ДВЕ МАМЕ И ЗАЛИВ СВИЊА

Играчка-плачка

Једном кад сам био мали као татина ципела, повели ме чак далеко, изван моје улице. Мама и тата увели ме у робну кућу на одељење са играчкама и казали: бирај. У неверици, зграбим велики пластични камион и шмугнем. Тата ме стигне и каже: не брини, купићемо ти и приколицу, после кад те чика доктор прегледа.

Ауу, доктор... то је онај што има инекције... ствар је озбиљна, ваља дупе спасавати... а опет, приколица, није шала... „Ево и шмајсер ћеш добити, као Прле и Тихи,“ каже тата. Ехе! Они упишанци на игралишту имају колтове пластиканце, а ја ћу са металним шмајсером бити не Прле него друг Тито сваки пут кад се играмо рата.

Уђемо у неку кућетину пуну доктора и оног бљакавог мириса сирупа и ствари које служе да боле децу и терају их на повраћање. У једној соби, фин неки чика доца и тета сестра што се смешка али више тати него мени. Кажу они мени, слободно дођи, немамо боцу,

часна реч. Зинеш, и ми ћемо да ти штрцнемо грло из ове флашице, то ништа не боли.

(Кубански пропагандни
постер за време кризе
у Заливу Свиња)

Преварим се и зинем, још и кажем „ААА“ као што добра деца раде. Јоој! Ово је много бљак! Повраћа ми се. Има укус као она вода у жутом балончићу којом чика Митке пуни упаљач, али још гадније. Ставе ме у неку фотељу, а мени се приспава...

После се пробудим, тата стварно донео приколицу и шмајсер, није слагао. Али мене стеже грло, и боли, и још имам онај укус у устима... Прођем поред камиона са приколицом и шмајсера не погледавши их, и одем у ћошак да плачем. Тако сам на правди Бога остао без крајника.

Европа за почетнике

А са седамнаест сам открио црвени пасош, аутостопирање и Европу. Ја и једна Јела, са по сто марака у џепу стали на аутопут код Студењака, подигли палац и већ сутрадан се нашли у Бриселу. Само су нас наши у Јесеницама гњавили, на осталим границама нико нас ништа није ни питао. Она одмах за све паре купи парфем, а ја мартенке, па сам после морао да привређујем свирајући гитару на улици, да купимо кифле и мортаделу. И бочицу чуда небеског – кечапа.

Преспавали смо у омладинском хостелу на кварно, ушуњали се, и још се огребали за доручак. Спакујемо неколико кајзерица и џемића у ранце и кренемо кући, у петак је писмени из енглеског.

Фламански камионџија превезе нас до Штутгарта. А на пумпи испред Штутгарта, само што смо подигли палац, стаје нам црвени „Ауди“ са немачким таблицама. Из њега излази висок и усправан деда у шпилхознама. Тражи да види пасоше.

- Serben! – каже, враћајући нам легитимације.

- Problem?

- Ach, nein. Serbien ist sehr schon land.

На радију свирају баварске поскочице, а кад примети наша снуждена лица, наш домаћин пушта Елвисов диск. Каже да ћемо проћи поред базе где је Елвис служио војску, показаће нам. Сатима тече покушај разговора на немачком, шта нам раде родитељи, да ли имамо браћу, сестре, шта учимо... Испред Регенсбурга, Јела вади кајзерице и маже џем.

- Понуди човека, - кажем јој.

Наш домаћин ме погледа и каже на савршено чистом српском језику:

- Не, децо. Ја вас водим на ручак у мој ресторан у Регенсбургу.

Док се ми опорављамо од шока, он нам објашњава да је рођен и одрастао у Банату, а да га је Титова власт протерала као младића са целом породицом, као и све остале Немце из села.

Након обилног, домаћинског ручка, наш пријатељ Јохан –Јоцика узме моју гитару и одсвира и отпева „Четри коња дебела ишла преко Бегеја“. Не волим такве песме, али ова изведба била је лепа због сетног призвука који та равничарска балада иначе нема.

- Срце ми је остало тамо. А не дају нам да одемо чак ни да обиђемо своја гробља. И једну Српкињу из села, Иванку, волео бих да видим ако је жива – сигурно се удала, изродила децу. Разумем што су нас протерали, неки од нас ратовали су за Хитлера. Али не разумем што су све наше трагове порушили динамитом кад смо отишли, и цркву, и споменик песнику из нашег села, Мајеру. Како је била лепа наша готска црквица, коме је она сметала?

- То су учинили комунисти, - најбоље је извињење које мој млади мозак има.

- Не, сине. То су учиниле свиње. Примитивне свиње. Оне носе разне капе на главама у зависности од тога која ће им обезбедити већу моћ да уништавају, али су у суштини увек иста врста.

Чика Јоцика позвао нас је и да останемо у гостима неколико дана, његов син ће доћи сутра из Дортмунда, он је наших година. Ипак, нисмо прихватили позив, обавезе зову.

Опет је упалио кола и одвезао нас до Минхена. Оставио нас је накратко у једном кафеу. Убрзо се вратио и дао нам коверте са аутобуским картама Минхен-Београд.

- Ми ово не можемо да примимо, - рекла је Јела пренеражено и покушала да му врати коверту.

- И ја имам сина који стално путује, желим да безбедно стигнете кући. Молим вас, примите те карте, ја ћу се лепше осећати. За мене је то стварно ситница, - одговори он.

