07. јануар 2008. године

Где год да живе Срби се идентификују вредностима везаним за Косово и Метохију

Доносимо интегралну верзију интервјуа који је поводом Божића владика Артемије дао за лист ''Данас'' а који није објављен у целости из техничких разлога

Једино је Богу познато шта све човек у тајности може да учини и зато је једино Божји суд праведан

- Порука Божића је увек иста, сажета у анђелској песми који су анђели певали изнад Витлејемске пећине: „Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља“. То значи да на првом месту долази прослављање имена Божјега, јер само кроз прослављање Бога може се имати мир у души, а самим тим и са осталим људима. Кроз мир са Богом стиче се и добра воља. Те три поруке су нераздвојно повезане. Зато је порука не само нашим верницима, него и свим људима да следе ову анђелску програмску песму, да се окрену више Богу, јер само кроз истинско служење Богу може се задобити унутрашњи мир и међусобни мир са својим ближњим, комшијама, браћом, са свима људима и тако градити добра воља међу нама да би нам свима било боље – каже у божићњем интервјуу за Данас епископ рашко-призренски Артемије (Радосављевић), у коме говори о црквеном животу на Косову и Метохији, приликама у Српској православној цркви, екуменском дијалогу.

Владика Артемије напомиње да је „Божић пре свега празник радости, наде, оптимизма“ који на КиМ „неће помутити“ ни најава да ће се о судбини јужне српске покрајине већ трећег дана празника Христовог Рођења (по јулијанском календару), поново расправљати у СБ УН. Он верује да се на тој седници „неће ништа решити, као ни досад што није решено“, а да ће на божићној литургији коју ће служи у манастиру Грачаница, где је после прогона из Призрена привремено измештено седиште Епархије рашко-призренске, као и ранијих година бити доста народа, посебно деце.

- Хвала Богу на КиМ има доста деце, њима ћемо делити пакетиће, а ако буде било и народ ће добити помоћ. Биће то заједничка радост свештенства, монаштва и народа – каже владика Артемије.

Кад помињете Витлејемску пећину, како објашњавате да у Витлејему данас има све мање хришћана и да се три монотеистичке религије тако страшно сукобљавају баш на простору Свете земље?

- Будући да се на истом терену преклапају три религије, самим тим што свака од њих сматра за себе да је једина исправна, долази до нетрпељивости и сукоба. Чак бих рекао да је ту у питању не само верски, него и национални моменат - нешто слично као и на КиМ. Али, где су највеће светиње, ту су и највећа искушења. Како у Палестини и Израиљу као изабраној земљи, тако и на нашем КиМ које је света српска косовско-метохијска земља све је мање хришћана. Једино објашњеје је у речима апостола Павла: „Сваки који хоће побожно да живи биће гоњен“. Православни хришћани су људи који се труде да заиста живе по закону Божјем, дакле по правди и зато су увек гоњени од демонских сила мрака и од људи овог света. Тако се једино може објаснити да управо страдање даје највеће праведнике. Како је и Његош рекао „Веро права кукавна сирото“.

Да ли на Косову и Метохији има првославних Албанаца и под чијом су јурисдикцијом?

- Ја сам знао само једну жену у Призрену која је била православна Албанка. Она је избегла са КиМ и мислим да је сада у Београду. За друге нити сам чуо, нити знам да постоје. Студенти из Албаније који последњих година долазе на прославе манастира Високи Дечании никад нису помињали да на КиМ постоје православни Албанци код којих би они одлазили. У сваком случају, ако би постојали такви, они би били под нашом јурисдикцијом и своје верске потребе би задовољавали у нашим православним храмовима, јер на КиМ где постоји организован верски живот није могућа јурисдикција било које друге православне цркве.

Како Ви видите однос српске јавности према КиМ и да ли има истине у оцени да се осим државе и Цркве нико не бори за КиМ?

