Aleksandar Ružić: Drugosrbijanski početak i kraj

Podelite:

Pre četvrt veka, 1992. godine, u Beogradu, nastala je druga Srbija. Pojam proistekao iz naziva istoimene knjige koji je u sebi sadržao na desetine govora takozvanog beogradskog intelektualnog krema, predstavio je čitavu jednu ideologiju oko koje su se pomenuti okupili. U početku je pojam predstavljao borbu za demokratiju, mir, rešavanje problema i nesuglasica kompromisom i umerene izjave narodnih predstavnika u Narodnoj Skupštini.

Ideje koje je druga Srbija u početku obuhvatala neophodne su svakom prosperitetnom društvu, ali samo pod uslovom da one ne odu u ekstrem, što se sa drugom Srbijom dogodilo. Od borbe za demokratiju, mir, rešavanje problema i nesuglasica i umerene izjave narodnih poslanika, ova ideja je došla do borbe za potpunu denacionalizaciju i demistifikaciju srpske istorije što je preduslov za razaranje nacionalnog identiteta i kulturnog nasleđa svakog naroda. Kako bi ova ekstremna ideologija preovladala (što je početkom 21. veka i uspela), njeni borci se nisu libili svih nedozvoljenih sredstava – tome smo bili svedoci od 5. oktobra do danas nebrojeno puta.

Drugosrbijanska ideologija u najvećoj meri predstavlja umeće transformacije ličnosti koje je fundamentalno za drugosrbijansku bit. Konkretno se misli na vedete pomenute ideologije poput Latinke Perović ili takozvane „majke druge Srbije“ koja je od sekretara Saveza komunista Srbije (1968. – 1972.) postala najveća „borkinja“ za ljudska prava, član Liberalno demokratske partije i veliki partner svima poznate organizacije „Žene u Crnom“. Ostali pripadnici druge Srbije, poput Čedomira Jovanovića, koji su strastveni zagovornici multikulturnog društva i politike pomirenja, nosili su keltske krstove pre transformacije u znak nadmoći bele rase.

Od krucijalnog značaja za drugosrbijansku stvar su nevladine organizacije koje su bitan faktor za kreiranje stabilnog demokratskog i civilnog društva, ali su u Srbiji poprimile negativnu konotaciju upravo zbog nekolicine čije je delovanje već dve i po decenije upitno. Postoje raznovrsni primeri njihovog delanja, poput Helsinškog odbora za ljudska prava čiji su članovi zajedno sa predsednicom Sonjom Biserko na više od 4000 svetskih lokacija slali određenu dokumentaciju o tome kako je prvo mesto u Evropi gde su istrebljeni Jevreji bila Srbija. Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo je čak prisustvovala „ceremoniji“ jednostranog proglašenja nezavisnosti tzv. Republike Kosovo. Jedna od najmorbidnijih situacija vezana za nevladine organizacije drugosrbijanske provenijencije je odgovor Inicijative mladih za ljudska prava na pitanje: „Da li se u ratu računaju srpske žrtve?“, koji je glasio: „Za to imate drugo mesto.“

Kada su Srbiju učinili mestom kakvim su želeli, zadržali su se u institucijama sistema i pokušavaju da prodube svoj uticaj do krajnjih granica. Personalizovali su i ispolitizovali nezavisna regulatorna tela do te mere da se ne prepoznaje značaj tih institucija, već nažalost, samo ličnost koja je bila na datoj funkciji. Prvi primer je Saša Janković, nekadašnji JUL-ovac i Zaštitnik građana u dva mandata, koji je produkt političke trgovine stranaka koje su pregovarale o vlasti. U poslednjim godinama svog mandata, kontinuirano je radio na sopstvenoj političkoj promociji zarad ulaska u trku na predsedničkim izborima sa što povoljnije pozicije, o čemu svedoče brojni ljudi sa kojima je trebalo da ima, ili je imao plodonosnu političku saradnju. Nezaobilazan je i Rodoljub Šabić, nekadašnji pripadnik Saveza komunista, koji je u nekoliko navrata sa pozicije Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti govorio o mogućnosti ulaska u trku za izbore u Beogradu i potencijalima ujedinjene opozicije da pobedi na prestoničkim izborima. Političke izjave od strane nezavisnih regulatornih tela su zakonski zabranjene, a stavljanjem ličnih interesa ispred opštih, ove institucije, koje zahtevaju stručnjake neupitnih stručnih i ljudskih kvaliteta, ostaju bez kredibiliteta.

