Сунце се клонило смирају кад смо се ми нашли на палуби лађе Бостон, која саобраћа међу Њујорком и Бостоном. Прљава и масна вода Њујоршког залива, која се под врелим сунчаним зрацима дању блистала као сребро, под вечерњим зрацима преливала се као растопљено злато. Лађа је пловила од Доњега Града ка Горњем Граду, између Њујорка и Бруклина, и наше друштво седело је окренуто лицем ка Њујорку.

Пред нама је лежао највећи град на кугли земаљској, најужурбанији, најосветљенији и најнеуједначенији. Погледи свих путника, и странаца и домородаца, нехотично су прикивани за многобројне куле, гордо и ружно назване облакодерима.

Ништа, ништа. У теорији демократија је хтела да славу великог човека подели међу његове многобројне сараднике, у пракси, пак, она је постигла само то, што је пажљивије избројала и измерила принос неславних слави славнога. Али тиме нити је смањила славу славнога, нити повећала славу неславних. Куле су остале куле, а избе избе.

Г. Крен, који ћутљиво посматраше и ослушкиваше, ослови мене и рече:

Тако говораше г. Крен, наш отмени и љубазни домаћин. Благодарећи њему ми смо се и нашли овога вечера на пароброду за Бостон. Позвао нас је к себи у госте, на „викенд", да у његовом селу проведемо недељу. Међу званицама био је и г. Јустон бивши члан владе Великога Президента, генерал Кларк, један Рус, знаменити музичар, Чех г. Писек археолог, истраживач старина по Арабији, уза ме један Балканац, и још више других.

У томе, при последњим зрацима сунца, појави се јато аероплана кружећи високо изнад великог Њујорка.

—  Гле, гле, ено их! ено! три, пет, десет! чуше се узвици са разних страна.

Министар Јустон уздахну, па полугласно изусти:

Одговори генерал:

—  Не спомињем ја рат, г. Крене, зато што волим рат него зато што ће бити рата.

Тада ја упитах:

—  А зар Ви, генерале, не видите никакву другу намену и сврху аероплана изузев злочина?

 — Готово и не видим. Аероплани, истина, могу вршити и неке ситније мирнодопске службе, и као пренос поште, пренос шаке путника, али је њихова главна и највиша сврха — рат.

Утом ће опет рећи министар Јустон полугласно и замишљено као за себе:

Докле ми још бејасмо у разговору о том предмету, који је све присутне најживље интересовао, мрак покри земљу, а аероплани почеше исписивати огњем по ваздуху рекламе неких великих трговина из Њујорка, објављујући код које се фирме шта и пошто може купити.

—  Ево сад погледајте, рече ми генерал Кларк, ено вам једне ситне намене аероплана. Да пишу по ваздуху рекламе трговина и фабрика, ха-ха-ха! Но, то је једна тако незнатна и узгредна служба! А главно им је рат, као што рекох. Рат!

Ту г. Крен, пребогат анегдотама из личних доживљаја по свету, исприча како је он у Бенаресу у Индији ишао нарочито ка једном прослављеном монаху, кога је сва Индија сматрала светим човеком.

—            Кад сам му се представио као Американац, причаше г. Крен, монах сажаљиво климну главом и с уздахом рече: О, ви Американци, о, ви Европејци! Како сте много страдали, и како ћете много још страдати! Сва такозвана култура ваша свела се на борбу за моћ, за надмоћ. Тим отровом заражавају се и наши млади људи, који иду к вама на школовање. Нико од њих не враћа се запојен љубављу према вама, но сви се, и несвесно, носе изопаченим идејама вашим о насиљу „ради права", што у суштини не значи ради права него ради моћи. Баш ту неки дан беху код мене два индијска студента, који су се школовали у Лондону. Кад сам их упитао: како наша браћа у Енглеској, они су обојица гневно узвикнули: каква браћа? то су наши душмани а не браћа! Њихова је култура себичност и насиље. Ми у Индији имамо праву културу. Ми се морамо борити против њих, и ослободити од њих. — Ако ћете се борити против њих насиљем, рекох им ја, у чему се онда ви разликујете од њих? И шта вам вреди ослободити се њих споља, кад ето видим да су вас они заробили унутра? С таквом злобом не говоре о људима следбеници благих учења Веданте него пре следбеници ратоборне културе европске. Ослобођење наше од Енглеза, господо, није највеће благо; највеће је благо ослобођење од себе самих. То је смисао Веданте. Отишли сте у Европу само као робови физички, а вратили сте се као двоструки робови, и физички и духовни. — Испричавши ово старац монах опет уздахну и понови: О ви Американци, о ви Европејци! Како сте много страдали, и како ћете имати још много да страдате! Страдање је неизбежно за све оне који се противе Дхарми.