- Мислим да то није тачно. Где год да живе, у отаџбини или расејању, Срби се идентификују вредностима везаним за КиМ, не само у смислу географског појма, него духовних вредности. КиМ је скуп вечних вредности за које вреди живети и умрети кад затреба, попут светог кнеза Лазара који се определио за Царство небеско. Крст Часни и слобода златна – то су идеали које симболизује КиМ. Определење за те узвишене јеванђелске вредности јесте суштина косовског поимања. Наравна ствар да постоје појединци и у Србији, а вероватно и на другим местима којима ни до чега није стало, па ни до КиМ, који су захваљујући 50 година комунистичке владавине и атеистичког васпитања просто онеспособљени за било какве узвишене духовне вредности. За њих КиМ не преставља ништа посебно ради чега би се требало трудити, а поготово не нешто ради чега би се требало жртвовати. Верујем да је број таквих занемарљив у нашем народу.

Многи сматрају да нико нема право, па ни Црква, да од људи тражи оно што надилази њихове моћи, због чега данас ни кнез Лазар, па ни сам Христос не могу бити узори. Шта Ви кажете на то?

- Такви ставови потичу из непоимања тих узвишених вредности. Нико не приморава никога на нешто што не може да уради, али пред њим мора постојати циљ коме треба да тежи. Христос је поставио тај циљ: „Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески“. Нико од људи не мисли да тај циљ може да оствари и постигне у овом животу, али то је циљ за који се вреди трудити, који нас непрекидно држи у покрету напред. Господ је поставио тако узвишен идеал да би човек могао непрекидно да сеже за бољим, јер никада није толико добар да не може бити бољи. Тако се и свети кнез Лазар, попут светог апостола Павла који је писао тадашњим хришћанима „Угледајте се на мене као ја на Христа“, определио за Царство Небеско, Крст часни и слободу златну и тиме поставио идеале пред сваког српског и православног човека којима треба тежити. Нико никога не приморава на то, али не може неко, ако нема те моралне и духовне снаге, због својих слабости снижавати према себи идеале и циљеве којима остали народ тежи.

Да ли је моралне вредности могуће одвојити од религије?

- Моралне вредности постоје и код они који нису хришћани. Вероватно постоје и код атеиста, али то може бити само морал који је заснован на слабим темељима. Јер „ако нема Бога онда је све дозвољено, чак и људождерство“, каже Достојевски. И то је морално. Или, по Лењину, морално је све оно што доприноси успеху револуције. И ти људи постављају неке моралне принципе, али без Бога нема истинског морала. Прави, хришћански морал немогуће је одвојити, ни замислити без повезаности са вером у Бога. На крају крајева питање морала је питање сатисфакције ако чинимо добро или чинимо зло. Једино је Богу познато шта све човек у тајности може да учини и зато је једино Божји суд прави и праведан суд.

Слободан Јовановић, пишући о Доситеју Обрадовићу оцењује, између осталог, да је „Доситеј задао ауторитету Цркве тешке ударце тражећи у питањима морала чисто рационално решење, што је Цркву принудило да свој утицај окрене на национално поље“. Значи ли то да је то једини план на коме Црква данас делује?

- Никад Црква није себе сводила само на питање нације, национализма, него је управо Црква бринући о духовним вредностима бринула о биолошком опстанку свог народа у оним временима када је народ остајао без било којих других институција, укључујући и државу, на које би се могао ослонити. Знам како је било на КиМ 1999. кад су наш народ напустиле све државне институције – војска, полиција, судство, просвета, здравство - сви. Остала је само Црква која је о њему бринула, која га је храбрила, често и хранила и тако много помогла да тај народ остане и опстане на КиМ. То не значи да је Црква тада бринула само националну бригу, а да је занемарила своју главну мисију - бригу о спасавању душа.

Што се пак тиче Доситеја Обрадовића и његовог ''ударца'' Цркви , могло би се много говорити, али свакако неким другим поводом. Он просто није за тему о Божићу.

Да ли је инсистирањем на православном елементу у српском националном бићу српски национ сужен, јер су изван остали Срби римокатолици и Срби муслимани?

- Православна црква, наравна ствар, инсистира само на православним вредностима и она ту поруку упућује својим вернима - православним Србима. Не тврди Црква да нема Срба и ван Православља, али о њима треба да брине држава, политички лидери, а не СПЦ. Као што је познато, у Дубровнику су живели Срби римокатоличке вере, у многим местима, посебно у БиХ и Рашкој области живе Срби исламске вероисповести који су се до скора осећали Србима друге вероисповести што је било потпуно исправно. Кад је комунизам прогласио веру за нацију, па су постали мислимани са великим „М“, то их је постепено одродило од њиховог националног стабла, од српског народа. Али то је већ њихов проблем.

