Култура: Zoran Grbić: Was Ist Kunst? Постављено 17.02.2008
Тема:
Zoran Grbić
Was Ist Kunst
''Was Ist Kunst, Marinela Kozelj?'' bio je kasnih sedamdesetih jedan od prvih umetničkih performansa na ovim prostorima. Ideju video performansa (i serijala fotografija) Raše Todosijevića, u kojem jedan muškarac desetak minuta ispituje Marinelu Kozelj neprekidno vičući pitanje ''Was ist Kunst?'', početkom osamdesetih preuzela je umetnička grupa ''Neue Slowenische Kunst'', koja je sa svojim sekcijama Laibach (muzika), IRWIN (slikarstvo) i Sestre Scipion (pozorište) učinila ideju masovnijom i time aktuelizovala to pitanje osamdesetih godina.
Otvaranje jedne ''umetničke'' izložbe je prošle nedelje sprečeno u Beogradu, kao što je i bilo očekivano. Time je pitanje ''šta je umetnost'' ponovo postalo aktuelno. U odbranu ''umetničkih sloboda'' odmah su ustale neke nevladine i gej organizacije, koja su osudile okupljanje stotinjak ljudi ispred galerije ''Kontekst''. Te organizacije su tražile da se najoštrije kazne pripadnici organizacije ''Obraz'', koju su naveli kao organizatora protesta na Dorćolu. Oglasilo se i Ministarstvo kulture, isto ono ministarstvo koje je jesenas zabranilo promociju ''Dveri srpskih'' u Narodnom pozorištu, koje je podsetilo na ''pravo na slobodu javnog izjašnjavanja''. Neke stranke su takođe reagovale, najoštrija reakcija bila je iz G17, a isti rečnik koristile su i Žene u crnom, koje su osudile delovanje ''klerofašističke organizacije Obraz'' i pozvale vlast da protiv te organizacije reaguje oštrom kaznenom politikom, u skladu sa Ustavom.
Neverovatno je koliko su neki mediji požurili da što više oblate prekidanje dogadjaja, po svaku cenu i ne vodeći računa o činjenicama. Uglavnom se u prvim reakcijama javljalo kako je iza kordona policije ostalo oko tri stotine ''Obrazovaca'' i kako se u galeriji pojavio anonimni slikar sa Kosova, koji je zabranio Borki Pavičević da govori, a prisutnima pretio kamenom. Ovakva pisanja su neki mediji kasnije izmenili i pojasnili, ali njihove prve reakcije preneli su strani informativni centri, koji su se pozivali na ovakvo izveštavanje sa lica mesta. Po meni najzanimljivija reakcija bila je ona iz B92, čija je spikerka isto veče vesti počela dramatičnim glasom, kada je kao prvu pročitala vest o ''događaju koji je uznemirio žitelje dela centra Beograda''.
Pre svega, vezano za organizaciju protesta, trebalo bi podsetiti da je ''Obraz'' već neko vreme fantomska organizacija. Svi pričaju o njoj u sličnim situacijama, a ne postoji ni jedan dokaz da ta organizacija uopšte postoji. Jedini poziv za kojeg sam čuo, i to neformalni, bio je upućen od strane organizacije ''Naši'' iz Aranđelovca, koji su postali poznati po organizovanju sprečavanja promocije ''Peščanika'' u tom gradu. Osim toga, otvaranje izložbe je danima unapred najavljivano i bilo ocenjeno kao visoko rizično, pa je bilo očekivano da će tamo doći i ljudi kojima to otvaranje smeta, i to da će doći bez čekanja na neku formalno primljenu pozivnicu. Na osnovu snimaka koje se nalaze na internetu, vidi se da su protestovali uglavnom fudbalski navijači i da ih nije bilo više od stotinjak, što su kasnije priznali i neki mediji koji su prvobitno uvećali brojku.
Takođe, ''anonimna osoba'', izbeglica sa Kosova koja je pretila prisutnima, nije anonimna, nego se sam predstavio, što takođe može da se vidi na internetu i što su isto tako neki mediji kasnije priznali. Zoran Čalija nije sa Kosmeta, nego je slikar iz Beograda, član ULUS-a i nekadašnji član DS-a. Dakle, ne samo što nije anoniman, nego su ga poznavali svi prisutni kustosi i većina organizatora. Na snimku nesuđenog otvaranja se nigde ne vidi da je nekome pretio kamenom, za kojeg je rekao da ga je doneo kao jedini ''eksponat'' kojeg kosovski Albanci mogu da ponude, i kojeg je našao nakon šiptarskog kamenovanja autobusa punog dece.
Zanimljivo je da se svi ''branioci umetnosti'' u svojim protestima pozivaju na slobodu izjašnjavanja i toleranciju prema drugačijem mišljenju. Prvo logično pitanje koje pada na pamet je šta je sa njihovom tolerancijom tuđeg mišljenja. Zbog čega je njihov ''umetnički'' stav preči od osećanja ljudi, osećanja koja su postojala i pre nego što su oni svoj ''umetnički'' stav doneli. Kad se nešto novo donosi negde, čak i kad je to u najboljoj nameri ''otvaranja očiju'', valjda je najsmislenije da se prvo zapita da li će to nekome da smeta? I ako se to novo već donese, i to stvarno zasmeta, nije li najlogičnije zapitati se u čemu je greška donosioca, a ne osuditi primaoca zato što ne razume da je šamar kojeg je dobio zapravo bilo milovanje u najboljoj nameri.