Što se tiče medijske moći koju druga Srbija crpi, ona je izuzetna i najbitnija. Autentičan primer je Dinko Gruhonjić iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine koji je svojevremeno obitavao na jednoj od rukovodećih pozicija na RTV-u. Dinko Gruhonjić kao jedan od duhovnih predvodnika druge Srbije je povodom proslave Dana Republike Srpske izjavio: „Oni ne bacaju petarde u haustore ili pred komšije, oni petarde, topovske udare, dinamite, bacaju jedni na druge. I silno uživaju u tome. Sline, balave, malo im je, iako se na sve strane dimi i puši i oseća se miris baruta u vazduhu. Oni bi, nema sumnje, u ruke uzeli prave puške, puškomitraljeze, snajpere, bazuke, minobacače… samo da završe pokolj koji su im očevi započeli.“. Danas kada je Dinko završio svoju epizodu na Radio televiziji Vojvodine, primat su preuzeli regionalni mediji poput N1 televizije, Al Džazire i Radija Slobodna Evropa koji svesrdno doprinose „regionalnom pomirenju“. S’ obzirom na to da je N1 ispostava američke CNN televizije koja je u ozbiljnijim krugovima poznata kao izuzetno snažno sredstvo propagande levo-liberalnih krugova (žargonski „fake news“), jasno je kakvu selekciju puštanja vesti u etar vrši N1.

Poslednji ispad N1 televizije vezan je za najvećeg humanitarca od svih Srba – Arnoa Gujona. Nakon 3 godine čekanja i molbi da ga N1 ugosti, pomenuta televizija ga je pozvala i planski pripremila set pitanja u cilju diskreditovanja i omalovažavanja njegovog izuzetnog humanitarnog rada. Od 12 minuta koliko je Arno govorio, 3 minuta je govorio o svom trinaestogodišnjem humanitarom radu i pomoći koja iznosi preko 5 000 000 evra, a preostalih 9 minuta o svojim političkim opredeljenjima u mladosti. Potpuno sa kodeksom drugosrbijanske ideologije, N1 televiziji se pridružio i VICE, koji je još dublje analizirao istoriju političkih ubeđenja Gujona i jasno je pokušao da bezuspešno iskompromituje neverovatnu pomoć koju Gujon pruža srpskom narodu u enklavama na Kosovu i Metohiji.

Drugosrbijanska elita ima i svoj omladinski ogranak. Videlo se na Fakultetu političkih nauka, gde je određena grupacija levo-liberalnih studenata pod nazivom „Istup“ izdala saopštenje u kom osuđuje nedostatak reakcije uprave fakulteta zbog „selektivne humanitarne pomoći“ koju Arno Gujon pruža. Ovu grupaciju je zabrinula istorija Gujona koja je, kako oni kažu, „islamofobična, ksenofobična,…“ pre svega zbog njegovih izjava kako Islam nije kompatibilan sa Republikom. Da Islam nije kompatibilan sa bilo kojim sistemom koji se bazira na ustrojstvu moderne države i nacije, već je globalna ideologija koja teži da ujedini celu planetu pod jednom islamskom državom, činjenica je dokumentovana u verskim spisima koji čine fundament Islama. S’ obzirom na to da se materija o Islamu obrađuje na Fakultetu političkih nauka, a i jedno je od pitanja opšte kulture, diskutabilna je kompetentnost ovih studenata i znanje, ako ga uopšte imaju.

Kako su drugosrbijanske političke opcije prokockale poslednju priliku za ozbiljan politički rezultat, okreću se institucijama sistema i ulaskom u ogranke vlasti uspevaju da „na aparatima“ održe politiku druge Srbije u životu. Ako uđu u institucije sistema i sudeluju u vlasti, potencijal za diskriminisanje delova društva koji su drugačijeg mišljenja je neverovatan. Stoga je borba protiv jednoumlja, malograđanštine i diskriminacije jedini preduslov da se ekstrem zvani druga Srbija smesti na smetlište istorije.

Aleksandar Ružić

VIDOVDAn

Podelite:

2 COMMENTS

  1. ha-ha!
    Zašto uprava fakulteta nije osudila Gujona? Pa šta je Uprava Fakulteta – gradsko zelenilo? – da juri po parkovima i pazi čiji kučići gde kake?!“

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here