Добродошли на Vidovdan.org
 

 Почетна | Преузмите | Аутори | Top 10 | Контакт | Питајте  

>

Најновије теме

Чланци
· Све категорије
· Актуелно
· Акција
· Друштво
· Духовност
· Историја
· Култура
· Масовна култура
· Мисао
· Редакцијски коментар
· Свет
· Традиција
· Штампа

Изаберите
· Почетна
· Преузмите
· Линкови
· Претрага
· Архива чланака
· 10 Првих
· Галерија слика
· Теме
· Ваш коментар
· Препоручите нас

· Пошаљите маил

Најчитанија прича дана
Најчитанији чланак данас:

СПЦ: Саопштење поводом текста „Чип и за аутомобиле“

Језици
Одаберите језик интерфејса:


Мејлинг листа
Пријави се на мејлинг листу
Email:

  
Александар Димитријевић: Србија је саму себе победила
Постављено 13.02.2008
Тема: Димитријевић А.
Александар Димитријевић

СРБИЈА ЈЕ САМУ СЕБЕ ПОБЕДИЛА

После боја копља у трње!



Србија је занимљива и по многочему јединствена земља. То је место многих чуда. Највеће од свих је немогуће могуће. Срби су народ познат по свом гостопримству. И поред страдања, то је народ склон праштању. Ретко као у Србији, странци се осећају као код своје куће. Што је најчудније и припадници оних нација који су Србима наносили најбруталније и најподлије ударце у рату и миру се осећају као код своје куће у Србији.

У Србији преко 40% становништва не припада српском етницитету. Око 20% територије Србије, и то оне која се рачуна као света српска земља, на којој су почеци прве српске државе формирани пре дванаест векова, спремно се отписује једној етничкој групи. На простору Србије снаге НАТО-а извршиле су агресију како би подржале сепаратистичко-терористички покрет против уставног поретка. На делу територије Србије администрација Организације Уједињених Нација узела је активно учешће у окупацији.

Ту се српска чуда не завршавају. У Србији партија која три пута добије већину на демократским изборима, није у стању да себи избори ни место ни председника републике, ни функцију председника владе, нити иоле значајнији министарски ресор у влади. Чак је немогуће да та партије добије и мање значајно место председника скупштине. У прошлости Србија је била та која се одрекла своје круне и државности, преносећи своје надлежности вештачкој државној наднационалној творевини. На тај начин Србија се нашла међу туђинцима, али је изгубила себе.

У тражењу објашњења за овај сложен и замршен сплет догађаја, долазимо до феномена спорог памћења и брзог заборављања као могућег одговора. Када ова мањкавост појединачног духа постаје карактеристика колективног понашања, разумемо понашање “странаца” међу нама, који немају осећај ни културне ни емоционалне идентификације са државом и народом међу којем живе, па сходно овоме немају ни осећај одговорности приликом обављања послова од државног интереса. У овој чињеници налазимо део одговора зашто је Србија често маћеха своме народу.
Разматрајући проблем лутања у унутрашњој и спољној политици Србије, неочекиваних тешкоћа и судбоносних одлука, чији терет носе многе генерације, откривамо да није све записано само у етнологији народа и у његовим генетско-психолошким кодовима. Наиме, евидентно је и настојање спољашњих фактора да спрече национално јединство Србије и да се по сваку цену онемогуће постојање јаке српске државе. У том контексту поборници слабе, разједињене и у политичку конфузију утонуле Србије, када је потребно прибегавају пропаганди као средству за произвођење обмана и лажи. Последице оваквих деловања су сејање страха и ширење мржње, који се увек показују као ефикасно средство за разбијање националне кохезије и онеспособљавање ефикасног функционисања државе. Буђење апокалиптичких страхова нарочито је лако и постаје делотворно политичко средство у нестабилним политичким тренуцима.

То је управо био моменат у Србији пред други круг председничких избора. Тада народ који је издиференцирани по социјалној, политичкој и етничкој структури и има политички турбулентно и психички трауматско искуство, постаје лаки плен агилне пропагандне машине.

Предизборна кампања за председничке изборе 2008. годину у Србији постала је прилика за тестирање овога. Понудити просечном гласачу у једноставној форми само оно што звучи примамљиво, што он сам жели да чује и може да разуме. У понуђеној корпи треба да буде само оно што изгледа на дохват руке. Свака неизвесност, понављање трауматичних „деведесетих“ као евидентно тешких времена постају обичном грађанину тешко подношљиви и разумљиво неприхватљиви. Изједначавајући српска национална осећања са негативним делима појединаца и отуда наметнутој колективној кривици, поставило је питање одбацивањем тога националног идентитета као питање части, односно питање прогреса.

