Геополитика је научна дисциплина која је последњих деценија доживела невероватно експанзију . Којим узроцима објашњавате поновно интересовање за једну науку која је дуго била јавно проскибована.
Реч је о феномену који је непосредна последица завршетка хладног рата, када се према мишљењу појединих аутора догодио “ крах идеологија “, како на Истоку тако и на Западу. Управо та чињеница, омогућила је експанзију геополитке, која је само привидно током хладноратовске епохе била у другом плану, односно мимикријски је била сакривена иза спољашње идеолошке обланде сукоба “демократског Запада и комунистичког Истока” .
Нападно и брзо ослобађање геополитике од наводног “нацистичког греха” у постхладноратовском периоду, најбољи је доказ да је реч о дисциплини, која је тајно изучавана у стратешким центрима одлучивања две суперсиле, Сједињеним Америчким Државама и Совјетском Савезу .
Процеси ширења атлантизма на Исток, распад Варшавског пакта и Совјетског Савеза, разарање некадашње Југославије, немају никакво идеолошко већ искључиво геополитичко значење, које је већ одавно описано у делима класика англосаксонске геостратегије Макиндера, Мехена и Спајкмана.
Један сте од заступника тезе о трансформацији геополитике последњих деценија.
Трансформација геополитике последица је феноменалног развоја науке и технологије . Под утицајем тих процеса, појам територијалног и државног суверенитета је релативизован . Промењене су и уобичајене представе о политици и економији . Настале су нове форме повезивања људи, социјални и културолошки феномени, до тада потпуно непознати . Променио се и однос човека према природи .Све то неминовно мења и сам предмет изучавања геополитике као односа просторног и политичког. Геополитика великих сила, све више се окреће тзв. “меким чиниоцима моћи”, култури, образовању, деловању у сфери информисања, односно све више тежи моделирању друштвене свести, у складу са конкретним геополитичким циљевима. Наравно то никако не значи, да су велике силе напрасно одустале, од тзв. “тврдих чинилаца моћи “, односно физичког овладавања одређеним просторима и њиховим ресурсима, што најпотпуније потврђује актуелна америчка геостратегија на Балкану, Ираку и другим деловима света. Пре би се могло констатовати да су “меки чиниоци моћи” претходница “ тврдих чинилаца моћи “ koјих се америчка политика и геополитика у целини, никада неће одрећи.
Недавно сте објавили серијал разговора под насловом Геополитика и Традиционализам . Шта вас је подстакло на један такав приступ геополитичким феноменима.
Геополитика је скуп историјских интуиција читавих народа, које је немогуће дешифровати, без познавања интегралне традиције. Реч је пре свега о учењима сакралне географије и историје, симболизму језика и писма, односно свему ономе што модерна наука назива колективно подсвесним . Дакле, приступ геополитици мора бити дубински или изнад актуелних догађаја и идеологија .
Примера ради, “сакрална географија” као грана традиције, нуди један сасвим другачији доживљај простора у односу на “научну географију”. Наиме, она простору даје метафизичко одређење, за разлику од модерне географије за коју је простор материјална и физичка датост. Дакле, за сакралну географију, битан је квалитет простора који има “душу” и који заједно са душом и духом народа који ту живи, чини сасвим одређени “културно цивилизацијски тип” .
На известан начин, овакво мишљење усваја и Хантингтон када говори о привременом тријумфу Запада у незападним цивилизацијама, односно стању “културне шизофреније”, kao последици наметања западног система вредности незападним народима. Дакле, “судар цивилизација” о којем пише је једна помодна варијација учења сакралне географије, која је тај феномен уочила хиљадама година уназад.
У вашим текстовима доста пажње посветили сте геополитичкој анализи феномена национализма. Због чега сматрате да је у постхладноратовској епохи, национализам толико битан чинилац .
Национализам се показао као моћан инструмент атлантистичке геостратегије. Супротно, са становишта континенталне геополитике, национализам има изразито негативан предзнак . И поред уверавања, да је реч о веома старом феномену, модерни национализам настао је у 19. веку, у окриљу западне буржоазије, незадовољне својим тадашњим друштвеним положајем. Национализам су веома отворено подстицали и масони, ради разбијања тадашњих монархија и хришћанског система вредности. Покрети попут “младе Италије”, “младе Немачке” и касније “младе Босне”, били су ултранационалистички и под пресудним масонским утицајем. Националисти су припремали све револуције у 18, 19. и 20. веку. Треба напоменути да су француски револуционари “јакобинци” били велики националисти, као и руски револуционари из фебруара 1917. године, који су срушили Цара Николаја и несвесно омогућили бољшевицима долазак на власт.
