Историја: Милован Балабан: Цар Душан Силни Постављено 19.02.2008
Тема:
Милован Балабан ЦАР ДУШАН СИЛНИ
Династија Немањића, а са њом и средњовековна српска држава достигли су свој политички и војни врхунац, дакле потпуну афирмацију у време краља, а потом и цара Душана. Деловање цара Душана може и мора се посматрати у светлушире перспективе а нарочито кроз деловање његових предходника, оца Стефана Дечанског, а поготово деде светог краља Милутина. У то време у Србији почиње интезивније примање тековина византијске културе. Културу својих славних суседа Срби су примали и раније, али то се првенствено односило на духовност. Христијанизација је извршена под утицајем Византије. Оно што је карактеристика «касне» Византинизације Србије од почетка XIV века је примање византијске световне културе. Процес је започет у време Душановог деде Милутина да би га Душан довео до краја са освајањем грчких земаља чиме је добио могућност да византијске институције пренесе на српску државу. Душан је рођен око 1308.г. Своје детињство провео је у прогонству у Византији са своји оцем Стефаном Дечанским кога је протерао краљ Милутин. Смрћу Милутина Стефан се вратио у Србију и заузео престо. Са њим је стигао и Душан. Као младић он је показивао црте које су биле карактеристичне за његову «каснију» личност. Осим што је био изузетно крупан, виши за главу од већине својих савременика, имао је јаку вољу и поседовао изузетну храброст. Сматра се да је уз Стефана Немању био најхрабрији владар династије Немањића. Своју храброст показао је у бици код Велбужда када су Срби 1330.г. под вођством његовог оца до ногу потукли Бугаре. Командовао је једним делом српске војске и задивио властелу која је тражила човека одлучног и амбициозног да је поведе у нова освајања. У Стефану Дечанском такву личност није нашла, али у Душану јесте. Ово је био главни разлог што је добио подршку у борби против оца за српски престо. Постао је краљ подршком властеле 1331.г., а оца је прогнао у град Звечан. То је грех због којег се Душан касније кајао. После победе над Бугарима Србија је постала најзначајнија сила на Балкану. Бугари су били елиминисани као сила после Велбужда, док је Византија била у сталним унутрашњим превирањима која су проузроковала дуг грађански рат који ју је довео скоро до пропасти. Указала се лепа прилика за младог српског краља да нападне Византију што је он и учинио. Душан је 1334.г. напао Византију и освојио Охрид, Струмицу, Костур и неколико мањих места на Албанској граници. Његова војска стигла је до Солуна у којем је постојало расположење за предају града. Морал граду дигао је сам цар Византије Андроник који је похитао у Солун да спасе најзначајнији град у царевини после Цариграда. Град је успео да се одбрани па је склопљено примирије по којем је Душан Византији вратио велики дао освојених територија задржавши градове Охрид, Струмицу, Прилеп, Костур и Лерин. Следеће године окренуо се ка северу одакле су Мађари упали у Србију. Током лета исте године Мађари су протерани и пребачени преко границе. Византија је после смрти цара Андроника поново ушла у дуг грађански рат што је погодовало српској држави да настави са запоседањем њене територије. Током 1342.г. почела је српска војска акцију против Сера, али је освојен само Воден. Следеће године освојена је Кроја, главни град средње Албаније. Војска је поново покренута 1345.г. и тада су освојени Берат и Валона у Албанији, те Костур, Драма, Филипи и Хрисопољ у Македонији. Једино је Солун остао неосвојив. Када је Душан освојио Серез постао је најснажнији владар на Балкану и почео је себе да сматра легитимним наследником посрнулог Византијског царства.
