FENOMEN SIKVEL (sequel engl. - nastavak) Kroz jedan vek dugu istoriju filma, nastala je potreba i praksa da se filmovima koji su se naročito dopali publici nekako produži život. Zapravo, presudan faktor, ili uslov za ovakav poduhvat je bila gledanost (rezultat na box office-u) koja bi premašivala dotadašnje standarde. Vreme je pokazalo da je većina nastavaka bila funkcionalna i retko originalna.
Naravno ima i briljantnih primera koji demantuju ovo pravilo.
Zvezdani ratovi - Imperija uzvraća udarac (Star Wars - The Empire Strikes Back), Kum 2 (The Godfather: Part II), Ejlien 2 (Aliens), Terminator 2 (The Terminator 2) su nastavci koji su dosegli ili oborili rekorde gledanosti, ali i pomerili kvalitativne domete svojih prethodnika.
Priču o filmu Mi nismo anđeli 2 nemoguće je započeti van konteksta činjenice da je ovaj film nastavak filma Mi nismo anđeli iz 1992. godine. Poređenja su neminovna, zato što nose suviše znakova.
Ta 1992. godina je sobom nosila rat, Vukovar, inflaciju, bedu i kolektivni očaj. Dragojevićev film je bio hrabri iskorak u nešto sasvim drugačije, različito i od strašne stvarnosti koja nas je okruživala i od srpske produkcije u to vreme, kao i od celokupne tradicije jugoslovenskog filma. Vizuelno buntovan, prenaglašeno estetizovan, na temeljima holivudskih klasika i strogog žanra, začinjen srpskom ironijom i humorom, on je vratio publiku u bioskope i doneo neku novu nadu i radost i u film i u život.
Ove 2005. godine Dragojević je izabrao vrlo sličan (čitaj dobar) trenutak za svoj povratak. U okolnostima (kako pokazuju ankete agencija za istraživanje) novog beznađa i narastajuće depresije post-petokotobarskih izneverenih očekivanja, a u filmskoj industriji beznadežne borbe sa piratima i sve praznijim bioskopima, kao da je Dragojevićev film ponovo tu da pokrene renesansu. Ipak, da li je zaista tako?
Nakon trinaest godina sve se promenilo. Promenili su se Srbija, Dragojević, publika, klinci, producenti. Ali krenimo ispočetka. Anđeli 2 nastao je kao odgovor na naše zamišljeno pitanje "Šta se desilo sa junacima nakon 13 godina?" Nekada neprikosnoveni gradski frajer Nikola, čiji su glavni problem bile mnogobrojne devojke, u drugom delu, iako i dalje nepopravljivi zavodnik, biva postavljen u ulogu oca petnaestogodišnje devojčice koja naglo stasava u privlačnu devojku za kojom trče horde mladića. Njegova dotada (očigledno bleda i neodgovorna) funkcija oca biva naglo probuđena činjenicom da prepoznaje sebe (opakog plejboja) u gomilama napaljenih adolescenata koji nasrću na njegovu jedinicu i prebacuje se u jedan sasvim novi, prenaglašeni mod "otac - zaštitnik". On otpočinje svoju borbu da zaštiti ćerkinu nevinost.
Sa idejne tačke gledišta, težište je pomereno ka etičkoj ambivalenciji. Antagonizam Dobro - Zlo je nestao. Đavo i Anđeo više nisu suparnici koji se bore za svoje ciljeve među junacima filma već postaju samo komentatori radnje, bez mnogo upliva u događaje, i junaci jednog meta-filma čija je svrha autorov autoironijski odmak od sopstvenog dela. Sa marketinške tačke gledišta, ciljna grupa više nisu tinejdžeri već klinci mlađi od Sofije (Mirka Vasiljević). Što se tiče vizuelne fakture ovog filma, za razliku od prvih Anđela u kojima je ona stvarala veoma specifičan svet, ovaj put ona u svojoj originalnosti nije odmakla dalje od upeglanih (i brendiranih) kostima kao i scenografije koja liči na domove dobro stojećih familija, sa povremenim zabavnim iskorakom u scenama žanrovskih promena.
PINK DELIRIUM
Elem, za trinaest godina se zaista mnogo toga promenilo. Iako glavni junak Nikola u novom filmu nije ostvario srećan brak, kako je sugerisao kraj prvih Anđela, ipak je do srećnog braka došlo: "Pink" i "Delirium" (producentska kuća S. Dragojevića).
