Бошко Обрадовић

ВИДОВДАНСКИ СИСТЕМ ВРЕДНОСТИ

У нашој јавности у протеклих 15 година често се могла чути полемика, а још чешће исмевање поводом синтагме „небески народ“. Многима је ова иначе примарно богословска категорија служила за дневно-политичке обрачуне, а да је ни једна ни друга страна у тим разрачунавањима није исправно разумела. Једни су, под влашћу националне гордости, немајући, притом, никакво утемељење у правосланим коренима српског националног идентитета, користили овај термин као узречицу, маску за своју празну реторику и лажно родољубље, или алиби којим су заклањали своју одговорност за националне поразе. Други, таоци разнобојних идеја атеизма, индивидуализма и материјализма, вечити народомрсци и робови духа туђинштине, у овом термину проналазили су симбол српског одсуства контакта са реалношћу и ретроградног култа тзв. средњег века. Из оба ова тумачења, већ на први поглед, јасно је да ни једни ни други не схватају смисао овог појма, јер не познају његово исходиште. „Небески народ“ је Црква. Нити наш изговор за све изгубљене битке у овоме свету, нити национално самољубље и концепт надрасе, али ни одсуство овоземаљске одговорности и симбол старомодних и промашених идеала. Не познавајући Цркву, са којом су и једни и други, као чеда комунизма, пола века били у сукобу, нису могли ни тачно тумачити овај изворно богословски термин. „Небески народ“ је верни народ Божији у Цркви, који – овде на земљи борећи се за небеске вредности – иде своме циљу: Небеском Царству. Црква је све оно што тумачи овог термина наопако схватају: и здрав темељ националном идентитету, и одговорност за свог ближњег данас и овде, и вечито актуелно позитивно надахнуће друштвеног система вредности.

У нашој историји имамо један догађај – Видовдан, који представља најдубље народно тумачење наше животне оријентације, а по том догађају наш поглед на свет добио је назив видовдански. У тајни Видовдана крије се историјска одгонетка судбине „небеског народа“, као и прецизна дефиниција овог термина.

Шта је Видовдан?

На Видовдан пре више од 6 векова наши преци изашли су у бој против освајача. Европа је славила нашу победу као своју, а без обзира да ли је то била победа или пораз ми више нисмо могли сами да зауставимо освајачке хорде. Тај дан, међутим, снагом овог европског избора српског народа, постао је основ свих будућих наших историјских опредељења и мера српске величине. Ма колико то био војнички подвиг одбране државе и народа, Видовдан није остао препознатљив само по томе. Тајна Видовдана налази се у нечему другом: у погледу на свет који стоји иза овог опредељења српског народа.

Наше видовданско опредељење за Царство небеско јесте опредељење за систем вредности небеског царства, дакле, Цркве и Јеванђеља. То ни у ком случају не значи одсуство бриге за овоземаљски поредак света. Управо је једини простор за исповедање Новог Завета наш овоземаљски живот и наша Отаџбина. У конкретном времену и простору ми смо добили прилику да покажемо своју вредност. У нашем историјском времену и на нашем геополитичком простору ми бранимо небески поредак вредности, на тај начин – сведочењем – најбоље се припремајући за Царство од онога света које управо у том поретку и егзистира. Погрешна је процена да је залагање за политику царства небеског одрицање од политике царства земаљског. Напротив, политика царства небеског управо на земљи има своје главно поприште. Ствар је у томе да је политика небеског царства најбољи основ за овоземаљску политику, схваћену као одговорност за спасење своје душе и ближњег свог. Не постоји племенитија и тачнија дефиниција политике од следеће: заштитити себе од било које врсте огрешења о моралне принципе и истовремено служити ближњем и заједници, све до испољавања оне љубави од које нема веће – полагања живота за оно што представља смисао постојања те исте заједнице.

Дакле, није Видовдан слављење пораза, већ правилног избора. Није Видовдан узалудна већ смислена жртва. Није видовданско опредељење изговор за национални пораз, већ темељ будућих националних победа. И коначно, није Видовдан бекство у оностране светове, већ конкретно сведочење у овоме свету. Зато је неважно који је војнички исход битке: победа је однета на идејном и вредносном пољу. Будуће генерације су добиле смисаоно упориште које им даје идеал за који вреди и живети и умрети.

Сви наши Видовдани

Није у српској историји био само један Видовдан. Није Видовдан ни само црквени празник који славимо једном годишње. Видовдан значи опредељење једног народа да у овом свету остане доследан идеалима који су красили његове Свете претке. А ти идеали, тај видовдански систем вредности, на сваком месту и у сваком тренутку налази се на провери. Зато не бисмо смели да Видовдан сведемо на пригодне академије које се одржавају једном у години, већ смисао овог догађаја треба да буде предмет нашег свакодневног сведочења у пракси.

На дан црквеног празника Видовдана ми славимо Светог кнеза Лазара и све свете мученике и новомученике српске пострадале за веру и отачаство од Косовског боја до данас. Јер било је много других бојева кроз српску историју у којима је наш народ посведочио своје косовско опредељење. У тим бојевима истакли су се неки нови јунаци, равни косовским. Ова непрегледна војска хероја и светитеља један је од ретких континуитета које имамо у нашој историји. Није Косовска битка била само једном у нашој историји, већ се на најразличитије начине води до данас. И наша генерација мора да буде свесна да се налази на истом историјском избору: коме ће се приволети царству, и да мора проћи тест историјског оптерећења да би заслужила право на постојање у оба света. Нема сумње да је наш Видовдан пред нама, и да ћемо се морати определити.