Према томе, национализам је феномен који је потпуно супростављен геополитици, јер је главни садржај геополитике однос политичког и просторног, док се национализам заснива на односу политичког и емоционалног. Велики руски философ Леонтјев, с правом је крајем 19. века, критиковао покрет панслависта, који су заступали тезу о “свесловенском национализму” који треба да предводи Русија, односно како би геополитичари рекли заступали су принцип “крви изнад тла”. Насупрот томе Леонтјев је заговарао принцип “тло изнад крви”, што је заправо “основни закон геополитике”.
Постоји још један познатији пример злоупотребе национализма, из периода Трећег рајха, који је немачка верзија принципа “крви изнад тла “. Данас је општепозната чињеница да је Хитлер био под снажним утицајем адмирала Канариса – агента атлантизма, који је најзаслужнији за напад нацистичке Немачке на Совјетски Савез и уништење пакта Рибентроп – Молотов из 1939. године, који је обезбеђивао мирну слику Европе и био геополитички веома логичан избор, две континенталне силе и два народа са традицијом, Немаца и Руса . Хитлеров напад на Совјетски Савез, био је у геополитичком смислу, катастофалан избор, пре свега за Немачку али и за Совјетски Савез. Отуда и није чудо што данас већина озбиљних геополитичара констатује, да су атлантисти једини прави победник Другог светског рата, док је Европа била истински губитник.
Европски национализми, у постхладноратовској епохи, имају такође изразито негативно значење. Наиме, већина њих, деценијама је вештачки подстицана, ради стварања претпоставки за разбијање Варшавског пакта и велике континенталне државе Совјетског Савеза. Реч је о национализмима који имају изразито антируски карактер, и који су некадашње “совјетске сателите” Пољску, Чешку, Словачку и балтичке републике, претворили у још горе “америчке вазале”.
Ови национализми имају одговарајући улогу и на унутрашњем плану у овим државама, у којима су се без изузетка догодила драматична социјална раслојавања, захваљујући примени модела “транзиције”, koји је домаћа политичка класа спроводила по налозима ММФ- а и Светске банке. Национализам се у овом случају појављује као својеврсна социјална терапија, за бројне “транзиционе губитнике”, јер карактеристика национализма је да нуде једноставне одговоре и увек усмерава пажњу и кривицу на друге народе, у овом случају Русе или Србе( мале Русе) на Балкану.
У огледу “Геополитичка шизофренија Срба”, подвргли сте темељној анализи и српски национализам .
Српски национализам се као и сви национализми мора анализирати у геополитичком кључу . Моја и намера аналитичара Бранка Радуна, била је да српски национализам, анализирамо са позиција “континенталне геополитике” . Наиме, Срби су народ који по својој традицији, култури, религији, простору који насељава, припада континенталној Европи, односно у ширем смислу Истоку. Према томе, сваки историјски покушај утапања Срба у западне политичке, економске и социјалне моделе, проузроковао је катастрофалне последице . Пошто је национализам заснован на принципу “крв изнад тла” творевина атлантиста, сасвим је логично да су управо такав национализам западне силе, подстицале код Срба . Уосталом, шта је организација “Црна Рука” него копија националистичких јакобинских покрета, који су постојали у тадашњој Европи . Млади Гаврило Принцип био је задојен тим идејама, као и сви “младобосанци” . Међу националистима је било много масона, па чак и отворних сатаниста, о чему сведочи ритуално убисто краља Александра и краљице Драге, из маја 1903. године.
Краљ Александар Карађорђевић “ујединитељ”, био је масон, којег је та иста масонерија ликвидирала у Марсеју 1934. године, када је покушао да ојача државу и супростави се плановима атлантиста, који су већ тада планирали Други светски рат. Општепознат је податак, да су српски “националисти”, стајали иза кобног преврата од 27. марта 1941. године, који су креирали англоамериканци, ради разарања “континенталистичког Тројног пакта”, који је Југославија закључила са Немачком. Да не говоримо, о четничком покрету, чији је “национализам” био под пресудним британским утицајем.
