Србији, те да она земљу води у анационално убеђење, да не кажем противнационално. А да огромна већина не само у народу, него и у елити не припада том концепту. На жалост, ја не могу имати такав оптимистичан став. Ово никако није позив на нужно супротно мишљење од назови владајућег, али свакако јесте потреба да се чује и другачије, а помало притајено размишљање о могућностима напретка друштва. Како је могуће да мислимо да и један становник Србије, без обзира на политичко, конфесионално или било које друго опредељење, буде противник своје земље. Потребно је да се омогући јавни наступ људи различитих мишљења, како би дошли до изражаја они најкомпетентнији, како говори Антонић. Питање је само механизама које користимо. Ко је тај који ће пре увести у Европу, и које тај који је бољи познавалац Европских тенденција, и на крају шта је у ствари Европа? Да ли је то политички концепт, културна цивилизација, или друштвени конструкт? Која је разлика између Срба и Евро-Срба?

Да ли осећамо одговорност према друштву у коме живимо? Да ли сам, на крају крајева, и ја у праву тврдећи све горе изнето или интерпретирајући професора? Мислим да је ово легитимно размишљање у складу са новим научним теденцијама, а исто тако и потенцијално плодотворно.

Татјана Радић


Интервју Слободана Антонића Радио Светигори у аудио формату