У том тренутку поче у трпезарији да трешти позната црначка музика џез.

—  Чујте само, узвикну гневно г. Крен, чујте само каква нам је музика! Је ли то музика људи просвећених и мирољубивих или необузданих дивљака?

Министар Јустон као да се осети од ових речи увређен у свом националном поносу, па ће рећи Крену:

Тада се генерал окрете ка Балканцу, па као у шали упита:

—  Камо ви Балканци припадате: Креновој мирољубивој већини или ратоборној мањини?

Одговори на то Балканац:

Крен се јетко насмеши, па рече:

Наста тајац. Но једанпут генерал постави овакво питање:

Цело друштво изрази своју једнодушну осуду учења Макијавелијевог.

Потом ће се генерал Кларк окренути моме најприснијем пријатељу Балканцу, и упитати: да ли гдегод у светској литератури постоји неко друго и боље објашњење мистерије рата него што га је дао рецимо Макијавели.

Одговори Балканац:

— Па постоји библијско објашњење, потпуно супротно мишљењу Макијавелија.

Генерал га погледа испитујућим погледом па потону у дубоко ћутање. Нити хтеде више речи проговорити о рату тога вечера. Само ћуташе и размишљаше, као да се упињаше да поврати у сећање нешто давно знано и заборављено.

Сутрадан позва генерал Кларк мене и мога пријатеља Балканца да се шетамо у чуну по мору испод красне виле г. Крена. С нама у чуну било је још неколико отмених гостију Кренових, које је сам генерал одабрао и у шетњу позвао. Чим смо поседали у чун генерал замоли Балканца, да изложи науку о рату, која је њему позната и која се њему чини једином истином.

И све ово што следује, написано је на основу онога што је тада говорено при шетњи у чуну по Бостонском заливу на Атланском океану, месеца Августа 1927. године.

I ОРУЖАЊЕ

Сви народи Европе и Америке, генерале мој, отпоче Балканац, најгрозничавије се оружају за нови рат. Ко то не види? Једва да је то тајна за чобанина у планини, још мање за људе који живе по градовима и мотре на дела људска. У журби за наоружањем од народа Азије за сада иду у корак с Европом и Америком два три народа, као Јапан, Турска, и донекле Персија и Авганистан. Велики Китај се разрачунава сам са собом и врши крваве ратне вежбе на својој деци припремајући се тако, и несвесно, за клање туђе деце. Но они који су оптеретили своју савест одговорношћу за прошли светски рат, натовариће на себе одговорност и за рат предстојећи. То су народи беле расе, народи названи хришћанским. У припремама за нови рат, или нове ратове, они предњаче свима осталим народима и племенима на глобусу земаљском. А да свет стоји пред новим ратом, то сведоче:

 1.     Јавне и тајне ратне припреме свих поменутих народа;

Ово су докази. А има и знакова који наговештавају нови рат, међу којима су: појачано неповерење државе према држави, расна и национална омраза, а нарочито свеопште мрачно предосећање и свеопшта узнемиреност духова на свих пет континената.

На ово може неки доброжелатељ рећи: „Све је то тако. И ми сви то видимо. Али све те припреме за рат не морају неминовно довести до рата. Јер упоредо са припремама за рат корачају и припреме за мир."(Тридесет је пуних година како је учињен први покушај за смањење оружања и за мир света. Иницијативом цара Николе сазвана је Прва Хашка Конференција мира 1899. год. Ова конференција отворена је следећим речима племенитог цара: ,,Ми тражимо најефективнији начин да се осигура свима народима благодат истинског и трајног мира, и, изнад свега, да се учини крај сталном напредовању садашњег оружања". Представници народа потписали су протокол хашке Конференције и вратили се да продуже свој посао — оружање! Друга Хашка Конференција мира била је 1907. године, Опет је протокол потписан и опет се продужило све по старом. После Светског рата основана је Лига Народа и Интерпарламентарна Унија: Протоколи се потписују сваке године, но стари посао оружања иде све јачим темпом. Сазвана је 1921. год. Вашингтонска Конференција за ограничење оружања. Све је ишло у реду и протокол је потписан, али се није скренуло са старога пута. Потом је Президент Кулиџ сазвао у Женеви Конференцију од Три Поморске Силе, опет ради ограничења оружања. Најзад је дошао и Келогов Пакт који су потписали велики број држава „отказујући се рата као средства националне политике". И пошто се све рекло и све потписало — ниједна фабрика оружја није смањила своју ратну производњу, ниједна крстарица није претворена у трговачку лађу и ниједан пук пуштен кући, и то нигде у свету. Од Прве Хашке Конференције до данас догодили су се многи ратови као Енглеско-бурски рат, Руско-јапански рат, ратови Балкански, Светски рат, Грчко-турски рат, са безброј мањих ратова на глобусу земаљском. После овог тридесетогодишњег искуства како да и највећи оптимист не гледа с тугом и болом и неверицом на све речи о разоружању и миру?) Корачају, да, али корачају као дете за џином, као воловска кола за огњеним колима. Персонификујући рат и мир рат би требао да каже миру: ја треба да опадам а ти да растеш. Насупрот томе, изгледа рат говори миру: твојим припремама ти, дете, мене скривај, па трчи по улицама и вичи, да мене уопште нема и неће бити! Чак и сама вербална пропаганда мира многима служи за ратне сврхе. И тако у наше дане још једном се обистињава реч пророчка: говоре: мир, мир, а мира нема (Јер. 8, 11).

