Devet unučića, devet siročića

Piše: Radmila Mićić

Staro Gracko je odmah do Lipljana. Lipljan blizu Gračanice. Čini se čoveku da je sve blizu Srbije, tu na sigurnoj srpskoj zemlji.
Jeste na srpskoj zemlji, ali na nesigurnoj. Tek je počeo septembar, a kiša sipi, ledna, ulazi u kosti. Nema struje, kuće naherene, napolju nema nikoga.
Samo guske gaze po blatu, šetaju se kroz mračna dvorišta.
Učini mi se kao da sam u izumrloj zemlji. A znam da još ima živih ovde. Ja tražim majku Ljubicu Živić. Kako je život surov? Kakva je to ironija sudbine kad se Ljubica preziva Živić, a u stvari prestala je da živi 23. jula 1999. godine. Tog dana su Albanci ubili 14 žetelaca medju kojima su bili Radovan (1967) i Jovica (1970) sinovi majke Ljubice.

Ostalo sedmoro siročadi. Mala Zorana je imala samo dva meseca.

Ulazimo u dvorište majke Ljubice. Ljubim joj ruku...
"Ne moraš da mi ljubiš ruku" govori mi...
"Znam da ne moram" odgovaram i zaćutim.
Šta da je pitam? Kako da započnem razgovor? Nešto me steže u grudima...
"Majko, izgubili ste dva sina", počinjem ...
"Izgubila sam tri sina, dva su ubili Šiptari, treći je kopao kanal i zemlja ga zatrpala", govori mi ova namučena majka.
Priznajem da sam bila zatečena, nisam znala da joj je i treći sin poginuo.
Ostalo je devetoro dece bez očeva.
Devetoro unučića, devetoro siročića...
Kaže mi da ne sme da plače, da ‘gu deca ni vidu‘.
Sakrije se, nariče satima, dušu da smiri.
U Starom Grackom živi sa dve snahe, Sonjom i Vesnom. Srbija im napravila dve
male kuće, ali nema muška glava u kuću. Na njive se ne izlazi. Najteže joj
je što ni na grob sinovima ne može da ode.
Grobovi su minirani, spomenici oskrnavljeni.
Kakav je to narod koji se i mrtvih plaši, ubija ih po drugi, treći ili ko
zna koji put..
Zato se svi pomeni i parastosi održavaju u dvorištu škole. Na groblje se
ide samo kad se sahranjuju. Na sopstevnu odgovornost.

"Mi znamo ko je ubio našu decu. A niko do sada nije uhapšen. Jedino pravo
koje Srbi imaju je da budu ubijeni. Šiptari znaju da se i mirovnjaci boje
njih", govore meštani.
"Dodju novinari da nas slikaju, da im ispričamo našu priču, i odu. A mi
ostajemo u ovoj teskobi i strahu", govori Stojan Stojisavljević a brada mu
podrhtava.
"Moj deda Stojan je došao iz Like. Uz proju i vodu, krčio je šume i stvarao
plodna polja da ishrani porodicu. Na ta polja ja ne smem da izadjem, jer ne
znam da li ću da se vratim kući živ. Jutros sam saznao da je moj prvi
komšija prodao svoju kucu Šiptaru. Nema reči da opiše moju tugu. Biće da je
moj deda Stojan kućio, a ja mladji Stojan ću da raskućavam", vidno potresen i
ogorčen Stojan govori.

Niko se ovde ne ženi. Život je stao, samo rane i strah rastu. Ni jedna nova
kuća, jedna započeta pre 1999. godine i napuštena. Ostale kućice, male,
nakrivljne, samo što ne padnu. Nema ko da ih obnavlja, tu se život ne radja.

Još smo malo kod Živica. Mala Zorana mi recituje pesmicu, hoće da bude
učiteljica, ovde u selu. Tu su joj mama i baka. Kad je otišla prvi put na
Taru, nije znala šta je semafor i čemu služi.
U meni neka teskoba!
Da li jedan semafor može toliko da me potrese, ili sav jad koji ovde osećam
svetli kroz sve boje semafora.
Ivana Živić ima 14 godina, ne želi da se slika. Neće ništa ni da kaže.
"Ne moraš ništa da govoriš" kažem joj i uzimam je na krilo.
"Dodju novinari i pitaju me da li mogu da se igram sa Albancima. Kako da se
igram sa njima kad su oni ubili mog tatu?", uzdrhta Ivana i zaćuta.
U sobi muk.

Posle te krvave žetve, u selu se godinama nije puštala muzika.

"Ovo vam šalje Ljubica (Gombar) iz Toronta, lakše da prezimite, a vama
dečice ove slatikše i sveske šalju vaši drugovi i drugarice iz Kanade",
govorim na rastanku sa Živićima.
Osećam se bespomoćno, ne znam šta da kažem. Ne želim da im povredim
dostojanstvo, ali želim da znaju da neko misli na njih.
"Hvala Vam mnogo, kupićemo deci knjige, govori mi snaha Sonja, majka četvoro
dece, mnogi dodju da nas slikaju, retkost je da nam i pomognu."
Pozdravljam se sa majkom Ljubicom, ona nas požuruje da idemo pre mraka. Voli
kad joj neko dodje, ali nesigurnost dolazi sa mrakom.
"Ovde su strah i smrt izvesni, samo ova druga nikako da dodje kod mene",
govori na rastanku.