A, ako ćemo već o slobodi izražavanja na koju se pozivaju i koju tako kategorički zahtevaju, šta je sa slobodom izražavanja onih drugih ljudi suprotnog mišljenja? Ako je ta sloboda izražavanja imperativ i nešto što se ne dovodi u pitanje, zbog čega oni Srbi koji to žele ne smeju da na Dorćolu, ili bilo gde drugde, nose sliku Milorada Ulemeka? Ne pokušavam ni na koji način da ih stavljam u istu ravan, ni da ih kategorizujem ni na koji način, samo mi nije logično da neko sme da stavlja sliku ubice i zločinca u galeriju, a neka druga slika ne sme da se pokazuje ni na ulici. I nije mi jasno kako je moguće da u istoj rečenici neko brani jednu sliku i slobodu izražavanja, a odmah nakon zareza da osuđuje pokazivanje druge slike. I kako je uopšte moguće da postoje ljudi koji tako nakaradnoj rečenici mogu da veruju.
Ne verujem da postoje dve Srbije. Znam da postoji jedna Srbija, koja uključuje sva politička mišljenja i stavove stranaka, i verujem da sve te stranke žele najbolje ovoj državi, svaka na svoj način. Isto tako znam da postoji nešto što bi moglo da se nazove ''NVO Srbija'', koja je eksteritorijalna, i koja je toliko u sukobu sa realnošću da bi teško mogla da se nazove i internacionalnom. Jedan od pokazatelja te nesvesnosti mesta i vremena u kojem živimo nije samo organizovanje ovakve izložbe u ovom vremenu. Možda je najslikovitiji primer za to pokazan na otvaranju izložbe, u rečenici koju je izgovorila kustos predstavljajući prištinsku umetničku scenu: ''Organizovana je izložba 'Pertej', što na albanskom znači 'Beyond''. A šta znači na srpskom, jezikom kojim se govori u Srbiji? Da li je Beograd prestonica Albanije ili Velike Britanije?
Glavno gorivo NVO Srbije je novac i uz pomoć njega mala grupa aktivista drži u šaci novinare, neke političare i deo javnosti. Zbog toga je B92 svoje izveštavanje slobodno mogla da počne potpuno suludom rečenicom o ''događaju koji je uznemirio žitelje dela centra Beograda''. Događaj kojeg nisu čuli čak ni stanovnici ''kruga dvojke'', nego žitelji tri ulice na Dorćolu, postao je ''uznemiravajući'', a B92 se nije ni zapitala da li je možda ta izložba bila uznemiravajuća za žitelje većeg dela Srbije. Veći deo Srbije je za Kosmet u Srbiji, i siguran sam da je za veći deo Srbije ta izložba uznemiravajuća i skandalozna. Ali NVO Srbija zna da se ideje šire ponavljanjem sličnih vesti, da te ideje nailaze na plodno tlo kod nekih ljudi, i da se tako stiče utisak o postojanju nekakve dve Srbije.
Zbog toga je moguće da se nakon takvih vesti, pojavljuju priče u svakodnevnom govoru, među običnim svetom, u kojima neki ljudi ponavljaju stavove ''branioca umetnosti'' a da uopšte ne znaju šta je zapravo bilo na toj izložbi. Ona je gurnuta u stranu, ona zapravo od samog početka nije ni bila bitna, ona je hičkokovski ''Mekgafin'', događaj oko kojeg se sve vrti, a niko zapravo ne zna šta je to, niti je to bitno. Jedina umetnost koja se prošle nedelje desila vezana za taj događaj, bila je umetnost pravljenja laži, umetnost forsiranja gluposti i bezumlja, a glavni umetnici bili su neki NVO aktivisti na čelu sa Borkom Pavičević i neki medijski centri, na čelu sa B92. Koliko je u galeriji ''Kontekst'' bilo umetnosti najbolje pokazuje to što su kustosi morali da toliko objašnjavaju kolika je to zapravo umetnost. Umetnost uz koju ide uputstvo za upotrebu i objašnjavanje kako bi trebalo da se gleda, može odmah da ode na đubrište kao najobičnije propagandno smeće. Uz to, voleo bih opet da spomenem, u katalogu izložbe na internetu stoji nekoliko rečenica zbog kojih bi morao da reaguje državni tužilac. Morao bi, kad bi smeo, od raznih NVO aktivista koji bi verovatno i takve citate (''Jašari, heroj oslobodioc'', ''najveći heroj i žrtva Kosovskog oslobodilačkog rata'') proglasili za umetnost.
Žao mi je onih umetnika, ljudi čiji su radovi činili ovu postavku, koji nisu zlonamerni i koji će u svojoj biografiji nositi ovu izložbu, a u svojim srcima ovo dešavanje kojeg će tumačiti u skladu sa svojim osećanjima. Kako god da oni tumače ovo što se desilo, oni ovo svakako nisu zaslužili. Neko ih je u tom čitavom ''umetničkom lancu'' izmanipulisao i zloupotrebio. Ne sumnjam da je u čitavoj organizaciji postojalo dobronamernih (mada naivnih) ljudi, ali sam siguran da postoji makar jedna osoba koja je čitavu stvar gurala iz loše namere, znajući šta radi.
Lajbah se još uvek, u nekim svojim projektima pita ''Was ist Kunst?'' (što na nemačkom znači ''What is Art?'', kako bi verovatno rekli kustosi iz ''Konteksta''). Mislim da bi bilo dobro, i prava umetnost minimalizma, organizovati ''rimejk'' originalnog performansa i napraviti živu umetničku instalaciju pod nazivom ''Was ist Kunst, Borka Pavičević?'', ili ''Was ist Kunst, Vida Knežević?''. Možda bismo naučili nešto o umetnosti propagande. Jedan od mogućih odgovora na to pitanje dali su ljudi iz Neue Slowenische Kunst-a, u jednom od svojih citiranijih stavova – ''Umetnost je fanatizam koji zahteva diplomatiju''. Možda bi ljudi iz NVO Srbije mogli nešto da nauče iz tog citata.
