Помоћ је пружила Енглеска, Норвешка, Данска, Шведска, гле чуда колико нас воле? Некада су нас бомбародвали и хтели да елиминишу нашу војску, сада је „збрињавају“. Њихова војска и њени припадници који се „збрињавају“ су: ситуирани, са станом и врло високом пензијом, а у друштву поштовани и цењени. Програм је презентован у Порторожу (на састанку Пакта за стабилност ј/и Европе) и у Загребу (на састанку Радне групе за демобилизацију у Европи). Лепи и пријатељски настројени градови и још лепше „институције“ у којима је „ПРИСМА“. Есперти НАТО су потом извршили „анализу“ програма „ПРИСМА“ и били врло задовољни! Енглези „великодушно“ финансирају преквалификацију око 1.500 официра војске Србије (и Црне Горе до скоро), оних који су водили бригаде, дивизије, ескадриле, флотиле.

Добије само – мрвице са стола. У Београду и од скоро у Нишу. Говорићу о „преквалификацији“ у Београду. Идемо редом: Официр (потпуковник-пуковник, а било је и генерала) се јави на ФОН и крене „озбиљна“ настава, који траје 500 часова (око четири месеца), за то време ти високи официри (који у већини нису из Београда) спавају у просторијама војне Академије у Београду, а изнећу само део те „научне идиле“: Високи официри, команданти неретко живе у лошим условима па се тако дешава да спавају по тројица у питомачкој соби, њих 20 на један туш и три писоара, ручају чекајући поново у „реду“ пред војном мензом и за јело добијају „оно што их следује“, а ако неки официри мало закасне, а колеге их код кувара благовремено не „упишу у расход“ могу да остану и без ручка.

Свако јутро „ђаци“ пешице крећу од „хотела“ где бораве – до ФОН-а. Са црним дечијим торбицама, као прави школарци иду да се „описмене“ (неко је то назвао – преквалификација). На ФОН-у ти официри, потпуковници, пуковници, магистри и доктори војних и других наука заједно са вршњацима своје деце (редовним студентима ФОН-а) се гурају по ходницима и амфитеатрима. ФОН се званично припремао да „преквалификује“ официре у 7-9 области, а ово је предпоследња година (пета како ФОН „преквалификује“), а са тог факултета се „производе“ само три „модула“- менаџмент продаје, менаџмент услуга и квалитета и оснивање и вођење малог бизниса! Тако се догађа „хипер продукција“ ова три модула и сви ови силни официри на крају постану „менаџери“ ова три модула, иду кући да сами траже неки посао, а ФОН лепо инкасира од сваке групе стотињак хиљада евра. Кад пођу кући ФОН им „великодушно“ на „фином, крутом папиру“ са потписима „надлежних“ и уз „свечану церемонију“ уручи – сертификат.

Да наш официр са високом стручном спремом добија сертификат, као да је завршио курс за столара, молера, обућара јер је некада (и сада) НУ „Божидар Аџија“ за људе који су се оспособили за неке занате давао и даје исто тако – сертификат. Не добије официр диплому, не добија ни потврду да је завршио високостручно усавршавање (ранг магистратуре) што би било логично. Официр после 500 часова „описмењавања“ добије – сертификат? Све се у току предавања и вежби врти око – менаџмента (по нашем лепом језику управљање, руковођење), ПР (некада представник за јавност), CV ( некада лична биографија). А сви су ти високи официри управо то радили цео свој радни век: командовали и руководили са неколико хиљада војника и одговарали за велика материјална средства. Сада их је неко поново ставио у клупу да уче, а многи од њих су знали и знају више него професори са ФОН-а који им предају.

Најбитније је да су наше лепе српске речи и изразе су заменили „фенси“ енглеским и терали те официре да их уче, те који су у својој војсци „постали вишак“. После „свечаног почетка“, тече настава и вежбе од 500 часова по појединцу, па онда „свечана промоција“ и додела – некаквих сертификата већ високо образованим и обученим људима људима. Онда ти „описмењени“ иду на берзу рада, где официре (као „неког“ на вашару ) меркају: тајкуни, лопови, контроверзни бизнисмени или успешни пословни људи ... или већ како их ко зове. То им великодушно омогући наша држава. И пошто се на тој берзи најчешће ништа не деси, официри се враћају кући (ако је имају), добију решење о експресном пензионисању. Добију и „отпремнину“ у висини од три плате, а онда неколико месеци чекају да добију пензију и полако „крцкају отпремнину“. Да би преживели, новопечени „менаџери“ се сами запошљавају као портири, чувари градилишта, продавци „кирбија“, агенти осигурања, агенти за некретнине. Понеки који имају среће, или „везе“ нађу и пристојан посао.

Све њих ФОН приказује као „свој успех, исказан у проценту оних који су после прекваификације, уз помоћ ФОН-а и регионалних центара у Београду, Новом Саду и Нишу (?) нашли посао! Тако се може чути у јавности - велики проценат оних који су завршили „ПРИСМУ“ се запослио. Истина је следећа : са „сертификатом - обичним уверењем“ које су добили ти поштени, часни официри не могу наћи посао. Могу наћи посао као „бивши“ официри, али као „курсисти“ са „ПРИСМЕ“ мало теже. Они који заврше „ПРИСМУ“, имају шансе да добију „помоћ“ код самозапошљавања или уколико их послодавац запосли, преко ИОМ-а (Међународна организација за миграције). Успешни „курсиста“ са „ПРИСМЕ“ подноси захтев и може да добије бесповратну помоћ (1.500 евра), или микро-кредит (3.000 евра). Овај новац је добијен преко поверилачког фонда НАТО, а финансирају га земље чланице НАТО-а: Бугарска, Чешка, Данска, Финска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Пољска, Словенија, Шпанија, Енглеска и Норвешка. Ове официре је МО Србије означило као „угрожене“ и ове земље помажу тим угроженима. Зар није дивно? До краја октобра 2007.године помоћ ИОМ-а је затражило 1714 „угрожених“, а одобрена је помоћ за 626 „срећника“.

Многи врхунски официри су на понижавајући начин пензионисани. Они који нису хтели на „ПРИСМУ“ пензионисани су и без ње, а многи који су завршили ову „смешну школицу“ и данас лутају градом тражећи посао. Посао који је барем мало у складу са достојанством и образовањем ових људи. Труде се ови високи официри, команданти, ратници, родољуби и неретко бескућници, да сачувају барем још мало од неког свог личног достојанства и части професије коју су обављали.

Војска Страдије је настрадала више после бомбардовања 1999. но за време „хуманитарне интервенције“. Официри и бивши ратници, војни инвалиди и добровољци – они који су ризиковали своје животе за нашу земљу и наш народ су данас на маргини друштва, друштво их игнорише и неретко одбацује. На њихову и нашу срамоту. Војска је на ниским гранама. Западни експерти су постигли свој циљ – „збринули“ су нашу војску како су желели. Наши „добротвори“ су уз помоћ домаћих „експерата“ који често ни војску нису служили су тако реформисали војску да би још једну такву „реформу“ тешко преживели. Наши или „наши“ политичари и наше институције су им у томе често свесрдно помагали, а многи су на томе направили и лепе каријере. Као некада у Титово време српски официри који су се одрицали српства и свог народа су лепо напредовали, док су ови други „политички неподобни“ били на маргини или су још горе пролазили. Тако се наша војска реформише да буде све мање наша и да буде све мања. Тако је једна војска која није побеђена у рату поражена у миру.