Осудом српског националног осећања изгубљен је кохезивни елемент потенцијалне државне и духовне обнове. Под тим притиском није изненадило кад су гласачи одлучили да се приволе страним културним вредностима и материјалним обећањима као њиховим залогом. На тај начин приступило се онима који су омогућили и подржали разбијање државног и територијалног интегритета Србије. Гласачи су тако пали у загрљај истим онима који су их изложили политичким, економским, културним и другим санкцијама без преседана у светској историји. Гласачи су тако пригрлили оне који су их недавно „селективно“ бомбардовали да би постигли „колатералне жртве“ ради застрашивања и материјална разарања, изазивајући истовремено еколошку катастрофу великих размера и дуготрајних последица. Па и поред свега овога, воља гласача треба да буде поштована.

Ова чињеница не зауставља потребу тражења објашњења како би унутрашњи мир био сачуван и пронађен смисао будућих догађаја. Претпоставка да су Срби народ склон мазохизму, не може тако лако да издржи научну проверу. Претерана склоност страдању и саможртвовању по сваку цену, нема упориште у разумном односу према животу. На овим полазиштима ни један народ, ни једна култура, не могу да обезбеде своје трајање. Можда су Срби као народ у крајњој линији добри хришћани (чак и када тога нису свесни) који, кад га ударе по једном образу он окрене и свој други. То јесте хришћанска врлина која олакшава пут спасења. Истовремено та врлина једва гарантује опстанак. Само активизам, самосталност и спремност да се прихвати изазов, су истински предзнаци постојања и напретка.

Данас је мало оних који верују да процес глобализације може да буде заустављен или да чак треба да буде онемогућен. Вероватно има још мање оних који су против идеје “европске уније” као пута економског и културног повезивања нарада на релативно малом простору. И онај први пут као и овај други, су незаустављиви процеси развоја модерног друштва.

Зато став по тим питањима није “за” односно “против” Европе (ма шта она неком значила). Реч је о покушају спречавања политичке нестабилности и наметања економских мера које могу да доведу до нежељених последица услед неадекватних политичких одлука. Свака држава треба да одреди свој стратешки интерес тако да заштити своје виталне националне интересе на првом месту. Онда долази све друго па и процес интеграције у једну над државну творевину каква је ЕУ. Какве су то интеграције које дезинтегришу наше друштво и државу. То нису интеграције већ дезинтеграције. Када сама није консолидована као држава Србија може мало тога да очекује од Европске Заједнице осим наметања диктата и продубљивања опасних унутрашњих подела и раскола. Партнерски односи дефинисани су економском снагом и значајем сваке од страна. Заједница било која два неравноправна партнера увек иде на штету слабијег.

Одлуком на последњим председничким изборима Србија није показала само свој став према Косову и Метохији, који су већ давно били запуштени на њеном политичком дневном реду. Пре свега Србија је тиме одлучила да падне у загрљај неолиберализма и покорно прихвати западне диктате. Иако је победа била тесна и извојевана уз помоћ мањина и прљаве кампање изазивања апокалиптичног страха од радикалске победе, она ипак показује да је Србија у председничким изборима у ствари рекла “да” евроинтеграцијама, глобализацији и светском корпоративном духу. На тај начин чини нам се да је изгубио њен национални дух, да је изгубила српска традиција и национални интерес, а истински хуманизам је задобио још један тешки ударац. То је самим тим још један пораз и за човека као појединца и за народ као целину вишег реда.

 
Линкови који се баве истом темом
· Још о Димитријевић А.


Најчитанији чланак о Димитријевић А.:
Александар Димитријевић: СВЕТОСАВЉЕ - НАША ЗАОСТАВШТИНА ЗА БУДУЋНОСТ


Оцена чланка
Просечна оцена: 5
Гласова: 6


Одвојите мало времена и гласајте за овај чланак:

Изврстан
Веома добар
Добар
Довољан
Лош


Опције

 Страница за штампу Страница за штампу

 Пошаљи пријатељу Пошаљи пријатељу


"Александар Димитријевић: Србија је саму себе победила" | | 0 коментара
Коментари су власништво особе која их је поставила. Нисмо одговорни за њихов садржај.

Web site powered by PHP-Nuke


XML News



Страница генерисана: 0.17 Секунди

(Оптимизовано за IE 5.5 + и Mozilla FireFox 1.0 +)