У СПЦ има мишљења да је заслуга руског председника Владимира Путина, пре свега због става према КиМ, што православни Срби осећају да имају „залеђину“. Колико је то реална процена и да ли однос према Путину, који је на готово свим светским топ листама личност 2007, код нас помало личи на нови култ личности?

- Путин је оправдано добио оцену да је личност године, али не бих могао рећи да је у питању било какав култ личности. Култ личности гради сама та личност. Путин то не ради. Он једноставно мудро води своју земљу, показује своје квалитете и моралне вредности. Тиме је задобио симпатије, а не зато што је настојао да себе наметне за лидера или да се изгради култ личности као што су то радили Мао Це Тунг, Стаљин, Броз...

Како би сте назвали ово утркивање градова у Србији да га прогласе почасним грађанином, његове постере на протестима косовских Срба..?

- Друга је ствар осећање да имамо подршку у њему. Природно да онај ко је слабији жели да се ослони на неког јачег. Нема сумње да је мајка Русија православна словенска земља, исти смо народ по крви и вери и да нам много значи ако се наши национални интереси подударају. То не значи да Русија подржава Србе само ради Срба, али не и само ради себе, него нам се једноставно по питању КиМ интереси поклапају. Због тога осећамо пуну захвалност према Путину који води такву политику, али се о култу личности не може говорити. Да ли дете кад се ослања на руку оца или мајке има култ личности према својим родитељима? Нема. Ми се као мали народ ослањамо на мајку Русију као на наш братски народ, који је и већи и моћнији.

Иако је једна од Божјих заповести „немој правити себи идола или каква лика, немој им се клањати нити им служити“, због чега људи имају потребу да уздижу пре свега политичке вође, готово цео 20. век је патио од тога?

- То је плод атеистичког васпитања и одгоја омладине и људи, које су стављали у зависност од – од председника државе до директора. Тако се постепено губила вера ослонца на Бога и људи су почели да се ослањају на слабе људе. То није хришћански став. У Светом писму има страшна реч „проклет човек који се узда у човека“.

Шта Црква чини да се то промени?

- Чини оно што је увек чинила: проповеда Јеванђеље Христово, упућује на прави пут оне који јој се обрате за савет – како да живе, да се моле, посте, причешћују, исповедају, боре са својим слабостима и гресима, дакле како да изграђују своје спасење. „Трпљењем спасавајте душе своје“, каже у Светом писму. Наравно, Црква никада није имала утицај на све људе. У протеклих 50 година број оних који су били спремни да слушају и послушају Цркву био је веома мали. Последњих десетак година, поготово од како је веронаука враћена у школе, кроз децу и омладину и сами родитељи се много више приближавају Цркви него раније. Рецимо, родитељи наших монаха и монахиња, који су у почетку веома огорчени и ожалошћени што им је дете отишло у манастир, па покушавају насилно да га врате, временом постају и сами толико привржени да стално долазе у манастир, да се чак неки од њих и сами опредељују за монашки пут.

Да ли је тај тихи начин борбе за спасење људских душа делотворнији метод од јавног противљења секуларизацији друштва и релативизацији моралних вредности у савременом свету?

- И Православна црква говори о томе, али то нема никакве сврхе и значаја. Коме то говори, коме се проповеда - онима који су већ у Цркви. Они који су секуларизовани не чују поруку Цркве. Зато је много важније позитивно деловати на народ, говорити му о позитивним стварима, о томе шта треба да ради, а не шта неки не раде.

Како се у СПЦ гледа на јавну улогу Цркве и да ли она код нас заиста тежи да уђе у све поре друштва?

- Црква утиче и делује у јавном животу на свим нивоима и на свим пољима, јер има вернике у свим структурама и сегментима живота. Када говори, она говори свом народу, својим верницима, својој духовној деци.

Колико пример социјалног ангажовања Цркве на Западу подиже очекивања на православној страни када је реч о хуманитарном и социјалном ангажовању Православне цркве која је традиционално више усмерена на литургију и светоотачко предање?