О миру се данас толико говори не зато што постоји мир, него зато што је мир у опасности. Као што се о поштењу не говори много докле год има поштења, и о здрављу докле траје здравље. Или, зар не видите ви као војник, да се и многи говори о миру употребљавају као прикривена ратна тактика? Говоре: мир, мир, а мира нема!

И заиста, генерале, ми нисмо ни имали мира после завршетка Светскога Рата. Ако га је ко имао имали су га Папуанци и Бушмани пре него ли бели људи. У суштини имали смо примирје а не мир. Имали смо и имамо ужурбано спремање за нови рат.

Исто као и при ратном примирју. Од како је Немачка потражила примирје 1918. године, па до данас ми у истини имамо само примирје. Од онда па до данас главни расход Држава. главна брига државника и генерала, и главни страх народа односи се на нови рат, исто као и при ратном примирју.

Из свега овог јасан је наук:

Треба ли ја то Вама да описујем, генерале? Ни јава, ни снови, ни машта поштених и разумних људи не могу ни приближно представити преужасну слику предстојећег рата, коме човечији род корача у сусрет.

То ће бити рат потпуно лишен милости, поштења и витештва. Витешки рат између Израиљаца и Филистејаца, у коме две војске посматрају борбу између својих представника, Давида и Голијата, очекујући од исхода те борбе своју победу или пораз, само је једна чобанска идила према рату предстојећем. И рат Арџуне против Бхишме, описан у Махабхарату, само је једна идила. Као идила је и рат на Косову између Срба и Турака. Па је идила чак и рат Наполеонов против Москве. Шта ја говорим? Та сви ратови у свету, у којима су и уколико засијали зраци милости, поштења и витештва, сви ратови, који су могли дати надахнућа бар једном добром песнику и једној доброј песми — идила су према рату који свету предстоји. Јер будућим ратом неће се циљати само победа над противником него истребљење противника. Потпуно уништење несамо бораца него и целе њихове позадине, њихових родитеља, деце, болесника, рањеника и заробљеника, њихових села и градова, стоке и кошева, железница и друмова! Пламен, који не мисли, и не прави разлику!

 У прошлом рату кукало се над Ремском катедралом. У новом рату смејаће се над рушевинама многих катедрала, многих народних светиња, вековних споменика, и свега осталога што је људском срцу на родној грудви земље мило и драгоцено. Огањ ће се бацати нештедице са земље, са воде, и из ваздуха, на све оно што је противничко. Огањ, олово и челик падаће као плаха киша која све плави и предаје смрти. Уз то ће доћи и електричне муње, електрични тенкови, железне брзоходне и брзометне направе, и Бог зна — управо ђаво зна — какве све адске справе за убијање, гажење и мрцварење људи, стоке, биља и ствари. А као круна свега тога доћи ће последњи и врховни изум латино-тевтонске цивилизације — смрад! То јест смрадни гасови, бацани на противника и његову домовину из најразноврснијих оруђа и у најразличнијим препаратима. Свака жива ствар, коју је свевишњи Творац обдарио органом дисања ради наслађивања Његовим чистим и животворним ваздухом, издисаће у грчевима од отровног смрада, којим је буде поздрављала цивилизација западна. Атила, Џингиз Кан и Камбиз поруменели би од стида пред таквим нечовечним начинима ратовања. Но, они који су крштени у име Сина Божјега Свемилостивога, да ли ће се застидети?

