Тренуци транзиције / Небојша Малић

Није више 1999

После неколико година неприкосновене хегемоније, 2006. године је америчка империја доживела низ неуспеха. Истинске последице овог ”дугог пораза” показале су се тек током 2007, кроз крваву и јалову окупацију Ирака, кризу домаће привреде и успон ривала на истоку.

Једна од мање запажених последица нове, демократске већине у Конгресу почетком 2007. била је повратак на Балкан. Година је почела полемиком председника комисије за међународне односе у Сенату, Џозефа Бајдена (Делавер) којом је позвао на акцију против
„противника новог Косова“. Бајден се показао гласником предстојеће политике; током 2007. и демократе и републиканци су се понашали као да је још увек 1999, што је имало значајне последице.

Отприлике у исто време када су амерички бирачи Бајденову партију довели на чело Конгреса, Србија је одржала уставни референдум, после којег су у јануару уследили општи избори. Изборни резултати ДС-а су на западу протумачени као знак да ће Србија да попусти по питању Косова. Комесар ЕУ за иностране послове Хавијер Солана најавио је „лепо, меко спуштање“. Пар недеља потом, изасланик Империје за Косово, Марти Ахтисари,  представио је свој предлог за коначно решење статуса окупиране покрајине: независност под протекторатом ЕУ и НАТО.

Упркос јасним упозорењима из 2006, мало ко је у Вашингтону и Бриселу у том моменту истински веровао да ће Србија и Русија наставити са отпором одвајању Косова. То се показало судбоносном грешком у рачуну.

Уместо да сарађује, руководство у Београду је одбацило Ахтисаријев план. Недуго затим, 10. фебруара, руски председник Владимир Путин је у Минхену одржао чувени говор у коме је оптужио Америку за светску хегемонију. Од тог тренутка, 2007. се претворила у дугу и јалову борбу Империје да наметне Ахтисаријев план за Косово упркос Србима и Русима.

Што се Империја више нервирала, њена умиљата маска је све више спадала. У априлу је немачки амбасадор у Србији Цобел запретио даљим комадањем земље ако Београд не попусти, док је водећи конгресмен у комисији за међународне односе скретао пажњу „џихадистима свих боја“ да се Америка, ето, труди да на Балкану створи исламску државу.

Русија је узвратила погубљењем Ахтисаријевог плана на Ист Риверу. Ништа зато, прогласили су империјалисти, убеђени да ће Москва да промени мишљење на самиту Г-8 у Хајлигендаму. Узалуд. Збуњени Император је потом позвао Путина на пецање у Мејн, где му је стављено до знања да није Русија та која блефира. До јула је од политике Империје на Косову остао само крш.

У том моменту је постојала шанса да се отписивањем губитака оствари частан излаз Запада из косовске каљуге. Превише је, међутим, моћника уложило огроман капитал у Банку колективне српске кривице, и нису га се могли одрећи таман колико ни зајмодавци својих маргиналих хипотека. Империја је изабрала ескалацију. Москва је одговорила оштро у септембру, објавом да је Косово једно од питања испод „црвене линије“, и ту повлачења неће бити.

Свесни да Ахтисаријев предлог нема шансе у Савету Безбедности, америчке и британске дипломате у Њујорку су покушале да закрпе ствар четворомесечном фарсом од преговора. И док су Срби нудили неколико светских модела функционалне аутономије, Албанци су понављали „независност“ и гледали како пешчаник цури. Преговори су и званично обустављени 10. децембра, али су планови за оживљавање Ахтисаријевог предлога опет ометени. Крај 2007. је затекао „међународно заједницу“ поново на чекању – овај пут на српске председничке изборе – и са планом да се независност Косова једнострано прогласи 2008. Поново рачунају да ће Борис Тадић и ДС да прихвате свршени чин. Чак и да им је рачуница исправна, исход избора је више него неизвесан.