Produkcijska kuća "Pink" je od predmeta Dragojevićevih ismevanja i kritika na račun turbo-folk neukusa, postala producent njegovog najnovijeg filma. To se zove promena! Samo - ko se promenio? Promenio se "Pink" koji je za deset godina od chroma key televizije postao Pink International, medijska kuća sa najvećim potencijalom i kapacitetima na Balkanu koja ubrzanim korakom ulazi u filmski biznis. Tako su od Dragojevićevog arhineprijatelja postali njegov finansijer. To govori i o Dragojeviću koji je postao manje probirljiv i o Pinku koji je postao više prilagodljiv. Našli su se na pola puta i rukovođeni uvek tačnim Pinkovim procenama rejtinga i Dragojevićevim talentom napravili proizvod koji je izraz Pink estetike novog milenijuma. Obe strane ovog srećnog braka iz računa su kao svoj cilj istakle profit i napravile dobro upakovan proizvod koji ovaj cilj za sada odlično ostvaruje.
Ipak, činjenica da će se zarada od "Anđela" utopiti u buxetu "Bodljikavog praseta", ili nekog drugog mnogo većeg, skupljeg i ambicioznijeg projekta za koji Dragojević već nekoliko godina prikuplja sredstva, ne znači da je "Anđelima" sve dozvoljeno. Čini se da je tokom rada na ovom filmu učinjeno nekoliko manevara koji su prešli određene granice ukusa. Marketinško preterivanje i prenaglašavanje sponzorskih proizvoda u filmu predstavljaju pravi "product placement teror" koji se ne može pravdati budućim još neviđenim umetničkim ostvarenjima niti već viđenom Pinkovim sve-za-novac estetikom. Kod nas je očigledno i marketinški sekund filma u kome se vidi proizvod, još uvek jevtin - a isto toliko košta i dobar ukus publike koja možda nije platila ulaznicu da bi gledala reklame u tolikom broju koje su pritom i loše integrisane u film. Ponekad je to učinjeno na takav način da se čini da čitave scene postoje samo zbog plasmana određenog proizvoda.
Ovaj srećan brak ima za posledicu i distribuciju filma koja prati ideološku rutu Pink international-a, koji prostirući se po teritoriji cele bivše SFRJ virtuelno rekonstruše razbijenu teritoriju i predstavlja dobar temelj i za Anđele koji jednom nadnacionalnom strategijom i estetikom generacija odraslih na City kids-u pretenduje da postane hit film nove EX - YU.
LOŠE VASPITANjE
Odlično postavljena priča sa problemom roditeljstva i ocem kao glavnim likom koji hoće da zaštiti svoju ćerkicu od nasrtljivaca kakav je upravo on sam nekada bio, pruža mogućnost beskonačno zabavanog niza događaja. Međutim, filmu Anđeli 2 nedostaje pravi dramaturški razvoj i kulminacija. Oni su se izgubili negde u Dragojevićevom eksperimentisanju sa promenom žanrova i različitim krajevima, što svakako predstavlja inovaciju i osveženje u srpskoj kinematografiji, ali na uštrb zabavnosti i koherentnosti priče.
U tom smislu jedina dva istinski scenaristički razrađena lika su lik oca Nikole (Nikola Kojo) i lik ćerke (Mirka Vasiljević). Svi ostali likovi, nažalost, kao i lik majke i veoma prisutnog Đure (Z.Cvijanović), Nikolinog prijatelja, su ostali samo u domenu funkcije u odnosu na tok radnje. Oni su prosto izgubili svoje identitete i filmske živote.
Glavni paradoks ovog filma je u činjenici da pokušava da ispriča priču sa etički pozitivnim motivima (ljubav oca prema kćerki) koristeći negativna sredstva (prevelika količina psovki, eksplicitnog jezika, nedvosmislenih aluzija, golotinje...) Na taj način sve što je pozitivno i dobro postaje relativno budući obučeno u ruho nekontrolisane ulične vulgarnosti, a sve u cilju dobre fore (koje su inače uglavnom bajate).
Osećanje da je ovaj film došao samo kao dobar sertifikat lošeg vaspitanja generacije odrasle na obrazovnom programu ružičaste televizije, neće vas zaobići dok prilikom projekcije budete gledali sve one osnovce oko sebe kako savršeno reaguju/prepoznaju sve degutantne fazone od kojih vas je MOŽDA sramota.