Цифре будућег рата превазићи ће у сваком погледу, осим у погледу поштеђених, цифре свих осталих ратова у историји рода људског. У току самога рата биће мобилисани и дечаци од дванаест година па навише, и многе жене и девојке. Реквизицијом ће се одузети за војне потребе све, али све, што позадина буде имала: и последњи во, и последњи коњ, и свако друго живинче, што је за јело или за терет, и сва храна, сав новац, адиђари приватних особа, сва готовина из свих банака приватних, друштвених и државних, и све драгоцености цркава и манастира, одела, посуђа, све што је од гвожђа, бакра, алуминијума, гуме — а да и не говоримо о сребру и злату — приватни телефони, металне пећи, браве са врата и капија, метални кревети, метални рамови са слика, икона и огледала; речју: све што је од метала, од коже, од платна, од каучука, или од ма каквог материјала, који буде нужан рату и ратницима. Старице и старци, са ситном децом и богаљима, остаће у празним и хладним кућама, са амбаром и салашем испражњеним, са тором и обором испражљеним, без обуће, без кајиша, без посуђа, без плуга и мотике, без ножа и кашике, у кућама незабрављеним, — гладни људи у опасности од гладних зверова. Чупаће по мало травице, где је још буде преостало од огња ратнога, грепшће земљу и скидаће кору. Тиме ће се хранити. А настаће и такви студени дани, да ће људи погорети све књиге из библиотека, јавних и приватних, и све слике и уметничке предмете из музеја, само да се народ огреје, само — да стара бака загреје мало чаја, без чаја, за умируће јој унуче. Многи ће од ужаса позверити, облесавити или полудети. И они ће сасвим наги, чупави и прљави, трчати по друмовима и улицама, по горама и пољима, урличући као зверови и нападајући на оне које сретну или стигну. А у даљем току рата Врховне Команде ће издати заповест, да се сви ти бедни комади рода људског, којих ће се борци из првих редова сећати као својих родитеља, своје браће и сестара, и своје дечице, да се сви ти комади и комадићи рода људског преселе у пештере планинске због опасности од смрадних отрова, којим ће непријатељ покушавати да потрује све што дише у противничкој земљи. Тако, уствари. у току рата неће ни бити народа у садашњим људским обиталиштима, у садашњим градовима и селима, у кућама и у колибама. Јер ће сва земља бити бојно поље. Зар не, генерале мој, сва ће се наша планета претворити у једно бојно поље? Од грађанства у позадини нико се нигде неће моћи видети. Све ће бити у збеговима, по пештерама и јаругама планинским. Како ће бедни народ проводити своје дане у тим збеговима, то нико од људи неће умети исказати. Када се рат буде свршио, после дугог трајања, тада ће се видети све те пештере и јаруге, планине испуњене мртвачким костима.

Једна нарочита карактеристика будућег рата биће безидејност свих зараћених страна и међусобно неповерење међу војницима под истом заставом. Јер тај рат неће се у ствари водити ни у име вере, ни у име слободе, нити у име домовине и нације — мада ће се то истицати као гесла — него у главном само у име мржње и освете, отмице и грабежи. Због те безидејности, која уништава свако одушевљење, у свима војскама биће много издајника и потплаћених шпијуна. Следствено, биће много међусобног неповерења, и биће стрељања читавих ратних јединица. Поред кривих изгинуће и велики број правих од својих сопствених власти. И још, због одсуства ма какве крупне и истините идеје, за коју би се неко сагласио да драговољно гине, биће и потпуно одсуство јунаштва и јунака. У тешкој ситуацији људи ће се показивати плашљивице а у лакој бездушници и мародери. Мртве ратне машине представљаће управо главне и једине јунаке будуће војне. Оне ће изгледати живље, разумније, моћније и храбрије од човека, свога творца и газде. Човек ће бити тако ништаван усред својих машина, и бедан, и устрашен! Он ће аплаудирати својим ратним машинама као што се некад аплаудирало јунацима.

Један велики део свих опасних ужаса будућега рата ми смо већ доживели и видели у прошлом Светском Рату. А ратови будући биће куд и камо страшнији од свих ратова прошлих.

Но тешко је, генерале мој, описати људским језиком ону бурну и тамну ноћ, испуњену злочином, ужасом и хаосом, у коју Европа с Америком гредећи вуку собом сав остали свет.

Из свега овога јасан је наук:

Питате ме, генерале, какви могу бити узроци будућега рата?

Питате ли ме збиља о правим узроцима тога рата или о инциденту којим ће се рат отпочети? То су две различите ствари. Узроци се могу још сада констатовати, а инцидент се не може ни наслутити.