- СПЦ и уопште Православље никад није занемаривало ни тај социјални сегмент свог деловања, али никада га није подизало на пијадестал највиших вредности. Има нешто вредније од тога. Душа је скупља од тела, као што је тело скупље од одела. Према томе Црква, бринући духовну бригу о својим верницима, наравно да брине и ту социјалну бригу колико је у могућности. Бивши комунистички режим је СПЦ материјално довео такорећи до просјачког штапа, тако да она није у могућности да води посебну социјалну политику и да спроводи социјалне програме, мада је Црква увек спремна да помогне ономе ко се нађе у невољи било да је у питању лечење детета, операција, сироте породице, многодетне породице... Црква има ту мисију, али никад то не показује бучно и нападно, нити то истиче као нешто најглавније, као што се то чини на Западу.

Како СПЦ делује сада у време патријархове болести и да ли ова ситуација захтева ванредно заседање сабора?

- Сама та чињеница не захтева ванредан Сабор. Црква функционише нормално, јер у свакој епархији постоји надлежни епископ. Верски живот се одвија неометано. Међутим, у важним општим црквеним питањима сигурно да постоји нека стагнација. У октобру је требало да се одржи друго редовно заседање Светог архијерејског сабора, до ког није дошло. Тај Сабор је отказан наводно због здравственог стања Његове Светости патријарха српског господина Павла, иако је на том заседању требало да се решавају неке ствари од општег значаја. Проблеми који постоје у животу Цркве чекају вероватно следеће редовно заседање у мају.

Сабор је последњих година у неколико наврата мењао одлуку о начину избора поглавара СПЦ, а да ниједна није објављена у Црквеном гласнику. Како се бира патријарх у СПЦ?

- Било је покушаја да се начин избора на који је избран патријарх Павле у неколико измени, али је и даље остао на снази исти принцип. Тајним гласањем бирају се три кандидата која су добила натполовичну већину присутних архијереја. Онда се од њих тројице путем жреба или „коцке“ извлачи будући патријарх. У избору патријарха учествују само епархијски архијереји који имају право гласа за избор патријарха.

Познато је да нисте поборник екуменског дијалога. Како оцењујете Равенски документ који су усагласили чланови Међународне мешовите комије за теолошки дијалог између Римокатоличке и Православних цркава.

- Зашто не би смо рекли обратно - да сам поборник против екуменизма, зато што сматрам да овакав вид екуменизма иде на штету чистоте православне вере и не води здравом уједињењу хришћана, него разводњавању православне вере и слабљењу ревности православних хришћана. Иако је Равенски документ доступан, архијереји СПЦ нису званичним путем обавештени од оних који су били у Равени шта је тамо било, шта су потписали, шта тај папир уопште значи и какве ингеренције и коме он даје. У сваком случају, сматрам да овакав начин да поједини представници СПЦ, било делегирани или не, без овлашћења од Сабора или Синода потписују било шта у наше име, не обавезује никога у СПЦ док не прође кроз заседање Светог архијерејског сабора на коме би се донела оцена о том документу.

У принципу, какав је став СПЦ о о примату епископа Рима, ако се у равенском документу не прецизира да ли је он само по части или и у власти?

- То је апсолутно неприхватљиво за било коју православну душу, а не само за целу СПЦ, јер када говоримо о папском примату знамо да је то један од разлога који су довели до отпада Римокатоличке цркве од Христове цркве 1054. године. Између осталог, по светим канонима никад римски епископ није у Православној цркви имао примат у том смислу како га римокатолици држе и намећу свима осталима. Као епископ Рима имао је примат части на основу значаја града у ком је столовао, а који је у време Христово био престоница Римске империје, тада читавог познатог света. Данас се, међутим, чак ни о питању части не може говорити јер он не фигурира као епископ Цркве, док се не постигне јединство у вери. До јединства у вери римокатолика и православних још је сувише далеко.

Из чињенице да су у раду Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог учествовали и православни теолози, а да документ строго критикују њихова сабраћа да се закључити да у православљу постоје различита богословска схватања о сарадњи са РКЦ.