Тако смо први пут накратко провирили у салонски део нашег континента и вратили се у ову нашу шупу са осећајем да смо тамо ипак убоги уљези, и да је наш народ без потребе учинио нешто ружно. Највећа национална мањина Србије, Немци из Војводине, њих 500 хиљада, протерани су и њихови трагови махом су уништени. То више нико и не спомиње. Са врло сличним оправдањем, због „сарадње са окупаторским режимом“, пола века касније исто се десило Србима у Хрватској. Чак је и број протераних готово исти. Не желим да кажем свињарију коју је Кристин Аманпур тада изговорила на CNN-у, да је то заслужено, али нека веза између ова два изгона се хтели – не хтели намеће. Свињарије су свињарије, биле оне са српским, хрватским, немачким, америчким, албанским, комунистичким, јакобинским или било којим другим предзнаком.

Квискотека

А сада опет хоће да ме поткупе играчкама. Само сада имам две маме и свака тврди да је баш она права. Једна мама живи у Бриселу, друга у Москви. Мама из Брисела каже да ћу добити коју год хоћу играчку, али пре свега, као нешто велико и важно, нуди ми играчку коју сам већ имао кад сам био мали – црвени пасош за који не требају визе. Али то ћу добити након што пустим њеног чика доктора да ми прегледа ногу. Другим речима да је одсече. Доктор касапин већ оштри ножеве. Каже, наместиће ми фину штулу, па с њом могу слободно да путујем куд год хоћу, нико ме неће заустављати.

Е, не дам! „Али та нога ти је заглављена испод балвана који је на њу пао, видиш да не можеш да мрднеш никуд,“ каже бриселска мама. Свеједно, не дам да ми одсеку део тела. Боље одсеците балван и ослободите ми ногу, па ћу је већ некако излечити. Немате право да дирате моје тело ако то сам не дозволим.

Мама из Москве није тако лепо обучена и дотерана као мама из Брисела. Али у последње време и њој је кренуо посао са продавницом зејтина, па и она има неке играчке да ми понуди. Прво ће ми направити чесму за зејтин. Ајде, што да не. Треба пржити кајгану, помфрит, зејтин увек добро дође.

А онда ми нуди и каћушу. Па кад је уперим према мами у Бриселу и запевам „Выходила на берег Катюша“, добро ће размислити шта ради та матора интриганткиња. Али, што је најважније, мама из Москве не жели да ми сече ногу, него покушава да је спаси.

Тако се њих две отимају, једна ме вуче за једну руку, друга за другу, а ни једна не може да ме сасвим одвуче на своју страну јер сам укљештен. Једна нуди своје играчке, друга неке другачије. А ја сам већ научио да се иза играчака увек крије плачка.

Не знам шта да радим. Волим обе маме. Не бих да претим бриселској мами каћушом, шта добро бих добио од тога? Свиђа ми се та бриселска мама, дотерана и богата, али она ме никад није стварно признала као своје дете, него ме вуче тек да не припаднем супарници. Стално ми поставља неке услове да би ме примила да станујем код ње. Примићу те ако урадиш овај и онај домаћи. Ако добијеш добру оцену из овог и оног предмета. Ако се одрекнеш овога и онога. Ако се не дружиш са тим и тим другаром. Списак њених услова је бескрајан и увек се допуњује и шири. Мислим да ме она просто не воли, јер сам аљкав и јер превише личим на маму из Москве. Да и не говорим о томе с каквом лакоћом пушта да ме секу – то се не ради некоме до кога ти је стало.

А мама из Москве не поставља ми услове. Она ме увек разуме и саосећа са мном, сваки мој бол и њу боли. Али њена кућа је далеко, код ње не могу да станујем, предуго бих путовао до посла. Било би боље да ни њене играчке не узимам, бар кад је реч о каћушама. Јер ако их узмем, моја кућа може да се претвори у Залив Свиња.

А свиња и онако имам за извоз. Само рокћу, на све стране. Е сад, имам дивље свиње, оне рију где стигну и ваљају се у блату са уживањем. Њихов врховни вепар отишао је добровољно у Холандију, на испитивање. Он ће бре њима да покаже шта је српски вепар, то је неуништиво. Ти моји дивљи вепрови хоће да заштите српско блато, да каљуга буде што распрострањенија, а ми што блатњавији. И шта сад ту нама мама из Брисела има да паметује, да њу неко пита, блато би било дозвољено само у бањи и то ако је лековито, а и тада би морало да испуњава стандарде.

А имам и неке чудне нове свиње. То је окупано, уредно, мирише, блато избегава, мрзи коштуњаве плодове, каки само на за то предвиђеним местима и то строго контролисану каку на туфне, која испуњава стандарде ЕУ. Уместо у блату ваља се у песку. Али кад крене да грокће из тог песка, рекао би човек да је тигар а не свињче. Ова хибридна сорта свиње рије само на одређеним местима, где мирише на традицију и идентитет. Све би то она подрила и оборила. Све је то по њој труло и назадно. Нарочито помахнита кад се нађе близу цркве, онда рије као да је на кокаину. Неко овим свињама оставља кукуруз, а за шаку кукуруза оне су спремне да ураде све што се од њих тражи. Свиња је свиња – макар и сере на туфне, ако не будем пазио направиће свињарију чим јој се укаже прилика.

За Србију у Африци,