Пресуда

Још један знак да се времена мењају стигао је у марту, пресудом Међународног суда правде у Хагу (који не треба мешати са лажним Трибуналом) који је ослободио Србију оптужби за агресију и геноцид у БиХ. За многе је пресуда била гром из ведра неба, јер су навикли да Срби увек буду криви пред судовима Империје. Чак је и МСП раније лицемерно одлучио да није надлежан у тужби СРЈ против НАТО у пролеће 1999, а прогласио се надлежним у спору „БиХ“ (односно једне етничке заједнице) против Србије о злочинима наводно почињеним 1993. Мартовска пресуда није била савршена, пошто је прихватила као истину неке недоказане претпоставке Трибунала, али је свеједно уздрмала професионалне жртве и распириваче мржње на Балкану.

Ћорсокаци

Све мање у стању да своје каприце намеће као закон, Империја је потом покушала да пропагандом принуди Србију на предају. Иако је руководство у Београду било више него вољно да сваки хир „међународне заједнице“ испуни у данима после октобарског преврата 2000, негде од средина 2006. то више није био случај. Вођени директивама властодржаца, водећи медији нису допустили да их пресуда МСП спречи у даљој причи о злочиначким Србима. Упркос доказима да је „ОВК“ била фактор у масовном егзодусу Албанаца, те да су процене жртава 1999. намерно преувеличане, фабрике пропаганде су наставиле да говоре о „10.000 страдалих албанских цивила“ и „српској репресији“.

У једном тренутку, „невладијне организације“ и групе за „људска права“ у Србији – које издашно финансира Империја – покушале су чак да измисле нацисте усред Србије. Упркос великој халабуци у медијима, од тога није испало ништа. Прича о „српским нацистима“ је једноставно пукла.

Брод који тоне

Уз претње, Србији су стизала и обећања. Идеја да се Косово трампи за бржи приступ ЕУ шапутала се месецима, да би је у децембру и обелоданили британски премијер Браун и француски председник Саркози. Српско руководство је реаговало описујући то као „непристојну понуду“.

Иако већина Срба и даље сања о европској интеграцији („атлантски“ део је изгубио и оно мало подршке), тешко да им је промакло да ни европски брод не плови баш најбоље. Криза у Белгији, у самом срцу европске немани, звучала је становницима бивше СФРЈ као добро позната реприза.

Рат без престанка

Дванаест година пошто је дејтонски споразум окончао борбе, грађански рат у БиХ и даље бесни свом жестином, само политичким средствима. Мада међународни намесници проповедају демократију и људска права, у пракси владају земљом као апсолутисти. Народи ове бивше југословенске републике још увек не могу да нађу модус вивенди, а ситуацију додатно компликују „реформе“ које од БиХ праве постмодерну државу. Али чак и овде се моћ Империје круни; овa годинa je видела први успешан изазов апсолутној моћи страног намесника.

Расте и спознаја о улози радикалног Ислама у балканским сукобима. Нажалост, водећи медији на Западу настављају да скривају балканске везе терористичке завере у Њу Џерсију, као и фебруарског масакра у Солт Лејк Ситију. Рат против тероризма је изгледа заборављен; од њега су остале само пароле, паравани за неке друге ратове и неке друге циљеве.

Тренуци транзиције

Косово, и балкански сукоби уопште, постали су судбоносно питање за Империју њеним сопственим избором. Нико није терао Била Клинтона да интервенише, ни Џорџа Буша млађег да прихвати Клинтонову политику. Америка је на Балкан ушла мислећи да ће тиме лакше да спроведе свој пројект светске доминације. Сада доживљава судбину сваке империје која је завукла шапу у тај кутак Европе.

Слуђени илузијом моћи и власти, империјалисти су у потпуности погрешно израчунали с ким и са чим имају посла. За њихов пораз на Балкану током 2007. је умногоме одговорно одбијање сатанизованих Срба да се даље покоравају. Али за тај новостечени инат није одговоран неки велики српски вожд. Од БиХ, преко Београда до Косова, српски демонстранти су ове године махали сликама Владимира Путина. То је, више од било чега другог, био знак да су се Џо Бајден и његове колеге империјалисти преварили, и да ово заиста више није 1999.

A шта ће бити даље, то нико не зна.

Antiwar.com, 27. децембар 2007.