Izlazimo u tamu, idemo pema kući Rade Janićijević. Njen muž i još tri
muškrca iz porodice Janićijević su ubijeni u žitu tog strašnog julskog dana.
Ostala Rada sa ćerkom Aleksandrom koja oca i ne pamti. Imala je tada samo
dve godine. Sa nama je i Stojan Stojićević, Radin rodjeni brat.
Rada i Aleksandra žive u napuštenoj srpskoj kući. Kuća samo što se ne sruši.
Nema struje, mračno je i hladno. Isključenja obično traju 12 sati.
Nudi nam posluženje, izvinjava se što ne može da nas ugosti bolje. Vidim da
ju je život samleo. Istrošena i namučena, kao da je zagazila u šestu
deceniju. A tek joj trideset...

Nekoliko ubijenih muškaraca je već bilo izbeglo iz drugih delova Kosova.
Ovde, u Starom Gracku su započli novi život.
Za ubijene taj život je stao 23. jula a za njihove najrodjenije se završio i
pre samog početka.
Vlada Srbije je izgradila skromne kuće porodicama koje su bile starosedeoci,
jer su imali svoj komad uknjižene zemlje. Ostalima kuće nisu napravljene, jer
nisu imali komad zemlje.
Zato i Rada Janićijević živi u toj napuštenoj kući.
Brat Stojan kaže da živi za malu Aleksandru, ne veruje da će ikad imati
svoju decu. U Staro Gracko se ni jedna devojka nije udala u zadnjih deset
godina.

"Ovo je za knjige za Aleksandru, i za ostale Janićijeviće, šalje vam moj
brat Rade Aničić iz Kanade", govorim na rastanku.
I uvek osećam teskobu kada dajem novac, osećam stid, jer ovi ljudi imaju
dostojanstvo koje ne želim da povredim. A znam da im novac treba jer su zime
duge i hladne.
Medjutim, ovoga puta uz novac, donela sam i školski pribor, slatkiše, kafu,
darove koje unosim u svaku domaćinsku kuću u koju ulazim.

Novica Janićijević je imao 17 godina, 11 meseci i 27 dana, tri dana do
punoletstva. Verica Janićijević godinama je pravila tortu sinu iako nije bio
tu da zamisli želju i ugasi svećice.
Posle te tragedije, mnoge svećice su ugasnule.

"Molili smo KFOR da nam obezbedi pratnju kad idemo u njive. Odbili su uz
obrazloženje da je sigurno. Mi najbolje poznajemo Šiptare, zato smo išli na
polja u grupama. Tog 23. jula masakrirali su čitavu grupu. Nikad ne mogu
zaboraviti tu strašnu sliku koja me proganja" govori Verica Janićijević.

Muškarci, u punoj snazi, izašli da žanju lebac za svoje najmilije. I nikad se
nisu vratili. U krvavoj žetvi, požnjeli ih Šiptari.
Posle obdukcije, stigao je izveštaj: Umrli od bolesti.
Dodatni udarac na rodbinu! Zar se sa ovakvom tragedijom manipuliše?

Noć donosi nove strahove. Kišica rominja, jeza ulazi u kosti, tmina nas tera
iz ovog sela.
Još jednom idem do škole, pogledom se opraštam od imena svetih žetelaca.
Požnjeveni mržnjom, uzleteli u večno boravište sa klasjem u kosi i snagom u
rukama. Ubila ih je mržnja, a ne bolest.

Da se nikad ne zaboravi:

1. Momčilo Janićijević (1946) i sin mu
2. Novica Janićijević (1981)
3. Mile Janićijević (1957) i brat mu
4. Slobodan Janićijević (1965)
5. Saša J. Cvejić (1973) i otac mu
6. Ljubiša D.Cvejić (1939)
7. Radovan Živić (1967) i brat mu
8. Jovica Živić (1970)
9. Stanimir Djekić (1955) i brat mu
10. Božidar Djekić (1947)
11, Andrija Odalović (1967)
12. Miodrag Tepšić (1951)
13. Milovan Jovanović (1969)
14. Nikola Stojanović (1936)

===========

PS.
Gornji tekst je napisala gospodja Radmila Mićić, bibliotekar iz Toronta,
neumorni pregalac i dobrotvor srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, autor potresne
monodrame "Deco moja, kude li ste?" o patnji srpskih majki čiju su
decu oteli Šiptari i za čiju sudbinu se još uvek ne zna. Izvodjenjem njene
monodrame sakuplja dobrovoljne priloge koje zatim nosi i deli tim majkama i
ostalim srpskim stradalnicima na Kosovu i Metohiji. Za svoj humanitarni rad
je dobila nagradu za "Najplemenitiji podvig godine" (2005) Večernjih
Novosti i "Srebrni Krst Crvenog krsta Srbije i Crne Gore"(2005).

Vratila se nedavno sa još jednog sustreta na Kosovu i Metohiji gde je opet
delila sakupljene priloge, pomagala srpskim porodicama i zapisivala
svedočenja Srba koje je tamo srela. Ta svoja zapažanja i saznanja opisuje u
seriji dopisa sa Kosova u kojima opisuje nečuvene patnje srpskog naroda na
Kosovu i Metohiji, njihovu borbu za goli opstanak i preživljavanje, njihov
vapaj za pomoć.

Djordje Ajduković