U krajnjoj liniji svaki umetnik ima autorsku slobodu i može da psuje i da pljuje u svom filmu ako mu se to radi, ali naša zemlja nema mnoge elementarne stvari pa ni filmski rejting sistem. U Holivudu rejting sistem postoji još od 1968. (MPAA rating system) i po njemu film mora da prođe nekoliko komisija, i na kraju dobija oznaku kojom se film rangira. Ova oznaka nema vrednost obavezujućeg zakonskog akta već snažne preporuke koja služi roditeljima da znaju šta da očekuju od filma.
ROZE AJKULA
Roze Ajkula je u prvim Anđelima neprikosnoveni simbol Nikoline muškosti. Ona je za njega sve i u njoj se sve dešava. Anđeli 2 su doneli nova kola (velikog Krajslera - sponzora), staru roze Ajkulu konzervirali u garaži, ali su doneli i neke nove tendencije. Izgleda da se kao i Ajkula, i Nikolina muškost konzervirala.
Zbog čega je film Mi nismo anđeli 2 prepun otvorenih homoseksualnih aluzija? Od scene između Nikole i policajca na početku filma, preko scene sna u kojoj na Nikolu nasrće gomila polugolih mladića i koje on moli da to urade njemu, zatim scene sa Nikolom i Đurom zajedno na kauču, pa sve do eksplicitnog kraja u kome Đavo ljubi Anđela ... film vrvi od homoseksualnih motiva. Zašto? Da li to Dragojević - klinički psiholog postavlja dijagnozu Nikolinog promiskuiteta kao latentnog homoseksualizma ili se to Dragojević - pragmatični reditelj upodobljava savremenim homoseksualnim trendovima, čija je perjanica između ostalih i TV Pink?
Čini se da je istina negde između. I pošto ništa nije slučajno, posebno kod inteligentnih i promišljenih ljudi kakav je Dragojević, ostaje zaista veliko pitanje kako čitati znak na kraju filma. Đavo na kraju filma kaže da je svo vreme znao da je Anđeo zapravo homoseksualac. Dva muška lika u strasnom poljupcu. Anđeo i Đavo. Zašto? Možda je odgovor i u tome što Pink estetika nalaže da se osim granica brišu i razlike? U filmu se na kraju izljubiše ustaše, partizani i četnici, Anđeli i Đavoli - sve da se slučajno neko ne bi naljutio a neki segment publike zaobišao bioskopsku blagajnu.
IMA LI BOGA?
Đavo odgovara: "...ima, rođače - samo je uz'o neplaćeno!"
Rečenica "Ima Boga" postaje u ironijskom kotekstu lajt-motiv filma. Hrišćanski simboli tokom filma prikazani su kao da je autor gnevan na nekoga. Možda na Crkvu? Ili na one što nose krstove? Tretman osnovnog hrišćanskog simbola - Krsta, u Anđelima 2 je nedvosmislno negativan. Tokom filma pojavljuju se vidno istaknuti krstovi isključivo na negativnim junacima. Jedan od njih je i potencijalni silovatelj Nikoline ćerke, koji se pretvara da je dobar i fin momak. Drugi beše body guard (Milorad Mandić) zakićen teškim naoružanjem, kao i velikim zlatnim naprsnim krstom. Milan (Miki Manojlović), nepopravljivi narkić, nosi majicu na kojoj je Isus sa velikim shut gun-om, u kojoj se i sam Dragojević pojavljuje na premijeri filma u Sava centru.
"... mislim, šta reći? "... rekao bi lik iz filma.
Dragojević se, u "sve mi je dozvoljeno" maniru poigrava sa simbolima hrišćanstva. Nije ni prvi ni poslednji koji to čini. Zapravo, sve ih je manje koji to ne čine. Ipak, on to čini bez nekakve ozbiljne osnove a nastojeći da to bude i bez ikakve ozbiljne posledice.
***
Bioskopske sale (iako hladne) su dupke pune, projekcije rasprodate, a kao iz nekog crnotalasnog filma pojavili su se davno zaboravljeni tapkaroši. Traži se karta više. Sve liči na neka prošla vremena. Atmosfera uzbuđenosti i očekivanja je tu, jer stigao je nastavak. A da li će se vaša očekivanja ispuniti, zavisi od toga šta očekujete. To ćete, ipak, sami morati da proverite. Mi nismo anđeli 2 jedino vraćaju poverenje u srpski film, kao proizvod koji pretenduje da preživi ova smutna vremena.
Naposletku - ostaje i nada da još uvek ima autora koji uopšte imaju snage da se bore za svoj film, u zemlji u kojoj beznađe i besparica ubijaju svaku kreativnost već u njenom zametku.