Постоји у српској историји, само један кратак период, када српски националисти геополитички исправно размишљају . То је период владавине Милана Недића, када се иако под окупацијом Немачке, у Србији издају брошуре и промовишу континеталистичке идеје. Овде пре свега мислим на самог генерала Недића, поједине министре у његовој влади, професоре Београдског универзитета, који су писали изванредне текстове . Из овог тока, издвајам идеје Димитрија Љотића, чији “православни мистицизам и антикомунизам”, имају геополитички изразито атлантистичко значење, односно дубоко су страни српској и далеко су ближи католичкој традицији.Занимљиво је да је управо тај период у нашој историографији највише сатанизован, а херој Првог рата Недић приказан као “издајник”, наспрам “патриоте Тита” који је и даље ослободилац .
Период после рата, време је када Срби, под владавином лажних “интернационалиста”, доживљавају националу катастрофу. Атлантиста Тито створио је осам комунистичких републикa и покрајина и потпуно је дезинтегрисао српски народ. Од те катастрофе још увек се нисмо ослободили . Ипак, поштено треба рећи, да Тито никада не би дошао на власт да смо имали одговорнију националу елиту.
Да ли се период “титоизма” геополитички може једнозначно посматрати .
Геополитички приступ никада не може бити једонoзначан . Према томе и период комунистичке Југославије, мора се анализирати у складу са основним законом геополитике aтлантизам – континетализам .
Дешавања после Другог светског рата, на нашем простору, морају се анализирати у једном ширем контексту, хладноратовски подељене Европе . Титов “меки комунизам” био је измишљотина атлантиста, о чему сведоче догађаји из 1948. године . Наиме, Тито је тада подстакнут да направи “брешу” у Источном блоку . Данас, са ове временске дистанце, веома је занимљиво, читати Резолуцију Информбироа и све оптужбе на рачун “југословенских комуниста”. Нема никакве сумње да је њихов “ревизионизам “, са становишта континенталне геополитике, био отворена издаја Европе, у корист америчког окупатора. Није случајан податак, који говори о томе да је један велики Европљанин и континенталиста, славни француски генерал Де Гол, презирао “Tитов атлантски комунизам”. Дакле, СФРЈ је била под пресудном контролом атлантизма, koji je улагао огромна материјална средства за подршку Титу. Врхунац такве оријентације представља потписивање билатералних споразума 1954 – 1955. године са Грчком и Турском, чиме је СФРЈ приступила Нато пакту .
Истина, шесдесетих година прошлог века, јачају унитарне тендеције и институције савезне државе, што је веома узнемирило западне службе, које су страховале да ће југословенство постепено еволуирати у континетални геополитички пројекат, близак руским интересима. По свему судећи, западне службе стоје иза политичке ликвидације јединог српског кадра од ауторитета у народу Александра Ранковића, чија оријентација је садржала потенцијално континеталистички импулс. Занимљиво је да је прошле године некадашњи британски амбасадор Крофорд, на једном скупу о Космету у Варшави, помињао “репресалије из Ранковићевог периода” као наводни историјски доказ континуитета “великосрпске политике”, говорећи у прилог “независном Косову” . Заиста, после пада Ранковића, нестале су унутрашње препреке за разарање југословенске државе. Врхунац је престављало доношење Устава из 1974. године, којим су створене правне и институционалне претпоставке за разарање не само Југославије, већ и Србије, чији је уставно правни положај био поражавајући, са две покрајине Косовом и Војводином, које су имале прерогативе држава.
Доношењу овог Устава, претходили су многи значајни догађаји . Најпре, албанска побуна из 68. године и први захтеви “Косово Република”, затим масовна националистичка хистерија у Хрватској названа “Маспок”, где су обновљени слогани из периода злогласне Независне Државе Хрватске, односно пре тога изјаве из Словеније о “Југославији као пролазној станици” . Свим тим догађајима, управљао је лично Јосип Броз, по налозима америчке ЦИА и Ватикана, чији је агент био до краја живота . Наравно, ови процеси, допринели су извесном ослобађању Срба од илузије “југословенства” и постепеном, мада стихијском, повратку “националном начелу”. Управо та околност посебно је засметала атлантистима .
Зашто је атлантистима толико сметао критички однос Срба према уставноправним решењима из комунистичког Устава из 1974. године, који је донет у изразито недемократским условима .