- Постоје само они који су доследни у исповедању своје вере и они који иду на разне врсте компромиса, попуштања, снисхођења. Многи православни представници на тим екуменским скуповима нису исповедници своје вере и, према томе, не могу да представљају учење Православне цркве. Уосталом, ако би они били достојни представници Православне цркве и православног учења онда би, пре свега, послушали апостола Павла који каже „човека јеретика после првог и другог саветовања клони се“. Докле ћемо ићи на те дијалоге, комисије – до бесконачности? Да ли ми тамо саветујемо оне који су у јереси, у заблуди. Не, него тражимо компромисе са њима. Права љубав хришћана је она која ближњему своме обезбеђује живот вечни, а то значи када му отворено кажеш да је у заблуди и покушаваш да га вратиш истини и упутиш на прави пут спасења. Повлађивати некоме да остане у својој заблуди није љубав, него човекомржња, по светом Максиму Исповеднику.

Ако Ви кажете да до јединства може доћи само ако се друга страна покаје, римокатолици кажу да „нико није безгрешан“, где је онда ту решење?

- Нико није безгрешан у смислу личних грехова, али у смислу исповедања вере, Православна црква није погрешила ни у чему. То је Црква апостолска, црква Светих отаца, црква Весељенски сабора која држи веру предату јој од Господа Христа преко апостола и која је до нас дошла неповређеном, док нема сумње да је РКЦ у многим сегментима по питањима вере и појединих догмата скренула са правог пута. Без јединства у истини, у правој вери није могуће говорити уопште о епископу Рима, а камоли о било каквом његовом примату – части или власти.

По чему православни знају да нису ни у чему погрешили?

- На основу историје Цркве, из учења светих отаца, светих канона, Васељенских сабора. Није то произвољна тврдња, него се ту може спровести континуитет кроз две хиљаде година и видети да је то вера која је проповедана од Господа Христа и светих апостола.

НЕКИ НАШИ ПОЛИТИЧАРИ УСТРУЧАВАЈУ СЕ ДА ОТВОРЕНО КАЖУ ОНО ШТО ТРЕБА

Колико се застој у решавању косовског проблема одражава на ситуацију на терену? Многи опомињу да су фрустрације Албанаца због „кашњења“ независности као темпирана бомба. Имате ли и Ви тај утисак?

- Та опасност увек постоји, али не зато што није решен статус КиМ. Он је решен и признат од међународне заједнице кроз резолуције, повеље и међународно право - КиМ је неотуђив део Србије. Оно што треба решавати јесте питање албанске националне мањине у делу Србије, где чине бројну већину. Сигурно да косовски Албанци, будући да су подстакнути обећањима Америке и још неких са Запада да ће добити независност у одређеном року, због неиспуњеног обећања осећају се фрустрирано. То се преноси и на наш народ на КиМ који осећа да у ваздуху постоји нешто што се згушњава попут претње. Српски народ сада живи у некој врсти неизвесности, потиштености, страха, али и одлучности да остане и истраје на својим просторима. Наравно, увек је било и има оних који би се и без притиска подигли и отишли тамо где се може лагодније живети, али има народа који се неће покренути без обзира шта се буде десило на КиМ.

Из овог што је „процурело“ у црногорским медијима из Акционог плана Владе Србије, стиче се утисак да ће највећа брига Београда бити збрињавање избеглица. Шта очекујете од Владе Србије да учини за опстанак косовских Срба тамо где јесу у свакој од варијанти косовског расплета?

- Све што може да учини. Тако и они кажу: „Учинићемо све што можемо да помогнемо нашем народу да остане тамо“. Не могу да конкретизујем шта би требало да се учини, не могу никоме да постављам задатке.

Недавно сте прозвали поједине државне званичнике због недовољно јаког и јасног става о косовском питању. Постоји ли опасност да „упаднете“ у предизборну кампању?