Душану је фалила титула цара да би његове претензије усмерене према Византији имале какву такву легитимност. Цара крунише патријарх, али пошто византијски патријарх то сигурно не би урадио краљ је одлучио да српску аутокефалну цркву подигне на ранг патријаршије упркос негодовању и анатемисању од стране Цариградског патријарха. На ускрс 1346.г. уз присуство Бугарског патријарха, светогорских монаха и српске властеле Душан је проглашен за цара Србљем и Грком. Сама титула обелодањивала је његове претензије на Византијски престо и намеру да млада спска царевина замени посрнулу византијску. Карактер државе се променио, уместо националне и хомогене Србија је постаје вишенационалнаи наднационална империјална творевина. Када су 1348.г. заузети Епир и Тесалија Душанова титула гласила је» Ја у Христа Бога благоверни и Богом постављени Стефан, Цар свимСрбима иГрцима и западној странии приморију и свему Дису», односно Албанији и западу изражавајући тако још више наднационални и космополитски карактер државе и намеру уједињења Балкана и православног света под српским вођством. Уједињење је било потребно због Турске која је претила свим балканским државама и било је природно да се на челу савеза нађе тренутно најмоћнија балканска држава, а тада је то била Србија са својом јаком централном влашћу оличеном у личности цара Душана. Припајањем великих делова Византије поставило се питање устројства сада већ знатно комплексније државе него што је то Србија до тада била. У грчким земљама Душан је оставио на снази грчко законодавство, али се поставило питање како организовати законодавство које би функционисало на целој територији државе. Услед тога се приступило прављењу закона (данас би рекли устава) по узору на Византијски који би био важећи у целој држави. Тако је после дугог рада 1349.г. објављен законик цара Душана у Скопљу, а допуњен је пет година касније. Закон је био под јаким утицајем византијског права и одређивао је све сегменте духовног и световног понашања. Утицај Византијске световне културе и империјалне идеологије са проглашењем законика је достигло врхунац у Србији. Србија је тада постала правна држава, али под чврстом руком моћног монарха. Дезинтегративни процеси су се назирали, али нису могли да дођу до изражај за живота првог српског цара. Они ће ухватити корена тек после његове смрти када ће српско царство почети да се распада. Своје претензије према Цариграду Душан је хтео да реализује помоћу Млечана тражећи помоћ њихове флоте за освајање престонице хришћанства, али су ови то одбили. Хтео је да уједини Балкан под својом командом и да тако уједињене балканске државе отклоне Турску опасност, али га је у томе спречила изненадна смрт крајем 1355.г. Остала је велика штета што су не само Србија него и читав балкан остали без вође таквог формата пред почетак турских надирања у ове области. Цар Душан је по много чему контраверзна личност. Личност која је много хваљена, али и личност којој се много тога замерало. Његову храброст, војнички таленат и племените намере ретко ко је доводио у питање, али његово одступање од чисто националног ка космополитском државном програму неки историчари су критиковали. Српска држава у његово време пренапрегла је свој национални и економски потенцијал великим освајањима што је проузроковало опадање њене моћи после Душанове смрти. Процес распадања државе није могао да спречи и заустави његов син, али тешко да би то било коме пошло за руком да се нашао на његовом месту. Јединство државе коју је Душан створио осигуравала је највише његова снажна личност. Када је ње нестало држава је почела лагано да се распада на самосталне феудалне области. Процес освајања грчких земаља некад се тумачи као одступање од Светосавског националног програма који искључује освајање земаља које нису српске. По том схватању српска држава може да буде снажна само ако је народна и национална, док се губи та светосавска идеја народне државе и цркве у наднационалним творевинама. Стога није без основа и поређење дела које је извршио Цар Душан са делом Краља Александра Карађорђевића у смислу изласка из утабане стазе светосавске народне државе и скретања у правцу надинационалних и етнички хетерогених државних творевина. Обе су се како знамо убрзо после смрти својих твораца распадале што од унутрашњих подела што под ударима спољњих сила. Очигледно је да српска елита у оба случаја није била дорасла овим великим задацима. Но и поред свега тога мора се поставити питање да ли је Душан могао ослабелу Византију препустити некој другој држави? Турској није сигурно. Против Турске он је и намеравао да поведе балканске народе у рат због чега је тражио од папе титулу капетана хришћанства или данашњим речником речено тражио је да буде «лидер хришћанске војне алијансе». Но папство није било склоно да једном «шизматику» да такву подршку па макар то било и у борби са «безбожним Агарјанима». У том смислу може се рећи да је Душаново освајање Византијских територија била неопходност како за српске националне интересе, тако и за интересе свих балканских држава. Када се све узме у обзир мора се констатовати да је велики губитак Србије и Балкана пред надирање Турака била Душанова прерана смрт.
Кориштена књига: Владимир Ћоровић, Историја Српског Народа