Одговор је чини се данас, када су последице познате, веома једноставан . Наиме, устав о којем говоримо, по свему судећи писан је под пресудним утицајем САД. Тито је до последњег дана био послушни извршилац вашингтонских налога, односно за време његове владавине, пројектован је распад Југославије на штету српских интереса . Реализација тог плана остварена је у постхладноратовској епохи, упоредо са распадом Совјетског Савеза .
Према томе, свако противљење српских политичара и интелектуалне јавности “Титовом тестаменту из 74. године”, суштински је било супростављено интересима САД и Нато пакта, и то је политика која се примењује на овом простору до данас . Јер њихов интерес овде није било само разарање Југославије, већ у ширем смислу разарање сваке геополитичке идеје која би потенцијално водила еманципацији Европе и обнови Русије . Евентуално стварање проширене српске државе, било би закономерно супростављено тим стратегијским плановима. Поред тога за САД је било веома важно да НАТО као инструмент заштите њихових интереса у Евроазији опстане, сада када комунизма нема, под новим изговорима ради тобожње заштите Европе од национализама.
Управо због тога, произведен је рат на тлу бивше Југославије, као изговор за војну интервенцију НАТО а и касније претварање Југославије у гигантску војну базу алијансе .
Зашто су САД биле толико против покрета који је у Србији настао после Титове смрти у другој половини осамдесетих година, а који је персонификовао Милошевић .
Реч је о веома занимљивом питању, које најчеће збуњује тзв. спољне истраживаче југословенске кризе . Одговор мора уважавати строго геополитичке критеријуме . Најпре треба нагласити, да почетком осамдесетих, Американци нису били против српског национализма, јер је према њиховој тадашњој процени и он био у функцији “деструкције СФРЈ” .
Веома је интересантно да су англосаксонци тада подржали и Меморандум САНУ, који су касније толико медијски демонизовали, као некакав акт који је покренуо рат на простору некадашње Југославије. Запад је тих година подржавао и “дисиденте антикомунисте” у Србији, у широком идеолошком спектру од тврдокорних националиста до екстремних либерала . Дакле, све што је било у функцији разарања Југославије, атлантисти су подржавали . До промене у њиховим ставовима дошло је оног тренутка када је српско незадовољство односима у бившој држави, почело да добија институционалне карактеристике и да се креће у правцу захтева за очувањем Југославије, у којој би Србија била равноправна са другим републикама . То је оно што су англоамериканци препознали као континенталистички геополитички импулс у српској политици, односно као испољавање геополитичког принципа “тла изнад крви”, који је персонификовао Милошевић .
Заиста, промене које је покренуо Милошевић запрепастиле су атлантисте . Овде се не ради само у повратку покрајина Војводине и Космета у уставноправни оквир Србије, већ и о једном моделу “реформе социјализма”, који је био у интересу већине и који је као такав био закономерно супростављен моделу пљачкашке “транзиције” по рецептури ММФ а и Светске Банке, а који је у виду “готових решења” наметнут осталим социјалистичким државама и Русији . Због тога је Запад био толико против Милошевића и политике власти у Србији .О томе је опширно у својој књизи писао и заменик државног секретара САД из Клинтоновог периода Талбот, тврдећи како је стварни повод за бомбардовање Србије 99. године, било одбијање Милошевића да спроведе неолибералне мере ММФ а и Светске Банке, који нису смели да допусте постојање таквог преседана у Европи .
На какав Вас закључак наводе оваква признања, попут Талботовог.
Пре свега реч је о политичару, који припада центрима моћи атлантизма, тако да се његово признање, о стварним разлозима агресије НАТО на СРЈ, мора веома озбиљно анализирати. Мислим, да је овде реч о нечему што је славни руски професор Панарин назвао “светском економском контрареволуцијом”. Он је говорећи о симболизму краја “хладног рата” истицао његов класно социјални контекст. Према Панариновом мишљењу, глобализација је планетарни тријумф богатих у односу на сиромашне. Заиста,Совјетски Савез је био планетарни заштитник свих сиромашних у свету, па и оних на Западу. Анализирајте садашњи положај радништва, студената, незапослених, прималаца социјалне помоћи на Западу, па ћете закључити драстично погоршање њиховог статуса, у односу на време “хладног рата”.