- Ово није никакво навијање за било кога, нити против неког, него против принципа које поједини политичари заступају. Као што кажемо да по питању вере неки не исповедају јасно и гласно истину вере него покушавају да путем компромиса или нагодбе дођу до лажног јединства, тако се и неки наши политичари, које сам прозвао, устручавају да отворено кажу оно што треба. Не могу да схватим министра одбране или председника државе који месецима унапред говоре да се војска неће ангажовати на заштити Срба на КиМ или у одбрани територије државе Србије. Која је улога, питам се, војске једне државе ако не одбрана територије и заштита угроженог народа? „Борићемо се за КиМ свим допустивим демократским средствима“ – шта то значи? То су празне речи. Борићемо се на начин на који би се борила и свака друга демократска држава. Нек други мисле шта то значи.

Зар Вам се не чини нереалним позивати на масовна јавна окупљања и демонстрацију војне силе војске која такорећи не постоји?

- Није тачно да немамо војску. Ако је она неспособна, њу су онеспособили управо такви политичари који не желе да је употребе за оно зашта војска и постоји. Нашу војску су раслабили и уништили такви недоследни политичари.

Да ли је таква јавна критика уплитање у високу политику, како је у јавности схваћен и Ваш предлог шта чинити за случај једностраног проглашења независности КиМ?

- Могу да тумаче како се коме свиђа. Ово није никакво мешање у високу политику, него брига за биолошки опстанак народа и за наше светиње на КиМ.

Код нас је нејасно шта је све дужност владика - да ли само да брину о духовном стању верника или могу да кажу коју реч и о државној стратегији, односима са НАТО...

- Наравно да могу и да треба да кажу. Зато и говоримо.

Најчешће то Ви говорите, док други епископи ретко коментаришу такве теме.

- Нису у истој ситуацији и истој кожи у којој сам ја.

Да ли таквим изјавама дајете покриће тврдњама косовских Албанаца да је „СПЦ центар српског екстремизма“?

- СПЦ никада није позивала на рат, нити сам ја у мом обраћању позивао на рат. Само желимо да покажемо да нам је стало до КиМ. Нисам за рат, али сматрам да је свака држава дужна да се брани од агресије. Проглашње независног КиМ је агресија која отима део територије. Против тога се држава мора бранити.

Министар вера најавио је, као једну од мера у случају једностраног проглашења незвисности КиМ, сазивање ванредног Светог архијерејског сабора СПЦ. Да ли држава и Црква заједно раде на припреми за најгору варијанту и зашто би ванредни Сабор био део државне стратегије?

- Не знам на чему се та изјава базира и да ли је она са неким усаглашена и договорена. Мени није познато да ће бити било каквог ванредног сабора због тог питања.

СВЕ ВИШЕ МЛАДИХ ДОЛАЗИ У МАНАСТИРЕ

- Према речима владике Артемија, у целој Епархији рашко-призренској има 17 живих манастира - 13 мушких и шест женских, са више од 200 монаха и манахиња. Епархија на чијем је он челу, “има најбројније монаштво у СПЦ и оно се из дана у дан умножава -стално долазе нови млади људи који желе да посвете свој живот Богу у монашком лику и чину”. На питање какав је однос војника из састава Кфора према Цркви, владика Артемије одговара да “не другујем много са њима да бих знао њихов однос према религији, али знам да сваки сектор Кфора има своје капелане, који брину о верским потребама војника”.

- Међу њима има разних хришћанских група - протестаната, римокатолика, понеки православни, али имају заједничког капелана који свете тајне дели само онима из чије је он групе. Са нама најчешће контактирају капелани из америчког сектора, из Бонстила који веома добро сарађују са нашим свештеницима у Гњилану, Витини, на Брезовици, а долазе често и у Грачаницу. Прошле године док је главни капелан био православни свештеник из Америке, он је повремено долазио, заједно смо служили, имали смо добру сарадњу. Сада га је заменио римокатолички свештеник кога је он довео да се упозна са нама и који такође жели да одржи те добре односе. Не у смислу заједничке молитве (то не може бити), него да помогне ако нешто треба нашим свештеницима по питању кретања и набавке.

Можете ли Ви њима у нечему да помогнете?

- Нити су они тражили, нити ми можемо да им помогнемо. Ми нисмо у могућности да било шта за њих учинимо, осим да их лепо дочекамо, поразговарамо, да их, колико је могуће, угостимо и да покажемо један људски однос и добру вољу о којој говори управо програмска песма коју су анђели певали изнад Витлејемске пећине.