Лажни видовдански пророци

Сваки народ на овоме свету у стању је или незнабожачког етноса, или лаоса – народа Божијег, или, пак, демоса – обезбожене руље. Срби, по изласку из комунистичког ропства, често личе на обезбожену руљу која не зна за Бога. А такве народе је најлакше преварити и понудити им лажни идеал уместо правог. То нам се управо и догодило 1989. године, са појавом лажног газиместанског пророка, у тренутку када је народ био жедан видовданског причешћа. Лажни месија дошао је у прави час да огромну заблокирану националну енергију српског народа ослободи и каналише у свом властодржачком интересу. Зато је тешко данас говорити о видовданском опредељењу, јер се одмах поистовећује са ставовима и (не)делима лажних родољуба. То не значи да се овог идеала треба одрећи, напротив. Потребно је очистити га од наноса лажног родољубља и приказати у пуном светлу и смислу. И Видовдан ће сигурно поново проговорити у души српског народа.

Видовданска мрежа Српства

Постоји и други дан Видовдана, а то је сведочење видовданског система вредности под окупацијом. То је доба деспота Стефана Лазаревића, сина Светог кнеза Лазара. Отац је бранио духовни опстанак народа, зарад одбране смисла живота, а син је бранио голи физички опстанак, припремајући изнутра свеукупну народну обнову на темељима сачуваног смисла.

На отаџбинском плану то намеће обавезу одговорности за духовни и биолошки опстанак и бољитак нације, као основу обнове националне културе, друштва и државе. Држава не може опстати без моралне и биолошке народне супстанце, док народ без државе може, ма колико трагичну судбину имао. Држава јесте неопходан инструмент успешног уређења народног живота, као и заштите свих елемената националног бића, али народ чија је држава урушена, ако пронађе утемељења која му омогућавају духовни и биолошки опстанак, може кад-тад обновити своју државност. Народ који се одриче бриге о свом духовном и биолошком опстанку, губи свако право на наду да ће не само имати своју државу, већ уопште опстати на овом свету.

У нашој садашњој ситуацији свако лелекање и стање шока над још једним националним поразом само је доказ недораслости националне елите која није имала унапред припремљену стратегију и за тај историјски исход. У овом тренутку не само одлазак Црне Горе већ и Косова и Метохије у независност не смеју да буду разлози за парализу српске националне свести и наставак одсуства било какве националне стратегије. Управо је то континуирано поразно стање последњи испит снаге ове историјске генерације: да ли је способна да после свега изнедри национални програм који ће бити делатан у новом времену и околностима и понудити једину здраву и реалну формулу српског опстанка: српску националну мрежу. Без војске, државе и других националних институција један народ може да опстане, али само ако је осмислио и организовао алтернативни модел културног и друштвеног организовања који ради на дугорочној визији: очувању идентитета и стварању претпоставки за обнову порушених националних установа.

О овој теми луцидно пише Милош Црњански у свом култном тексту из 1932. године, када, поводом 20-годишњице почетка Првог балканског рата, говори о „ једном несталом свету чврсте заједнице која је била компактна, не само политички, него и једним повезаним редом мозгова наших и морала нашег“. У тој заједници „много се више мислило на општу српску будућност и увиђало да је најтиша, али најдубља, снага та мрежа наша мање видних бораца, друштвених борби и политичких заноса наших, вековних“. Потом Црњански, као да види наше дане, прича о необичном звону које је сабирало читаво Српство: „Када се данас замисли над прошлошћу, од пре двадесет година, чује се звук звона намученог српског света косовског, призренског, вардарског. Треба га ослушнути и сетити се да је исти као и на Пакру, после толиких горчина исти и у Босни, у којој је читав један неицрпан извор наших снага још, исти и дуж книнских поља где је чежњиво одјекивао“.

У тој стратегији сваки Србин, без обзира где се налази на планети, мора да има јасно изграђену националну свест, знајући да се од њега очекује да део свог сувишка (знања, времена, финансија) одвоји за успех српских националних интереса, чиме најбоље ради за своју и будућност своје породице. За ово су, међутим, потребне две претпоставке којих до сада није било, због чега уосталом није ни било једне овакве српске националне мреже. То су, најпре, јасно изражена национална свест и одређена национална самодисциплина која из ње треба да проистиче. Потом, то је императив самоорганизованости око наше Цркве као једине саборне мреже коју након слома свих националних институција уопште имамо. Нема више времена да се чека помоћ државе (које нема) или било ког другог фактора изван нас самих и наше личне иницијативе. Попут некадашњих Срба под Аустро-угарском, и ми данас треба да знамо да чувањем идентитета (вере, језика, писма, историје, обичаја, културе...) обезбеђујемо народну будућност, а уз помоћ нових организационих друштвених форми стварамо предуслове остварења српских националних интереса.

У тој духовној мрежи Српства видимо једини могући одговор на све наше претходне поразе и губитке националних територија, као и једини могући начин да спречимо будуће поразе који ће доћи уколико не освојимо овај модел у времену тоталитарног глобализма. Нема места очајању и безнађу, који нису ни хришћански ни видовдански пут. Наша тренутна ситуација је једна велика провера квалитета српског националног бића и могућности постојања једне шире мреже Српства која ће знати да на савремен начин брине о свакој од својих државотворних крајина. Јер после свега чини се, по речима Милоша Црњанског, „да је само болна и жарка мрежа повезаности српства та која је остала, као нада и утеха, кад су све друге слике, у зимској магли, ишчезле...“.

Православље