Према томе, завршетком “хладног рата”, процеси разарања социјалне државе, невероватно су убрзани не само на некадашњем Истоку, већ и на Западу, под изговорима глобализације. Суштински на делу је свеобухватни социјални преврат глобалних размера, који се спроводи насилно и не допушта успостављање било каквог алтернативног економско социјалног модела, осим “неолибералног”. Све то проузрокује драматичне промене унутар сваког друштва појединачно. Глобализација је постала синоним друштвених подела, али и концентрације богатства и моћи, у рукама веома малог броја људи. Управо, мањини супер богатих није потребна никаква демократија, већ стални изговори за њено фактичко укидање. Очигледно је да у постојећим друштвеним околностима, богати немају више никакав интерес да финансирају и одржавају установе социјалне државе. Овај процес нарочито је видљив у Европи. Није случајна изјава француског председника Саркозија, да Француска више неће бити држава социјалних установа, већ држава власника. На исти начин размишља и европска бирократија из Брисела.
Србија се налази на драматичној историјској раскрсници и после 5.октобра и смене Милошевића. Како оцењујете седмогодишњи период српског пута у капитализам.
Српска транзиција из социјализма у капитализам, одвијала се углавном као и у осталим некадашњим социјалистичким државама.У најкраћем, била је то транзиција из нечега у ништа, по рецептури експерата ММФ а и Светске Банке. Једноставно, оно што признаје Талбот, да није било могуће спровести у време владавине социјалиста и Милошевића, спроведено је после државног удара 5. октобра. Последице тих дешавања данас су драматичне. Разорена је економија, не постоји производња, држава је враћена у прединдустријско доба, извршена је дивља приватизација профитабилних предузећа, корупција и криминал су амнестирани од сваког покушаја утврђивања кривичне одговорности, енормно је повећана незапосленост, која ствара многобројне облике социопатолошког понашања. Највећи број људи доведен је у стање потпуне егзистенцијалне неизвесности.
Применом модела неолиберализма, створено је и стање незамапћене друштвене апатије, уз урушавање свих традиционалних институција од ауторитета, као што су Црква и Војска. Српском народу непрестано се намеће комплекс колективне кривице и одговорности, за разарање Југославије, док се будућност читаве нације условљава некаквом “моралном катарзом”, која треба да се догоди у судницама америчког суда у Хагу. Оно што је најгоре, путем медија у страном власништву, промовише се модел живљења, који афирмише паразитизам и неморал као врховни принцип живљења. Овоме свакако доприносе и поједине невладине организације, које делују отворено издајнички. Под њиховим окриљем настају многобројни пројекти “преваспитавања Срба”. Један од таквих пројеката су и срамни уџбеници историје, где се промовишу нове историјске интерпретације догађаја на Балкану и целокупна српска историја приказује као непрестани сукоб са здравим разумом, а српски народ неизлечиво оболео, од митоманије, национализма и територијалних претензија према суседним народима.
Нажалост, неке од оваквих концепција подржава и део владајуће политике, која непрекидно, попут некадашњих комуниста из Брозовог периода, говори о “евроатлантским интеграцијама”, које су нас не тако давно бомбардовале, војно окупирале и сада нам отимају свету српску земљу Косово и Метохију.
Они који нас стално гурају у тзв. евроатлантске интеграције, заборављају да је реч и о потпуно туђем културно цивилизацијском систему вредности, потпуно страном нашем православном и традиционалном погледу на свет, тако да се овде ради и о својеврсном духовном насиљу над српским народом, који проводе “комесари глобализма”, који овде седе у невладиним организацијама и њиховим медијима.
Колико су култура и наука, значајни у процесу глобализације, посебно са становишта очувања националног идентитета малих народа.
Најпре бих напоменуо, да је криза идентитета феномен који закономерно произилази из нечега што бих назвао главним током глобализације. Промене које су се догодиле последњих деценија, тежиле су стварању “глобалног идентитета”. Наравно, реч је о провидном покушају западних центара моћи да хегемонију над остатком света, прикрију различитим идеолошким обландама. Иначе, теорија о глобаном идентитету је бесмислица, из једноставног разлога, што нико није дао одговор на питање, шта је “глобални идентитет” и које су његове карактеристике. Хипотетички чак и када би постојао такав идентитет, он не би могао да усвоји сва достигнућа и особености, бројних различитих култура и цивилизација на планети, односно увек би у себи морао да садржи предоминантан утицај одређене културе и цивилизације. У овом случају реч је о доминацији америчке културе и цивилизације, која је најпре сама изнутра глобализована, а сада се проноси остатком света, у виду популарних серија, телевизијских емисија, рок музике и социјално патолошких појава, попут секти, наркоманије, педерастије и осталих ужаса једне цивилизације, која носи у себи задах смрти.