Европски политичари и ултрапатриоти који мисле, да је минули Светски Рат проузрокован атентатом у Сарајеву, нису ни мало квалификовани да нам објашњавају узроке будућег рата. Ако су грађани једног града полили своје куће петролеумом, па се нађе неки дечак, који из зловоље или несташлука баци у град упаљену шибицу, ко ће се назвати проузроковачем пожара? Цените сами. Цените сами, како су кратковиди постали књижевници и фарисеји нашега времена! Узроке једног наказно рођеног детета они траже у најмању руку на девет месеци пре његовог рођења, док узроке такве једне страшне наказе, какав је био прошли покољ света, они су готови да нађу у једном крвавом инциденту, који се догодио у Сарајеву само на месец дана пре него што се она наказа појавила у свет! Кад је код људи воља за рат, тада су инциденти брзо готови да послуже као ратна увертира. Ако су људи спремни за рат, зар ће се дуго морати чекати на какав атентат, или спаљење нечије заставе, или на увреду неког конзула, или на убиство каквог мисионара?

Једва су квалификовани да нам објасне узроке будућег рата и философи еволуционисти и економисти. Ко може озбиљно слушати о рату оне који рат сматрају природним и нужним ради неког тобожњег прогреса рода људског? Ако је природно оно сумашедше крвопролиће, које су наше очи гледале неколико година, онда су разум и поштење код људи неприродни. Ако једна организована бујица злочина, и само злочина, са свима бранама и уставама отвореним, плави и пустоши свет, ништи милионе живота људских, и претвара у пепео све што је дугим трудом стечено и урађено кроз поколења и поколења, све ради неког прогреса, онда је прогрес најнежељенија ствар у свету, и сама та реч, прогрес, најопаснија и најпроклетија реч у речнику људском.

Какав је прогрес донео свету прошли Светски Рат? Нека отворе очи и погледају бар они који још памте људе и прилике пре онога рата. Та ништа није очигледније него, да је онај злокобни рат учинио људе лошијим и наказнијим, физички и морално, а прилике политичке, економске и финансијске — погоршаним. Наравно, рећи ће на ово еволуционисти философи с уобичајеним сардонистичким осмејком: то се не може оценити сада; прогрес који је човечанство учинило кроз прошли рат моћи ће се израчунати тек после стотине и хиљаде година! Тако ови философи у овом питању као и у сваком другом беже у мрак од хиљаде година, често и у још гушћи мрак од милионе година, било уназад било унапред, у мрак у коме се никаква теорија не може верификовати.

Најзад ни мислиоци типа Макијавелијевог и Ничеовог ниуколико не објашњавају мистерију рата. Обоготворити

 извесне људе и дати им кључеве од рата и мира без обзира на ма какве моралне скрупуле, без обзира на њихов однос наспрам Бога и ближњих значи, теорисати насупрот не само идеалима него и стварности и вековном искуству рода човечјег.

Ви ме питате, генерале, ко би нам онда могао указати и објаснити узроке будућег рата, или рата уопште? Нико други до Светога писма Божјега. Не постоји ниједна књига у свету изван Библије, у којој је описано толико ратова са датим праизворним објашњењем истих. Ту је нагомилано огромно искуство рода људског са три континента о ратовима, о победама и поразима, и све то једном нарочитом светлошћу обасјано и показано. Не постоји ниједна философија рата која би могла дати задовољавајуће одговоре о узроцима рата и предвидети победу или пораз једне ратујуће стране. Такве одговоре и таква предвиђања само Библија може дати. Отуда и не постоји данас нигде и никаква савременија књига о рату, о узроцима рата и о евентуалном исходу рата него што је Библија или Свето писмо Божје.

Разуме се да у Библији нису описани сви ратови у историји људској, али они који су у њој описани и објашњени типични су за све ратове у прошлости и у будућности. Не мења ствар обим ратова, нити техника ратова; и локални и светски ратови догађају се као последице истих узрока, те се и једни и други, ма кога обима и ма на ком бојишту, подједнако лако даду разумети кроз Библију. И будући рат, дакле, моћи ће се разумети и објаснити само кроз Библију, односно кроз типичне ратове наведене и објашњене у Библији.

Зато, остављајући за доцније право објашњење узрока будућег рата — дозволите да у овом свечаном и болном тренутку, стојећи између два рата, јучерашњег и сутрашњег, још једном прелистамо старе листове ове величанствене Књиге, која нас не учи кроз теорије и мишљења појединих људи него кроз искуство и догађаје.

Одмах вам морам рећи, да у светлости Библије ми не треба да се питамо, какви ће узроци бити, него какви су узроци рата будућега. Јер ти узроци већ постоје. У светлости Библије они су већ дати, и могу се опипати. Грађани у граду журно полевају своје куће петролеумом. Сасвим је беспредметно, ко ће први убацити варницу у град.

део књиге "Рат и Библија"