Према томе, глобални идентитет се претворио у глобалну самоиздају и губитак елементарног самопоштовања, нарочито европских народа и њихових елита. Ови процеси, посебно су дошли до изражаја у постхладноратовској епохи, која је показала сву беду и неморал Европе, како оне на Истоку, тако можда још више оне на Западу. Европа је постала проширена америчка окупациона зона,у којој су све аутентичне европске вредности протеране из образовног и културолошког дискурса. Европи се дешава “затирање сећања”, уз образложење да је потребно заборавити прошлост ради срећније будућности, која се зове Европска Унија. На челу те амофрне механицистичке конструкције, налазе се европске бирократе, који су типичан изданак процеса које су Американци наметнули Европи. Погледајте, данас једну Француску или Немачку и биће вам далеко јаснија трагична судбина српског народа, на Балкану. Ове две велике културе су под језивом окупацијом, неотроцкистичких екстремиста, попут Бернар Анри Левија или Хабермаса, који непрестано суде европским културама и идентитетима проистеклим из хришћанске вере. Није нимало случајно да су управо ова два философа “новог доба”, били најгласнији заговорници бомбардовања српског народа.
После неуспеха у преговорима о будућем статусу Косова и Метохије западне силе најављују признање независног Косова. Какве ће последице тај чин произвести на локалном, регионалном и глобалном нивоу.
Мислим да се на примеру Космета ствара преседан, који тешко може да остане у границама “јединственог случаја”. Признањем овакве творевине улазимо у нову еру међународних односа, прецизније речено потпуно се урушава међународни правни поредак, који је успостављен после Другог светског рата.
Највећа жртва и овога пута биће Европа, где се како је својевремено у писму немачком канцелару Шредеру, писао немачки парламентарац Вили Вимер, ствара амерички правни поредак.
Признање независног Космета, значи и крај европске персективе Србије, која улази у период трајне нестабилности, са непредвидивим последицама на унутрашњем политичком, економском и социјалном плану.Окружена нестабилним непријатељским творевинама, Србија ће се неминовно окренути једином савезнику Русији, која се на принципима економског прагматизма враћа на Балкан.
Поред тога “независно Косово”, угрожава и крхку регионaлну стабилност, пре свега суседних држава Грчке, Македоније, Црне Горе и Бугарске, којима у зависности од локалних прилика прети “повратак Турске на Балкан” и продор радикалног исламизма, који су амерички теоретичари Хајлбрун и Линд назвали “Трећом америчком империјом”. Због тога мислим да свима њима из стратешких разлога одговара поврaтак Русије у међународну политику, после изгона из периода јељциновских деведесетих.
Према томе “независно Косово” могло би да буде и нуклеус стварања неких нових геополитичких савеза, у региону Балкана, пре свега православних народа, неминовно ослоњених на Русију. Такви процеси закономерно ће водити нестанку оних геополитичких савеза насталих 1945. године и стварању нових заснованих на пре свега геоекономским критеријумима или начелу прагматизма. Такав сценарио подразумева и промену досадашњег начина понашања наше елите, која још увек размишља у хладноратовским категоријама, неспремна за убрзане промене, које ће донети глобална прерасподела моћи у енергетском сектору, као данас најважнијем пољу сучељавања великих сила.
Због тога сматрам да НАТО као инструмент америчког утицаја у Европи, неће имати улогу коју је имао, до пре извесног времена. Такав “глобални монструм” више није потребан ни Европи ни Америци, јер је једноставно реликт прошлости. Наравно отпори оваквом сценарију веома су снажни у самим САД, пре свега стуктурама војно индустријског комплекса, који је спреман да прибегне насиљу најгоре врсте и према самим Американцима, као што се то догодило 11. септембра. Због тога сматрам да су ове структуре, данас опасније за безбедност Америке, од било ког спољашњег стварног или измишљеног непријатеља.
Интервију Милорада Вукашиновића часопису Српска Аналитика, децембар 2007. године
Милорад Вукашиновић је аутор емисије "О свему помало са..." на новосадској ТВ Мост која се емитује сваког четвртка у 21ч.
ГЕОПОЛИТИКА - СКУП ИСТОРИЈСКИХ ИНТУИЦИЈА
